Улогујте се  

   

 

ПАВЛЕ СОЛАРИЋ

 

Здравко Крстановић, Животопис Павла Соларића

Биљана Панић-Бабић, Соларићеве мисли о језику и правопису

Ранко Раделић, Родословна веза Поповића и Соларића

 

Павле Соларић (1779-1821)

ГОЗБА

Сабране пјесме

Приредио Здравко Крстановић

Српско културно друштво "Зора", Београд, 1999
Библиотека "Кладенац" (српска културна баштина од Барање до Боке Которске) књига I
Уредник: Здравко Крстановић
Рецензенти: Мирослав Пантић и Милосав Тешић
За издавача: Никола Царевац
Дизајн корица: Тоде Рапајић

Интегрално електронско издање у оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету" објавили 26. априла 2000:
Зоран Стефановић (уредник),
Наташа Деветаковић (коректура),
Милан Стојић (вебмастеринг)
и Ненад Петровић (дигитализација материјала и обрада слике)

 

solaric knjiga

 

Садржај:

Небесно слово Павла Соларића (предговор Здравка Крстановића)

Павле Соларић: Сабране пјесме

ГОЗБА

    1. Пјесна о гозби 1807.
    2. Који звезде прстом врти
    3. Ко што воли нека пјева
    4. Сва вселена љубвом дише
    5. Љубов
    6. Пјесна на гозби
    7. Черна земља влаге пије
    8. Моја самвика
    9. Нек’ се Пиндар по стрмоме виси Еликону
    10. Преизредна неба кћери
    11. Прољеће и љубов
    12. Сан
    13. Ковчежић небогога Павла
    14. Љубов дјевојака
    15. Милош и Радован
    16. Младен и Милоје
    17. Посланица Михаилу Витковићу
    18. Свети часи
    19. Љубов
    20. О љубови пјесне нигда остарити неће
    21. Приб и Милица
    22. Пријатељство
    23. Шта ко љуби
    24. Наше жене радо чују
    25. Златног в’јека дани
    26. Вкус и мудрост
    27. Љубов и среброљупци
    28. О, граждани
    29. Мал’ и вел’
    30. Женидба по моди
    31. Худа Сербкиња
    32. Пjесна о древности Славjана I
    33. Пjесна о древности Славjана II
    34. Доситеју
    35. Пјесна о путешествију из Тријеста у весни 1808.
    36. Посланица Драги Теодоровићу Тријешћанину
    37. Пјесна страсна на градску молву и селско спокојство
    38. Љето
    39. Зима
    40. Весна
    41. Ил’ ја снивам, ил’ је тако

Пјесници Павлу Соларићу

_______________________________________________

Здравко Крстановић:
Небесно слово Павла Соларића

Чудесни поетски храм Павла Соларића у коме се сусрећу и зборе наша стара, средњовјековна духовна ризница и нова српска поезија и који - по дубини, полифонији, узлетима имагинације, унутарњем обиљу и понорнотананом, филигранском језичком везу - заузима једно од кључних мјеста у свеколиком српском пјесништву, готово два вијека након настанка остао је, углавном, као под земљом, скрајнут и ширим читалачким круговима незнан.

Соларићеви стихови постхумно објављени у Летопису Матице српске (1826-1834) могли су, додуше, бити инспиративни за Стерију, који му је посветио пјесму, а његова метафизичка поезија - у којој свијетли божанско космичко безмјерје и збивају се, у раскошном језику, небесноземни укрштаји - морала је одјекнути у Његошевом дјелу, што би требало да буде предмет посебних истраживања.

Старији писци историја српске књижевности (Стојан Новаковић, Јован Грчић, Андра Гавриловић, Тихомир Остојић, Павле Поповић) Соларићеву поезију ако и региструју о њој говоре узгред, у оквиру ондашњих стереотипа, док је једину монографију о Павлу Соларићу написао, на почетку овог стољећа, Никола Андрић,1 помно пратећи његов живот и стварање, али Соларићеви стихови у њему не налазе одзива, па пјеснику замјера што, попут Лукијана Мушицког, не реагује на актуелне догађаје и не пјева о дизању гимназије и отварању библиотеке.

Јован Скерлић (који Милоша Црњанског подсјећа на жандарма) своју пресуду Соларићу изриче у једној реченици: "Најзад, бавио се и поезијом, а после његове смрти штампан је у Сербскомь лътопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних стихова".2

Скерлићева пресуда имала је несумњиво погубне посљедице; други су је, у овом или оном облику, само понављали. Књижевни историчар Јован Деретић пише да је Павле Соларић "тврд, опор, језички неспретан стваралац. Његови римовани четрнаестерци котрљају се споро и тешко као по неравном путу".3 За стихове:

Све се креће и понавља, све се опет дружи,
Све љубови даре носи, љубови све служи.

или:

Кад природа празнујући совершава тајне,
Од’јева се ил’ у воду ил’ у луче сјајне.

као и за стотине других Соларићевих стихова радије бисмо рекли да су врхунска језичка музика него "котрљање".

И књижевни историчар Мирослав Пантић у Соларићевој поезији налази "неизбрушеност" и "развученост", али истиче да је Павле Соларић, као пјесник, успијевао да "излучи комаде правог бисера".4

Знатнију пажњу Соларићевом дјелу посвећује тек Милорад Павић, смјестивши га у предромантизам и трудећи се да га тумачи у оновременом српском и европском књижевном контексту, другачије од претходника.5

Младен Лесковац у прво издање своје Антологије старије српске поезије (1953) Соларића не уноси, а у друго издање6уврстио му је чак осам пјесама. Ни то, међутим, није био довољан повод да се "ископају" сви Соларићеви стихови, односно они који су сачувани.

2.

Као филолог који у звонкој ковачници кује нове ријечи, ради на утемељењу терминологије у више научних дисциплина и судјелује - уважаван од највећих имена славистике - у реформи српског језика и правописа, Павле Соларић дао је приносе које ваља валоризовати, као и све што је урадио, преводећи философске, географске, историјске и друге списе и окушавајући се као аутор на разним подручјима. Овај самотник, кога од младости прате болест и материјална оскудица, ерудита и коректор од особитог кова у штампарији Пане Теодосија у Венецији, учинио је све што је могао на ползу српског народа и у многим практичним пословима уложио је огроман труд.

Но, као пјесник није био нити је желио бити дидакт, дубоко прожет спознањем да поезија не испуњава никакве утилитарне задатке, да је "чудо сви’ чудеса" и да пјесник пјева у божанској слободи, стижући увијек до златоносног језичког језгра (гдје се здружују најудаљенији свјетови) пречицом, у надахнућу, откровењу, а не околишним, рационалним путевима. Драгоцјена руда пјесме може да се обрађује, али најприје мора да дође и да има небесна својства. Ове мене пјети уче, слоге саме вежу, / Из свог гаја са мном тајно устају и л’јежу - пјева Соларић о музама.

Посједовао је свијест о изузетној вриједности својих пјесама, а зашто их није сабрао и објавио у књизи - не умијемо одговорити. Узроке, пак, неадекватне рецепције његове поезије, у минулом и овом стољећу, лакше је наћи, о томе смо понеку ријеч већ рекли. Соларић је чисти пјесник божанског, озарен и узвишен (одређене пукотине и наноси у његовом поетском дјелу ову оцјену не обарају), флуид његове поезије није доступан свакоме. У Соларићевим пјесмама нећемо наћи стихове родољубивог заноса (мада је, иначе, био стамени Србин), као ни испуњавање неких социјалних налога или било шта друго што није искључиво у служби поезије. Као атипични пјесник "чудњачких" стихова, Соларић је био и остао неприкладан за сортирања и фијочице, његова поезија није добра "грађа" за илустровање владајућих идеја, Уосталом, Соларић јесте највећи, али не и једини скрајнути српски пјесник: у овом вијеку нису објављене ни књиге Викентија Ракића, Јована Дошеновића, Јована Пачића, Никанора Грујића, Јована Суботића, Меде Пуцића - а листа се овдје не завршава. Ови пјесници, изгледа, нису довољно "глатки", "лагани" и уклопљиви у готове распореде и вредносне љествице у које се не дира.

3.

Соларићев стих је четрнаестерац - риједак у српској и словенским поезијама (налазимо га у народном пјесништву и понеким пјесмама наших пјесника, од Динка Рањине до Змаја) - гибак, динамичан, течан, звучно и значењски пребогат, крцат асонанцама и алитерацијама, семантичким нијансама, преливима и свјежим поетским сликама.

Српско пјесништво послије Соларића, без њега, ишло је својим путем, одмјеравајући се понајвише према народном десетерцу којим је спјевана величанствена поезија, али га је Павле Соларић сматрао закљученим, затвореним, неподесним за властито пјевање. Исти однос према народном десетерцу имали су и значајни пјесници српског пјесничког модернитета (Станислав Винавер) који Соларића, готово сигурно, нису ни читали, а прошловјековни пјесници домогли су се властитог гласа једино кад су измицали народном десетерцу, не губећи се у пуком копирању фолклорног насљеђа. Било је и радикалних пробоја из десетерачког оклопа, поезија се отима из уза, уништава их - или је нема.

Пјеснички језик, могли бисмо казати, ради (и) сам.

4.

А језик Павла Соларића је народни, арматура је српска,7 са црквенословенским и руским лексичким елементима. Овај дио лексике данашњем читаоцу отежава примање пјесникових стихова, али без црквенославенских и руских ријечи Соларићева поезија била би лишена несвакидашњих чаролија, не би ни била оно што јесте. Соларић је своја вознесења, кладенце душе и густину и чистоту чувстава што их је слушао, знајући да човјек у себи носи "молву неодрјешене бесједе", могао исказати једино у језику кога је, богонадахнут, створио, језику у коме чујемо бруј и ромор древних језичких и духовних врела - кроз слово пјесника у новом времену.

5.

Соларићева поезија је јединствена химна, појање радости, велика похвала Творцу, човјеку и природи, бескрају, чудесима и преображењима васељене, јединству и тајни видљивог и невидљивог. Свака стварца прожета је и окупана небесном, свепрожимајућом свјетлошћу (у његовим стиховима налази се читав један свјетлосни вокабулар) и просте подјеле на горе и доле овдје не важе. Еротске игре, хумор и говор свакодневнице јављају се скупа са узвишеним, тијелу се не ускраћује што му припада.

Овом пјеснику су неприхватљиви они који нас располућују и "као на мучилу човека растежу, вукући га једни за душу, а други за тијело" - како је записао у једном од својих предисловија.

Земља ми је подножије, а небо возглавје - у овом стиху сажима се пјесниково виђење човјековог мјеста у космичкој хармонији. Код Соларића нема, у правом смислу, зла, оно је без супстанције, "љубве тама", љубав је у средишту и свуда, у свему је њен печат:

Сва вселена љубвом дише, пребива у пиру,
И бог сами (љубећ присно) биће даје миру.

Ми смо позвани на космичку гозбу, заједницу светих, да празнујемо, са чудима у себи и око себе, са свим што је недокучиво (непостижно), у непропадљивом (нетљеном) свемиру. Човјек, ипак, "радо изван себе живи", заборавља суштину, све жели опипати (осјазити).

Небесни дарови стижу пјесницима, Божијим изабраницима, који посредују између Творца и човјека. Соларић је пјесник јединства, његова поезија настаје прије пјесништва модернитета, када на ред долази "расуло апсолута", ишчезавање божанског и ламент због тог ишчезавања, мада ни у модерном добу сви не путују истим стазама.

Соларићева поезија насељена је грчким, римским и словенским боговима, којима пјесник придодаје своје, моћни антички градови, споменици и читаве цивилизације у његовом пјевању постају симболи, слике, метафоре, старе форме (еклога, посланица) одјевају се у нове одежде, Пиндар, Вергилије и нарочито Овидије његова су лектира, као, уосталом, и француски енциклопедисти и европски пјесници XVIII вијека и, дакако, од почетка и стално Библија, литургијске српске и руске књиге, дјела византијске мистике и његових савременика који су писали на српском, али сличну лектиру могли су имати и други, а Соларић је један. Комплетно штиво (природу, људске грађевине, књиге) претопио је у божанску музику о каквој касније говори Винавер: "Замишљам... песника и песму као мелодију којом јечи цела васиона, као зрачење које обузима огрезла бића. Песник тражи да обухвати целу васиону."8

А Соларићев стих о повезаности привидно удаљених ствари Милују се нека древа с различни острова неодољиво асоцира на суматраизам Црњанског. Чини се да ово довођење у сусједство Соларићеве поезије и наших модерних пјесника има чврсту подлогу у њој самој, а рекли бисмо да Соларић сусједствује и са Блејком, Хелдерлином, и Пушкином. Са свјетлосним визијама, укидањем јаза између земног и небесног и слављењем Бога који је по суштини недоступан и надимен, али се његове енергије, што происходе из суштине, откривају и саопштавају човјеку, Павле Соларић је, на специфичан начин, у фасцинантној близини исихаста и Св. Григорија Паламе (1296-1359).

Као пјесник божанског, кога обасјава и прожима свјетлост Свете Тројице, чудотворац и мистик, блистави богогласник Павле Соларић неће бити близак опсјењенима који стењу "пред лицем кумира", у овом времену када куга прогреса чини своје.

Али, његова поезија сада је овдје - намијењена онима који су за њене гозбене дарове спремни.

Здравко Крстановић

Напомене

1 Никола Андрић: Живот и књижевни рад Павла Соларића // Рад ЈАЗУ, књ. 150, Загреб, 1902, 103-194.

2 Јован Скерлић: Историја српске књижевности, Београд, 1967, 121.

3 Јован Деретић: Историја српске књижевности, Београд, 1983, 214.

4 Мирослав Пантић: Одушевљење и журба заборављеног просветитеља // Дневник, бр. 8980, Нови Сад, 31. X 1979, 9.

5 Миодраг Павић: Предромантизам / Историја српске књижевности, IV, Београд, 1991.

6 Младен Лесковац: Антологија старије српске поезије, Нови сад * Београд, 1964.

7 Павле Ивић: О језику // Република Српска Крајина, Топуско — Книн — Београд, 1996, 151.

8 Станислав Винавер: Надграматика, Београд, 1963, 43.


ГОЗБА

1 ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807.

Чудеса се пјесном славе, људи пјесне љубе
    Слова могу обветшати, нигда сличне трубе.
Ја би пјево, дрзни музо, чудо сви’ чудеса,
    Тим су штедра ублажила живот нам небеса!

Трисвјато је коло што ме данас к тому буди,    5
    Пој, што волиш, љупко вјешта, нитко те не суди.
Брјацајте ми чтене гласе прсти с разни струна,
    Из ц’јевница гортана мог јасност златног руна.

Сприп’јевајте, мили друзи, огњу моје груди,
    Жар у пјелу, то су неке превиспрене ћуди.    10
Овидиј се пјеснеј каје, пјесне пјесном тужи,
    Приклад даје да и б’једном пјетиј вопљ служи.

Древност шиље на потомства што је увјеџбано,
    Спомен оца синовом је свјатило гадано.
Сказује се безпоњатна, велика и красна -    15
    Бодро, музо, кад загрме вселеној ужасна!

Дивни жребиј созданија овога је света,
    Страовито земља с небом око нас заклета.
Само с’јева да се смркне и брже дан мине,
    Што живи да изумре, како једва дине.    20

Све што време на свет даје, и камен и древо,
    Све пропада у несито Сатурново чрево.
Рано, касно његова смо требишта сви жертва,
    Љуто чадам пророчество, ту сте и ви мертва.
Из утробе своје ствара он дивна и худа, 25
    Као паук паучину части свога уда,
Чада своја он поједа да нова прежива,
    Так пучина р’јеке глота, изворе подлива.

Ништа за њег ни велика ни малена нема,
    Да се збуде и постане ил’ у ништо спрема.    30
Сва су всује имушчества горди богатира,
    Стада туне и пажити убоги пастира.

Тамо тоне грозна слава силни витезова,
    У времена њедри труне љепота градова.
Величију царства стоје љета записана,    35
    Рука чезне, чезну дјела рукама создана.

И будући једно царство и судбина мира,
    Исти закон и у звезде све ваља да дира.
Кажу да је небо негда више чло свјетила,
    Ина другда преко реда оку видна била.    40

Све на земљи лице мења, прерађа се, празни,
    Сва природа, рекао би, ко бјегле сна блазни.
Горе силне и дубраве трус и огањ квари,
    Од потопа једва спасе Ноев ковчег твари.

Гди су данас рајска мила на Гиону лона?    45
    Столпост’јена небопарног камо Вавилона?
Камо злато гилеадско, утвари с Офира,
    Камо причет и таинства мемфидскога пира?

Иста мудрост чловеческа има рок и време,
    Сад се дигне, сад посрне, ка’ и опште сјеме.    50
Греција се свали у тму, дигне предјел Рима,
    У Халдеји и Египту глупује сад зима!
Ништа тврда кад га није на небеса вису,
    Ништа тврда чем се годи числе в’ љетопису.
Премињују исти бози (прилике од људи),    55
    Ини в’јеци, и језиком иног бога суди!

Гди су храми Аполона и хвала Сиона,
    Гоморејска јудол камо, молбиште Амона?
Седмерично мира чудо, у праху Дијана,
    Стр’јеле стрте Јупитера, попрата двер Јана?    60

Роди бјеже испред родов’, в’јек не види в’јека,
    Свуда граби, свуда топи забвенија р’јека.
Дрјахли само останци се нанова прелажу,
    И рвине истоштено предство свуда кажу.

Так и наши бритки струје стрмоглавце дани;    65
    Срећа ли је, чудо ли је, ми смо на то звани!
Збогом мили обичаји, збогом сласти жизни,
    Пагуба је у судбина свем чтена главизни!

Сва се мудрост изумљава и дух страхом круши,
    Кад у миру ничтожество корачи да внуши.    70
Чувства замру кад вселена небитије тиче,
    Куда глухо мрак и празност бездна бездни риче.

Али басна, всегда смешна, всегда учна каже
    Да пространа гадатељства не знаду шта траже.
Ево што нам она на то прип’јева из књига,    75
    Послушајмо, воља сваком, ум је без верига:

Што ј’ год стало у битија своје суште племе,
    Имало је неодступно и мјесто и време.
Ово тројство всегда буде, мисал сваком ласна,
    Иначе смо, сва вселена - ничто, нага басна.    80
Да истеку сва времена, да нестане мјеста,
    Да ишчезне присносушна тушта мирског т’јеста:
То нек’ који лжепророк пустој впери глави,
    Ничто није нигда било слично Бога слави!

Чудеса су сва престала, другим ко се нада?    85
    Мечтанија земља позна и за њи да страда.
Впрочем људи, премда знаду попришта свог мету,
    Житељствују као да кане вовјеки на свету.

То је пјесне моје чудо, хоћа повседневно,
    (Ко би реко?) јоште позно колико је древно.    90
Кратковјечни, радује се човек својеј жизни,
    Сваки ј’ час нов, двојевремен, којих није близни!

Што је прошло, тог за њега овде више нема,
    Уживено, неужито, све забвењем дрема.
Шта ће бити, то нек’ Едип ком’ оће одгада,    95
    Ја ћу радо плод не знати грјадушчега сада.

Чадо часа насушнога, Сатурнове вреже,
    И гди стоји, куда ходи, сједи или леже,
Невјеж свега, човек радо изван себе живи,
    Све освоји, све прикуси, да му се мир диви.    100

Сад бог земни (време суди), а сад раб под игом,
    Сам се смјеје другда својим и диви подвигом.
Срећу тражи? Празна је реч, вели, међу људма,
    Пак’, ко оће, престолствује свакоме у грудма.

Земљеродни, не тужимо, тог међ нама нема,    105
    Ком’ је срећа тако лоша да му всегда дрема.
Ко се данас с њоме грли, ко да с’ од сто љета,
    Ко што ласно стогодишњи зао час све смета.
Благо за нас, о незнанство сутрашњега дана!
    Пусти, нек’ се с нам надежда, кћи ти, игра рана,    110
Пак нас запри, колик’ оћеш, међ сутра и јуче,
    Само нам дај од данаске све у руке кључе.

Мила музо, сад ми пристрој дивне твоје гласе,
    Празнуј са мном, чим се пири твога двора красе:
Низзови ми древна љета часом златног в’јека,    115
    Да ускипи и нам р’јеком стољ меда и млека.

Витај с нами (тако реци) свако неба нуће!
    Благи бози, сљезте данас (небо је могуће!).
Ви сте негда свашта људског учасници били,
    У Содоми, о времена, с људма јел’ и пили.    120

На Олимпу (памти земља) најкрасниј’ дни бјаху,
    Кад се лици, кад пиршества и гозбе вођаху:
У весељу, жизнодајни, ви сте мир создали,
    Љубве пуни, радоват се твари произвали.

Мене неки подилази свети трепет, друзи,    125
    Душа моја оков трза, мни Бог бит у узи.
"Ти си с неба по пореклу”, све ми нешто каже,
    "Та и с т’јелом вознешени горе, што се блаже.”

Отверзите, нек’ се двери и прозори мире,
    Нека зјају све по дому к чувствам нашим дире:    130
Бози с нами и богиње нека чловјечствују,
    Дан и неба, људем свети, ево, божествују.

