Улогујте се  

   

ИСТОЧНА БИЛОГОРА

Насељавање и развој српске популације

Долазак Срба на источну Билогору има своју предисториију још од 1371. године, а и прије ње, од двије изгубљене битке на Марици. Послије пада другог зида одбране хришћанства на Косову 1389, преко два вијека је трајало узмицање народа и напредовање Турака до аустријских земаља, до успостављања треће линије одбране на којој су Срби крајишници имали незаобилазну улогу.

1 Karta granica mala

Експанзија Турског царства у XVI вијеку

Иако се први преласци Турака у Доњу Славонију датирају у 1435. и 1468. годину, озбиљна пустошења око Чесме настају тек послије пада Пожеге 1537. Тако је 1539. забиљежен упад Муратбега из Дубице на простор Чазме и Мославине, 1540. г. су спаљене Вараждинске топлице, а 1542. и села око Врбовца. Турски покрети су присутни и у горњем току Чесме и Илове, одакле Криштоф из Међураче1 јавља у априлу 1540. да је нападнута и спаљена Рача и одведено много хришћанског робља. Народ се повлачи пред Турцима којима отпор пружају тек тврђавице од којих најјаче, попут оних у Међурачи и Зденцима имају 1540. посаде од 25 пјешака.

 2 Trvdjave mala

Обриси тврђава у близини Орловца и Међураче на сателитском снимку из 2007.

Оно мало преосталих слободњака у 3.000 пореских домова старосједилаца на подручју некадашње Хрватске под аустријском влашћу није могло чак ни уз плаћеничку војску обезбиједити више од 200 војника на линији одбране успостављене 1538. преко Копривнице, Крижеваца и Иванића и бити озбиљнија препрека бројној и добро организованој турској сили. Кметски подложници, које су као своју имовину феудалци прво повукли са угроженог подручја, нису били погодни за ратовање јер, као што је то сликовито описао Ханс Унгнад којем је била повјерена организација ове крајине „они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове“. Због тога он предлаже да се на ту линију одбране уз њемачке плаћенике поставе и српске чете, које су већ показале своју војничку вриједност јужно од Саве. Из Крањске и Жумберка тако долази у марту 1540. г. и у мају 1542. око 400 Срба под вођством 12 народних старјешина на крижевачку крајину. За простор источно већ је било касно – 1544. Турци под вођством Муратбега, Велибега и Уламабега са 7.000 пјешака и 4.000 коњаника освајају Доњу Славонију до Илове, а 1547. је и прелазе у неколико наврата. Одмах послије тога (1548) оснива се копривничка (ђурђевачка) капетанија са 8 утврђених градова,2 али Вировитица пада већ 1552, Чазму без борбе напушта хрватска посада, а одмах потом падају и тврђаве у Зденцима, Грђевцу и Међурачи.

3 Veliki grdjevac mala

Остаци утврде на Чесми на југу Великог Грђевца

Предњу линију освојеног простора Турци убрзано посједају, како својим војницима, тако и подређеним посадама састављених од хришћана, углавном православног поријекла. Са овим посадама истовремено долазе и њихове породице, тако да се иза прве линије до краја XVI вијека формирају и њихова насеља. Стање на граници у том тренутку представљено је на карти ИСТОЧНА БИЛОГОРА ОД 1552. ДО 1597. ГОД.

4 ISTOCNA BILOGORA OD 1552 DO 1597 mala

Сјеверно од простора који су непосредно контролисали Турци, па све до прве линије обране аустријских земаља која је назначена тврђавицама Свибовац, Шандровац и Грабровница простирао се ненастањен појас „ничије земље“ несигуран за живот, обрастао шумама које су се ту несметано шириле већ 30 до 70 година, а кроз њих се провлачиле војске са обје стране и упадале на непријатељску територију. Треба имати у виду да је сваки овакав приказ само пресјек тренутног стања и да се контрола дијелова овог простора непрестано мијењала, а о некој стабилној граници до 1606. нема ни говора. Већ неколико година по освајању Грђевца Турци напуштају тврђаву због њеног неповољног стратешког положаја, а своју једину позицију преко Чесме у Мeђурачи и Орловцу имају до око 1580, да би се из писма царског генерала, команданта Словинске крајине Вида Халека3 из Крижеваца 14. јуна 1588, упућеног надвојводи Карлу II, видјело да велики торањ у Рачи тада није под Турцима, јер се Ожеговић тактички повлачи у правцу гдје је очекивао подршку.

5 Veliki Zdenci malaТрагови тврђаве у Великим Зденцима на сателитском снимку

Након продора на простор Билогоре Турци имају 11 утврда у тадашњем пакрачком, односно церничком самџаку са 281 коњаником и 672 пјешака, а четврт вијека касније 2860 војника на славонској граници. Најјачи објекат на турској страни била је тврђава Зденци која је имала 99 пјешака и 10 коњаника. У Зденцима и њиховој околини за вријеме турске власти није било другог становништва осим муслиманског и досељених Срба4, а по многим ауторима, у турским посадама била је најмање једна трећина па и два пута више кршћана него Турака“5.

---------------

1 Lopašić, R, Prilozi za poviest Hrvatske XVI i XVII vieka iz štajerskoga zemaljskoga arhiva u Gradcu, Starine 17, 1885, стр. 156-160.

2 Јоксимовић, Драгољуб, Војна Крајина, Војна енциклопедија, 10, Војноиздавачки завод, Београд, 1975, стр. 556-560.

3 ”Poslao sam vojvodu Nikolu Ožegovića sa 230 haramija prema turskoj kuli u Zdencih gdje stoji 80 turskih pješaka. Uhvatiše jedno Ture i 15 konja i taj izda da je 500 Turaka sa Alajbegom i Čehajom u Podborju (kod Daruvara). Ožegović se odmah povuče i kad su došli do velikog tornja u Rači ... dostigoše ih age. Kod tornja u Rači zametne se bitka i haramije razbiju Turke.” (Lopašić, Starine19, стр. 50-51)

4 Pavičić, Stjepan, Podrijetlo naselja i govora u Slavoniji, Zagreb, 1953., стр. 204.

5 G. autora, Veliki i Mali Zdenci - Prilozi za historiju sela, Jednota, Daruvar, 1977, стр. 27.

---------------

Новоосвојена подручја Турци су насељавали породицама својих граничних посада. Срби под турском управом су све до 1597. први Срби на источној Билогори. Осим у Великим Зденцима, они се насељавају и сјеверно, дуж логостичке линије према Вировитици, а у позадини осматрачких пунктова ничу и првараштркана протонасеља, из којих ће с временом настати села Мали Зденци, Грубишно Поље, Рашеница и даље на исток уз Илову и на сјевер све до Лончарице. На западу ће настати Павловац са породицама посада тврђава уз Чесму. Тако долазимо и до крајње несигурне процјене броја Срба из овог првог вала насељавања источне Билогоре. Под претпоставком изведеном на основу познавања рељефа, могућих стратешких тачака, распореда насеља и поређења са сличним околностима, долазимо до броја од двадесетак осматрачница и полуутврда од Павловца до Лончарице. Истина, поменуте сличне околности настале су тек накнадно, формирањем граничне линије на аустријској страни, а за коју имамо податке да је гранични чардак подизан на просјечној међусобној удаљености од 1600 метара и да га је сачињавала посада од 20-30 граничара. Тако долазимо до процјене о најмање двадесет пунктова и са посадом зденачке тврђаве укупно око 500 војника. Ако су око двије трећине од њих хришћани са породицама, и са, по подацима из тог времена, по 9,3 члана у породици и сваким осмим житељом способним за борбу, долазимо до око 280 домова и око 2600 хришћанских, односно православних житеља на турској страни границе.

У међувремену Турци руше утврду у Шандровцу, 1592. пале и дрвену утврду Свибовац на Чесми код Нарте и својим упадима и пљачком све дубље угрожавају териториј аустријских земаља, што је условило да од 1597. започне систематски рад на ономе што је касније постало Војна крајина.

6 UtvrdeНа аустријској страни први слој српског становништва на подручју које истражујемо и за које имамо неке информације о претходном боравишту, формирао је стална насеља на линији бивших тврђава Свибовац и Шандровац те Грабровнице, које су до тада чиниле прву и најистуренију линију обране од Турака. Насеља око данашњег града Бјеловара су насељена у два вала. Један од њих водио је војвода Гвоздан Вуковић, који је са епископом Василијем и војводом Пејашиновићем крајем XVI вијека прешао из пожешког краја са турске на аустријску страну. Послије турског пљачкања Свибовца 1592. г, војвода Вуковић овдје долази са својим људима 1597. из Св. Ивана (Жабно), те осим обнове утврде Свибовац подижу и ново утврђење Брезовац, а Срби у том походу населе Гудовац, Плавнице, као и села касније новопављанске парохије (Пављане, Галовац, Обровницу, Коријеново). Осим утврде Брезовац, Вуковић између 1600. и 1620. године подиже и прву цркву, Ваведење Богородице. Око 1600. овдје се насељава и друга група Срба пребјега са турске стране, око Новосељана.

Данас је тешко рећи колико је несрпског становништва овдје и даље према Шандровцу и Грабровници затечено, међутим, има много извјештаја да многа насеља, попут Новосељана и Прокљувана, која су насељена у другом валу доласка Срба око Бјеловара, овдје прије нису ни постојала, а још на почетку ЏIЏ вијека несрпско становништво у овим насељима око Бјеловара не прелази петину укупног становништва. Сам Брезовац није никада пао у руке Турака, а становништво ове групе насеља око Бјеловара чини засебну цјелину у односу на остала српска насеља настала у Билогори уз турску границу.

Даљи простор према Грабровници насељава се у три групе. То су, прије свих, насеља која касније налазимо у парохији Сјеверин - Пупелица, Оровац, Кашљавац и Равнеш, а није искључено да се дио ових насељеника није нашао и у околним мјестима. Тренутак њиховог доласка није забиљежен, међутим, већ је довољан и површан поглед на карту предјела да постане јасна потреба затварања овог дијела границе ослабљеног рушењем шандровачке утврде, ако не 1597, онда најкасније до 1600. године. Претходна дестинација овог становништва била је око Горњих Средица и Пољанчана, гдје долазе средином 16. вијека, око 1568. са Жумберка и са Беле крајине у данашњој Словенији. Њихов пут се у још даљој прошлости може пратити преко Цазинске крајине до Цетине, један дио их потиче и из Црне Горе, док већина становништва Пупелице вуче поријекло чак из Македоније и са сјевера Грчке. Ову групу можемо дјеломично идентификовати и као оне Морлаке који се помињу међу првима који су дошли у Крижевачку крајину, па су и код сеобе према предњој линији и Шандровцу чинили засебну парохију и задржали све до спајања парохија Северин и Оровац припадност другом православном протопрезветеријату. По опсежним истраживањима аутора овог текста као и породичној предаји, старјешина ове групе Срба или један од вођа био је из породице Раделић у Пупелици, а индиције за ову тврдњу налазимо у томе што се ово презиме помиње и као дио средњовјековног племства у Будви као и у документима везаним за племе Качића које потиче од Маријана из древне Паганије. Улога ове породице окончана је тек учешћем једног од њених чланова међу пет вођа Северинске буне из 1755.

Група насеља са југозападне стране Сјеверина, као и сам Сјеверин, изгледа да су попуњена са више мањих скупина Срба чији је пут такође ишао преко крижевачког подручја.

Смјештај првих српских насеља на аустријској страни границе приказан је картом ИСТОЧНА БИЛОГОРА ОД 1597. ДО 1606. ГОД.

7 ISTOCNA BILOGORA 1597 DO 1606 mala

У трећу групу села на сјеверном дијелу Билогоре Срби долазе у периоду између 1602. и 1606. године. Ту се насељава језгро породица из похода војводе Петра Хасановића који креће са саплеменицима из племена Ровчана на граници данашње Албаније у другој половини 16. вијека, али се њему на путу преко Далмације и Лике до Подравине придружују вјеројатно и породице из других крајева, јер се у једном тренутку иза њега налази чак 7-8.000 људи, односно око 1.000 бораца, што је за то вријеме била респектабилна војна сила. Послије неуспјелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583) и обезбиједи јако упориште за своје саплеменике, Хасановић из средње Далмације долази у сењску околицу, а затим и даље, са својима прелази на Словинску крајину и настањује се прво око Иванић Клоштра, где се јунаштвом 1586. године истакао у боју са Алибегом. Потом је примљен у крајишку службу и са својим људима и њиховим породицама послан на најизложенију крајину код града Ђурђевца у Подравини, гдје насељава сјеверне обронке Билогоре, Малу и Велику Трешњевицу, Грабровницу и вјеројатно Рибњачку, а дио породица су се као војне посаде нашле у околним мјестима. Због малог броја Срба у овим насељима, који није прелазио више од хиљаду душа, били су нужни контакти са селима јужних обронака Билогоре у парохијама Велика Писаница и Сјеверин, тако да ова оаза српског живља у Подравини, иако географски подаље, чини сродничку цјелину са становништвом групе мјеста из раног насељавања овог дијела Билогоре.

О Петру Хасановићу говоре и други извори, тако да га спомињу као једног од вођа похода на турску Славонију око Церника 1602. године, када ”заплијене много стоке и доведу многобројне досељенике, које су распоредили међу раније досељене ускоке и одмах се постарали за њихову прехрану”.6 Петра Хасановића7 (клоштранског) налазимо 1606. године на платном списку оних који су носили војводску титулу на крижевачкој крајини.