Цари наши, земсти бози, с људма другда ладе,
    Земсти бози? С бози ваља да о нечем раде.
Чему лучше подобити Бога? Человјеку.    135
    То с’ и бози највољели у свакоме в’јеку.
Зато нека све чудесно оставе у двору,
    Пак под зраком раба дођу сувим и по мору,
Не језици жарки само као с бурним виром,
    Но читави људи људски ко негда к пастиром. 140

2 КОЈИ ЗВЕЗДЕ ПРСТОМ ВРТИ

Запјево би велегласно и к неситној души,
    Да ме св’јети, да ме в’јеци, да ме глухост внуши!
Летио би на молније небопарном крилу,
    Возвјештаја преизбитну твари творца силу.
Казао би незабвено и св’јету и в’јеку,    5
    Еј, вјечна је то истина, да ми свуда реку!
Да се попнем на висоту вавилонског столпа,
    Нек’ се мете недоумна человјечја толпа;
Глагољ би мој свуд обрјео разумиво ухо,
    Како спори черв находи всегда своје рухо.    10
Нити чудо (бивало је веће међу људма),
    Да се такви дари роде у избраним судма;
Вид за мира согласије и бесједе рјесне
    Предизбро је лике паче и пјеваца пјесне.
Воздуси су му в’јесници, а пути вјетрени,    15
    Слуге јего (цар му поје) пламен су огњени.
Ништа није беспослено у његовом дому,
    Урок је дат од владике читаву и рому.
Трава траву, све подобно, пчела пчелу рађа,
    Помеша се и род другда и настане свађа.    20
Који звезде прстом врти, по будушчем шеће,
    Нињешности престолствује, мимошла пролеће;
Који присно сам из себе сваколика ствара,
    Прима у се опет натраг преживајућ стара;
(Ибо, премда никад није без поретка било,    25
    Сва вештества, ран’је кашње, ко у води мило,
Пливала су растопљена у пламеној р’јеци,
    То су наши, то су позни искусили в’јеци).
Вседржитељ (то прозвиште пристоји се Виду),
    Вољео је овци јагње, уши дати гњиду,    30
Сваком роду потворимо своје покољење,
    Нежел’ с чудом ужасават сваки час створење.
И кад на твар дјејствује, служи се са твари,
    Да објави сирјеч, вњатно, како за што мари.
Ове силе дјејствија, кад буду на јави, 35
    Кратковидно око разној приписује глави.
Отуд пјевац аузонски бистрим стихом с’јева:
    Страх је боге починио, у миру, поп’јева.
Јест и није, ту сад мисли могу бити наше,
    Да је придо: благодарност, погодио бјаше.    40
Што су вешти, којих је злост ил’ штедрост на гласу,
    (Све је добро у свом роду и у мјере власу),
Мјестом више ил’ временом од нас размакнуте,
    Љубити и’ ил’ се бојат’ проче зримо путе.
Пројезди ко гди кроз село у пишном од’јелу,    45
    То је доста, за час буде све у смутном мелу;
Друг се друга допитива, јагми знати, ко је:
    Цар ли воље посјетити достојање своје?
Том се диви што ко није учинити кадар,
    Већем дјелу већу силу доумјева на дар,    50
И будући разна дјела, разне дума силе;
    О, услиште, то су вине богородне биле.
Ако образ, сјена цара, одежде омета,
    Страх ил’ љубов код простака силно зановета:
(Који људи нису спрва сви простаци били?)    60
    Да шта неће самодршца пути бити свили?
У незнанству кромје оног што у чувства дира,
    Витајући родне стране пражитељи мира,
Како су кад искусили, угодно ил’ жалко,
    Том су ужас вмјењавали, срце слали жарко.    65
Свако чувство (то је радо човек дужан себи),
    Да кад нибуд криво стало ил’ назадно не би,
Разбрало је све предмете: ту худи, ту блази,
    Раздрло се царство једно међ бози и врази.
Бурни вихор по воздуси ту име получи,    70
    Пре се збило богом бити, мира житкој лучи.
Воње цв’јећа ухале су из њедара Цв’јете,
    Сњеди људске сипале су из прегаче свете.
Штогод т’јело осјазава, иног бога дање,
    Иста чувства имала су говјено клањање.    75
У свакој је вешти име скупа с богом стало,
    Ништа не би погр’јешили да је једно пало.
Међ њима је и Бог био, отац богов, људи,
    И кад овим још судбина вељеваше: буди!
Нек’ ми иде ко год зове многобошце древне,    80
    Противножник да ми буде, и чем муња севне.
Божество је премудрости правило, начало,
    Које судбу к слуху зове, ко што је и звало.
Јест човеку што природно дјелатеља мнити,
    Гди год дјела траг се види и правости нити.    85
Нити доста: он све прстом осјазити тежи,
    У свачему, премда чезне ко вода у мрежи.
Творца хоће ко припету, лицем види к лицу,
    Што несташни ваде лесно рибу на удицу.
Ево како благодарност сама вуче људе,    90
    Да у оном, што вјерују, ласно сви заблуде.
Како бистро љети роне луче с’ жарког сунца,
    Но точила хладна поје јелена и јунца!

3 КО ШТО ВОЛИ НЕКА ПЈЕВА

Ко што воли нека пјева и гласе пребира
    На ц’јевници седмозвучној, ил’ у свирјел свира.
Није сваком једна жеља, нити игра ума:
    Шта би било да друг другу у свем равно дума?
Нит’ би мого искуснога поучити мудри,    5
    Или да су сви невјеже, ту би ишло: удри!
Свуд би сами свеци жили, или љути зв’јери,
    Разно пјети не б’ умјеле бога пјевца кћери.
К’ чем’ ко стреми, тамо жарко нек срце воспари,
    Тамо завјет’, тамо љубве нек’ му иду дари.    10
Јаворове иште л’, ево! (гусла звонко скрипи),
    Ко осећа да му уз њи бољма груд ускипи,
Има који на стерн поју и од сламе писак,
    Славуј слаже благогласје, сова љуби врисак.
Не варај се, чадо земље, што ти неки кажу,    15
    Да су људи равни били; ловка, слова лажу!
Од ребра је жена своме мужу покорена,
    Научи се оца бојат д’јете из малена.
Племенује отац први, достојно владика,
    А синови ил’ срамота ил’ дружине дика.    20
Ово је већ првородни отац сјетовао,
    Кад је Авељ под Каина брата мишцом пао.
Што је пао, који веле: зло с’ је припетило,
    Зар не вједу да је тако богу Виду мило?
Што су древни гди плакали, то ми сад пјевамо:    25
    Брјацајте нам ветхо, ново, дајте лике, дајмо!
Нек’ воздуну, који љубе, у рожане трубе,
    Нек’ подиму тимпан с кликом на небесне клубе.
Шум градова, тихост села, непогоде мора,
    Ил’ витежство, славу људи и пишност код двора,    30
Позоришта и чудеса всесилне природе,
    Ил’ куд виле ил’ куд волхви, волкодлаци ходе;
Нека пјева ком се рачи и како зна слаже,
    Што год хоће (све се може) нека браћи каже.
Моје врсте виспр иду у својеј главизни,    35
    Внушите ми (ја знам ко ће), вкушеније жизни.
Та ужиће, велим, вита свагда и посвуда,
    Шта је зато у ком виду овуд, у ком туда?
Ужива се и по горам вису до облака,
    И житеље пренебесна ‘рани звезда свака;    40
Ужива се, правда теби, у глубини мора,
    Што нам умре, престави се, новом жићу зора.
Југ и восток, како и ми, запад и лив дишу,
    Сваком своја нужна участ, как’ орлу и мишу.
Да гди живот попрестане ил’ да се истреби,    45
    Масна би неба стала, сало више не би;
Версе се разглавиле би пространоме миру,
    Дуж и преко звезде стрле по вселене виру.
Ужива се и кад с’ стужом свуд скрежеће зима,
    Кад пасњачиј зној припече, и тад гође има.    50
Ко јесени не зна полност, ко радости весне?
    Овде буди моји крила, доља моје пјесне.

4 СВА ВСЕЛЕНА ЉУБВОМ ДИШЕ

Возри оком, виспр к небу, горе се све љуби,
    Понри к аду, преисподни ад се мило снуби.
Цв’јет се шали на ливади, птица птицу блажи,
    По дну вода риба свога драгољуба тражи.
Р’јека р’јеку к себи мами, у пучину вуче,    5
    Поље зове у планину, одзив рони кључе.
И долина сообштава други своје сласти,
    Чрево земље љубвом грије дубоке пропасти.
Нека древа милују се с различни острова,
    Даљна другда и језера исти су плодова.    10
Вјетар се к тли присмикава, обурјава мора,
    Завире се у пештере, љуби изнад гора.
Сунце љуби земљу нашу, лучам ју цјелива,
    Сву благодат чадам земље из себе низлива:
И топлота, огањ, и свјет, све су отчји дари,    15
    Чим в’ утроби земље сваку сунце жизан вари.
Њежна земља јер ју мјесец умиљато гледи,
    Милује га и рада му мјесечином бл’једи.
Љубов је свуд впечатљена, сва природа љуби;
    Силна свуда као сушти Сатурнови зуби.    20
Вјечни закон и једини свију твари мира,
    Који, како земљом влада, и небеса дира:
Зв’језда зв’језди пут сказује, љупко лице кр’јеси,
    Нит’ је помнит можно шта су безљубезни б’јеси.
Сваком дјелу источник је всегда љубов сама,    25
    Већа љубов, лучше добро, зло је љубве тама.
Сва вселена љубвом дише, пребива у пиру,
    И Бог сами (љубећ присно) биће даје миру.
Ко подобно себи мрзи, бјежи, мало важи,
    Враг је људски, или друга ил’ чтитеља тражи.    30

5 ЉУБОВ

Тужи, срце јадно моје, за те је тек туга:
    Све се грли с милим својим, а ти не имаш друга!
Риданија теби токмо нек’ буду по ћуди,
    И најслађе сјетовати б’једној твојеј груди.
Сви гобзују у радости, ти жертва печали,    5
    У сладости за те горест и вражда у шали.
Горуј о свем, колико је чувство твоје јако,
    И све, што те окружава, примај наопако.
Тужба твоја нек’ се чује гдигођ што дише,
    Нек’ се и камену добро упише.    10
Поток нек’ ју источником, одзив горам скаже,
    Свирала се по долинам ток у њу прелаже,
Зефир пољам нек’ огласи а птице воздуху,
    Рибе сињим свим пучинам’ и р’јекам’ на суху,
Зв’јери од ње по дубравам’ нека грозно циче,    15
    Нек’ с њом грми, и далека бездна бездни риче;
Кроз вертепе до дна чрева земље нек’ зајечи,
    До врх неба кроз све зв’језде тужба твоја звечи.
Једа сам ја зар најгори, да љубовце нејмам,
    Да сав живот у жалости без плода продремам?    20
Голуб има голубицу, јуница за бика,
    Хиштни јастреб диже куша дољу милосника.
Ако нисам л’јеп и красан, ја нисам ни ружан,
    Не премудар, ни јуродив. Да у чему дужан?
Ја не имам с ким да другујем, да се разговарам,    25
    Да се тјешим, совјетујем, љубве носим јарам.
Ја, кому би (да ми није шчастије заспало),
    Не дјевојку, но богињу дати надлежало!
Јер, о судбо, кунем ти се да из моји врста
    Дид би више научио нег’ ја с њег’ви прста.    30
А овако више љубим, и више се каже
    Да предмети љубов моју избјегнути траже,
Да ме свашто само дражи и са мном се руга,
    И одреду моју јавља: бити ми без друга.
О како је, срце моје, без њег бити тужно, 35
    Како свашто у природи без весеља ружно!
Зора своје руменилом прсте не умива,
    И Данице б’јело лице све тамније бива.
Јутру, ком се луг радује и њивјани класи,
    Низ плаве се, мјесто росе, жупељ ц’једи власи;    40
Оно теби возвјештава часе пуне жала,
    И взрачни дан тебе цв’јели, кад блажи остала.
Може ли ко вјеровати да најљупче страсти,
    Ако нам се не намири, грозне су участи?
Ев’ у з’о час ја осјећам (није уста дрзост),    45
    Без љубови жалост влада, из ње на све мрзост.
Све куд влада см’јех, красота, слатки пјесан гласи,
    Теб’ је черно наличије, мука и ужаси.
Теби горе вопљ шиљу, потоци плач дају,
    Зв’јери стењу и птичице уздишу по гају.    50
Глас одзива из пештера с жалостију јечи,
    Долине су без свирала, нит’ гди лира звечи.
Тихе сјене из дубрава ко бездне ти ричу,
    И древеса међу лишћем јао, јао, вичу.
Ако мене, ах, Венера, причина мог жара,    55
    Ћудљиво (јер вине не знам) оће да покара;
Ако, што је мени пјесне о љубви шаптала,
    Мени крати што је кроз њи често обећала;
Зашто није у богова ко што је у људи,
    Да ми други буд’ у помоћ’ и вешт моју суди?    60
Све призивљем, и све всује, да нигди ни трага,
    Завјет носим, но нућа су посвуд мјеста нага:
Пођем камо до богиње, страну нађем саму:
    У пештери нејма Нимфе, ни бога у храму.
Тражим виле по планинам, пусти стоје л’јеси,    65
    Ишчезле су ми вјештице са земље и б’јеси.
Саде видим како се то на зло моје спрема:
    Судбина је сверх богова, зато ти њи нема!
Но судбина нек се презне на питања врућа:
    Пристоји ли да овако буде свемогућа?    70
И да, која руком води шчастије свег’ св’јета,
    И божества превосходи, а да није света?
Да ми даде њежно срце и с њим жељу спрегне,
    Да назначи и предмете, пак му иј устегне?
Тужи, горуј, срце моје, тебе ми све вређа,    75
    Тебе мори глад код јела, и код воде жеђа.
Злак је теби увенуо, плод се с древа круши,
    Студенци су усанули и сок се свак’ суши.
Теби биље, мјесто воње, издише јад пара,
    Трава нејма силе више, ни ружа свог шара.    80
Може л’ бити што по вољи кад нам оног нема,
    Што све воље опредјеља, не уме да дрема?
Слаткопјевна соборишта и града прелести
    Нису кадре круте твоје жалобе помести.
Нема село угодија, пландишта су пуста,    85
    Око р’јека невесело, пољем магла густа.
Вертоград је изгубио љупкост своју за ме,
    Стопе моје траже токмо ходнице насаме.
Ја сам орган запустио, прсти су ми крути,
    Гортану мом глас промуко, струне ћу расути.    90
Језик бољма пелин љуби, око мака слапи,
    Ноздрам мојим угодниј’ су задушљиви вапи;
Ухо само кукавице пјесни внима срамној,
    И кертини све ми својство завидује тамној.
О љубови, силна ти си, гди би за ме било,    95
    Гди је мјесто куд не вије житко твоје крило?
Или зашто тако ктесте, о ви бози дурни,
    Да кроз овај мени проћи треба возраст бурни?
Другим занат Овидијев, иним бапски чари,
    Кому купјел, ком помажу неког пива дари,    100
Но помошчног за ме није прозјабло корена,
    Ни бољезни л’јека нејма срцу мом од жена,
Колико је од востока до мрког запада,
    И од југа до суровог сјеверовог лада;
Колико је сиње небо под земљом пропето, 105
    Толико је срце моје тугом обузето.
Вечером се ова болест ка’ и друге зледи,
    Што на дружбе свију твари из самоће гледи,
Како сирјеч свашто свога драгољуба мами,
    Да у дупљу, логовишту, гн’језду нису сами.    110
Нашто разум и човеку боговидна глава,
    Кад у нечем завидити може срећи мрава?
Нашто пјесне досадашње, да и’ огањ спали?
    О, да може, и памет их у мени умали!
Заклињем све, ко ме чита, да ме меко суди,    115
    Нити њежно чувститељство пом’јеша са блуди,
Да се истом опомиње да нејмаде зида,
    Ког пробити не би могле остре стр’јеле Дида,
Да, несташни овај божић свему је сам буна,
    Ни човека, ни на небу не штеди Перуна,    120
Да се овај на престолу вишњем узнемири,
    Да се чудно преобрази и земљу привири:
Пак у зраку златне кише, лабуда и бика,
    И иначе, све у име љубовни прилика,
Достоји се да дјевојке ко човек осјени,    125
    И неки час царство мира за љубов пром’јени.
Мени, коме чуда сила не може да служи,
    Шта остаје, него да ми срце горко тужи?
Које зато ни почем већ сунце ниско зађе,
    Нигди свога јошт покоја не може да нађе.    130
Зв’језде плаше очи моје, прете ми, не св’јетле,
    И на немир сваки час ми уши чују п’јетле.
Журчаније поточића, пјеније славуја,
    Зефирово шептаније, мени су олуја.
Жижци ноћни гди закр’јесе ко искре расути,    135
    Ил’ затрепти пламен земни, све то на зло слути.
И тако сад на ме зјају намрштени мраци,
    Мјесечином шатају се од сјена призраци.
Ни сам не знам, би ли свему, што год бди на дану,
    Или ноћном, уви, више завидио врану!    140
Луна токмо, која тихо врх облака пари,
    Подобна се мени чини измеђ свију твари,
На висини, у самоћи, мучи и сва бл’једа,
    Рекао би да ју тиче, ка’ и моја б’једа.
Но и она свога драгог ваља да имаде,    145
    Премда ретко састаје се, сласти љубве знаде.
Зашто крије лице од нас, камо ли се спрема?
    Сваки мјесец, гди је онда кад је код нас нема?
Нејма љубов различија, но свуда једнака,
    Небо, земља, сва су пуна силни њени знака:    150
И богиња оно тражи у чертогу сунца,
    Што јуницу на ливади притеже уз јунца.
Овако сва уживају, тим, да живе знаду,
    И настоје да вселену ни часом окраду.
А ти само, срце моје, до конца без друга,    155
    За твоје је објатије једина тек туга!

***

6 ПЈЕСНА НА ГОЗБИ

Дан се клони, друзи, време настоји,
Да се поје о чем’ гостом пристоји!
    Пристоји се о свем томе, што весеље даје,
    Дајте сличне зато гласе, да нам слађе траје.
***
Се что добро, друзи, или что красно,    5
Нежел’ жити браћи вкупје и часно!
    Јести, пити, шалити се, бити добре воље,
    То су нашег здје блаженства с’ неба дате доље.
***
Хвала теби, Творче, прва на свему,
На животу, здрављу, миру нашему!    10
    Теб’ је радост угоднија веселога пира,
    Него трепет и стењање пред лицем кумира.
***
Домаћину почест на овој гозби,
Хвала што нас скупи, његовој прозби,
    Што предлаже всесердечно толике нам даре,    15
    Брати, своји, ту госпоје, ту све господаре.
***
Но надлежи пјесан више дигнути,
Аки б’ с трубом, с’ гласи силно викнути:
    Благодарја све деснице, које ово благо,
    Или хране, или дају, или бране драго.    20

***
Радуј се, о књаже, нам добри оче!
Да те Бог поживи за дуго јоште!
    Јер твој жезал правду твори, враге отражава,
    А штит шири свуд тишину, људе ублажава.
***
Слава храброј војски, доблом витезу,    25
Свакој мирској власти, што за нас љезу;
    Они с мачем у погибељ на пољама брани,
    Ови с пером, с уредбама, у граду и страни.
***
Чест црковном причту, по својству плода,
Учитељем благим свога народа,    30
    Што обој настављу и добру нас уче,
    Да и’ само Бог умудри, да нас не узмуче.
***
Благодарност од нас буди пастиру;
Буди земљедјелцу и његовом миру;
    И на води и на суву хвала будном ловцу;    35
    И који све придобавља, брижноме трговцу.
***
Кому слава овде јоште достоји?
Нека пјесна каже, и шта он строји.
    Име му је благогласно и указ заната,
    А дари му на трапези паче сувог злата.    40

***
Пируј, пируј, гозбо, гортан разверзи!
Свак’ љубвом нек дише, нитко не мерзи,
    Чаше пуне нек бризгају врхом из путира,
    Јер се тако име слави бодрог винцилира.
***
Он нам краси холме, ходнице своди,    45
Куд је трње расло, ту гроздје роди,
    Винцилир је воспитатељ младог лозе сина,
    Попечатељ реског моста и вожд старог вина.
***
Кликни с чашом, друже, десно и л’јево!
Вино жеђу гаси и грије чрево,    50
    Чини више, јер се пије другда и од л’јека,
    Пророк вели да весели срце человјека!

7 ЧЕРНА ЗЕМЉА ВЛАГЕ ПИЈЕ

Черна земља влаге пије и древа напаја,
Море пије дожд и росу и реке сви краја,
Сунце море, а сунчане мјесец пије зраке,
Зашто, браћо, и ја лозне да не ц’једим злаке?

8 МОЈА САМВИКА

Ја сам хтјео Југовиће, хтјео пјети Јанка,
    Славу сербски обновити с’ старине јунака.
Али струне, кад се машим до моје самвике,
    Вострепећу о љубови, њежне звекну лике.
Ја пристројим нове струне, согласим самвику:    5
    Начнем Марка Краљевића, храброг в’јека дику,
Душанову величати станем силу рубов,
    Но самвика возглашаше опет само - љубов.
Збогом дакле витезови - кад самвика неће,
    Ја ћу пјети шта је мило, љубве брати цв’јеће!    10

9 НЕК’ СЕ ПИНДАР ПО СТРМОМЕ ВИСИ ЕЛИКОНУ

Нек’ се Пиндар по стрмоме виси Еликону,
    Вергилиј музе снуби по Темпеа лону,
С Ипокрене нека пије Овидиј струје,
    Нек’ воздуси од Пегаза с Орацијем зује;
Нек’ се рву досјетљиви с Фамом пјеснословци,    5
    Јуродиви нек’ се муче за стих стихотворци.
Ја, кад шећем по холмови рујнолозни гора,
    Превише сам, за окладу, олимпијски двора!
Кад се шалим у дружеству сербски дјевојака,
    Ја судбини руке вежем, са мном је нејака.    10
Каде ц’једим душне влаге из винова града,
    Ум мој жали мечтанија парнасидски чада.
А кад љубу моју грлим, благујем на крилу,
    Сву обимљем превиспрени Емпиреја силу.
--------------    15
--------------
Нит’ је коме лучше пјесан тада благоволна,
    Нит’ вјечности извјеснија, него мени волна.