Судећи по простору који су заузимала касније ова насеља и броју становника који се није битно мијењао, са породицама које су с временом прелазиле у оближња насеља, процјењујемо да се број православних породица од Северина до Грабровнице од 1597. па до стабилизације овог дијела границе 1623, могао кретати до 250, са око 2500 душа.

Треба нагласити да супстрат српског и православног насељавања границе од Сјеверина до Грабровнице није дошао испод османске власти. Он није мијењао господара, већ повлачећи се пред Турцима прихватио частан уговор са аустријским царским властима као једину могућност за свој опстанак – статус слободног ратара и ратника са пратећом аутономијом у замјену за одбрану царства од надируће османске империје. За претке ових крајишника не постоји нити један историјски докуменат по којем би се могло закључити да су икада били нечији кметови, робови или турска раја. Уз црногорске брђане и популацију Дубровника и Паганије ово је најрјеђи слој балканског становништа који је сачувао слободу, али и древне обичаје и наслијеђе, без обзира којој се вјерској или националној опцији касније приклонио. Ово историјско наслијеђе, иако недовољно истражено за децидну тврдњу, има довољно основа за хипотезу да је управо овај конгломерат крајишника био разлог да се прво у потоњем Вараждинском генералату додијеле царске привилегије Фердинанда II 1630. кроз Statuta Valachorum, али и оне које су им претходиле и слиједиле. Није случајно што су документи о тим привилегијама, њих 42 на броју, управо и чуване овдје, у православној цркви св. Петра и Павла у Сјеверину, као што су и отпори кршењу тих привилегија започињали на овом простору, попут Северинске буне 1755.

-------------

6 Кашић, Душан, Љ, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Удружење православних свештеника СР Хрватске, Загреб, 1988, str.78.

7 Директни потомци војводе Хасановића данас живе у Београду, а у парохији Мала Трешњевица 2005. се задржало још 55 душа у 19 домова потомака његових сународника.

------------------

Успостављањем танке граничне линије на рубу ”ничије земље” на прелазу из XVI у XVII вијек, турска опасност није још ни приближно отклоњена. Иако присиљени да се послије ”Дугог рата” са Аустријом (1593 - 1606) послије мира на Житви повуку у Славонији на Илову као границу и ослабљени хиљадама хришћанских пребјега на аустријску страну, Турци не престају са упадима преко граничне линије. Вараждински генерал Сигисмунд Траутмансдорф присиљен је да због тога 1611. учвршћује старе и гради нове пограничне одбранбене објекте и доводи све већи број граничара према Илови. У то вријеме се вјеројатно формира и логистичка линија Сјеверин – В. Писаница - Зрињска, која ће касније постати окосница насеља, комуникација и развоја овог краја.

Међутим, Аустрија 1616. ратује са Млетачком Републиком, а од 1618 - 1648. је у Тридесетогодишњем рату католика са протестантима у којем учествују и крајишници, од Чешке до Балтика и од Француске до Холандије. То користе Турци и све до 1623. траје период непрекидних борби. Једва да је било пограничног насеља које није нападнуто и паљено, отимано робље и имовина, па се и свакодневни посао обављао под оружјем. о чему народни пјесник, истина, из муслиманских редова, пјева:

О крајино, крвава хаљино,

крвав био тко те завргнуо ...

... с крви ручак, а с крви вечера

свак крваве жваће залогаје

нигдје бијела данка за одморка ...

Поред свега тога, граница и даље јача, ничу нова насеља и шире се постојећа, тако да послије 1623. турска опасност, практично престаје, а мање или веће скупине Срба притичу овдје кроз читав XVII вијек. Послије пораза пред Бечом 1683. и пада Вировитице 1684, Турци се повлаче, а источна Билогора престаје бити гранично подручје.

Стање на граници до турског повлачења приказује карта ИСТОЧНА БИЛОГОРА ОД 1606. ДО 1684. ГОД.

8 ISTOCNA BILOGORA OD606 DO 1684 mala

Непознато је колико је српског становништва тада остало у насељима смјештеним између горњег тока Илове и границе преко Билогоре, али градња цркве у Павловцу око 1670, у вријеме када је турска моћ при крају, упућује на рјешеност српског становништва да остане у већем броју на овом станишту. За то постоји још посредних доказа, као и свједочанстава о сеоби Срба из турског заграничја даље на запад послије повлачења Турака. Тврдње неких аутора које политички разлози наводе на став по којем су сви Срби са овог подручја отишли са Турцима, а нови се доселили око 1700, немају вриједност.8 12. марта 1689. г. ослобођена је Пожега чиме турска опасност престаје и на прелазу вијекова почиње масовно насељавање Билогоре, углавном српским, а у мањој мјери и хрватским становништвом.

--------------------

8 За сада није познатизвјештај који би говорио изричито о судбини православног становништва на турској страни Билогоре у овом периоду. Говорећи о старосједелачком становништву источније, око Ђакова и јужније, уз Саву, Мажуран (Mažuran, Ive, Osnivanje Vojne granice u Slavoniji 1702. godine, Osijek, 2005, str. 25-26) пише: „... Zajedno s njima u svega nekoliko mjesta nisu ni doseljeni pravoslavci napuštali svoja sela. Malo je bilo i onih uz lijevu obalu Save koji su makar i privremeno odlazili iz svog naselja, iako su u nekim mjestima poput Broda, Lužana, Kobaša, Gradiške i ostalih živjeli zajedno s Turcima. Povlačenjem u šume i zakloništa, istodobno su nastajale i vojne (hajdučke) družine koje se pridružuju carskoj vojsci u borbi za oslobođenje od turske vladavine. Usporedo s tim te su družine vodile i svoj rat protiv bivših tlačitelja“. У таквој ситуацији, мало је вјеројатно да би мартолози у билогорском „џепу“ којег је нашироко заобишла аустријска царска офензива дали предност ризичном покрету својих породица пред сигурношћу билогорских шума.

---------------------

Послије мира у Сремским Карловцима 1699, читаве масе Срба прелазе у Славонију, а у првим годинама XVIII вијека сва су српска насеља Билогоре већ формирана, а њихово становништво стабилизовано и у толикој већини да 1734. Сјеверин постаје сједиште владике, културни и просвјетни центар са сликарском школом, књижаром и првом српском средњом школом и отварају се народне српске школе по селима.

9Porijeklo malaЕтничко и географско поријекло првобитног становништва Билогоре на граници

Тада је на простору који истражујемо било укупно 52 насеља, чији број се незнатно повећао административном подјелом у каснијем периоду, а као потпуно ново насеље формирано Иваново Село насељавањем Чеха. Због континуитета у праћењу статистичких података, подијељена насеља ћемо и даље пратити као јединствено насеље под првобитним називом (нпр. Горњу и Доњу Рашеницу као Рашеницу, Бабинац у оквиру Беденика итд).