10 ПРЕИЗРЕДНА НЕБА КЋЕРИ

Преизредна неба кћери, кћери трех богиња,
    Амарила, достојна бит у числу богиња!
Р’јетка жено жељи нашој у нињешне дане,
    Побједа ти, благодати све носиш собране!
Луцина је о рождеству настојала твоме,    5
    Здравје теби присудила всеподобно своме.
Т’јело, која у острову Идалији влада,
    Дала ти је од утробе Венера свог сада,
Украсила лице твоје, милотом облила,    10
    Ил’ си она, ил’ ни она лепша није била.
Из мудрости напојена Минерве путира,
    Превосходиш словом љепост, ево мог немира!
Што грације и што музе, што уме Купидо,    15
    Ти си у свем владичица, мога срца Дидо.
И Фортуна служила се са својими дари,
    Да толико својства блисте ко Данице жари.
Б’једног мене, та година, то је кратко време,
    Да баш за ме једног само сви се часи спреме,    20
Ја полазим, али мени, зашто си позната?
    Да сам слушо, рекао би, није ми предата.
Предата си, узнао сам, ето нам печали,
    Нити можеш, нити могу: вјеру би си дали.
Ти судбину заслужујеш лучшу од ти’ љета,    25
    Лоша срећа, што и можно, мени свуда смета.

11 ПРОЉЕЋЕ И ЉУБОВ

Све се креће и понавља, све се опет дружи,
    Све љубови даре носи, љубови све служи.
Гле, весна је мила дошла, ружа се развија,
    Море л’јепо приутихло, волне не узбија;
Патка плије, ласта пјева около прозора,    5
    И пришелци ждралови се вију изнад гора;
Како сунце све подгр’јева с бистријими зраци,
    Чезну магле удолија, чезну сви облаци;
Даница се прије диже из сонога лусака,
    Земљу траве покривају билијем свог злака;    10
Маслина се по холмови листвијем од’јева,
    По долинам љубичицу бере вону дјева;
Гле, кишицу топлу кропи седмошарна дуга!
    Орошава шумарице и зелија луга;
Поји цв’јеће по ливадам и пупе древеса,    15
    Тму тем тисјашч златни клија по пољу потреса;
Стада ричу испод гора, дим тиња колиба,
    Постав’ блажи слаткопјевна свирјел красног Приба;
Све се креће и понавља, вертеп даје гласе,
    Све љубови даре носи, љубвом се сва красе.;    20
Гле, птичица за птичицом како свуд прилеће!
    Превозе се једна к другој неба ноћне свеће.
И нама је весна дошла, наше груди кажу,
    Мене твоје, мила **, Тебе моје тражу.
Прођ’те ме се весељаци, нек’ вам други пише!    25
    Не зна вакха, голубиње љубов перо дише.
Но велите: Полза жезал Венери Евана,
    Полза буди. Пјесна рамље како је нагнана.
Слаткопјевне да вас појем, птичице двокриле,
    И зашто сте чисте свагда приклад љубве биле!    30

12 САН

Јест у нами нека сила, ово није всује,
    Тајна сила које су нам непостижне струје.
Глава престол, а све т’јело њезина држава,
    Ако уди и позаспе, она нам не спава.
Всегда будна, дјеиствује у ноћи и дану,    5
    Обилази невидимо коју оће страну.
Састаје се ко је с киме, кад сном плот ужива,
    Да откуда бити може, што се ноћу снива?
Ја сам снио да си са мном мила Н. била,
    Кад се пренем, сав се состав моји тресе жила:    10
Не иначе, но ко да смо лицем к лицу стали,
    Благородно на том часу к свецу нашем звали,
Вече бјаше, оно љубве безстрашија време,
    Гди се стиду јуношеском тме на покров стреме.
Не знам ни сам како си ми с прозора знак дала,    15
    Воскресно сам покрај тебе, зачела се шала.
Ни на уму да се за то коме не докаже,
    Како л’ прођо, гледеће те, ја толике страже.
Ил’ су били сви ван дома. ил’ у тулу стр’јеле,
    Еле не би ту злотвора, силе и’ сапеле.    20
Ти си стала на прохлади, за топлоту дана,
    Одјевена ко по лову на купјељ Дијана,
Ја сам предсто с оним жаром једва-дочекања,
    Што граничи до самога за себе незнања;
Припао сам, твоја рука клонула је на ме,    25
    Све ми т’јело чрезвичајне осјетило чаме.
О, сјели смо ко на одмор од некога труда,
    Срца сама говораху, уста као луда;
Другда би се језик опет, да нам све искаже,
    Развезао на толико што памет не смаже,    30
Другда би нам вздиханије, лобзаније, ...
    Ток пресјекло разговора мога или твога.
Оваково свидјетељство, да си оће благо,
    Срца наши развргло је угодије драго;
У восторгу загрљења, сан крила развуче,    35
Свега всхода сл’јед остане, срце што ми туче:
О, дај, Н. колико је среће ти на глави,
    Да ми се сни моји збуду скоро и на јави!

13 КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА

У мене је био спретан сандучић од древа,
    Но од древа кедарскога што воњу изјева;
Вериге су златне биле, ил’ подобне злату,
    Кљученица и преручи, све чест своме млату;
Рогљеве је све китило изрјадно камење,    5
    По странами увајани образа знамење.
Једним словом, ко у чем се свете мошти хране,
    Но светиње друге овде бијаху собране,
Што сам пјево о љубови, о занату Дида,
    Ту је ишло што је тајно, да му није вида.    10
Јастучић је горе лежо од голубња перја,
    И на њему Дид сједио посреди иверја:
Иверија сирјеч своји већ сатрени стр’јела,
    Колико је у ковчешцу испјевани дјела.
Не знам откуд, пронре Молва (за њу нејма чавла!),    15
    Не излети а већ изда небогога Павла.
Дјевојке се договоре (а шта нису кадре!
    Овакове светотатце негди зову ладре!) -
Договоре да украду пак да хитро врате,
    Ако би што поквариле, да сторично плате.    20
Дођу, узму, да отворе - но како без кључа?
    Зграбе од стра’ ц’јел са собом, побјегну без луча.
Кад обију, све се презну од дјетиње стр’јеле,
    Брже-боље, да читају пјесне си под’јеле -
Узнаду све и освету одма ми закључе:    25
    Да сандучић већ не врате и дубоко муче.
Но нек’ знаду, ако сада већма нег’ пре љубе,
    Да ја умем и јошт већма наоштрити зубе,
И да неће труда бити дотле мојеј груди,
    Док се која жртвовати за пл’јен не усуди.    30

14 ЉУБОВ ДЈЕВОЈАКА

Ја сам пјево што је мило њежног пола пуку,
    Дидом вођен кроз ружичне гајеве за руку.
Једва буду сонму јавни лици мога гласа,
    Сволнује се, као вјетром, њива гобза класа.
Баке брекну јетко на ме, да ми сатру зубе,    5
    (Видећи зар што сва чељад, сам’ оне не љубе).
Туже, вичу, да су жене и без мене луде,
    Да иј пјелом подуштати не треба на људе;
Туже, вичу: какво време у старе им дане,
    Да љубовна јазва рази млади караване!    10
Све пропаде, што домаши више петнајст љета,
    И ако зло поустраје, то је конац св’јета!
Тако баке, и још горе, на ме срце кале,
    Пак да могу ко злотвора жива да ме спале.
Дигне се глас из множества, старице умуче,    15
    Триста уста к пјесни мојој сложно ми зазвуче:
Зима нек’ се вјетром грије, у сну сладост тражи,
    Исход љета, нашу јесен, живост весне блажи;
Још је цв’јеће, још су шари, уханија трази,
    Још с’ око нас љупки воздух умиљато мази;    20
У нами су јоште соци, у нами су жари,
    Право доба, које зрело слатке плоде вари.
На то неве к удовицам да им р’јеч потврде:
    Шта слушате, што матере на младе се срде?
Владале су пређе оне, царице сад ми смо,    25
    Рабина је којој је Дид ускратио писмо.
Откако смо на престолу, све нам бољма каже,
    Да је дивно што нам срца дјевичанска траже.
Невјесте су, право с’ рекли добри наши стари,
    Јер не знамо до удаје шта су вишни дари.    30
Муж и жена, жена и муж, ред оваки л’јеса,
    Досижу вис до божији пресвети небеса.
Да на што би, веле тихо, лепа чета, дјеве?
    Ова једрост, ова чувства, подвиг десн’ и л’јеве?
Ова живост и веселост свију т’јела уди,    35
    До трепета, који другда пронимље нам груди?
Зар природа, каде с’ срцем нами похот спрегне,
    Може бити тољ свирјепа да предмет устегне?
Да нас мучи од зле ћуди, не за нашу вину,
    Не дајући величат се покрај руже крину?    40
Појте слично, другарице, узвисите гласе,
    Љуб’те жарко, љубовију дјевојке се красе;
Кад би саме ми љубиле, ми би луде биле,
    Ко лишене мушког пола по горама виле;
Но нашега срца тајне јуноше проричу,    45
    Знати дају да с’ и они љубвом нашом дичу.
О, љубимо, није нами страха од угледа,
    Који љуби, сваки жених, дал’ко је од вреда;
Који поје и велича љубови прелести,
    Још је даље он уклоњен од лукаве мести;    50
Његово је срце мекше, умиљати нрави,
    Чувства љупка, као в’јенца вони цв’јет на глави.
Толико је мени доста за подвиг пјесана,
    Доста, да ми с’ од ц’јевнице свака ори страна;
Да ја пјевам неустрашим красног пола даре,    55
    И не марим што бабушке за мене не маре,
Толико је мени доста, бодра дружбо, младе,
    Да ме надежд’ сада једне, сада друге краде,
Да се једна мном побједи, загрли ме друга,
    И објави: није право, да је вов’јек слуга.    60

15 МИЛОШ И РАДОВАН

Оди, сједи Радоване, да ти Милош каже
    Нови случај кога многи све залуду траже:
Био сам ти украј гаја с оне холма стране
    Гди поточић исподмива шумарице гране.
Једно мјесто зелени се усред густог лада,    5
    Окружено са три стране као сводом града,
Одовуда под заклоном бистра вода шушти,
    Ту и онде с грана доле као киша пљушти;
Ништа се ту вид’ло не би, таква је тма мрака,
    Да две луче не улазе сунчанога зрака;    10
Около ти стоји цврка да несташни птица,
    Ко на чудо ил’ од страха некаква ту лица:
Довребам се, пронре око - шта да ти сад кажем,
    Како л’ да ти, што неможно, словами излажем?
Седи сама - не знам, вила - рода ма вишега -    15
    Млада, взрачна, ко Даница накрај злачног брега;
Одежд’ б’јела распуштена немарно по т’јелу,
    Горе каже врат и груди, доле голен б’јелу;
Појас јој се црвен види, раздрешен низ страну,
    Низ врат власи влажни јоште возвјештују прану;    20
С једне стране лежи жезал обмотан у цв’јеће,
    С друге с биљем кошарица, које љубов креће;
На крилу јој шарени се, она се осм’јева,
    В’јенац плете, в’јенцу тихо, реко би прип’јева;
Сјетивши се изненада, другда се огледа,    25
    На опрезу да побјегне, скупи се сва бл’једа;
А највише од потока, што бризга и шуми,
    С мјеста мога скривалишта, не чему се глуми.
Убојим се да не спази да јој се ја дивим,
    (Не би ју рад увредити, колико што живим!)    30
Поузмакнем, одолим се, премда срце жалко
    Совјетује да постојим још и јоште малко.
Но ја сам ти намјерио (ко ту да не краде!)
    Крадом стазе испитати, шта ти велиш, Раде?
Крадом дању, кад се може, ноћу на мјесецу,    35
    Обискати свету гушту, с’ завјетом мом свецу.
Ако буде угодница, наши страна вила,
    Да јој предјел даре носи од сви своји сила;
Ако л’ буде, срећом мојом, подгорска пастирка,
    Те долази да се купа и ту цв’јеће бирка:    40
О, ја ћу ју умилити с окладом у пјелу,
    Зла не може душа витат в’ оном красном т’јелу.
Свирјел моју чуће она, ти знаш ове ц’јену,
    И кол’ко сам јагњат’ имо ја на силу њену;
Ја ћу заћи издалека, заметнути траге,    45
    Нек’ помисли: весео је, тај није без драге;
Другда ћу се близу чути са тужними звуци,
    Другда опет ко да ми је дјевојка на руци;
И да буду неизвјесни гласи ми и р’јечи,
    Кад далеко свирјел буде, оћу да јој јечи;    50
Нећу да зна уречене ни часе ни дане,
    Овако се мисли лове, воде нас незване.
Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи,
    Брзо, нек’ јој срце куцне, да ли ћу још доћи.
Топле часе, кад с’ одмара, умива и купа,    55
    Са стадама свуд пландује утомљена жупа,
Ја ћу свирјел угодити на подмукле гласе,
    Да се јасно до ње чује, а откуд, не зна се;
Пјеваћу јој другу пјесну, кад сједне на траву,
    Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу;    60
А кад видим (бићу близу) да у воду ступа,
    Даћу мојој ја свирјели ударења тупа,
Да се слажу, нек’ осјети, с пљесканијем волна,
    И да душа ту нечија љубвом таје болна.
Другу ћу јој пјесну пјети, кад надвија гране,    65
    Другу, кад ју нагу узрим с те, ил’ с оне стране;
И кад плива, и кад роне, и кад резво приска,
    Ја ћу свирјел угодити, стерни мога писка.
Кад изиђе, и на брегу таре се од влага,
    Под одежду сокровишта свога ставља блага:    70
Ја ћу опет, да узнаде, ко да нетко страда,
    Сад на ово, сад на оно пјети изненада.
В’јенац плете, убира се, или се к сну спрема,
    Све уз припјев далко нечиј, страха близу нема.
Нека заспи с пјесном мојом, доста за крат перви,    75
    Овако ћу задјети јој мрежа моји верви;
Те дај данас, те дај сутра, срце ми се нада,
    Неће проћи ни пет дана да се мном облада;
Да питома тако буде, да ју свирјел мами,
    И кол’когод јогунастој узбуде се чами;    80
Плашити се, ако прођем, кад одбира цв’јеће,
    Ни срдити, да се прене, она на ме неће;
Више пута нек’ се шумом мимогред пробуди,
    То ће дати да о мени све то блаже суди;
Нек’ ме свиди и зажели да ме дуже гледи,    85
    Ја ћу проћи као невјешт, шта се њојзи бреди;
Док внезапу једном зазрим и нога к њој ступи,
    Пак нека ју од то доба ко може искупи.
Ако буде до потребе, тако т’ твоје младе,
    Милошу ти буд’ у помоћ, је л’ да оћеш, Раде?    90

16 МЛАДЕН И МИЛОЈЕ

Младен

Теб’ Милоје, све салеће младеж, рад’ пјесана,
    Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.
Запјевај нам слатку пјесан, радост оног брака,
    Кога простор још раставља једне ноћи мрака;
Све те мисли, све надежде предвкушене сласти,    5
    Што ће двоје уживати сутра с пуном власти.
Или нам пој задовољство по дугом растанку,
    Како негда с љубом бјеше Сибињанин Јанку.
Пој сељанске жизни дољу, љубве древно жиље,
    Или како под Родопом дјеве беру смиље.    10
Скажи што су спрва биле сербски гора виле;
    Пој што волиш, само нам пој, та оћеш ли, Миле?

Милоје

Ја милујем всегда пјесне, ја милујем младеж,
    Но љубов је штекотљива, свој разбира падеж:
Ту се оће хитрост Пинда, ту ц’јевница лепа,    15
    Ту припјева колик’ очи паунова репа.
Сваки би рад да се поје жар његове груди,
    Овоме су јавор-гусле, том свирјел по ћуди.
Један иште да се пјесна с правом љубве слаже,
    Други да му ја погодим шта јој срце каже.    20
Љубве Богу, за окладу, ту би био замор,
    Нит’ је посла тежег имо, откако је Амор.
Да ти појем о љубови, њој су музе благе,
    Ал’ избери од пјесана што су теби драге.

Младен

Пој ми љубов из Призрена, потајеног пира,    25
    Лобзанија Љубосаве код свога пастира.
Пој како с’ је омилила Милица Ненаду,
    Оставивша везен појас под липом у ладу.
Но, не, то је давно било, пов’јест сада мертва,
    А љубови нашој жива подобаје жертва.    30
Пој, која је срећа оног који љубљен љуби,
    Јогунасти како дане у пустоти губи;
Како љубов, куд год иде, преобража твари,
    Што се љуби, све загрља, за друго не мари;
Пој таинства чијег нибуд завјета љубнога,    35
    Оћеш мога, сад избери, или волиш твога.

Милоје

Обећо сам, заљубљени, пјесну сам вам дужан,
    Човек ничиј, свога слова ваља да је сужан.
Ја би пјево оно време, искони у свету,
    Што возрасту сваком своју разакрива мету.    40
Ког’ осећа наитије, и стадо, и древо,
    Источници по горами, тамно земље чрево.
Време мило, мог’ достојни гананија дани!
    Да вас пастир у долини, птичица на грани,
Да вас тежак, с њиве своје, восклицајућ хвали,    45
    Јек одзива славослови по всемирној даљи!
Кад свештени огањ нашу утробу подиђе,
    Срце дотле беспристрасно двојно жели биће;
Сва природа изм’јени се, онемиле људи,
    Душа сама - но не дуго - по пустињи блуди,    50
И све тражи, и све пита, вјере не имаде,
    Све јој смета, све је мало, једно јој се краде.
Но внезапу кад овако сјетујућ разбира,
    Давни суди недвижиме судбине су мира!
Внезапу јој друг предстане у одличној ризи,    55
    Кога истом стазом воде подобни подвизи,
Двоумије све ишчезне, истини су трази,
    С овом зором тма престане, људи нису врази,
Так’ у оно свето јутро, јутро нове жизни,
    Кад се сресмо, мила Видо, једног духа близни,    60
Мој је жребиј дивно р’јешен среће овог св’јета,
    Године ми из весана настале и љета.
Откако су очи твоје мен’ срце урекле,
    И све страсти мог суштества за тобом потекле,
Мени други воздух дише, друго сунце св’јетли,    65
    Други ноћне прозивају слатке часе п’јетли.
Свуд се јуност, свуд красота, свуд веселост каже,
    Све шчастију моме нову отраду прилаже.
Стадо веће возиграва мени испод гора,
    Њива око пастирскога разботјева двора;    70
Долина ми нову љупкост јутром даје росна,
    Нову сладост с ладом својим древа плодоносна;
Сунце с неба, мјесец, земља и све мира твари,
    Рекао би да су дужни чувствам мојим’ дари.
Куд погледам, сваки холмић ружу прозјабава,    75
    Куд год ступим, с љубичицом меша ми се трава.
Мисли моје, куд с’ обрате сретају блаженство,
    Сни на одру заутрашње славе предпразденство.
Пак кад свега тога узрок, што је све зазидо,
    Тебе помним, души мојеј, возљубљена Видо!    80
Срећа, велим, у слободи човека почива,
    А слобода у остену разумноме жива.
Присуствија твога на ме сила је толика,
    Ко матери свега земљи сунце, неба дика.
Како холми у Данице взигравају жару,    85
    Тако у твог ја погледа возсијавам дару.
См’јех на лицу и пријазан свега струка твога,
    Нетљена је, до дна срца, пажит ока мога;
Гледећи те ја утапам у пламено море,
    Ко што трепте каде сунце облистава боре.    90
Уху моме словеса су оно твоји уста,
    Без шта б’ мени земља била сва глуха и пуста;
Што су небу јасне зв’језде, њиви златни класи,
    То бесједе слуху моме љупки твоји гласи.
Духа твога благовоном уханију нема,    95
    Ни што гора, ни долина, ни што поље спрема,
Подобни му остров нема уханијем цв’јета,
    Дивни состав пристрастијам возмужавши љета!
Лобзаније уста твоји превосходе млека,
    Превосходе грозда сладост, росу златног в’јека;    100
Гортану мом мед и саћа нису такве сласти,
    Слађи није њежни покој, него тихе страсти.
Твоја, Видо, објатија, Видо, твоје лоно,
    Твоје благо, срцу моме срце кад је склоно,
Ја сам виши од царева, ја презирем в’јенце,    105
    Ја уживам стада мога пасући првенце,
И будући тајно неко чувство мени каже,
    Како што се Бог с природом у стварању слаже,
Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти,
    Само суште создателство чрез љубови сласти:    110
Ми смо доста једно другом, доста за потомство,
    У нами сва сокровишта, ту наше лакомство,
Свако наше внушеније, сваки подвиг т’јела,
    Дволична су душе наше једносуштне дјела.
Ми друг друга магновења старамо се бљусти,    115
    Угађати себ’ взаимно и срцем и с усти,
Нека тече, нек’ протече такве жизни р’јека,
    О ми ћемо, гди год буде, живити дов’јека.

17 ПОСЛАНИЦА МИХАИЛУ ВИТКОВИЋУ

(одломак)

    Мили,
Ди је покој, ди је љубов,
    ди јагањце пасе,
Сербске моме ди је чути
    умиљате гласе,    5
Там ди поток бистросјајни
    кроз травицу греде,
И ди нема (изедено) стари
    и ди није беде,
Ди Милица венце вије    10
    и цв’јеће зал’јева,
Ди се чисто срце сербско -
    Радоје осмева,
Там’ би, друже, жеља моја
    из ови узина,    15
Там’ би она у дружество
    такови милина,
Там’ би она да запева
    песну милу, лепу,
Удес ови, што се јоште    20
    прича по свијету.