У то вријеме прве половине 18. вијека достиже свој врхунац и једна много тежа битка од оних које су вођене са Турцима, битка за очување националног и духовног идентитета коју римокатолички клерикални центри распирују одмах по одласку Турака.

Управо из тог времена, 1732, као један од резултата рада комисије за попис унијата и оних који то нису имамо и први преглед српског становништва источне Билогоре. Код изјашњавања присутних мјештана навођен је број домова по селима и парохијама, то су углавном заокружени бројеви и процјене одока, па су одступања, судећи по каснијим евиденцијама цркве, на разини од 10 - 20 процената. Међутим и као такви, ови подаци имају своју вриједност.

Приложена табела је направљена, изузев података за 1941, на основу података које је сакупио и објавио Радослав М. Грујић под називом Статистички преглед у прилогу ријетко драгоцјеног рада за историју српске цркве и народа западних страна (Споменица о српском православном владичанству пакрачком, Музеј Српске православне цркве, Београд, 1996, репринт издања из 1931).

Уз број домова за 1732. год, Грујић наводи њихов број за још три године у 18. вијеку, 1755, 1764. и 1779, што је вјеројатно евидентирано приликом тадашњих визитација. Уз њих није наведен и број православних житеља, па смо га ради бољег увида процијенили на основу наредних резултата пописа који дају око 9,3 члана домаћинства граничарске задруге. У подацима за 1809. и надаље Грујић наводи уз број домова у појединим селима и укупни број житеља. У подацима за 20. вијек, гдје смо понеке провјерили властитим истраживањима, теонима из 19. вијека који су могли бити успоређени са резултатима службених пописа, постоје одступања од стварног или забиљеженог стања од +/- 4,18 % до +/- 9,40 %. Не улазећи на овом мјесту у детаљнију анализу, треба рећи да је осим системских грешака и разлика у методологији пописа ова разлика могла у некој мјери настати и због интензивног прилива новог становништва, па су у различитим периодима исте пописне године добијени и различити резултати. Међутим, код графичког приказивања стања са корацима од 25%, ове разлике губе на значају.

 

Год.

До-

мова

Жи-

теља

По

дому

1732.

1449

13475

» 9,3

1755.

1177

10946

» 9,3

1764.

1390

12927

» 9,3

1779.

1257

11690

» 9,3

1809.

1146

10685

9,32

1839.

1248

11618

9,31

1857.

1260

12336

9,79

1869.

1268

13340

10,52

1899.

2204

14362

6,52

1905.

2350

16168

6,88

1929.

3372

16710

4,96

1941.

 

17650

 

Осим Грујићевих резултата до 1929. године, овдје наводимо и апроксимативно стање за 1941, када није било пописа. Посао нам је био олакшан тиме што је по подацима општинске администрације Грубишног Поља послије 2. Свјетског рада и пописима рађеним за различите административне сврхе, могуће доћи до броја од најмање 12.600 житеља српске националности. По тим непотпуним подацима, српско становништво општине Грубишно Поље које укључује и насеље Јасенаш, накнадно у општини Вировитица, чинило је прије 2. свјетског рата 71% укупног српског становнишптва родословне зоне у десет парохија.

За разлику од 1732. г, остали подаци из 18. вијека су нешто поузданији, иако дјелују неуједначено. Кажемо дјелују, јер постоје чињенице које им у великој мјери потврђују поузданост. Први моменат је везан за националну структуру. Наиме, насељавање у међупросторе ”ничије земље”, Хрвата и осталих започеће тек у посљедњој деценији 17. вијека, послије одласка Турака, али се одвија споро све до демилитаризације Војне крајине 1873, односно 1. августа 1881, када хрватско-славонска крајина излази из надлежности бечког Министарства рата. Њихово веће присуство средином 18. вијека налазимо углавном у централним и прометнијим насељима, а тек крајем тог вијека се оснивају римокатоличке жупе у источној Билогори и зидају прве цркве. Тако је у Грубишном Пољу римокатоличка жупа основана 1782, а црква св. Јосипа направљена 1780. Жупа у Херцеговцу, под којом су вођени Велики Зденци, основана је 1789. и први попис римокатолика се овдје обавио тек 1803. Из њега сазнајемо да Велики Зденци у 20 римокатоличких кућа имају 217 душа, док православних има 423 (без навођења броја домова).9 По Грујићевим подацима за 1809. годину Велики Зденци имају у 63 дома 648 православних. Ако збројимо 217 и 423, број 640 упућује на тезу да је становништво римокатоличке вјеросповијести у периоду када нису имали у близини жупе и свештенике, користило неке услуге православне цркве, давали накнаду за те услуге, а свештеник их водио као чланове парохије.

Други моменат нам још боље објашњава смањење за преко сто домова у пописним резултатима 1779. и 1809. године. Све до њеног укидања крајина је била резервоар јефтиних и врхунских војника за царске ратове. Почетком 18. вијека на хрватском дијелу Војне крајине живјело је око милион људи, који су за рат давали 60.000 војника. Сваки седми мушкарац крајине је 1740. био војник, док је у осталим земљама Аустрије то био сваки 64. мушкарац. Само у периоду од 1788-1815, у ратовима које је водила Аустрија са Турском и Француском, губици крајине били су преко 100.000 људи10 из три генерације. Са подручја билогорске родословне зоне, гдје се у једном маху мобилисало од 1200 до 1300 Срба, свака породица је током тих тридесет година просјечно имала више од једног погинулог, рањеног или осакаћеног члана, неке породице остале без мушких потомака, а тиме и без војника преко којег је породица остваривала права граничара на Војној крајини.

Један од узрока промјене броја домова могло је бити унијаћење, иако у незнатној мјери, а незаобилазни фактор флуктуација, па и депопулације, како ћемо видјети, биле су епидемије. Ипак, број православних је током вјекова у источној Билогори полако али сигурно растао, што наталитетом, што досељавањем, тако да 1857, што је приказано картом, имају апсолутну већину од 63,29% и чине већину још неколико година послије пописа 1869, када их је 58,71%.

10 Slika 1857 Razmestaj Srba u Bilogori mala

За непуних 30 година, 1899, учешће Срба у укупном становништву пада на 38,75%, што на први поглед не изазива пажњу, јер то је вријеме укидања Војне крајине, досељава се велики број житеља тзв. провинцијалне Хрватске, али и Чеха, Мађара, па и Нијемаца. Порастао је и број Срба за 7,66% у 30 година, али мање него током 12 година од 1857. до 1869 (8,1%). Објашњење је у епидемијама, двије колере и једне великих богиња у периоду од 1871. до 1874. које су оставиле катастрофалне посљедице од које се многа села, попут Доње Ковачице, никада нису опоравила (1869. – 235 православних, 1899. – 141, а 1929. године свега 122).

---------------

9G. autora, Veliki i Mali Zdenci - Prilozi za historiju sela, Jednota, Daruvar, 1977, стр. 90.

10Јоксимовић, Драгољуб, Војна Крајина, Војна енциклопедија, 10, Војноиздавачки завод, Београд, 1975, стр. 558.

11Више етничких карата Билогоре у менију „КАРТЕ“ овог сајта

---------------------------

11 EPIDEMIJE u Bilogori mala

Епидемијама су највише погођени Срби као најбројније домицилно становништво којег се најмање и досељавало, а карта показује да су демографски губици, што би се могло и очекивати, уз густо насељене главне прометне правце. У периоду који је слиједио у току су биле подјеле породичних задруга, тако да је у селима поштеђених од епидемија крајем вијека било 2,25 пута више православних домова него 1869, а у онима другима се и није имао тко дијелити. Повећање од 30% у односу на 1869. углавном треба приписати досељавању.

12Kosovac mala

Оно је настављено и даље из пасивних дијелова крајине, Лике и Далмације, тако да је у непуних 6 година у Билогору пристигло око 280 нових породица и 1806 душа. Табела која показује укупно стање становништва источне Билогоре у 1905. години направљена је на основу података које је сакупио Мате Косовац (Косовац, Мате, (ур), Српска православна Митрополија карловачка - по подацима од 1905.г, Карловци 1910./442,стр.768-812). По подацима Косовца направљена је и карта која показује присуство Срба у источној Билогори 1905. по парохијама.

  13 Slika 1905 Razmestaj Srba Kosovac po parohijama mala                                                                       

Косовац нам је оставио и драгоцјене податке о имовном стању српског становништва на почетку 20. вијека који показују да је са просјечних преко 17 јутара земљишта по домаћинству, односно 2,5 по житељу, постојао добар основ за оптимизам у живљењу послије укидања Војне крајине. Ова имања су касније увећана и до 25% подјелом заједничког сеоског земљишта, пашњака и парлога, породицама бивших граничара.

СРПСКИ ПОСЈЕДИ ПО ПАРОХИЈАМА 1905. ГОДИНЕ

Р.

бр.

Парохија

кат. ј.

Домова

Житеља

Катастарских јутара

по дому

по жит.

1.

Велика Барна

4131

266

2103

15,53

1,96

2.

Беденик

2583

106

647

24,37

3,99

3.

Велики Грђевац

3559

154

1050

23,11

3,39

4.

Грубишно Поље

3537

260

1656

13,60

2,14

5.

Велики Зденци

2302

101

697

22,79

3,30

6.

В. Ператовица

8826

361

2710

24,45

3,26

7.

В. Писаница

5597

592

3741

9,45

1,50

8.

Северин

4802

186

1227

25,82

3,91

9.

М. Трешњевица

2091

125

748

16,73

2,80

10.

Турчевић Поље

3000

199

1589

15,08

1,89

 

УКУПНО

40428

2350

16168

17,20

2,50

Упркос томе, постојао је вјеројатно и добар разлог или пропаганда који су на пријелазу вјекова изазвали бројно исељавање у Америку. У једном изузетно интересантном документу из архива Ц.Г. који овом приликом због опсега не објављујемо, налази се попис и персонални подаци Срба Билогораца који су прије 1. свјетског рата отишли у Америку. Иако је попис непотпун, на њему је 563 имена, 438 мушка и 125 женских, гдје је најстарија Мара Штрбац из Зрињске рођена 1847. Највећи број њих (74%) рођени су у 19. вијеку (од 1881-1890. г. 39%) и отишли у Америку у највиталнијем животном добу. Ту има примјера и дјеце већ рођених у Америци, која су се вратила са родитељима, враћања због женидбе, а неке од њих налазимо и на попису 167 билогорских солунских добровољаца (међу њима су три Чеха и један Хрват).

ДИЈАСПОРА ИСТОЧНЕ БИЛОГОРЕ У АМЕРИЦИ

Р.

бр.

Насеље

Расељено

Р.

бр.

Насеље

Расељено

1.

Бачковица

24

18.

Кашљавац

19

2.

Беденичка

14

19.

Ласовац

14

3.

Беденик+Бабинац

7+3

20.

Лончарица

8

4.

Брзаја

6

21.

Мала Барна

9

5.

В. Барна

73

22.

М. Писаница

5

6.

В. Зденци

36

23.

М. Грђевац

24

7.

В. Јасеновача

4

24.

Павловац

7

8.

В. Трешњевица

2

25.

Ператовица В. и М.

14

9.

В. Писаница

43

26.

Пупелица

5

10.

В. Грђевац

45

27.

Равнеш

2

11.

Грбавац

1

28.

Растовац

4

12.

Г. Поље

40

29.

Рибњачка

5

13.

Д. Брђани

5

30.

Сибеник

9

14.

Дапчевица

10

31.

Тополовица

21

15.

Д. Ковачица

8

32.

Турчевић Поље

12

16.

Зрињска

23

32.

Цремушина

5

17.

Иваново Село

5

34.

Чађавац

51

УКУПНО ПРИЈЕ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

563

Први свјетски рат донио је нове жртве и демографске губитке, а шпанска грозница из 1920 (вирус H1N1) изазвао праву пошаст. А двадесети вијек је тек почео!

Упркос томе и новим исељавањима у Америку, у првим деценијама двадесетог вијека укупно билогорско становништво, па и српско, биљеже висок наталитет, наставља се и досељавање из пасивнијих крајева, тако да у односу на 1905. српско становништво источне Билогоре 1929. има благи раст од 16.168 до 16.710 припадника. Подјелом породица њихов број расте за преко 40% са 2350 на 3372 уз истовремено смањивање броја чланова због рата и епидемија са 6,88 на 4,96 по породици.

Мирнодопски услови живота, раст стандарда и увођење модернијих метода здравствене заштите битно су смањили морталитет новорођенчади, тако да се са највећим опрезом број српског становништва у источној Билогори на почетку 1941. може процијенити на минималних 17.650.

Уз Јермене, Роме и Јевреје, Срби су четврти народ на чијем се истребљењу систематски радило у XX вијеку, које се по бестијалности спровођења током II свјетског рата не може успоредити нити са једним другим догађајем у историји човјечанства, чак ни са истребљењем сјеверноамеричких Индијанаца у XIX вијеку.