18 СВЕТИ ЧАСИ

Човек трпи и подноси свакојаке страсти:
    Свагда мален, с’ силном вољом, а свагда без власти.
Али има (ко би реко?) жизни магновења,
    Гди сам не зна какова је човек покољења.
Божијега? Бози сами с неба силазаху,    5
    С људма неке пробављати часе миловаху.
Дуси живе половином, без видими уди,
    Но ми с душом и са т’јелом цјеливамо, људи.
Часи свети! Да се човек свега добра лиши,
    У вами су јоште пред њим исполини миши;    10
Стогодишње сплаћујете у једном дну труде,
    Стогодишњим прекосити тад висите груде!
Само љета, и с овима нек’ је мени здравје,
    Земља ми је подножије, а небо возглавје.
Нек’ с’ у бездну безчувствену, ко мрзи, углуби,    15
    То с’ у часи, да не шапћем, каде човек - љуби!

19 ЉУБОВ

Ја не могу мировати, што навада ради!
    Што се коме свагда мили, нигда с’ не досади.
Охоте нам може бити и мудра и луда,
    Али дропље преутиле л’јеност само худа.
Пуст нек’ л’јени сном пропада, који мени смета,    5
    Та биће ми сна сувише, живи овог света.
Сви имамо ћуди своје, сваком своја драга,
    Ако сносиш, пријатеље си, иначе сто врага,
Вражда срцам у дјетинству и љупкост се влива,
    Још док отрок четвероног, што муж и не снива.    10
Благо груди која људски воспитана дише!
    Кад то велим, знам да многи, буд’ је тако, кише.
Но дај, гди је, ко се себи зловоспитан виђа?
    Црномастну боља црна, плаву коса риђа.
Ко је какву срећу имо, с каквим својством т’јела,    15
    Такав му с’ је срастворио духу конац дјела.
Ко год лети, нек’ се презне, кад о нами суди,
    Што ко такав, више с’ узрок, нег’ он, проћи људи.
Замјерити ником нећу, нек’ ми не замјера,
    Све из доброг происходи, зло - добро без мјера.    20
Нек’ се горди Гранд у Спањи, како боље знаде,
    Англичанин нека благо свега света краде,
Гал Венери нек’ се каје, она нек’ му суди,
    Нек’ завиде (гр’јех је с ока), и Руси су људи.
Н’јемцу нека срећа плива у веселом пиву,    25
    Памјатозлоб ишт’ освету Талијан свом криву.
Турчин нека ноге скрсти, дуги данак з’јева,
    Свак по уму, како боље, нека свом усп’јева:
Јер најпосле, све што бива, тако оће људи,
    Њеки ходи непорочно, њеки гр’јешно блуди,    30
Ти је мало: смјеса паче св’јетом нашим влада.
    Сцјепљенога вкуснији су соци плоду сада.
Човеку, мње, човеческог ништа чужа нема,
    Како сваког срце к чему, и моје се спрема;
Различије негли само (неко бити мора),    35
    Што ја ползу вући умем од моји злотвора.
Смирити се, што ви горе, то ја боље дневно,
    Лучше буде, своскликнимо, љубви слаткопјевно.
Мрзости је тако мало достојни предмета,
    Да је паче сама љубов душа овог света.    40
За њу создан, то је узрок, што ја не унивам,
    Љубим дању и на одру о љубови снивам.
Лепо дјева из Галије Скидери нам каже,
    У чему се права мјера заслуге покаже.
Права мјера достојности ваља да се снима    45
    Са пространства те кадрости, што ко в’ љубви има.
Намрштени нек’ се мрзе, нека жале худи,
    О нашој се, по љубови, ц’јени право суди.

20 О ЉУБОВИ ПЈЕСНЕ НИГДА ОСТАРИТИ НЕЋЕ

Како ново што поникне, немирни су људи,
    Ако ли се жена тиче, јошт с’ оштрије суди.
Пјесне моје читају се, онај оно каже,
    Намрштени, знам, да веле, не лукавнуј враже!
Има, који горе мисле, и готове зубе,    5
    Но тим чине да ми други пјесне већма љубе.
Заљубљени кад ме чита, све то више тражи,
    И кад нађе, гди се грли, гди се љубов дражи,
Домишља се, је л’ то и то, што и није било,
    Криви мене, криви пјесне затегнуто крило.    10
За то ласно, но друга се на ме чета спрема,
    Жене ишту да дам узрок, испричања нема.
Да дам узрок, зашто свака љубви ми прип’јева,
    Свака пјесан име носи снаха или дјева.
Ја би рекла, он је добар, не дај му одавле,    15
    Друга на то у свом срцу: заљубљен си Павле!
Ја сам чеко до најпосле то слово одавно,
    Што сам такав, ево буди свему св’јету јавно.
И слушати и пјевати свакојаке лике,
    Мило ми је од сказаљке било и кавике.    20
Станем и ја пробирати, запну струне прсти,
    Начнем прву, љубов нађем већ у другој врсти;
Вратим пјесну, вјештајући да се од ње чува,
    Ако ступа с љубвом, глува, ако слуша, сува.
То ми каже да с’ пјесана источници разни,    25
    И збитија и сновидно ухиштрене блазни.
Но да љубов, ко под гором шумарице јела,
    Све далеко превосходи, пјело изобрјела.
Возраст пјеснеј наше жизни најлепши су дани,
    Младенчество чека љета, старост своје брани.    30
Сви народи баш у в’јеку јуношества свога,
    Пуни снаге и љубови, витештва свакога,
Највише су и пјесана оставили красни,
    Всегда више умиљати неголи ужасни.
Сад’ нек суди тко му драго и на коју страну,    35
    Љубов мора све побједе одржати грану;
Више има, који љубе, млада и јунака,
    Него дјеце с дрјахли старци и матори бака;
И весели чада више у силног Перуна,
    Нег’ угрјуми мудричара и свети моргуна.    40
Пак ево, што срце моје всегда љупко креће:
    О љубови пјесне нигда остарити неће!

21 ПРИБ И МИЛИЦА

Тужној мени (Милица се с’ собом разговара),
    То је грозно, ако људе Бог овако кара!
Здрав је, веле, а и млад је, то му очи кажу,
    Пак сјетује, Приб сјетује, речи се не слажу!
Он је мудар, најоштрија међ јуношам глава,    5
    Љупка кротост свим је знана његови нарава.
Украшен је и језици - та шта би му било?
    Обишо је и градова, стране земље крило.
Приб да тужи! Више иштем, и више ми смета,
    Да му није - није, веле - срећа чим узета?    10
Но несретан, ах и Богу, он се мени каже!
    Мисли мени свашто шапћу, луч у магли траже.
Он је признат код велмоги, вјешт свакоме стању;
    Недостојан, подлежати таквом сјетовању.
Има своји, кажу да је рода господскога,    15
    Да и није може славу почети од свога.
Нетко га је обидио, шта ли му се неће?
    Шта ли му се паче хоће, кад презире цвеће?
Платила би много нешта, да ми се докаже,
    Но да за то нитко не зна, ни онај ко каже.    20
***

Мени би се нешта ктело, то знам да свак знаде,
    Но да ласно ко погоди, тога не имаде.
Ја не марим за изборни излишество јела,
    Мој се гортан не лакоми на рујна, ни б’јела.
Чист’ од’јело, то је доста, да т’јело прикрива,    25
    Жиље добро, ако с’ у њем здраво спи и снива,
Шетати се и возати? То нек’ чине празни,
    Раскошником пљесанија, игре, лици блазни.
Мудричање уди здравју, пјелу даје сушу,
    И најбољу ружно гади свјатошество душу,    30
Миловидност на што моме, да све пл’јени стасу?
    Мало добра, да ми с’ име распадне по гласу.
Ја не иштем величија, нек’ буде познато,
    Ни за Бога нашег вјена, не марим за злато.
А да зашто мариш дакле? - нетко ме већ пита,    35
    Ил’ си простак, или гори од худог несита;
Здравје, мир и потребно, то нек’ ми се даде,
    Пак слободно излишество нек’ ми се све краде;
Само дјева чувствитељна да ме њежно љуби,
    
Срећи мојој шта адови тада могу зуби?    40

22 ПРИЈАТЕЉСТВО

Се што добро, што ли красно свуда међу људма,
    Нежел’ жити браћи скупа с љубве пуним грудма!
Житеиске скорби тару б’једна нама чувства,
    Шта би било, да нам није искренога дружства?
Пријатељство, искрености благородно чадо,    5
    Стегнуло је њежном свезом дружествено стадо:
И друг другу све теготе носити помажу,
    Мед је сладак, зашто пчеле овако се слажу.
У починку, у одмору, покоју, празнику,
    Гди се срце наслаждава, и ухо у лику,    10
Младост, крјепост и охота воспарују вољу,
    И на земљи чловеческог угодија дољу.
Сад нас један љупком пјесном, други игром блажи,
    Овај милим пљасанијем, ини вкусом дражи:
Ов’да селским љепотама дух наш преизбива,    15
    Он’да тиха разговора сладост нас опива.

23 ШТА КО ЉУБИ

Старци љубе рујно вино, као дјеца млеко,
    Има који и сувише среброљубив дјеко.
Уз пећ топлу баке љубе древне припов’јетке,
    Шта се мили удовицам, не знам, јер су јетке.
Удовци се радо ките, често брију браду,    5
    Костреше се гдигод виде коју лепу младу.
Младожење - (нек’ остане, та ми се сви знамо),
    А супруге воскиштава брачно ложе само.
Но дјевојке, правду рећи, ни саме не знаду,
    Ни шта љубе ни не љубе у селу и граду;    10
Триста жеља, триста ћуди и триста избора,
    Као суште волшебнога житељнице двора:
Нек’ вилују, но жалко је, што се поуглубе,
    И што другда више пјесне него пјевца љубе.

24 НАШЕ ЖЕНЕ РАДО ЧУЈУ

Наше жене радо чују да иј когод хвали,
    То је право, и ја чиним, рјесно и у шали.
Нека внуше сва кадила шчастљиви народа,
    Све похвале с гадитански до понтиски вода.
Да су красне ко у Кипру Венерине кћери,    5
    Жизни нашеј, што праведним -----
Веледушне, као суште житељнице Рима;
    Чтенонравне, духу нашем атинејска клима.
Да су вјечне земљи с небом и волшебне спонке,
    Храбра срца, што најволе, као Амазонке.    10
Сила њина на све људе, јерихонске трубе,
    Само то је: витјагиње жениха - не љубе.

25 ЗЛАТНОГ В’ЈЕКА ДАНИ

Басне поју древле светло ( да ли је уклето?),
    Величају златног в’јека време као свето,
Златно време, гди с’ пастири бози селствоваху,
    Плоди земље пишча људем, вода пиће бјаху;
Гди рогозом пољски ходећ препојасан житељ,    5
    Шупље древо имађаше ил’ вертеп в’ обитељ;
Благо њино у здравију и миру стојаше,
    И све среће преимућство убожество бјаше.
Тако басна из старине, нова ино каже,
    Да чујемо - та си име истине прилаже!    10
Данаске је св’јетло време, златног в’јека дани,
    Гди је злато всемогуће, нит’ му се што брани.
---------------------
    ---------------------
    ---------------------    15
    ---------------------
О, наши су, вјера пјесни, управ златни дани,
    С’ златом свашто превозмажу богатога длани.
Он исправља златним млатом што је пред њим криво,
    Сребрен кото: чест је као повседневно пиво.    20
Шта је душе благородство, он за то не пита,
    Златна броња и штит сребрен, пак ето ти Тита.
Мудрост р’јетку, што богатир вади ‘з златног груза,
    Не би мењо Минервином и све девет Муза.
Да у вкусу превосходи Соломона пјење,    25
    И малог му прста каже спојено камење.
Пријатељство, слатка мана срца цјеломудри,
    Златно руно прозјабава у свакојој кудри.
Златно време, кад златније за душу и т’јело?
    Љубов стоји на продају, _ _ _ _    30

26 ВКУС И МУДРОСТ

Вкус и мудрост избрали су на сонмишту људи,
    Да им св’јетле, да иј воде кроз све магле блуди.
Сочетаним дом је создан и испештрен л’јепо,
    И закони: да се више не поступа сл’јепо.
У чертози женског пола вкуса виша слава,    5
    Мудрост сједи у горницам мужескије глава.
То је, што би мудрост била удова без вкуса,
    Вкус толико без мудрости преиспуњен труса!
Зато, Сербљи, чтите жене; жене, послух мужу,
    Вкус је пречи: ја женама прву носим ружу!    10

27 ЉУБОВ И СРЕБРОЉУПЦИ

Тешко оном ко не љуби, и тешко ко љуби:
    Ал’ најтеже ко нам љубов без падеже снуби.
Разум, мудрост и нарави и чест мало важи,
    Заљубљени, љубов данас само злато тражи!
Да погибне и кромјечно да се упропасти,    5
    Ко је први злат’ и сребра возљубио сласти!
Злато чини сродним вражде, браћа да се даве,
    Рађа војне и државам окрњава главе.
Среброљупцем рве покој, да скрежећу с’ зуби,
    И од свег зла што ј’ најгоре - надежду, ко љуби.    10

28 О, ГРАЖДАНИ

О, граждани, вас свештени завјет сад позива,
    Глас дружине, свак да дрза, нитко не унива!
Ви браните земљу вашу, с које ваша ‘рана,
    Ви обитељ, прво мјесто рожденога дана;
Ви браните оцев’ ваши гробна пепел круга,    5
    Ви колевку чада ваши, ви постељ супруга!

29 МАЛ’ И ВЕЛ’

Мал’ и нејак рођени су да, што могу, служе,
    Не, да трпе, ни под игом злу срећу да туже:
Вел’ и крјепки да возбодре и храбро да бране,
    Не, да грабе, ни притежу с’ сваке лихву стране.
Свак’ тољ моћниј у дружеству с’ почитује, хвали,    5
    Што му већма пособија требују остали;
Тољ частљивиј, и преотет забвенија дрему,
    Штогод више благоденству приноси општему.

30 ЖЕНИДБА ПО МОДИ

Ништа није више см’јешно, што сви узму људи,
    Било срамно, било подло, били скверни блуди;
Они правду и светињу праве или кваре,
    Гди закона њина није, за све то не маре.
Кују мисли, како оће, завјет с неба, кажу,    5
    И кумира, ком’ се моле, у Бога прелажу.
С овим богом, које чудо, да природу блазне,
    Да по св’јету проклијају злобе многоразне?
Само једно запитаћу, ко може, нек’ дичи,
    Што до Бога на престолу виспар горко кричи:    10
Двоје млади заљубе се, предаду си душу,
    Ван сојуза ину срећу не могу да внушу;
Посљедују љупком своме природе подвигу,
    Да поднесу вију срца благодатном игу.
Сознаде се: мати отуд, одунд баба гунда,    15
    На оцу се од јарости тресе дуга бунда,
Скочи тетка, скочи стрина, ујак и свак, вичу,
    Сви небогу несретницом дјевојку наричу;
Оне оће да се жених родом можно хвали,
    Ови да им в’јено мошњом дебелом превали;    20
Да се пише високо-пре и от да имаде,
    Да слугама валбе даје, ко је, да се знаде.
Триста ти му мана нађу, није л’ им по ћуди,
    Све из љубве к чаду своме, макар да полуди!
Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе,    25
    Вас јуноше, је ли право да то стариј раде?
Поимљу ли оци ваши што сте ви избрали,
    Могу л’ у том поступати ко у некој шали?
Кане л’ они жизан своју вашем придат другу,
    Или срцем не пл’јенити ваше као слугу?    30
Зла гордињо и лакомство нечестиво св’јета!
    Нигда ли вам није доста нит’ шта овде света!
Мила чувства продају се, ту већ нејма зајма,
    Земља мора сва пропасти с овим обичајма.
Слуга би рад бит господар, овај иште власти,    35
    А властелин да до цара пружа своје страсти.
Човек оће да је ангел, ангел се зло горди,
    Да погибну сви лукави с’ својима оскорди.
Да пропадну и да иду сви од нас без трага,
    Који кћери кад удају, мотре само блага;    40
Којима су права њина низашто призната,
    Својом ћуди, коме оће, отварају врата!

31 ХУДА СЕРБКИЊА

Слушао сам ономадне (да Бог не услиши,
    Да услишав’ клеветницу језика не лиши!)
Слушао сам, о Сербкиње, вами боље мисли!
    Злорјечиву, која нам се зло у род наш числи.
Казаћу вам, отровници да се име знаде,    5
    Зове вам се ------ не, нек’ чести стиха мог немаде.
Дјевојка је, дјевствовала дабогда дов’јека!
    Ни без оног на што хули, не било јој л’јека!
Мрзи Сербље и што је год том имену славно,
    Одвраћа се срцем од нас и клевеће јавно.    10
Њој су ти обичаји (има зли навада),
    Чак од лутке сви скаредни до поповски брада;
Нејма чина, нејма пола, нејма ни возраста
    Коме она згребла не би триста јетки краста.
Начини су наши груби, сурови нам нрави,    15
    Крупан језик, ко га збори, оће да г’ удави,
Она воли инородним, рода се свог стиди,
    И да може, свукла би се, сва јој кожа бриди.
Кад пролази, с рамена нас кривоврато гледи,
    Кад поздравља, само зато, да кога увреди.    20
Сви убори, сва обућа, што је женски риза,
    Нејма ц’јене развје туђе, развје из Париза!
Ко би реко? - радо чита и из наши књига,
    Да пригари, у чем може, знак својега жига;
Тражи навлаш у свачему најружнију страну,    25
    Да је чисто као сунце, нашла би му ману.
Све нек’ иде, али ево моје љуте туге,
    Што ни пјесне нису с миром од њезине руге!
Да сувкусне као сушти пијемонтски смрчак,
    Она б’ рекла пјевац Сербин да је б’једни чврчак.    30
Чврчала јој, да је нема, метла око главе,
    Њој и баби што јој носи очаране траве.
Не слушајте цјеломудре клетву, сербске дјеве!
    Кукољ ваља из пшенице чисте да се пл’јеве.
Ви, које сте без Сербина ко без листа ружа,    35
    И тек Сербља шчастљивити све желите мужа,
Ви ћете се радовати, уживати сласти,
    Имајући свог супруга, будући у власти,
И љубови мили залог, грлити свог сина,
    Док жениха она чека још из Недођина!    40

***

32 ПЈЕСНА О ДРЕВНОСТИ СЛАВЈАНА I

Врх брегова (слух сказује) Козијега мора,
    Древле бјаху сретне стране силни цареј двора.
Ту бје слово на престолу, слава у држави,
    Љубов с правдом загрљена, в’јенац свакој глави.
(Отуда је и Словака и Славјана дика,    5
    И числени име сишло с племени јазика).
Јоште живе ту останци, с именом Козака,
    Храбар народ, помнив славе негдашњи јунака.
У њи љубов всегда бјаше богиња врховна,
    И до данас у голубу светиња духовна.    10
Гр’јех је њега умертвити, а јести га - два су:
    Толика је совјест к милом срца свога гласу!
Не див’те се сербске кћери, што вас љубе друзи,
    Што вас љубе и вње дома и у чужеј узи!
Ви сте славне у љубови, прва славе грана,    15
    Ми по правди к љубви вашој, потомци Славјана!

33 ПЈЕСНА О ДРЕВНОСТИ СЛАВЈАНА II

Роди родом то сказују, да баш они људи,
    Које тару свакојаки многовјечно труди,
Ако само сосердије стазу бљуде праву,
    И на мору и на суши горду дижу главу.
Бљудте стазу, та је права, безстрашни Сораби!    5
    Та завести неће више да будемо раби.    
Није нами онај узрок, ко скитнога пука,
    Да нас чрево дља пшенична распродаје тука:
Што је негда једно племе, од ког нам порекло,
    Из отчизне своје жељно другуд се извлекло.    10
Да на њине мирне жилце позно ударамо,    
    Ханаанске стјажатеље разбојно парамо:
Под извјетом, ко би реко? Волитеља с више,
    Што је скверна да је свето свачем, што гди дише.
Нит’ је наше вешти мета, ко гречески чета,    15    
    За скопити отуд-одунд сјеме своји љета,    
Туземаца занимати зло жилишта стара;
    Ко се неће ту да стопи: зла срећа варвара.
Ти су бјегци пом’јешани у крух разног т’јеста,
    Без општега дуго, с својим прозвиштами мјеста,    20
Јоште тада обидјели ту име Панона;    
    Лесни језик отригују наша зато лона.
Нит’ је нами вртоглаво тјеме Македона,
    С којим жезал земљу руши под чадом Амона;
Коме, да су преко света ратна прешла крила,    25
    Вселене би Дивобогу жертва мала била,    
И твој повод Сербом пада, о Ромуле нагли!
    И на те је вопљ људски: зли бог ли си, враг ли?
Мрско чути, ти си диго на твог брата руке,
    Твоја рота своје на мир напрегнула луке.    30
Нити доста, на Тивру је шаке разбојника,    
    С’ цареј игом жељна била возати се дика.
Нами, којим језик слово, слово славу даје,
    И јазика и Славјана искон’ име траје,
Који с’ тога чужим да смо ил’ прозиме Дака,    35
    Ил’ бесједом нашом скудим Н’јемац и Безјака;    
Нами како владичество у две части света,
    Тако туда тога стопе с’ беспамјатни љета,
Од об он пол Козијега ил’ Јарчева мора,
    Покрај Блатског и Адријског, земље наши двора,    40
Сјевер и сад поновљеном Славјан’ славом звечи,    
    Слова, риса, смокве, то су јужниСлавјан речи.
Бози наши (ми смо всегда говјеини били),
    И с нами су златне в’јеке на земљи пожили.
Златне в’јеке! То глагољ наш сведочи нам јавно,    45
    Ког красота чиста каже славу и одавно.    
Нити царства сјати могу без језика сјајна,
    Ни без власти гортан блистат, то већ није тајна.
По језику (и прави суд), ми смо пређе Грека,
    У Азији, више Раја и његови р’јека,    50
Висили се са престоли и словом цвјетали,    
    Писмо наше не примили, но другима дали.
Черног мора брег сјеверни жилишта Славјана,
    Као Кавказ, преко Истра всегда втора грана.
Но случај, ка’ и ина, наша разсну царства,    55
    Разжену нас и см’јешају у крјепча варварства.    
Многима се име затре, многи ново приме,
    Многи језик свој изгубе, и божества с њиме.
Разботјеју опет неки, као пустиње красна,
    Опет в’јенац свој обрјете с жезлом царска рјасна.    60
Све од Истра до Истрије, нижи виши страна,    
    Од Бојара до моравски и даље Славјана.