Нажалост, иако је прошло преко шест деценија од тих догађаја, о њима ни до данас немамо потпуну слику. То се посебно односи на број жртава. Тешко је вјеровати да власт након 1945, која је располагала свим ингеренцијама, није обавила посао за који са по неколико активиста у малим билогорским селима не би требало више од десетак дана рада. Строго повјерљиви пописи погинулих са „наше“ и „њихове“ стране, жртава фашистичког терора, несталих у рату и избјеглиштву су вјеројатно и направљени за потребе различитих структура власти12, али због политичких разлога нису били јавно доступни. Колико је аутору познато, први такав, непотпуни попис српских цивилних жртава објавио је „Глас“, издање13 Епархије загребачко-љубљанске 1985, а дјеловањем Музеја геноцида у Београду постао је доступан и попис жртава Јасеновца и изазвао талас полемика које се ни до данас нису смириле.

У посљедњих неколико година, настојало се, послије оснивања Завичајног удружења „Билогора“ закључити поименични попис страдалих у 2. свјетском рату са подручја источне Билогоре, цивила, али и погинулих у ратним дејствима. Ту смо се ограничили на нама доступне изворе, тако да ће списак погинулих бораца укључивати само оне у редовима партизана свих националности, прогнане Србе укључене у Србији у четнички покрет којих је било десетак, те све жртве фашистичког терора поријеклом са источне Билогоре. Колико се види на интернет презентацијама, хрватска држава сериозно ради или је већ готов посао на утврђивању страдалих из хрватских редова, па им, и када су погинули на страни фашиста, почаст одаје свечана државна гарда. У основи, у реду је да се има увид у судбину својих предака, ма какви они били, па управо и да су као „домаћини“14 били код Стаљинграда, ваљда у берби кукуруза.

Заједничка карактеристика свих пописа жртава до којих смо дошли је да су непотпуни. Мањи број грешака постоји и у персоналним подацима и националној идентификацији, међутим, „претресајући“ село по село са још живим свједоцима, долазимо до процјене да се и до 250 убијених особа са подручја које истражујемо не налази на попису ни цивилних ни војних жртава, тако да се број страдалих налази у распону од 3500 и 3750, гдје је међу њима преко 85% Срба. Музеј геноцида у Београду располаже за грубишнопољско подручје скоро комплетним подацима о жртвама рата којих је било 3108, од којих Срба 2694, те цивилних жртава 2.709. Међутим и овдје се поткрао мањи број лако уочљивих грешака, а колико је до сада познато, бар 20 страдалих цивила чија су имена позната, нису уврштени у овај попис. По окончању овог истраживања биће могуће извести и рачуницу о стварним демографским губицима родословне зоне рода Билогорски.

Захваљујући истраживањима Ђуре Затезала и мањим исправкама и допунама у његовој евиденцији, које је на основу личног познавања грубишнопољског подручја провео и објавио Милан Басташић,15 у овом тренутку као коначан се може сматрати попис жртава априлског терора, који је започео 12. априла 1941. год. хапшењем ОРМАНОВИЋ Николе СИМЕ, Србина, сељака из Беденичке старог 55 година, а којег су усташе спровели у Копривницу у логор „Даница“, послије у Госпић, те убили 2. августа у Јадовну у Лици. У Копривници, Јадовну и околини, те на отоку Пагу страдало је укупно 593 ухапшена, гдје је највеће зло задесило Грубишно Поље и околна села, када је у ноћи 26. на 27. април 1941. одведено преко 500 мушкараца. Организатор овог злочина је био римокатолички свештеник из Грубишног Поља, Петар Сивијановић. У табели ЖРТВЕ АПРИЛСКОГ ТЕРОРА 1941. наводимо број априлских жртава по селима.

ЖРТВЕ АПРИЛСКОГ ТЕРОРА 1941.

Р.

бр.

Насеље

Жртве

Р.

бр.

Насеље

Жртве

1.

Бачковица

1

17.

Доња Рашеница

14

2.

Беденичка

1

18.

Иваново Село

1

3.

Брзаја

5

19.

Ласовац

8

4.

Велика Барна

127

20.

Лончарица

1

5.

Велики Грђевац

2

21.

Мала Барна

2

6.

В. Дапчевица

2

22.

Мала Дапчевица

1

7.

ВеликиЗденци

1

23.

Мала Јасеновача

2

8.

В. Јасеновача

1

24.

Мала Ператовица

2

9.

В. Ператовица

3

25.

Мала Трешњевица

4

10.

В. Трешњевица

21

26.

Мали Зденци

4

11.

Грубишно Поље

154

27.

Орловац

27

12.

Г. Поље (Пољани)

5

28.

Павловац

1

13.

Горња Ковачица

1

29.

Пупелица

1

14.

Горња Рашеница

85

30.

Растовац

52

15.

Грбавац

30

31.

Тројеглава

28

16.

Дјаковац

5

32.

Турчевић Поље

1

УКУПНО УБИЈЕНИХ У АПРИЛСКОМ ТЕРОРУ 1941.

593

14Aprilske zrtve 1941 mala

------------------

12По многим свједочењима, комплетан списак жртава, фотографије споменика на стратиштима, чак попис погинулих војника ЈА у завршним операцијама 1945. г. из јединица из Србије са локацијама гдје су сахрањени на подручју општине, чувао је Бараћ Љубана Стево, службеник у финансијској служби општине Г. Поље. И данас је енигма по којој основи је овај материјал похрањен у његовој канцеларији гдје је и остао 1991. г. (Стево је негдје у том времену и умро). Сви који су покушали у претходном времену доћи до овог материјала, међу којима је и Милан Басташић, тврде да је Стево свим силама спречавао увид у документа. Басташићу је дозволио да направи само фотографију прве и задње странице списка жртава, јер је Милан инсистирао да има бар доказ о постојању документа. Међутим, у току рата 1991. године и ово је изгубљено, тако да Хрватска располаже пуним подацима о жртвама Г. Поља, за које не можемо очекивати да ће их икада објелоданити.

13ГЛАС светих равноапостола Ћирила и Методија, бр. 115-118(1983-1984),Епархијски управни одбор, Загреб, стр. 11-12.

14Шандровац-Јасеник, 9. новембар 2008.- „Кomemoracija za žrtve komunističkog nasilja nad domačinima

15Bastašić, Milan, Bilogora i Grubišno Polje 1941-1991 (Udruženje bivših logoraša Drugog svjetskog rata i njihovih potomaka u Republici Srpskoj, Menadžer kompanija d.o.o. Banja Luka, Banja Luka - Beograd, 2009).

-------------------

Само на простору општине Грубишно Поље број пријератних српских житеља смањен је до 1948. за 4800, гдје је уз преко 2700 убијених цивила и око 400 погинулих у ратним дејствима био и повећан број умрлих природном смрћу. Послије 1945. год. један број породица је промијенио мјесто боравка, дио се није вратио из избјеглиштва, а насеље Јасенаш је припојено општини Вировитица. Демографски губици српског становништва су још и већи ако се узме у обзир да је током рата наталитет скоро заустављен, тако да се сви ти губици више нису могли надокнадити.

ЖРТВЕ ОПШТИНЕ ГРУБИШНО ПОЉЕ
1941-1945. ПО НАЦИОНАЛНОСТИ

15Zrtve po nacionalnosti

Поратни период обиљежен је са четири момента који су значајније мијењали демографску слику источне Билогоре. Први је расељавање села Брзаја и Гаково. Други је досељавање стотињак српских породица из Босне шездесетих година, што је анулирало расељавање поменутих села. Услиједила су још два момента изазвана неперспективним условима живота на селу, гдје је због догматских идеолошких разлога сељак држан као грађанин трећег реда, тако да је са истом количином рада могао постићи стандард максимално до трећине оног који је имао неквалификовани индустријски радник. Цеховско организовање које је било дозвољено свим друштвеним групама, сељаштву није дозвољавано, тако да је ова популација која је изнијела рат и послијератну изградњу била закинута за основна политичка, економска и културна права. Масовни одлазак у градове, на рад у иностранство, потрага за бољим животом је у периоду од 1961. до 1981. смањила број српског, али у истој мјери и осталог становништва родословне зоне за скоро 30%. Општа слика тих кретања видљива је на табели СТАНОВНИШТВО СРПСКОГ ПОРИЈЕКЛА У ПУПЕЛИЦИ, с напоменом да Пупелица има релативно ниске ратне губитке, а да ни 1991. није била у зони ратних дејстава.

 16Pupelica mala

Од свог оснивања до нестанка, Комунистичка партија Југославије је инструментализована од свјетских центара моћи. Као свој стратешки циљ поставила је 1931. на тзв. сплитском пленуму КПЈ разбијање Југославије и стварање националних комунистичких држава. Од тога се привремено одустало због ширења фашизма, поново концептуално уоквирено на 2. конгресу АВНОЈ-а 1943. и актуализовано од западних сила октроисаним уставом из 1974. Чекалa се само смрт масонског регента Броза да комунистичко руководство разбије државу коју је 1945. године створило. У процесу који још није завршен, на тлу бивше земље настало је под притиском „црног племства“ седам карикатурних држава, од олигархија, преко клерофашистичких творевина до оних под директном окупацијом.

На геноцид над Србима из 1941. се заборавило и он је у свјетским медијима третиран већ у припремним радњама за окончање Југославије, да се и не говори о каснијем периоду, негдје на нивоу прскања комараца у току љета.

У убилачкој екстази буквално хиљаде интелектуалаца, новинара, државника, углавном бијеле расе са запада, из оних истих држава које су вјековима живјеле од крви и зноја својих колонија, које су истријебиле читаве народе и цивилизације, траже да се Срби бомбардују, смјесте у конц-логоре, униште, сатру на мноштво маштовитих начина, чему морални оракул даје сам папа Јован Павле II у поруци Клинтону – „Требало би да бомбардујете Србе“.16 Када Срби на крају силом оружја буду прогнани са вјековних станишта, онда је то по париском Л, Монду („Le Monde) „самомотивисано етничко чишћење“.16

------------

16Хиљаде таквих порука и изјава у антологијском дјелу Зорана Петровића - Пироћанца Избрисати српски вирус, Београд, 2008.

------------

Под притиском 6,5 пута бројније војне силе ојачане тенковима, српски „окупатори“ који су већ четири вијека држали своја села и куће под „окупацијом“ изашли су из грубишнопољског дијела источне Билогоре у ноћи 31. октобра и 1. новембра 1991. кренули на дуги пут у непознато.

17Rat malaМапа територија под контролом ТО општине Грубишно Поље до 1. новембра 1991. године

 

 

 

Тих година, пола вијека послије 1941, хрватским властима се пружила друга прилика за реализацију геноцидне идеје, иако ове догађаје не можемо схватити изоловано, већ само у контексту глобалних збивања. Најкраће речено, на дјелу су завршне операције (или бар изгледа тако) плана старог вјековима о успостављању свјетског господства и с тим у вези замјена цивилизацијских тековина, од правних норми до културних и етичких вриједности. Ради се о ретроградном цивилизацијском процесу на чијем се путу нашао и српски народ због географског позиционирања, слободарског духа и јаког националног идентитета. Не ради се, дакле, о специфично антисрпској, већ о глобалној завјери (коју управо њени експоненти хистерично поричу) у којој су бивше југословенске републике послужиле само као оруђе, а хрватска држава се на такву улогу није жалила добивши прилику да коначно ријеши ”српско питање”. Када ће се и да ли ће се икада у хрватској јавности појавити свијест о томе да су од свјетских моћника третирани са истим презрењем као и њихови противници и да су им Срби и као изнуђени непријатељи ближи од англосаксонских некромана, то је већ друго питање. Ради се уосталом о истој причи присутној од Афганистана до Ирака, преко Либије и Сирије до Грузије и Украјине, глобалној причи која је у главним цртама позната и сваком виспренијем осмошколцу, иако не и окупационим јавним медијима, барем не у земљама бивше Југославије.

Само је тај глобални фактор могао 1991. у годинама које су слиједиле сакупити све факторе депопулације, па су се под истом капом нашли рат и геноцид, избјеглиштво, прогон и расељавање, прелазак у Јеховине свједоке, унијате и римокатолике, са свим пратећим појавама, од бијеле куге до болести и преране смрти изазване стресом и социјалном биједом. Резултат је скоро испражњена источна Билогора, а у остатку родословне зоне има мање од 20% Срба из 1991, са непрестаним тихим исељавањем, изумирањем и асимилацијом, што ће најдаље кроз двије генерације затрти траг Срба и на овом простору. Бројно стање српске популације почетком 21. вијека приказујемо у три табеле, гдје су у првој резултати службеног пописа становништва проведеног 2001. у Хрватској, а у остале двије подаци Епархије загребачко – љубљанске. За прву табелу смо из укупних пописних резултата17 издвојили само оне који се односе на насеља родословне зоне источне Билогоре, тако да је иза имена општине број тих насеља, укључивши и она попут Дињевца и Грабровнице у општини Питомача у којима тада више није било Срба.

УЧЕШЋЕ СРБА И ПРАВОСЛАВНИХ У ГРАДОВИМА И ОПШТИНАМА
НА ПОДРУЧЈУ РОДОСЛОВНЕ ЗОНЕ ПО РЕЗУЛТАТИМА СЛУЖБЕНОГ
ПОПИСА ИЗ 2001. ГОДИНЕ

Р.

бр.

Град, општина

Број

насеља

Укупно

житеља

Број

Срба

%

Право-славни

%

1.

Бјеловар

1

287

-

0,00

-

-

2.

В. Писаница

6(8)18

2151

306

14,23

320

14,88

3.

В. Грђевац

10

3313

267

8,06

27718

8,36

4.

Вировитица

1

117

4

3,42

4

3,42

5.