***

34 ДОСИТЕЈУ

Овај поздрав Доситеју (ако можно коме,
    Ко га позна, здравље без њег’) Павел шиље своме!
Чудно негли, слова моја, што се вру у врсти,
    И откуда Мелпомене овог града трсти!
Града, сирјеч, куд је негда љезла Амфитрите,    5
    Прве хиже гди по глиби с трошћу бјаху свите.
Крај је правда, овде Крајнци по славенски живе,
    Пјесне строје и дјевојке, да се Н’јемци диве.
Није у њи исход забвен, ни од мужа муси,
    Ни од руже да се води слово наше: руси.    10
Руса коса свим се тресе по руменом врату,
    Червлену је народ ризу предпочтио злату.
И цитара којом хитро отроци сви звече,
    Багрјана је, рујне влаге, чим се старци л’јече.
Риђа марва, и с њом сњедни рдив зв’јер и худи,    15
    Врси гора црвене се и сав предјел руди.
Веселости и љубови, и што ова мари,
    Њежни пјесан’,природни су символ ови шари.
Ако ли нам по имену вели ко из Рима,
    Да се древна р’јеч Тргесте с трговишта снима;    20
Торжиште је славенскога из старине вкуса,
    И Меркуриј всегда био поспјешитељ муса.
Ове мене пјети уче, слоге саме вежу,
    Из свог гаја тајно са мном устају и лежу.
Подунавске, чујте (желим) мила чето, дјеве!    25
    Љубве наше достојне су карнијнске неве.
И да једном различије и сродство се каже,
    Што од Истра у народа до Истрије траже:
То Сербија ето буди, по свом граду б’јела,
    Ово чермна већ одселе такви ради дјела.    30
Писмо моје одмиче се: нек’ ти срце блажи,
    Свуд сведочи да су духу мом скаредне лажи.
Фама твоје, свештениче богињ’ Еликона,
    Понесла је давно име од Темзе до Дона;
Всегда јасна, развје ухо рожано ком’ било,    35
    Свуда блага, кромје гди је срце изунило;
Прозвала те и по ребри сјеверови двора,
    И, на срећу, по острови Средиземног мора.
Иста молва ономадне брижне дигла слухе,
    Да с’ гласови сербски бесјед испуне воздухе;    40
Крила бјаше отсуствија узрок вели твога,
    Но, подмукле, ситни чопор, скаске, жезла свога
Зло обстрегла: оне пронзу и предваре гласе,
    Камо, питаш, Доситеј? Сви говоре: зна се.
Знало се је, но одселе нек’ се јавно знаде    45
    Да радости сербске корен ти носиш,Обраде!
Всегда велик и исполин превелебни дјела,
    Жизни љупке и достојне вјековјечног пјела.
Разливо си живу воду из твога кладјаза,
    Но најпаче под царствијем Георгија књаза;    50
Ти профеји подобају и та теби гривна,
    Нека младеж сербска узна,муса колми дивна.
О, ја видим у напредак шчастљиву отчизну,
    Која своји љетописа такву чти главизну.
Њен ће предјел --- ----    55
    Без свештеног Егерије разботјет’ лукавства,
Ето жетве, нека мишце прил’јежу дјелавца,
    В’ Доситеју наћи можно сваког закон’давца.
Собор с њиме собесједи високи вјештника,
    С наставником свог дјетинства, која мужу дика!    60
Њему закон Спарте вједом, вједом и Атина,
    И скрижали ветхог Рима и вељбе Одина;
Тезоимног уме Петра и кроткога Пена,
    Уме, што је сваком било неборима ст’јена;
Како уме? Јер је свуда њему нога била,    65
    Која с’ Сербљи сад утјеха, гди пре није жила?
Кад би девет мусе биле из девет области,
    И језика жертве свака свог вољела сласти,
Он би жељи угодио всеколиког вкуса,
    Он пре био и свештеник вседостојни муса!    70
Сократ сербски, учитељу, оче, пусти, друже!
    Пусти да ти благодарно сербска уста служе;
Сократ сербски, пророк сербски стари,
    Данас своји очевидац предгадани твари.
Позивљеш ме у свјатило новосвитог гн’језда,    75
    И још нудиш: неподвижна буд би био зв’језда;
Зв’језда да сам: паче тамна созвјездија твога,
    Него мјесец гди, без тебе, неба широкога.
Виноград је, мним, повелик: давни пун недеља,
    Потребује сад усрдни, вјерни дјелатеља.    80
Настао је понедељник, ајде да се ради,
    Когод неће, тог’ пагуба вјечна пустој бради.
Бодро, ко је вавилонске столпе до небеса,
    Ко содјео седам древни у миру чудеса?
Содјели су с’ слогом воља напрегнути труди,    85
    Исполина? Не, обични, као Серби, људи.
Писмодође (и ја пишем) и абије страсти,
    Зашто мени занат није Дедалов у власти
Већ вопијем к Јони милно - но двојаки страсти:
    Моћ богиње, перо в руци - најеже ми власи;    90
И што треће молбу брже напрасну воспети,
    Паун, сродно птице име с мојим њојзи свети.
Нећу више, не богињо, ја пернати крила:
    У Сербији с’ људи оће, не сова ни вила!
Ја ћу поћи по путеви, куд се ногом ступа,    95
    Баш у време кад се весна развија из пупа.
Равнице ће смејати се, веселити лузи,
    С гласи пратит шумски пјевци, љубве пуни, друзи.
Тим глубине буду љезни на виште долина,
    Пода мном се хребет гнути надути планина,    100
Потоци ће гонзајеме бризгати ми струје,
    По воздуси воњи сунце распуждат олује;
Мост прехођа наручићу скоротечној Сави,
    Да ме с пјеном у Бјелграду мом другу предјави,
Пријатељи мени твоји (злотвора ти нема,    105
    И не било тата небу и уста му н’јема,
Правда Богу, људе љубим, али твога лица,
    Први би злог навјетника ја био убица).
Пријатељи мени твоји на пут желе благо,
    И од свију, всељубезни, душа наша, Драго.    110
Ето корист пријатељства: љуби пак отиди,
    И кад идеш обзири се, гди су друга зиди!
Но љупко је и споменом загрлити друга,
    И надеждан свак’ растанак, док нам није с круга.
Надежда је раставила, надежда нас скупља,    115
    Надежд’ негди бје богиња, нигди басна шупља,
Која радост по растанку, кад се свиде друзи,
    Слађи него да се нису растали сојузи!
Овде пусти, нек’ се перу мом задјене мета,
    Тебе небо да сподоби Несторови љета.    120
Тако сербскотеби срце прип’јева без лести,
    Теби поје, а празнује свете благовести.
Гди охота бди отчизни, и слаби су јаки,
    Љубитељу, љубитељу, здравствуј пак’ и паки!

35 ПЈЕСНА О ПУТЕШЕСТВИЈУ ИЗ ТРИЈЕСТА У ВЕСНИ 1808.

Ја полазим, а ви мили остајете друзи!
    О, зашто су тако њежни љубови сојузи!
Једа не би лучше било да љубезни живе,
    Да се грле, док је в’јека, и друг другу диве?    5
Или (кад је таква судба) да љубови нема,
    Да нам срце, ах, не пуца, кад се на пут спрема?
Дружество је гобза лоза, а розге јој друзи!
    Плоди, слатка љубов в злим, гди не могу прузи.
Је л’ икада раставити можн’ од стабла грану,    10
    Да не свене у најбољу пресађена страну?
Чезне млада и мучно се гди прима нејака,
    Изумире пренешена у невреме злака.
Но надлежи да се драги растаје од драге,
    Пријатељи на раздвижне постављају ваге;    15
Да одлазе у предјеле једва ли познате,
    Ту се баве, и другда се већ натраг не врате.
Ил’ је вражбом на то дошо или видом Луне,
    Б’једни приклад с коловратне ил’ уз’о Фортуне,
Ко је први колесницу смислио да нађе,    20
    Ил’ од глупе гуске учен, да сострио лађе.
Орудија о растанку сугуб’ окајана!
    Скоробјегла, погибељно човеку создана,
Да њи није, нигда људи не би ишли далко,
    Свак у своме уживао лону своје малко;    25
Ако би се и растао, то би близу било,
    Докле брижно пријатељства за њим стиже крило.
Која мене б’једа гони од вашије груди,
    Судба ли је пропадати моја измеђ људи?
Каква земља, на што ли ме далека позива,    30
    Зар и мени рало дати своји пусти њива?
Работа је ова тешка, тврдо опште рало,
    Одвећ меко, да ми даде господства држало,
За имена почестеј срце ми не мари,
    Мрзи свагда на богатство, јер се њиме квари:    35
А шта ми зна друго дати, ил’ од мене пита,
    Кадзактева да ми од вас нога се поскита?
Ево срећа, која вара, каде добро д’јели,
    Што ми блажа спрва бјаше, то сад већма цв’јели!
Пророчество (на што вјера) мојеј дато глави,    40
    Што је његда на сну било, није сад на јави.
Још‘ у дјетству сан је био да ме Тријест мами,
    Пред очима живи образ, ко град стајо сами;
У послетку све је нешто тајно ми шаптало,
    Да је небо на том мјесту мени жребиј дало.    45
Дошао сам и прошао, вратио се паки,
    Срце моје осјетио у окови јаки:
Окови су, слатка дружбо, љубов ваша права!
    Усердије, које к мени никада не спава.
Ви сте мене гостољубно обимали блази,    50
    И у дому и вње дома с искрености трази;
Све сте дали, најтајнија отверзли ми дверца,
    Да је штогод, дали би ми још цјење од серца!
Уста ваша често би се налаз’ла у труду,
    Да искажу, што желите, да није залуду;    55
Од нас није никог гризо ни порок ни мана,
    У бесједи другда дужој, него часи дана.
Уљудбом су украшени ваши љупки дари,
    Које њежни, као другди, јоште пол не квари.
Тебје, поле, срце моје премного је дужно,    60
    Нит’ је перу моме овдје то признати ружно;
Ја сам од вас искусио шчастије племена,
    У вас љубов и милошћу славни нам о жена;
Љубезне сте без продерства, л’јепе без огледа,
    Украшене без гордости, богатебез вреда,    65
Добре кћери и супруге, матере дјечица,
    Добре редом у званију домувладичица.
Излишно је да имена у стих ваш се слажу,
    Ако срца, кад читате, вами ино кажу;
Не, не тако, ви сте себи довољно познати,    70
    Скромност ваша мени овдје вам имјарек крати.
О, пређе ће Истријану жеђу гасит Дрина,
    Серб у Банат прек’ Адријски пливати пучина,
Пређе небо стрме горе, црна земља сунце,
    Вода птице, суша рибу, воздух нос’ти јунце:    75
Него ће се штедрост ваша из моје памети,
    Гди годбудем, с именама икада изнети.
Сербија је, камо идем, мати наша драга,
    Која њедра отворила, одагнавше врага,
Пак синовом на све стране сву бојазан снима,    80
    Милостиво њи призивље и радо иј прима.
У дому ће њеном сватко за се посла наћи,
    Већа плаћа дјејатељем него они плаћи.
Ја полазим, а ви, мили, шта мислите друзи!
    Прољеће је, све весело, зелене се лузи;    85
Ход’те са мном, да заједно утјешимо мајку,
    Наћи ћемо на Дунаву и на Сави шајку:
Ако ли је невозможно, остан’те у даљи,
    Гди сте бити на послугу отчизни избрали;
И хран’те бар име моје (љубов се том нада)    90
    У спомену, кад ја будем далк’ од вашег града.

36 ПОСЛАНИЦА ДРАГИ ТЕОДОРОВИЋУ ТРИЈЕШЋАНИНУ

Читаћете, кад ме од вас, дол и гора д’јеле,
    Овај Павла, мили Драго, листак књиге б’јеле,
Читаћете, нека знаду рода вашег уди,
    Да за њима и у даљи моје горе груди:
Да се срце све спомиње како му је било,    5
    Прикривену под голубње дома вашег крило.
Слатки спомен! Сад најпаче двоумију моме:
    Какова је судба опет ниспослана по ме?
Идем, што ћу? (совјест трпи), и више сам пута
    Изгнан моро прах отрести с мојије опута:    10
Ићи, куда нова срећа прстом сл’јепо каже,
    Оставити што м’ је тада стало да помаже.
Нису могли пристаниште удобнода нађу,
    Гди да спасу безопасно дома нашег лађу,
Гребенска м’ је отуждила, ради своје суше,    15
    Бистра Сава распалила жеђу моје душе;
Прво мјесто странствовања блажили Крижовци,
    Јазвили ме пет година, треће су Карловци,
Дунав није напојио, није Фрушка смјела,
    Ни за Загреб паки срећа није ме припела;    20
Нису могли удржати двојеструки в’јенци,
    Писаничке и венетске љубве ми првенци.
Приморије, слатка жељо од моји днеј јуни,
    И из тебе мора нешто да мене узбуни!
Да вкусити духу дадемом твоје прелести,    25
    Пак за кратку сладост да се сад љуће одмести!
У Тријесту вјековати, шта би драже било,
    Развје Драго, ког се име диком преузвило.
Вјерујте ми ( ја знам да су вами гнусне лажи),
    Врсника вам међу Сербљи, дангуби, ко тражи.    30
За опкладу, ни у св’јетло сербски цара време,
    Гди се страсти благородне рвенијем стреме,
Од вашега веледушн’је није срце тукло,
    Ни за општу већма ползу грло је промукло.
Небо вам је всеподобну (јавни дар промисла),    35
    Придружило и супругу, добротом без числа;
Удало с’ је, и то јоште на излишак блага,
    Да је у ње сва имена, које носи, снага:
Софија је ваша мудрост, што вам домом влада,
    О достојном воспитању рачи ваши чада.    40
И таст, и сваст, и пуница, и свак су те вреже,
    И колко вас род са четом славујевом спреже.;
Браћа ваша ко и снахе, јужики остали,
    Сви су мени на вов’јеки памтити се дали.
Нек’ Адрија већ не види, заборави Р’јека,    45
    Нит’ ме чује већ Истрија, Либурније сека;
Крањску ваља оставити, крајње сербске неве,
    Бодре пјесном испод Истра заснубити дјеве;
Нек’ се чујем од Булгара докле тече Дрина,
    Од Бјелграда до богати Родопе висина.    50
Знаће Босна и Велебит, и об-он-пол скупа,
    Панонија коју Сербин из нужде уступа,
Знаће гди је моја најпре пропјевала муса,
    И њој близо убјежиште желити без труса:
Имену ће пјесан’ моји разићи се гласи,    55
    Читаћу се од множајих нег’ на глави власи.
Овако се небог тјешим, кад се срећа ми’ења,
    Ко кад зима на њи ступи, безлисна корења:
Кад одлазим с мјеста кога, и страх ми се јежи,
    Једа л’ боље другди наћи, камо нога тежи;    60
Што премда ми срце трза, немир даје љути,
    Ведрије ми небо бива, него облак слути.
У отчизну! и може ли што више бит благо?
    Ја полазим у отчизну, не већ име наго.
Синови смо, мати зове, љупке су ње р’јечи,    65
    Придигла се да дом строји, ког’ боли да л’јечи.
Сваки отчић то је дужан, ко се на њу нада,
    Прочно жели да се спасе и већ не пострада.
Овако се негда враћо пуст из Вавилона,
    У прадједња позн’ Израиљ ханаанска лона;    70
Радово се Спаситељу, но свом прашто труду,
    И све чеко с неба само, пак му све залуду.
Но у нас је друго знаме, нови мира завјет,
    На враждебног крволока христијански навјет;
Гди отчизну, чим ко може, процвјетати тражи,    75
    Што је подло ил’ свирјепо, гони ка’ и лажи.
Слаб је занат, но весео, плетење пјесана,
    Славан Богу, славан царом, а без жуља длана;
Љубак сваком, а најпаче младом и јунаком,
    Мени сказан самоуке музе прста знаком:    80
С овом ћу ја, јер јој жетве у Сербији зјело,
    Тисјашчукрат обновити свакојако пјело;
Љубов пјети, ка’ и до сад невиност пастира,
    Сеоскога славословит задовољство пира;
Воспарити да велича заслуге мужева,    85
    Чананије моје виспар да витезом с’јева.
Но свегда ће (вјеру дајем), кад ме ћуд намане,
    Мој помисал у те ваше долетати стране:
Вас грлити невидимо, и чету осталу,
    Сушту љупкост стиха мога, пјесан моји хвалу,    90
Да, док буде памет ваша, у роду сербскоме,
    Конца није њу пратећем ни пјенију моме,
Идем даље, оволико сад с пута мог чујте,
    И, гди сам год, возљубљени, ви ми ту здравствујте!

***

37 ПЈЕСНА СТРАСНА НА ГРАДСКУ МОЛВУ И СЕЛСКОСПОКОЈСТВО

(у весни 1807)

Почи, мило негда, перце њежнога голуба,
    Пјело моје већ не мази невјеста ни љуба.
Боље мени сад пристоје седмоцјевне стерни,
    Пољска муса, без убора златни и среберни.
У отлуки безмолвија, под сјен’ју древеса,    5
    Твоји чајем, о богињо, ја силу чудеса!
Не негодуј, твој пол вишњи радо има људе,
    Слатке шале продерзљиви нарекли су блуде.
Ти ћеш мени (о буд’ штедра милоснику твоме)
    Твоје стазе указати, другда доћи по ме.    10
Сељанка си, презиру те градски зато горди,
    Величаво твоје стружу пјесни са оскорди.
Но, сељанка, призри на ме, твог новог сељака,
    Учи слогу домишљана, твоји весељака.
Даруј лакост, ко дјевојкам, пјети изненада:    15
    Каково је различије од села до града;
Расцв’јељеној уложи ми груди твога жара,
    Гласу јасност, да се чује, шта хвали шта л’ кара.
Природе су пути прости, свободна држава,
    Чувства пуна угодија, а без лести глава.    20
Здравје нишчем задовољству тучна мезда т’јела,
    А спокојство, мила доља, духа, добри дјела.
Сама љубов ту царствује, не зна се за кривде,
    Правда нејма бојати се Сциле и Харивде.
На селу су кротке воље, кротке свију ћуди,    25
    И ту се јошт рећи може: љубе себе људи.
Колико се човек више од туда удали,
    И природу међу хитре града ст’јене свали,
Толико се у њем више нове страсти буде,
    Да одселе незлобиви пострада за блуде.    30
Гн’јездо плете, ах, невјежа, наљацава сјети!
    Подоби се неком богу, а мора умрети.
Блеск и раскош кад већ једном ту срце замаме,
    Обајана чувства уђу у волшебне храме;
И кад корист зато умом једина облада,    35
    Свашто жели, све добавља, и вишем се нада -
Мрски порок (јер уљудба све уме и краси)
    Закон даје и царствује, премда јежи власи.
Добродјетељ, кукољ одсад, пл’јеве се од зрња,
    Углада је граду мила, срами се он трња.    40

38 ЉЕТО

(одломак)

Дању ти је све у послу, све се труди, ради:
    Човек и скот и водени, преисподни гади.
Толика се свуд живота пучина разлива,
    Рекао би, вода, камен, и земља је жива.
У љету су чуда јавна високога неба,    5
    Страшна чуда, красна чуда, земљи дају хљеба.
По њивама волнује се златокласно море,
    Које храни благи Ладо до његове оре.
Даљне виде тад острови богати корабље,
    Изнад бездна стазу гребу дрског пловца грабље.    10
Они плоде земљам носе и нраве народом,
    Да је земља наша кругла, својим уче ходом.
Ту се не зна, ком је боље, гди ће срећа сјести,
    Код богата, ил’ сељана, који има јести.
Ал’ кад дневни вар охладни, дјела часи прођу,    15
    Из вертепа, из дубрава с росом мраци дођу.
Кад се пастир у колибу и жнец с поља врати,
    Које с чадам мила љуба већ чека на врати,
Стол се простре, сир и млеко, хљеб, што доба даје,
    Са сребреним заренијем мјесец вечер сјаје;    20
Ту је одмор, ту је воља, ту љубве милота,
    С диханијем танког вјетра дише сласт живота.
Овакво је праотаца наши жиће било,
    Док се није међу људма жао и зло свило.
Каже нам се да су с њима сами бози жили,    25
    Не завиди ни сад царском пастир злату, свили.

39 ЗИМА

Гадао би шта нам зима приутихла слути,
    Какови су тајни Вида и сквозје смрт пути.
Кад се гласи по дубравам’ птичица угасе,
    Круто р’јеке покривало кад навуку на се,
Заб’јеле се с’једе главе озебли планина,    5
    Дух зан’јеми бритким мразом уснувши долина.
Кад разузда сјевер своје, који носе броње,
    Упитане на јаслама вјечним сн’јегом коње,
Пак појезди, не мотрећи ни поља ни мора,
    Ни колибе сељанина ко ни царског двора:    10
Пчела чува кл’јетку своју, вертеп ишту зв’јери,
    Угрожени свуд припиру људи дома двери.
Куд год позриш, све останци, друго као замрло,
    Рекао би даће небо, ил’ да је тљу стрло.
Но у тврдој кори зрија сладост сваке језгре,    15
    Кост пробити љуту ваља ко је рад до мезгре.
У трњу се ружа краси, свега цвећа хвала,
    И мед и сот обстрегава јетки свуд тма жала.
Мрко злато гора крију туште преогромне,
    За бисером у глубине гњурци мора роне.    20
За пшеницу с лихвом жети, пре треба обрјада,
    С’ сјејатеља потом сјеме тлеју да пострада.
К већем благу суђени су и повећи труди,
    Кажи, шипка ил’ јабуке, чиј’ плод пре заруди?
Кад природа празнујући совершава тајне,    25
    Од’јева се ил’ у воду, ил’ у луче сјајне.
С вјетром дише, с чим је свашто по вселеној живо,
    С огњем живи, што создаје: то је земљи диво!
И да твари к њеном дјелу око не привири,
    У внутрења завире се и отуд се шири.    30
Једа нису тога знаци ноћу об мјесеца,
    Сјајни в’јенац када иње воздушно прос’јеца,
Кад се мрачна зарумене жилишта сјевера,
    Или југа, шта је ино сваког сн’јешка мјера?
У зими се, ко мудрује као и ко бунца,    35
    Чуди, диви, изумљава, видећ по три сунца.
Чије срце, кад помотри о поноћној стражи,
    Како бистро сверканијем зв’језда зв’језду дражи,
Не пронзаје величество превиспрењег круга,
    Исповедит с’ земљом небу, да Виду њест друга?    40
Но таинства испод нас су по глиби спретана,
    Којаближе касају се жизни нашег стана.
Стужа оно што топлота разгне и развеже,
    Совокупља невидимо и све брижно стеже:
Она запне неко време сјемену, корену,    45
    Не умертви, само стазу заживичи трену.
Жиће би се, да не стаје, ко слабо точило,
    Струјећ прочно за нававек једном орочило.
Шта би било које нису за трајање праве,
    Да потрпе све у злаку по ливадам траве?    50
Докле би се продужила животни порекла,
    Кад утроба би с то-хуђим трудна птенци текла?
Зима хоће преизбитак да нам предохрани,
    Да наспори, не украти, радост свакој страни.
Зато и ми у покоју радост находимо,    55
    Нити у њем проведене часе кад жалимо.
Могу зимни дани бити срећни и весели,
    Оном који право тече, и криво не жели.
Ко помиње да природи пркосити кадар,
    Човек зиму уљетити има жребиј на дар.    60
Кад узавре по воздуху и вјетри и сн’јези,
    Да он жизан сву вкушава у домовој њези.
Која гођа, ко не призна, у тихом сну мрака?
    И што гата код огњишта дјеци својеј бака!
Помињући дане своје, старци срце пасу,    65
    Кад шаљива око ватре младеж плеше к’ гласу.
Ту се пјева, ту се смјеје, и игра и свира,
    И све, чим год чистосерђе људске прси дира.
То је доба кад Надежда жезал царства прима,
    Љупко бодри, бригу с чела смртни многу снима.    70
Угрјеју се при бесједи љупко мили друзи,
    Д’јеле с’ собом, д’јеле с чадом сву њежност супрузи.
Отроци се шалећ кр’јепе к’ његда своме дјелу,
    Многе су се посестриле и на простом прелу.
Кад замукну будни гласи и гусак’ и паса,    75
    И чтец ноћни преполавља пјети число часа:
Магновења кад природа (јер се тако чини),
    Дух створењу поустави, у себи се вини,
Милобл’једа с колеснице сребром оковане,
    Измеђ јата пренебесни пролазећи стране,    80
Богиња се ноћи сама молчанију диви,
    Уснула л’ је тља, двоумна, или јоште живи:
И тад људи жизан жију, не да се враћати,
    Шта је жиће, ако није гођу осећати?
У зими је грађа мира (кажу да је с’зидан),    85
    Јер нит’ огањ (ту спропретан), ни св’јет бјаше видан.
Кад дан и ноћ, све стуштено, и мокро и суво,
    Скроз и окрест лаког тешко туд лежаше глуво.
Из сјемена невјечними к слоги улучена,
    Вселена је, што би стужом тушта удручена!    90
То је за нас превелебна све редом утјеха,
    Пјенију мом ја не желим инога успјеха.
Шта би било јаро љето, да му није зиме?
    Узми св’јету с међе мраке, узећеш му име.
Нека твари не престају, шта је онда време?    95
    Простор мнити без вештества, јест без мозга тјеме.
Ја сам с вами, друзи моји, живите, ликујте,
    Зима има свој избитак, више не взискујте.
Женски поле (а куда ћу?), миле мисли моје,
    Сприп’јевајте, стужа оде, да смо си што своје.    100
Ко је за то, нек’ се жени, сада му је ора:
    Живот дати, ко га има, живот нови мора.

40 ВЕСНА

Све је друго кад нам весна природу пробуди,
    Падне образ умертвија, и престану студи.
Воспрјанувша Жива ходи, колевке надгледа,
    Доји чада и развија, толи узрок вреда.
Сјемена се разгријана по утробам крећу,    5
    Племе племе, и колено своје на дан мећу.
Земља и заматорјела чуди се случају,
    Се невјеста неневјестна, од ње плода чају!
Тихи дуси наитијем сваколика снубе,
    Творца слово свуд се чује: да се твари љубе.    10
Дид се крије, лук напрего, по новоме лишћу,
    Вреба свашто, подстрекава к’ живљем од сад бићу.
Ложесна се тле отпиру, чадски свуд вре гласи,
    Није числу п’јесак раван, нису главе власи.
С горе журче кроз долине, јер су прошли труди.    15
    Потоци ко родилнице бризгајуће груди.
По дувбравам’ овдје-ондје зелен се промаља,
    Које пређе уранило дрво дрву јавља.
Али је све предварила љубичица рана,
    Пронирујућ по холмови испод наги грана.    20
Толика је то наглост, напрасита воља,
    Воздух био или вода, гора, копна поља,
Гди си синоћ омркнуо, освануо ниси,
    Кад се збуде до вечера: опет питаш, гди си?
Ту се не зна, или ако више посла има,    25
    Било рано, кад сан покров земљи тајно снима,
Кад се прене и с постеље у одежди взрачној,
    Слуге своје, часе, зове у погоди мрачној.
Кад устане, и к њој ступе служевнице Оре,
    (Мудрац вели то: Заора, књижник име С’оре),    30
Ми с пастири и с’ сељани зору нашу знамо,
    Утрењујућ’ говјејино Даницу чекамо.
Јер почему часи коње сунцу понапрежу,
    И с ружица в’јенци Зори Оре убор свежу;
Кад се крене одјевена и преиспештрена,    35
    Рујнопрстне руке простре, да јошт затворена
Неба врата жизнодавцу тле отверзе лица,
    Прозива се и празнује весела Даница.
Ал’ кад отац дана на праг с колесницом сине,
    И пробледе сви собори страхом са висине,    40
Како сунца предитече прве блесну луче,
    Златна румен гора врхе љепотом обуче.
И к празденству јутра буде све од свуда спремно,
    Пригваждајућ све к востоку очи своје стремно:
У прољетној Весна ризи, што је Цв’јета везла,    45
    Ту предстаје на сретење вјетвом у знак жезла.
Сунце сване, огњеварне остави чертоге,
    Но ниски су људски гласи, што је пјет’ за боге.
Високо је позориште весне стиху моме,
    Прољетнога јутра, признај, Пиндаре, и твоме!    50
И да су се, кад Даница од двери одступи,
    Велељепје с’ земним своје небо совокупи,
Проспе сунце по тли себи невечерне жаре,
    Проспе и тља освјештена неисчетне шаре,
Све што дише, тамо лебди, Вида завјет хвали,    55
    Љубве искром и радости травка травку пали,
Свега света к предпразденству пјевци скупа стекли,
    Све да реку што умеду, нису ништа рекли.
Свим потомком остаје се о том струке плести,
    Бољма могу осећати нег бесједу вести.    60
Да си само око, не би сит се нагледао,
    Всује би ти и зенице сав свет своје дао.
То је јутром, али питаш, дању и у вече?
    Гди си заспо, не вјеш, како дан прољетни тече?
Вече носи образ јутра, а почне од подне,    65
    Рани часа пада конац у полудњу сходне;
Мило доба, самог јутра нанизане поре!
    По свем пољу б’јелог дана виси своје дворе.
Шта нам уши, шта нам ноздри скупа осећају,
    Шта све твари, ум се д’јели, толико в’јећају!    70
Што дубраве пупе носе, што пољане клија,
    Колико се по холмови росни капља сија;
Птице колик’ перја носе, сунце бреца луча,
    Шта се с брда суше стреми у пучину кључа:
Све ћеш пређе прочислити нежел’ мјеше чувства,    75
    И природе не признати силе премогућства.
Но градска се о том мало дремна молва брине,
    Дангубећи јутро у сну, док’ ју стук не срине .
Всује ласта об прозора, на димњаци, цврчи,
    Всује вјешта с чим пастирка у град с’ зором трчи.    80
Ту се не зна какав празник села, лузи, свете,
    Как’ у гају неистовиј гн’јездо славуј плете.
Зашто шева восклицава парећ’ по воздуху,
    То је само ц’јелом вњатно сељанина внуху,
Град не чује у дубрави сјекире тежака,    85
    Испод гора јасни пјесан’ једри дјевојака.
Како дуси, кад се прену из њедара цв’јећа,
    И горницу негасима мира ос’ја св’јећа,
Проносе свуд’ и кадила, крјепке жића дразни,
    Хлад и топло срастварају всец’јелој пријазни.    90
Што се туђиш, твоја кривда, б’једно чадо града!
    Мачихаје што не мари да пасторак страда,
Ал’ природа, мила мати, дјецу своју љуби,
    Што тљу скучним (вјеруј мени) радом орач глуби,
Ни сјејатељ, што пристаје браздом чтећи њиву,    95
    Ни код стада бодерствујућ који пољски живу,
Неће овдје паче тебе бити уштедрени,
    Дођи, пак ће тећи бољма твоји дни ведрени.
Мудровати, мислит, у нас н’је згоде ни мјеста,
    Да је Мудра у ст’јенама вашим само честа?    100
Спомени се кад су бози земнородни жили,
    Гајеви су и пештере, горе, храми били.;
Ту су правде иистине училишта стала,
    И одзива јеком миру своје судбе звала.
Гди су кашње закондавци своју хитрост черпли,    105
    Пособити (ил обтештат) чловеческој терпли?
И насушно ти предјели свети ужас дају,
    Ко задњаја силног Вида мед нами остају.
Шта судревни пророчице, премудре Сивиле?
    Са Врачара зле вјештице, велебитске виле.    110
Сврху свега Вид у огњу своју вољу каже,
    Воскликните, пјевци друзи, он ју у стих слаже!
Свјетозарног днем облака ко не зна чудеса?
    О огњеном столпу јошт су пунасва ушеса.
Купини је неспалимој и сад величије,    115
    Што понесе од Хорива с трњем черничије.
Скажи, где су начертане дв’је скрижали св’јета?
    Је да ли не на планини, мед молнијам св’јета?
Гди с’ је год ко преображјо, то је у свјет било,
    Многосе је и с водама чудо земље свило.    120
Зердуштови праунуци прадједу свом вјерни,
    По холмови ватру ложе, кад иду к вечерни.
Зато сунце свим’ искони престол Вида бјаше,
    Свјетилница кротка ноћи сестра му се зваше.
Вјечни огањ, што храњаху дјевице у Риму,    125
    Ине тајне увјечњаше, није то за зиму.
Ал’ језика пак огњени сошествије с’ више,
    У томе је све речено, нит’ се може више.
Восхвалите сви језици источник језика,
    У вами је подобије његовога лика.    130
Приносите том кадило, на дар, пламен свећа,
    Обраћени сви к востоку, отуд наша срећа.
С востока је прамуж изгнан из свог вертограда,
    Вида и Тље прво чадо, да одселе страда.
Преблага страст, над извором наши сласти сјена,    135
    Мачем, кажу, огњевитим да је испуњена!
Шта суи сад по пустињам трепетни пламени?
    Путник гада: чудни дуси, блага знаци мени.
О румене, примте завјет пјесан’ гласа мога.
    Жречествујте, буди воља Ладе милимога,    140
Коло ваше око ватре мој је повод слову,
    Што вас самци Врушке право бјелоноге зову.
И та гора иногда је с чудеси цвјетала,
    Откуда би још Вилина Водица ту стала?
Да је негда Велебиту ина слава била,    145
    Сербски негли богов совјет и чертога крила,
Сведочи нам свето име јошт Перун-Дубраве,
    Гремјаштега, и с молнијом бога, богов’ главе.
Селски жилци видјели су и потомком кажу,
    Колико се небо и тља житким огњем слажу:    150
Како облак пламенити чак са земље људе,
    К небу носи, колеснице сјајне тамо блуде.
А кад чујеш за огњену љеству до небеса,
    Признај да су сва и свагда од огња чудеса,
И св’јет и свјат једносуштно, нераздјелно име,    155
    Ко у овце, из ког мл’јеко мора бити виме.
Не пришелствуј, села тебе љупко к себи зову,
    Науку ћеш ветху чути, ал’ сујети нову.
Ако желиш образ узрјет’ созданија св’јета,
    Остави град у прољећу, ништа ти не смета.    160
Сиђи к‘ р’јекам, прозри дебре, возљези на горе,
    Посвуда ћеш усмотрити Тројице соборе.
Отчја сила од вјечности Сина свога рађа,
    Из шта мудри Ум создаје, Син је твари грађа.
За вјечност ме ту непитај, мир времена нема,    165
    Што се мења и претвара, крајев’ поре спрема.
Дух је жизан свуд разлита, движенија вина,
    Који, видиш, да из оца, не иде из сина.
Сва три чине једно само, да што су разлучно?
    Творца изван твари, жизни, мислити је мучно.    170
Ми велимо, да си човек душу и плот храни,
    Једа с тиме не дајемо биће тројној страни?
Човек, то је сваком једно, иначе особа,
    Душа има путе своје, а т’јелу тља гроба.
Не види се, не затаји, да је свашто двоје,    175
    Сили двога подај име, пак ће бити троје
Земљу нашу како чине сву море и суша,
    Тако и мир, све вештество и Бог тога душа.
Нису преци у природи чтети не вједали,
    Кад су име малог мира човеку придали.    180
Прилив одлив неусипни што је сињем мору,
    То ти нам јепород и смрт у живота двору.
Што су овдје питке р’јеке и бистри потоци,
    Ступи ниже, пучине су свију вкусов’ соци;
А запитај, откуд горам’ исходишта водна,    185
    Отвјет: опет (је ли можно да су?) морам’ со дна.
Јест свуд њеко грјаденије у вселене вешчма,
    Ко у пјесне сличне гласу и сплетеним речма.
Ина јавља више силе и живота моћи,
    Ина може к вишем степ’ну совершенства доћи.    190
Руда, камен, сол и земља, вода, воздух, паре,
    Све подлеже огња току, њим се разно варе.
Ум сложити (чиј невиди?), ум се за то хоће,
    Узми т’јелу искру неба, нек’ га грије тко ће.
Огња нема без вештества, ни простора нема,    195
    Гди је простор, ту вештество, а огањ не дрема.
Бог је огањ који всегда вездје суштествује,
    Кога небо, кога земља, вселена чествује.
Имениче! С мачем к чреслам, одољ одржасмо,
    Ми у њему сви живимо, движемо се, јесмо.    200
Није мисал та нескладна, да се чисте душе,
    Чистилишта могу бити и угодне суше.
Али вјечним жаром муке крволочног бога,
    Ко год учи и вјерује, не вјерује мога.
Сад нека ми каже, ко зна, откуд происходи,    205
    Да житељи Инда, Тивра, многи ини роди,
На ломачи мртвих стрве сажизаху смјерно,
    Зашто и ми ужижемо свеће мртвим вјерно.
Всесожења, жртве, шта су избранога пука,
    Шта л’ кољиво огњем наше од пшенична тука?    210
Све то од нас, с поља наши свој почетак вуче,
    Поглуми се градољупче, на ти к свему кључе!
Ми питамо, што не знамо, матер нашу драгу,
    И природа учи свашто, свачег држећ вагу.
Она ходи всегда рјесна и весела равно,    215
    Али весном (то су стари увјеџбали давно),
Од радости гдишто више дјеци својеј каже,
    Каже другда, што се боје да у ње и траже.
Ко кад јутром на потоку (срце ју ухитри),
    Гди пастирка у зрцало струја гледа бистри,    220
Види да јој свјежи в’јенац, ружа, стоји л’јепо,
    Пак још пита другу своју: стоји ли ми л’јепо?
Не сећа се да тим другој баш оно открива,
    Што вјерила, да зна, не би, ни по што је жива.
Ево ти ме код дјевојке чисто изненада,    225
    Пак у време кад над свачем, слово: љубов, влада.
Весна, јутро, с гаја поток, ливада, дјевојка,
    Ту је чувство све од капе до росног обојка!
Љубов мора божествено наитије бити,
    Она срце слатко грије, рада се излити.    230
У њојзи се осећају правог огња сл’једи,
    Ево, љубов топла, хладна, ко зна аз и вједи.
Али што ју Бога чини баш рођеном кћери,
    Јест, к мудрости у свачему што отпире двери.
Правда оним, који веле: Бог создаје твари,    235
    Мати, отац, Бог посреди, то ништа не квари,
Искони бје слово, слово бјаше, веле, к Богу,
    И Бог бјаше слово, зри сад округлу дорогу.
Слово сином називају, то љубов издаје,
    Создавати и љубити, тако скупа траје.    240
Но, шта траје? Време, вјечност, то су наше речи,
    Бог бив’ с тварма, јест и биће: ово је пут пречи.
Ко је кадр’ји, сад ми кажи, уживати весну,
    Ко дан дрема, ил’ ко свету уме пјети пјесну?
Бог је у нам, трогајућим, гријемо се њиме,    245
    Пјевци веле: ал’ ти ниси задовољан с тиме.
Велећ да су срећно моји наперени луци,
    Што ја држим пјевајући милоту на руци.