Г. Поље

21(24)

7523

872

11,59

83219

11,06

6.

Нова Рача

4

1714

66

3,85

79

4,61

7.

Питомача

4

1707

48

2,81

57

3,34

8.

Северин

2

1038

85

8,19

7120

6,84

9.

Шандровац

4(5)

1153

169

14,66

205

17,78

 

УКУПНО

53(59)

19003

1817

9,56

1845

9,71

---------

 

17 www.dzs.hr/Hrv/censuses/Census2001/Popis/H01_01_03/h01_01_03_zup10-3328.html

18 У загради садашњи број насеља, а прије заграде број насеља на том простору по административној подјели из 19. вијека.

19 Укупан број православних у Великом Грђевцу и Грубишном Пољу без „специфицирања припадности којој од православних цркава“. Од тога се у општини Велики Грђевац само 9 испитаника, а у насељима града Грубишно Поље само 23 испитаника изричито изјаснили као припадници СПЦ.

20 У општини Северин регистровано је 862 католика, 71 православац, 11 житеља (вјеројатно у Оровцу) гркокатоличке, тзв. унијатске вјере. На подручју читаве Бјеловарско – билогорске жупаније са укупно 133.084 становника, 86,59 % су католици, а под општом рубриком православни има 9743 испитаника (7,32 %).

---------

У службеним статистичким подацима Епархије загребачко – љубљанске за 2002. г. налазимо другачије бројеве. По њима, у 11 комплетних парохија 2002. год. је живјело у 538 православних домова 1444 душе, за 401 мање него у службеном државном попису.

Шест, односно десет година послије ратних збивања, 2001. већ је увелико стабилизована популација Билогоре, па се не може очекивати значајна разлика у подацима између двију сукцесивних година. Поставља се питање зашто преко 20% оних који су се изјаснили као припадници православне цркве нису регистровани од саме те цркве као њени вјерници. Једно од објашњења је да страх од дискриминације, али свакако не треба заборавити да неки од тих Срба и православниховдје и не живе, већ су регистровани силом закона, пошто прогнани Срби нису могли остварити своја права, прије свега пензију, без пријаве сталног мјеста боравка у Хрватској.

ПРАВОСЛАВНИ ДОМОВИ И ЖИТЕЉИ 2002. ГОДИНЕ21

Р.

бр.

ПАРОХИЈА

Евидентирано по парохијама

 домова

душа

крштења

опела

венчања

веронаука

1.

Беденик

69

186

2

9

-

-

2.

В. Барна

40

120

-

-

-

-

3.

В. Грђевац

47

140

-

-

-

-

4.

В. Зденци

60

200

-

-

-

-

5.

В. Ператовица

16

30

-

-

-

-

6.

В. Писаница

96

230

-

5

-

-

7.

В.Трешњевица

23

62

-

6

-

-

8.

Г. Поље

100

290

1

15

-

14

9.

М. Грђевац

18

35

-

-

-

-

10.

Сјеверин

63

140

-

3

-

-

11.

Т. Поље

6

11

-

-

-

-

 

УКУПНО

538

1444

3

38

0

14

21По статистичким подацима у документу Управног одбора и Митропо-лита Епархије загребачко-љубљанске бр. 58/03 од 24. априла 2003. год. Оригинална табела је објављена на сајтовима www.manastirlepavina. и www.mitropolija-zagrebacka.org.

22ГЛАС светих равноапостола Ћирила и Методија, Епархијски управни одбор, Загреб, бр. 134 -135, стр. 88.

ПРАВОСЛАВНИ ДОМОВИ И ЖИТЕЉИ 2005. ГОДИНЕ22

Р.

бр.

ПАРОХИЈА

Евидентирано по парохијама

домова

душа

крштења

опела

венчања

веронаука

1.

Беденик

61

160

-

7

-

-

2.

В. Барна

33

82

-

-

-

-

3.

В. Грђевац

37

113

-

-

-

-

4.

В. Зденци

37

107

-

-

-

-

5.

В. Ператовица

20

44

-

-

-

-

6.

В. Писаница

90

227

1

13

-

-

7.

В.Трешњевица

19

55

-

2

-

-

8.

Г. Поље

70

150

5

21

-

-

9.

М. Грђевац

21

53

-

-

-

-

10.

Сјеверин

70

151

1

-

-

-

11.

Т. Поље

11

28

-

-

-

-

 

УКУПНО

469

1170

7

43

0

0

Према епархијским подацима, од 2002. до 2005. број православних домова је смањен за 13% посто, односно на 87,17% броја домова из 2002. г. У том периоду, због старосне структуре просјечни број чланова домаћинства опао је са 2,68 на 2,49, а укупни број православних свео се на 81,02%. Старење становништва, међуконфесионални бракови и други разлози ће и без додатних притисака избрисати трагове Срба и хрватска држава ће у скорој будућности сама највише подузимати да те трагове сачува, што је већ почело рестаурацијом вјерских објеката, не толико због политичких разлога, већ због културне разноликости, мултиетничког имиџа, туризма, па и зајазивања савјести. Бројеви су, међутим, хладни и неумољиви, они у Хрватску утискују печат који ће нажалост и она морална страна хрватске популације носити за сва времена.

Нумерички подаци и графички приказ промјене броја српског становништва у општини Г. Поље јасно показују цивилизацијски ћорсокак у који је запао Запад наградивши сецесију и етничко чишћење. Пошто су резултати службеног пописа у предвечерје грађанског рата 1991. безобзирно фалсификовани, употријебљен је податак од 550023 као поузданији.

СРПСКО СТАНОВНИШТВО НА ПРОСТОРУ ОПШТИНЕ
ГРУБИШНО ПОЉЕ У ПЕРИОДУ ОД 1732. ДО 2005. ГОД.

 

Год.

Житеља

Год.

Житеља

Год.

Житеља

Год.

Житеља

1732.

7570

1839.

7526

1941.

12600

1981.

5845

1755.

7644

1869.

8755

1948.

7760

1991.

550021

1764.

8510

1899.

10073

1953.

8247

2001.

1143

1779.

7420

1905.

11716

1961.

7766

2002.

866

1809.

7099

1929.

11995

1971.

6775

2005.

607

 18

Текст и опрема: Ранко Раделић

-------------

23 Бројка од 5500+/- 50 је резултат ауторовог истраживања и прегледа бирачких спискова у сарадњи са тадашњим водитељима мјесних уреда у Зрињској и В. Грђевцу (Душан Шарић), Г. Пољу (Ранка Булут) и Великим Зденцима (Maња Хусак), које је показало да не само у Великој Барни, Горњој Ковачици и Зрињској српско становништво има апсолутну већину, већ и у Грубишном Пољу са 50,5 %.

   

Ко је на мрежи: 17 гостију и нема пријављених чланова