***

41 ИЛ’ ЈА СНИВАМ, ИЛ’ ЈЕ ТАКО

У Мисији (древно име иноплемни уста,
    Земљи која дотле била нигда није пуста;
Јер Мезија и Мисија и Мизнија тужи,
    Да је мати свим мужицка гди витаху мужи),
У Мисији, у држави родитељској муза,    5
    Гортану мом није треба чужи богињ’ вкуса.
Мечтанија мом одавна нека ласте уму,
    И срце ми не бдје туне к чувства моји глуму.
Ветха љета вмјештена су у вашем спомену,
    Ветха љета нућа ваша к нами да окрену,    10
О сестрице, јелоносног дико Еликона,
    Ви сте снишле, ја осећам, у матерња лона.
Обишле сте, по растанку, чудне дружбе Лина,
    Посјетиле дрска чада ига Апенина,
Сједалишта иза Златног Луга постојана,    15
    И код морем отлучени од света Британа,
Имале сте, по крајеви и Дубраве Черне,
    И принесле даже престол у стране сјеверне;
Све сте видле, и осто је свуд траг вашег вида,
    Вративше се, сад грлите ст’јене вашег зида.    20
Пришелнице, туђите се, видјет се не дате,
    Позном родству, ко невјеште, спутно се јављате;
Но вашег су стопе свјеже божественог трага,
    Наитија вашег свашто воспарује снага.
Свирјел моја сличније ми њекуд даје гласе,    25
    И тучније с раченијем стадо злаке пасе;
Сав се предјел нешто мења, ни томе одавно,
    Ближе небо, тља разботје, време стиже равно.
Кад залази, сунце пушта невечерне свјете,
    Зора зору наткрашује, сумрак ноћи мете.    30
Јутра лепша пољу нашем свићу на полтаму,
    Него негда Мојсеовом у рају Адаму,
И воздуси, и потоци, и птице по гају,
    И одзиви из пештера, сва бодрост издају.
Правда вјечном гаданију, што су рекли стари,    35
    Да пастиром благи бози лучше штедре твари,
Који чесност хране хотну, душу чистосерду,
    И природно оцев вјеру бљуду всегда тверду.
Рано, касно, кад и с трудом неки мину в’јеци,
    Прости да се ополчају опет человјеци.    40
Ова поља, мила доља од очинства дједа,
    Већ су била, као глава задрјахљела, с’једа.
Дубраве су козне љезле до врхова гора,
    Житељ са свог, страхом пронзнут, бјежо селског двора,
Попрестале код волова и шале тежака,    45
    С удолија јасне пјесне једри дјевојака.
Све пажити, и благослов колики је Пана,
    Што Помона воћа носи, дивјачи Дијана,
Колико год и Церера с класа сипље тука,
    Све је турска разграбљала крволочна рука.    50
Нитидоста, да невично јунци иго вуку,
    И јуноше под читапом своје племе туку,
Како водом огањ гасне, огњем гори с’јено,
    Тако скверна похот цв’јели дјевическо вјено;
Нит’ супруга самог има с в’јенцем господара,    55
    Нит’ у брату која помоћ сблажнени сестара;
Празник забвен по њивама красног чтити Ладу,
    У веси је вопљ био, а ужас у граду;
Неки бјежо у дубраве јав оружје на се,
    Тај отчизну оставио, да га чужа спасе;    60
Само куд су жадателству зароњени пути,
    Гди под ништим колибами срећабоље слути.
У пастира овде-онде (ко пророци да смо),
    Што год тише живљаше се, ми боље чајасмо:
Дочекасмо. Наши теку преобразно дани,    65
    Боље данас него јуче, љетос него лани,
Нашим паствам завид’ла би стада са Евфрата,
    Гумнам нашим у Либијипшеница сабрата,
Предиво је сербско тање, тлеточиви Ниле,
    Твоје људи, наше носе (јесу што и) виле.    70
Јагњат’ наши превосходи Гедеона руно,
    Фебе б’јело, румено би надјет могла, Јуно.
Р’јеке дају Инда плоде, планине утвари,
    Зеља капље, ко роснога неба сунцем шари.
Вјеште баке свуд налазе соволшебне траве,    75
    Асклепија не питају, мртве ц’јеле главе.
Лоза токе са холмова сладости низлија,
    Сласт, што Лиеј побједитељ принесе Индија.
Аравија и Голконда, Китај до Јапона,
    Мексик, Перу, Брасилија, Етиопска лона,    80
Нек остану, тко све жели, взрачни имен’ гласи,
    Сербску нашу предовољно сокровиште краси;
Сокровиште, не таково да се роје блуди,
    Но да живи, како наши, по природи људи.
Чудно време, време (мислим) да је исполина,    85
    Тог успјеха (сумња) сама л’ чловјеческа вина.
И што видим, и што више даљни путник каже,
    Све гаданом преобличју истину прилаже.
Није всује, ономадне жртвовасмо Пану,
    Соко носећ са Авале јаворову грану,    90
Грану пусти, и гди падне, јаворсе сад крили,
    И косови поља нашег, што су скрити били,
Ту одонда јато купе, гн’језда строје јавна,
    Поју радост, рекао би, чајану одавна,
И кад поју, миле звуке свето јечи древо,    95
    Пландишта се взигравају, земље миче чрево.
Такве жртве. теби, прости, подобају, Пане!
    Такве одсад гледај те нам низпошиљај дане.
И ви нешто храбрите се, слатка чето, дјеве,
    Мужате се, која боље, сербијиске неве!    100
Било овуд испод гора код покојни стада,
    Било даље, како кажу, око Б’јелог Града,
Богиња се лова вашем крјепком струку диви,
    Белона је једна била, ви сте чопор живи.
Шта ће из тог проче бити, ко зна, нек се нада,    105
    Откако је, ево доста, земља мање страда.
Или Понта Амазоне басна код нас храни,
    Или Спарта подунавској воскрешава страни!
Ил’ се враћа в’јек негдашњи Деукалиона,
    Или жизни пастушеске вљудног Аполона!    110
Ја сам боље всегда ча’о, јер су бози блази,
    Боље ча’о, јер су ништа пред божеством врази.
Веле да је за гр’јех отчиј небо казн’ дало,
    Да гр’јеховно чада јазви оцев наши жало,
Т’јелом нису прегр’јешили, хребет је наш снажан,    115
    Жалу духа, их глупости, није до нас сажан,
Но у сваком возодрасту може се умрети,
    Сваки народ свим на чудо докле се попети,
Всегда кад се књига људски наврши судбина,
    Бози дижу од тле себи человјека сина;    120
Одвијају и завјесу која и’ закрива,
    Земљу тјеше, да одселе надеждно почива.
Внушавати бодро ваља што међ нами бива;

    Сваки да се шта прихвати, нитко не унива.
Часи су се приближили опет нашег Царства,    125
    Часи лучши искушеног Сербљем государства.
Стр’јелодржац разгаљује Перун тме облака,
    К обновљењу торжествија неба с земљом брака.
Које вишно зачатије весели година,
    У Сербију жребиј носи с запустјели трина.    130
Кључило се на Олимпу отпре златног в’јека,
    Није пиће вјечни богов’ забвенија река.
Собор њиов, досад внимав величеству своме,
    С горе своје сад приниче к народу сербскоме.
Истину ми буди ласно сказати по реду,    135
    Уста моја о небесним лагати не смеду;
Вјера ваља, колко се год вешт види чрезмјерна,
    Ја крив нисам свидјетеља не имавши вјерна.
Рано бјаше, ја се дигнем да обиђем овце,
    Хоћа рано, но ко негди да већ чујем ловце.    140
Пођем доље од обора, зора се ужаже.
    Ил’ ја снивам, ил’ је тако што ми сепредлаже?
Обузме ме неки трепет, свети, јер ме блажи,
    Очи моје мутне нису, нису ово лажи.
Да камо су, свануло је, у пољу пастири,    145
    Камо наши с пастиркама овда вични пири?
Каква роса, шта л’ је ово? Огањ, влага жизни?
    Поље наше јошт се незна у таквој новизни!
Призрак није, прониче ми сквозје плотно т’јело,
    Осећа ли јоште когод ово чудно зјело?    150
Обратим се, пут наставим по првоме трагу,
    У прсима чувствујући све то већу снагу.
Стадо нађем, и презнем се, јер ми јоште спава,
    Нити гласи гди свирала, нит’ се пасе трава.
Шта ће бити, јабланови над колибом кр’јесе,    155
    Што је дотле сјен бацало озарјава л’јесе:
Не знам, пређе на десно ли поћи ил’ на л’јево ,
    Да возљезем тога јутра пророческо древо.
Будем горе, и внезапу, древност се помлади,
    Гора гори вознасјела, до неба су грјади.    160
Сав ми предјел, ко под маглом, око мене мучи,
    Испод мене јошт мрак ноћи, са мном зоре лучи.
Силна гора преда мном се на виспар протеже
    Подножије све у диму, врх се с небом веже.
Нит’ је Оса ни Пелије, мостнице к Перуну,    165
    Ни страшило египатском синајско бјегуну,
Већ планина с тмом тем тисјашч испештрена зв’језда,
    (Нису зв’језде, но народа свију времен’ гн’језда).
Многе су се погасиле, нема већ ни трага,
    Многим стоји јошт гдикоја само луча нага,    170
Неке блисте, као срасле, с пом’јешани жари,
    Нека свиће изненада гди се друга квари,
Једне всегда по подломе подгорију пузе,
    Друге снују с окрестнима дружеске сојузе;
Ова љезе на стрмоту, она доље тежи,    175
    Та вишекрат помрчала зраке паки јежи;
Ина свуда обилази, и на свашто слути
    Њој унакрст, до тјемена горе језде пути;
Како једне бистро сјају, те се клубом јачу,
    Ове ближе возају се, оне ко да скачу!    180
Преко многи превлаче се другда ко облаци,
    Другда им се, кад странпуте, позамрсе зраци.
И кад взором пригвождени’ све мотрим зјеница,
    Ко да ми се зрак мојега преобрази лица;
Чувства ми се поразверзу плоти моје густа,    185
    Испуне се вдохновен’ја и човеч’ја уста
Пронесе се шумнамолва, изнад моје главе,
    Вострепећу и листвијем гране древа плаве,
Блисну луче с врха горе (луче, правда, благе)
    И абије очи моје не имаху снаге.    190
Буде тихо и врх горе у златном облаку,
    Облак сплетен, као в’јенац на красном јунаку.
Немезда је сирјеч небо над гором отперла,
    (Немезис бје страно име, богиња немерла),
Иста врата тврди неба, подобије круга,    195
    Спустила је као облак поврх горског луга,
Ту је богов’ судеиска храмина всевидна,
    Ту вселене мзда дјелам штедра и постидна;
Тамо престол трисједални од златнога руна,
    Мудре л’јево, десно Јуне, по среди Перуна,    200
Сјуду, сјуду тад богиња витко препасана,
    Март у броњи и уокруг проча причта страна.
Јунино се дјело види, брижно Мудру пита,
    Иште, да се судеб књига разгне давно свита:
Буде. И гле, Минерва си паладиј над’јева,    205
    И абије из облич’ја свију слога с’јева:
Март се маши к своме копју, Плутон мошњу др’јеши,
    Мане главом, да је доба, и Сатурн пљеши,
Пан ц’јевницу наперио (звали су и Пана),
    Дијани је Луна пала, стид јој см’јех Дивана.    210
Меркуриј се за свој жезал, Церера за груди,
    За трезубац хвати Нептун, свак по својеј ћуди,
При зачељу Вид се смије с руковет’ју луча,
    Прама њега Ирис ређа низ Јунини кључа.
Тад гремитељ вдовлетворен загрли Немезду,    215
    Да наредбе, и сам пође нову зр’јети зв’језду;
Једва пође, вселена се сваколика стресе,
    Руком гране, оком ловим, куд свјетила кр’јесе
Нити видим, тарем очи, и ко да се будим,
    И будим се, и на одру не знам шта да судим,    220
Летим брже из колибе, сјаје врх јаблана,
    Ноћ бје прошла наступајућ јутро б’јелог дана;
Врси гора наоколо гобзују у жару,
    И сва с вишем ко да радост трожествују дару,
Узнам и ја мога Вида и Ириду младу,    225
    Сунце сјајно на востоку, дугу на западу.
Сан је, дакле, која вјера, што није на јави?
    Што пожели, то се снива видовитој глави.
Маловјере, да с’ је твоме то духу одвило,
    Клео би се да с’ је негли вјеждома ти збило.    230
Ти да узмеш небу силу наитија низу,
    Хватајућ се всемогућства, које није близу!
Ајде, реци: Љествица Јаковља је сумна,
    И седмери класи лажни за Египта гумна;
Реци, да је фараону будна шала била,    235
    Што на брегу краве творе седмоустог Нила.
Страно јутро! И сам питам, је л’ све тако било?
    И откуда да тољ небо на ме простре крило?

У СУНЧАНОЈ ЛУЧИ ПЛИВАЈУЋИ ТРУНАК
[прозни фрагменти]

1

Једно се колеба и круши, да се друго сложи и сазида; једно живити престане, да почне друго; једно већ постаје, гди је друго још једва ишчезло; у природи покоја нејма, нејма уничтоженија, у природи нејма смрти. Ово је ток вешти природе, који од нечувствујемог, од оживотвореног трунка, преко скота, чловека, ангела, иде до Бога, гди је свега извор.

1804.

2

Љубов и пријатељство јесу први основатељни закони који кроз све одушевљено, а и бездушно, владају јестетство. Њима тако посљедује трудољубиви мрав и благословена пчела, како и полусловесни слон и богомудри чловек; њи не мање набљудава у сунчаној лучи пливајући трунак, него и преко небесни пучина околојездећи четири-месечни Јупитер. Сваком свој особити повод и одмјер, но свима совокупно једна непромашима крајња велика кончина; доста, ово је неразпоими ланац вселене, с којим каткад само, ко би игда и помислио, смешно - безумије потреса. А како ћеи не потресати, кад устран реда изостаје, у ком се, као у невидимом неком окову, само напредовати мора?

1804.

3

По тому, златни вијек пјеснотвораца, философическо стољеће мудрољубаца и посвемствени мир мирограждана, ово су слатка сновиђења, које су себи мужеви у восторгу воображенија возмјечтали, но на овом свијету, међу овим људ’ма, нити су кад могли, нити ће моћи наћи.

1808.

4

"Лепа је ствар човек, ако јест човек" - вели један древни Римљанин. Заисто, имамо две ноге и две руке, исправни стас и пет чувстава, у глави клупче замршенога ума, у усти молву неодрјешене бесједе и у срцу скопите крамолни страсти, све ово јоште није доста, да се таково створење човеком нариче. Ништа није човеку ближе, него он себи; пак са свим тим он тако тешко и ретко зна за се, познаје себе и право шчастије своје.

1808.

5

Народ који нејма вкуса, нејма га јер није имао воспитанија, а воспитанија није имао, највише, јер нејма народње гордости. Народња гордост, овде ваља разумјети, да није надмено некакво и високомјерно предпочитаније народа својега, то нек буде Турком и другим полуварваром, но разумно-високо мњеније о характеру и поведенију јеговом, које се рађа из чувствованија достоинства народа.

1809.

6

Потраживати прве почетке народа, то је дангуба; но ево повијест наша, тако је особитом несрећом неком, испреламана и позарубљена, у мрак сва замотана, да се о давнашњим сасвим ништа, о средњим једва-ли-што-год, а о посљедњем времену нашем мало с извјесностију може казати.

1809.

7

Да није громова, земља би ожестјела и да вихорова није, усмрдило би се море!

1809.

8

Мојсеј имао је Адонаја међу муњама и грмљавином; Нума богињу Егерију, у једном гају близу Рима; Исус оца небескога, на Гори Маслиновој, у вертограду; Мухамед архангела Гаврила у пустињи. Сви су с Богом почињали, и сви безпредјелно, слијепо повинованије словесам својим од људи требовали. Једини Богочеловјек наш само СОВЈЕТУЈЕ. Он све вјешта о љубови и премудрости Оца всих Небесног, све учи љубов и мудрост; УОШТРАВА само, и враге своје љубити.

1809.

9

Ум је человјечески управо за истину создан: душа наша немирна је, кад се у чему до истине удостовјерити не може; нитко с равнодушјем не прима да му се рече: ЛАЖЕШ; у нас сваког кад осетимо да нам ко што под истину оће да пришије, возбуждава справедљиво негодованије наше; дружество человјеческо не може без истине обстајати; Бог; у којему се сви соједињавамо, љубећи га, велимо сви, да је сама сушта истина; пак са свим тим, шта бива? Веритас одиум парит, речено је, има близу две тисјашче година; пак како онда, онако истинствује и данас: ИСТИНА НЕНАВИСТ РАЂА. Људ’ма је жао, кад им се чиста открије истина, а навластито каква велика, и која се кога воособ најближе тиче истина! Не би човек жалио, да ју знаду и всегда памте. Ово бива, и што сваки човек нејма довољно разума за сваку истину. Је ли скупост природе? Је ли несрећа или срамота човека? Но нек знаду људи да су истина и лаж тако тијесно једна до друге, да се поизмеђу њи ништа, не ставити, но ни помислити не може; и, ко дакле неће прву, морајући нешто хотјети, ево -му кратка избора - лаж. А ово је кћи мрака, њено је обиљежество жало грјеховно, и отаџбина њена ад. Наперсници њени познаду се такожде ласно; то су сви они што ВСЕОБШТЕ ИСТИНЕ ЗА ОСОБЕНЕ ПРИМАЈУ ОБИДЕ; њима је име: СИНОВИ ПОГИБЕЉИ.

1809.

10

Човек у својем говорењу подобан је пауку у његовој мрежици. Како овај мрежице своје кончиће снује из себе, и у себе их прима, како њему сваки кончић јест продужена, рекао би, њега истога једна частица, чрез коју он осјећа; и како он само у средоточију мрежице своје јест све оно што у њему видимо честито, совершено и удивително; исто тако примијетити се све то може, у име језика, говорећему или словесном човеку.

Између 1818. и 1821.

БИЉЕШКЕ И КОМЕНТАРИ

Аутографи пјесама Павла Соларића, колико се зна, нису сачувани; све су објављене постхумно у Летопису Матице српске (у даљем тексту ЛМС) од 1826. до 1834. године,1 изузев одломка Посланице Михаилу Витковићу, који је изишаоу Годишњици Николе Чупића, 1905.

У ЛМС-у је објављено 40 пјесама (неке су фрагменти), као и једна пјесма без ријечи, остао је само њен графички траг. Стихови у ЛМС-у рђаво су одштампани, са низом грешака, само 14 пјесама има наслове (можда сваки и није Соларићев), а неке су одвојене једино графичким размаком.

У ЛМС-у су објављене поеме Зима и Весна, те одломак који несумњиво припада поеми (несачуваној или непронађеној?) Љето, па се може закључити да је аутор написао и поему Јесен, односно квартет о годишњим добима.

У ЛМС-у, 1825, св. 3, стр. 128-132, изишао је попис рукописа из Соларићеве заоставштине, укључујући и три пјесме (наведена су прва два стиха), што га је уредништву послао тршћански учитељ, писац стихова и преводилац, Димитрије Владисављевић (1779-1829), а у ЛМС-у је објављена само једна.

Потпуно је, дакле, сигурно да је поетски опус Павла Соларића знатно обимнији од оног који нам је доступан, а чини га 41 пјесма.2

***

У своју Антологију старије српске поезије (у даљем тексту АССП), Нови Сад * Београд, 1964, Младен Лесковац уврстио је осам Соларићевих пјесама: Моја самвика (код Лесковца Ја сам хтео Југовиће), Милош и Радован, Младен и Милоје, Ковчежић небогога Павла, Женидба по моди, Худа Сербкиња (код Лесковца Српкиња), Посланица Драги Теодоровићу Тријешћанину (код Лесковца Тршћанину) и О љубави пјесне нигда остарити неће (код Лесковца никад).

Избор стихова у АССП-у показује да је Лесковац тражио "земаљског", а не метафизичког Соларића, али - и такав - није мимоишао антологијске пјесме и приређивачу овог издања био је од помоћи.

Из АССП-а неки антологичари су преузимали пјесме, и не завирујући у ЛМС, гдје се налазе остале, а како су радили књижевни историчари показује чињеница да се поезија Павла Соларића нашла у књизи безмало два стољећа након настанка - у овом издању.

Транскрицпија текстова Павла Соларића

Кликни овдје за PDF фајл.

***

1

ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807.

ЛМС, св. 1833,. 34, стр. 58-94.

У свој Цветник србске словесности (у даљем тексту Цветник), са поднасловом Читанка за више гимназије у Аустрији, Беч. 1853, стр. 517-520, Јован Суботић ову пјесму уврстио је под насловом "Гозба" изоставивши стихове 87-120 и 129-140. У његовој верзији пјесма није подијељена на строфе и није јасно којим се критеријумом руководио у њеном "преуређивању". У пропратној биљешци Суботић записује: "Павле Соларић, љубимац и ученик Доситејев. Кад се овај списатељ родио и када је умро нисам могао до сада дознати."

У Антологију српског песништва, Београд, 1964, стр. 96-97, Миодраг Павловић унио је одломке Пјесне о гозби 1807. којима је Соларић у његовој антологији једино заступљен. Од 35 строфа у антологију је уврштено 8, сљедећим (не)редом: 6, 7, 14, 20, 24, 25, 34 и 35. Састављач антологије, која је од 1964. до 1998. доживјела 9 издања, ниједним словом није објаснио овај поступак,

5 - трисвјато је коло - коло које блиста свјетлошћу Свете Тројице.

8 - Из ц’јевница гортана мог - из свирала грла мог; јасност златног руна - у грч. миту о Аргонаутима тесалски херој Јасон, са највећим грчким јунацима, креће у освајање златног руна, онога што разум сматра немогућим; златно руно симбол је чистоте, славе, бесмртности, божанског.

11 - Овидиј - Овидије Назон Публије (43. пр. Хр. - 17. или 18. посл. Хр.) је велики римски пјесник, творац спјева Метаморфозе, аутор Елегија и Писама с Понта. Године осме изгнан је у Томе, данашњу Констанцу, на Црном мору, Гдје је и умро. Његова поезија имала је знатног одјека у потоњој европској књижевности. За Соларића, који га је преводио, био је једна од трајних фасцинација; се пјеснеј каје, пјесне пјесном тужи - пјесмом се жали, пјесми пјесмом јадикује.

12 - Приклад даје да и б’једном пјетиј вопљ служи - примјер даје да и несрећнику плач (у поезији) помаже.

14 - Спомен оца синовом је свјатило гадано - очево памћење синовима је светилиште проречено.

20 - овај стих је тринаестерац - одступање од четрнаестерца није случајно.

22 - Сатурново чрево - Сатурн је у рим. митологији бог плодности и времена, изједначен са грч. Кроном и повезан је са подземним свијетом.

24 - чадам - дјеци.

36 - чезне, чезну - ишчезава, ишчезавају.

45 - на Гиону лона - вјероватно се ради о штампарској грешци и могуће да је у питању Дион, македонски град познат по томе што га је у 1. ст. пр. Хр. опустошио римски војсковођа Лукул, однијевши са собом 50 фигура у природној величини које су представљале хероје тога краја, а израдио их је Липис из IV ст. пр. Хр. То је био један од најмонументалнијих споменика човјечанства.

46 - Столпост’јена небопарног камо Вавилона - гдје је кула (столпост’јена) Вавилона која продире кроз небеса? Вавилон је, са својим висећим вртовима био једно од седам свјетских чуда, а кула вавилонска, која је требала допријети до небеса срушена је, настала је пометња међу језицима градитеља који су, умјесто Бога, поштовали идоле.

47 - Камо злато гилеадско - Гилеад је библијска земља; Јауп Гилеађанин био је један од израелских судија, судио је 22 године и имао 30 синова који су држали 30 градова; утвари с Офира - благо с Офира, далеке чаробне земље у библијским причама, одакле су феничански морнари јеврејском краљу Соломону доносили сандаловину, злато и драго камење.

48 - таинства мемфидскога пира - Мемфида је кћер рјечног бога Нила Епафова и Либијина мајка. У њену част Епаф је подигао град Мемфис.

57 - храми Аполона - у грч. митологији Аполон је син Зевса и Лете, брат близанац богиње Артемиде, бог сунца, пјесништва и музике, покровитељ умјетности, пророк и љекар, симбол младеначке љепоте (Феб); посвећени су му бројни храмови, од којих су најзначајнији у Коринту и Терму (VII ст. пр. Хр.), у Селинуту (VI ст. пр. Хр.) и у Басама (В ст. пр. Хр.); хвала Сиона - Сион је Смирна, грч. град у Малој Азији.

58 - Гоморејска јудол - долина Гоморе, старојеврејског града гријеха, који је заједно са Содомом, такође градом човјековог пада, уништен Божијим огњем, на њиховом мјесту данас је Црно море; молбиште Амона - Амон је један од египатских богова, поистовјећен са Ра, као Амон Ра, врховни бог Египта.

59 - Седмерично мира чудо, у праху Дијана - седмо свјетско чудо, велики Артемидин храм у Ефесу.

60 - стр’јеле стрте Јупитера - потрошене Јупитерове стријеле; у рим. митологији Јупитер је врховни бог пантеона, бог времена, свјетлости и неба, поистовјећен са грч. Зевсом; попрата двер Јана - Јан је рим. божанство времена, сваког почетка и свршетка, приказиван је са два лица (младеначким и старачким), његова отворена врата значе рат, а затворена мир.

92 - двојевремен - у ЛМС-у је одштампано двой времен.

95 - то нек’ Едип - у грч. митологији тибетански краљ који је из незнања убио оца и оженио се мајком. Ријешио је загонетку Сфинге и ослободио Тебу немани која је убијала пролазнике.

115 - часом златног в’јека - Овидије у свом спјеву "Метаморфозе" златним вијеком (ауреа аетас) назива доба у коме су људи живјели срећније него у каснијим временима. Соларић сматра да златни вијек на земљи никада није постојао нити ће постојати

118 - Благи бози, сљезте данас (небо је могуће) - у ЛМС-у је одштампано Благи бози и сљезте данас богиње (небо је могуће!). Несумњиво се ради о гршци, конструкција је незграпна и стих, умјесто 14, има 18 слогова.

119 - учасници - у Содоми - у ЛМС-у је одштампано учасница; в. биљешку уз стих 58.

121 - на Олимпу - Олимп је планина на граници Тесалије и Македоније, у грч. митологији боравиште бесмртних богова.

2

КОЈИ ЗВЕЗДЕ ПРСТОМ ВРТИ

ЛМС, 1833, св. 35, стр. 54-58.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

7 - на висоту вавилонског столпа - вавилонски столп је вавилонска кула, в. биљешку уз стих 46 Пјесне на гозби 1807;

8 - человјечја толпа - у ЛМС-у је одштампано человъча.

13 - Вид за мира - у слов. митологији бог богова, свевидеће божанство; у Соларићевој поезији Вид је свемогући Бог, Творац, Сведржитељ;

22 - мимошла пролеће - мимогред пролијеће.

37 - отуд пјевац аузонски - придјев од Аузонија (лат. Ауссониа, пјеснички назив за Италију (према Аусону, сину Одисеја и нимфе Калипсо); овдје је пјевац аузонски пјесник Овидије.

47 - пространом - у ЛМС-у је одштампано пространом.

50 - пасњачиј зној - пасја врућина.

72 - из њедара Цв’јете - у ЛМС-у је одштампано цвъте; Соларићева богиња вегетације.

87 - чезне - ишчезава.

88 - лесно - у ЛМС-у је грешком одштампано десно.

3

КО ШТО ВОЛИ НЕКА ПЈЕВА

ЛМС, 1833, св. 35, стр. 52-54.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

2 - на ц’јевници - у ЛМС-у је само на овом мјесту одштампано на цевници, аиначе са јатом.

22 - Авељ и Каин - у библијској причи Каин је прворођени син Адама и Еве, који је убио брата Авеља.

47 - пространоме миру - у ЛМС-у је одштампано пространномь миру.

4

СВА ВСЕЛЕНА ЉУБВОМ ДИШЕ

ЛМС , 1827, св. 9, стр. 42-43.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

19 - впечатљена - у ЛМС-у је одштампано вчечатрљена.

20 - Сатурнови зуби - о Сатурну в. биљешку уз пјесму 1, стих 22.

29-30 - Ко подобно себи мрзи, бјежи, мало важи, / Враг је људски, или друга, ил’ чтитеља тражи - у овим стиховима пренесена је идеја енглеског класицисте Александра Поупа (1688-1744) чију је поему Есеј о човјеку Соларић читао у француском преводу (Лион, 1761). Из овог дјела Соларић, у Предисловију спису О самости, Венеција, 1809. стр, VII, наводи Поупове ријечи: "Онај који бјежи, онај који ненавиди људе, или иште удивитеља или жели пријатеља."

5

ЉУБОВ

ЛМС, 1826, св. 9, стр. 42-43.

10 - Умјесто четрнаестерца јавља се десетерац.

38 - Даница - звијезда која навјешћује дан; у српским народним пјесмама јавља се као сунчева или мјесечева сестра и сунчева кћи; наше име за Венеру (види сљедећу биљешку.

49 - вопљ - у ЛМС-у је одштампано вопаљ.

55 - Венера - у рим. митологији богиња љепоте и љубави, поистовећена са грчком богињом Афродитом.

60 - буд у помоћ - у ЛМС-у је одштампано у помоћи, па је, слогом вишка, нарушен четрнаестерац.

99 - о Овидију в. биљешку уз пјесму 1, стих 11.

115 - остре стр’јеле Дида - у Соларићевој поезији Дид(о) је бог љубави.

120 - Перун - у слов. митологији бог грома, бог неба; налазимо га у многим топографским именима; његов култ сачуван је у обичајима и вјеровањима везаним за поштовање храста; неки и цвијет перунику доводе у везу са Перуном.

134 - Зефирово шептаније - у грч. митологији Зефир је бог западног вјетра; лахор.

137 - намрштени - у ЛМС-у је одштампано намершени.

141 - Луна - рим. богиња мјесеца.

6

ПЈЕСНА НА ГОЗБИ

ЛМС, 1826, св. 6, стр. 81-84

52 - Пророк - У ЛМС-у ова ријеч је означена звјездицом уз објашњење Давид.

7

ЧЕРНА ЗЕМЉА ВЛАГЕ ПИЈЕ

ЛМС, 1833, СВ. 6, СТР. 58.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

У своју Антологију старе лирике грчке, Загреб, 1916, Коломан Рац унио је 52 анакреонтске пјесме, које је сам превео. Осамнаеста по реду (стр. 365) гласи:

Све земља црна пије,
Њу дрвеће ми пије,
А море пије ријеке,
А сунце пије море,
А мјесец опет сунце.
Што карате ме, друзи,
Кад и сам пити желим.

Лако је уочити да Соларићеви стихови поетском конкретношћу, непосредношћу и динамиком високо превазилазе превод Коломана Раца који, иначе, заслужује поштовање већ и због тога што је сачинио једину антологију старогрчке лирике на српском језику.

8

МОЈА САМВИКА

ЛМС, 1827, св. 9, стр. 38.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

Пјесма је уврштена у АССП (стр. 90), под насловом Ја сам хтео Југовиће, који је дао Лесковац. Коломан Рац је у своју антологију (види податке уз пјесму 7) уврстио и ову, као двадесету по реду, у низу анакреонтских пјесама (стр. 359-360):

Атриде ћу да пјевам,
О Кадму ћу да пјевам.
А с барбита ми струне
Гле саму љубав јече.
Промијених једном жице,
И сву промијених лиру.
Херакла славна дјела,
Ја уз њу пјеват узех,
Ал’ с лире опет жице,
Отпјевају ми љубав.
Ој збогом заувијеке,
Јунаци - јере лира
тек саму љубав пјева.

Атриди - синови краља Атреја, Агамемнон и Менелај, вође грчке војске под Тројом.

Кадмо - тебански краљ, оснивач тебанске тврђаве Кадмеје.

Херакло - Херакле, најславнији грчки јунак, син Зевса и Алкмене.

9

НЕК’ СЕ ПИНДАР ПО СТРМОМЕ ВИСИ ЕЛИКОНУ

ЛМС, 1827, св. 9, стр. 39-40.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

1 - Пиндар - лиричар (318-438 пр. Хр.) који је уживао велики углед у старој Грчкој и Византији, цијенили су га Римљани Квинтилијан и Хорације, утицао је на касније европске пјеснике, Ронсара, Гетеа, Ломоносова; Еликон - Хеликон, гора у Беотији у Грчкој на којој је, по предању, било сједиште муза.

2 - Вергилиј - Вергилије Публије Марон (70- 19 пр. Хр.) римски пјесник, аутор Буколика (пастирске пјесме) и Георгика (пјесме о земљорадњи, те монументалног спјева Енеида. У каснијим вијековима био је изузетно цијењен, од многих више него и сам Хомер; Темпеа - долина у Тесалији у Грчкој.

3 - Ипокрена - Хипокрена, извор на Хеликону у коме су се купале музе; Овидиј - види биљешку уз пјесму 1, стих 11.

4 - Пегаз - крилати коњ Зевсов (искочио из трупа Медузе); под ударом његових копита избио је чудесни извор Хипокрена чија је вода надахњивала пјеснике; Орације - Хорације Флак Квинт (65-5. пр. Хр.), римски пјесник, писао оде, посланице, сатире. Угледајући се на Грке, веома је обогатио римску метрику, утицао је на Персија и Сенеку, главни узор европског класицизма.

5 - с Фамом - у рим. митологији крилато чудовиште које кретањем постаје све веће; персонификација гласина и јавног мњења.

8 - олимпијски двора - на планини Олимпу Хефест је саградио раскошне палаче, у Зевсовом двору састају се богови да се госте нектаром и амброзијом, да слушају свирку Аполона и пјесму муза и да се савјетују о судбинама смртника.

12 - парнасидски чада - пјесници. Парнас је висока гора у Грчкој гдје су, по вјеровању, становали Аполон и музе

14 - Емпиреја силу - у грч. митологији највиши дио неба испуњен ватром и свјетлошћу, обитавалиште богова.

15-16 - Недостају стихови.

10

ПРЕИЗРЕДНА НЕБА КЋЕРИ

ЛМС, 1828, св. 10, стр. 58-59-

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

5 - Луцина - Јуно Луцина, у рим. митологији богиња порођаја, грч. Илитија.

8 - на острову Идалији - по гори Ида на Криту, на којој је према грч. миту одгојен Зевс.

9 - од утробе Венера- о Венери види биљешку уз пјесму 5, стих 55.

12 - Минерве путира - у рим. митологији богиња мудрости и покровитељица науке, умјетности и заната, грч. Атена.

15 - што уме Купидо - Купидон је у рим. митологији бог чулне љубави, замишљан као ћудљиви, крилати дјечак.

16 - мога срца Дидо - в. биљешку уз пјесму 5, стих 115.

17 - и Фортуна - у староримској митологији Фортуна је богиња слијепог случаја, среће и несреће.

11

ПРОЉЕЋЕ И ЉУБОВ

ЛМС, св. 7, стр. 43-45

1 - понавља - обнавља

18 - красног Приба - у Соларићевој поезији Приб је заљубљени младић.

27 - Полза буди Венери Евана - о Венери в. биљешку уз пјесму 5, стих 55. Еван је у етрурској митологији млада жена с крилима на леђима; кућно божанство са огледалом, писаљком и цвијећем.

12

САН

ЛМС, 1828, св. 10, стр. 59-61.

22 - Дијана - у рим. митологији кћи Јупитера и Латоне, богиња небеске свјетлости, плодности и лова; поистовећена са Луном и грч. богињом Артемидом.

31 - Недостаје ријеч.

35 - восторг - у ЛМС-у је погрешно одштампано вастрог.

13

КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА

ЛМС, 1833, св. 35, стр. 58-59

Пјесма је уврштена у АССП (стр. 98-99) и наслов јој је дао Лесковац.

3 - вериге - у ЛМС-у је погрешно одштампано версе, грешку је у АССП уклонио Лесковац.

4 - чест своме млату - почаст чекићу који је направио сандучић.

8 - бјаху - у ЛМС-у је одштампано бјау.

9 - о занату Дида - о Диду види биљешку уз пјесму 5, стих 115.

15 - Молва - исто што и римска Фама, богиња која разноси гласине.

14

ЉУБОВ ДЈЕВОЈАКА

ЛМС, 1827, св. 8, стр. 51-54.

2 - Дидом вођен - о Диду види биљешку уз пјесму 5, стих 115.

10 - да љубавна јазва трави млади караване - да љубавне ране, патње уништавају поворке младих.

52 - цв'јет - у ЛМС-у је одштампано цвъти.

15

МИЛОШ И РАДОВАН

ЛМС, 1828, св. 8, стр. 46-51.

Пјесма је уврштена у АССП (стр. 91-93)

16 - ко Даница - о Даници види биљешку уз пјесму 5, стих 38.

29 - да јој се ја дивим - у АССП-у је ја одштампано у углатој загради.

16

МЛАДЕН И МИЛОЈЕ

ЛМС, 1827, св. 9, стр. 45-52.

15 - хитрост Пинда - види биљешку уз пјесму 9, стих 1.

19 - раздрешен - у ЛМС-у је одштампано раздрежен.

22 - откако је Амор - у рим. митологији бог љубави.

17

ПОСЛАНИЦА МИХАИЛУ ВИТКОВИЋУ

(одломак)

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

Пјесма је објављена у раду Андре Гавриловића "Девет прилога историји српске књижевности" // Годишњица Николе Чупића, Београд, 1905, стр. 146-147.

Придјев сербски Гавриловић је транскрибовао као србски.

Михаило Витковић (Јегра, 1778 - Пешта, 1829), рођен у српској свештеничкој породици која потиче из Херцеговине, угледни адвокат, мађарски и српски пјесник, реформатор мађарског језика, сарађивао у ЛМС-у, преводио на мађарски српску народну поезију, познавао Вука и био у преписци с њим, као и са Соларићем, који му је, са примјерком своје књиге Римљани славентвовавшији, послао стиховано писмо, од кога је сачуван само први лист, а види се да је са другим чинио цјелину.

8 - Овдје је уништен дио текста.

18

СВЕТИ ЧАСИ

ЛМС, 1827. св. 9, стр. 38-39.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

3 - силном - у ЛМС-у је одштампано гилном.

11 - /д/ну - у ЛМС-у је одштампано -ну.

19

ЉУБОВ

ЛМС, 1827, св. 8, стр. 44-46.

21 - нек се горди Гранд у Спањи - Гранађанин у Шпанији.

22 - Англичанин - Енглез.

23 - Гал Венери нек се каје - Француз Венери нек се жали.

43 - дјева из Галије Скидери нам каже - Мадлен де Скидери (1601-1701) француска књижевница. Објављује низ романа који дају правац и тон читавој прециозној литератури.

20

О ЉУБАВИ ПЈЕСНЕ НИГДА ОСТАРИТИ НЕЋЕ

ЛМС, 1833, св. 33, стр. 55-57.

Пјесма је уврштена у АССП (стр. 107-108) и наслов јој је дао Лесковац, само што код њега умјесто нигда стоји никад.

39 - и силног Перуна - о Перуну види биљешку уз пјесму 5, стих 120.

41 - всегда љупко - у ЛМС-у је одштампано свегда љупко.

21

ПРИБ И МИЛИЦА

ЛМС, 1826, св. 6, стр. 84-86.

О Прибу види биљешку уз пјесму 11, стих 18.

11 - ах и - у ЛМС-у је одштампано ахи.

22

ПРИЈАТЕЉСТВО

ЛМС, 1833, св. 32, стр. 40.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

23

ШТА КО ЉУБИ

ЛМС, 1833, св. 33, стр. 54-55.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

8 - воскиштава - у ЛМС-у одштампано восхиштава.

24

НАШЕ ЖЕНЕ РАДО ЧУЈУ

ЛМС, 1827, св. 9, стр. 41.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

5 - ко у Кипру Венерине кћери - на Кипру је био чувени Венерин Храм.

6 - Недостаје ријеч.

8 - атинејска клима - атинско вријеме.

10 - као Амазонке - у грч. митологији жене ратнице, њихова држава налазила се у Кападокији и била је на врхунцу моћи у вријеме које је претходило тројанском рату, бориле су се на страни Тројанаца.

11 - јерихонске трубе - Јерихон је прастари град у Палестини, по библијској причи Јевреји, да би освојили Јерихон, седам пута су трубећи обилазили град, и кад су седми пут затрубили падоше зидине и они уђоше у град.

25

ЗЛАТНОГ В’ЈЕКА ДАНИ

ЛМС, 1827, св. 9, стр. 44-45.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

13-16 - Недостају стихови.

30 - Недостаје дио стиха.

22 - пак ето ти Тита - Тит Тације,краљ Сабињана, Ромулов савладар, постао је појам бранитеља и заштитника.

25 - Саламона пјење - Соломон, јеврејски краљ (владао 970-930. пр. Хр), градитељ јерусалимског храма и пјесник Пјесме над пјесмама.

28 - златно руно - види биљешку уз пјесму 1, стих 8.

26

ВКУС И МУДРОСТ

ЛМС, 1827, св. 9, стр. 57-58.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

3 - испештрен - у ЛМС-у је одштампано испрештен.

Пјесма је објављена као прва у низу, са још 9 пјесама, а изнад ње се налази мото: "Инноцоус ценсура потест пермитере Иусус - Мартиал". У преводу: "Незлобивима закон може да допусти игру".

27

ЉУБОВ И СРЕБРОЉУПЦИ

ЛМС, 1827, св. 9, стр. 41-42.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

28

О, ГРАЖДАНИ

ЛМС, 1833, св. 32, стр. 57.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

Пјесма је зацијело фрагмент.

5 - Ви браните оцев’ ваши гробна пепел’ круга - ви браните гробни пепео отаца, простор предака.

29

МАЛ’ И ВАЛ’

ЛМС, 1833, св. 33, стр. 57

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

30

ЖЕНИДБА ПО МОДИ

ЛМС, 1828, св. 13, стр. 30-31.

Пјесмаје уврштена у АССП (стр. 100-101).

31

ХУДА СЕРБКИЊА

ЛМС, 1827, св. 9, стр. 56-58.

Пјесма је уврштена у АССП (стр. 102-103).

32

ПЈЕСНА О ДРЕВНОСТИ СЛАВЈАНА И

ЛМС, 1828, св. 10, стр. 57-58.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

Павле Соларић у свом писању о величини и древности Словена који су, тврди се, старији од Грка и Римљана, прошлост им сеже до Вавилонске куле па и дубље - није усамљен. Низ аутора писало је о томе прије њега (Винко Прибојевић, Мавро Орбин, Игњат Ђурђевић), у његово вријеме (словенском старином бави се, поред осталих, пољски пјесник Јан Вороњич) и данас, када књиге о миленијском постојању Словена и српског народа привлаче све већу пажњу. Савремена наука, углавном, одбацује ову струју мишљења и истраживања, али то не значи да се могу одбацити и сви резултати, у археологији и филологији и другдје, до којих њени приврженици стижу, и да многа питања о поријеклу и кретањима Словена и Срба одиста нису отворена.

1 - Козје море - Балтичко море.

33

ПЈЕСНА О ДРЕВНОСТИ СЛАВЈАНА II

ЛМС, 1833, св. 35, стр. 59-52.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

5 - безстрашни Сораби - неустрашиви Срби.

10 - Ханаанске стјажитеље - придјев од Ханаан - староегипатски назив за подручје од ријеке Јордана према западу до обала Средоземног мора, тј. данашњи Израел; по Библији "Обећана земља."

25 - Вселене би Дивобогу - Дивобог је Див, име старогрчког врховног бога Зевса.

26 - О Ромуле нагли - по староримској традицији оснивач и први краљ Рима, син Реје Силвије и бога Марса; владао од 753. до 716. пр. Хр.

30 - на Тивру је - на Тибру је

34 - прозиме Дака - Дачани, становници римске провинције на подручју данашње Румуније.

38 - под Козјега ил’ Јарчева мора - в. биљешку уз пјесму 33, стих 1.

39 - Покрај Блатског и Адријског - покрај Блатског (језера) и Јадранског мора.

42 - слова - у ЛМС-у је одштампано слона.

49 - У Азији, више Раја - Рај - простор у Азији између Амурдарија и Сирдарија.

55 - тринаестерац.

60 - од Истра до Истрије - од Дунава до Истре.

34

ДОСИТЕЈУ

ЛМС, 1828, св. 10, стр. 61-68.

Уредништво ЛМС-а ову пјесму добило је од Вука Караџића

4 - И отуда Мелпомене - Мелпомена - муза пјевања и трагедије.

5 - љегла Амфитрите - ишла Амфитрите, у грч. митологији богиња мора, жена Посејдона, бога мора.

14 - рујне влаге - рујно вино

19 - вели - у ЛМС-у је одштампано воли.

22 - Меркуриј - у рим. митологији Меркур је бог краснорјечивости, трговине и путева, грч. Хермес.

27 - од Истра у народа до Истрије - в. биљешку уз пјесму 33, стих 60.

33 - Фама твоје - в. биљешку уз пјесму 9, стих 5; богињ’ Еликона - гора у Беотији у Грчкој на којој је, по предању, било сједиште муза.

50 - Георгија књаза - Карађорђа.

55 - Недостаје дио стиха.

56 - Егерије разботјет лукавства - Егерија, у рим. митологији богиња извора, у култу повезана са Дијаном из Ариције, жене су јој приносиле жртве да би им олакшала порођај.

63 - Пена - пенати су у рим. митологији кућни богови који штите породицу као и цијелу државу.

71 - Сократ - грчки философ (470-399. пр. Хр). Своје учење није изложио у писаном облику, оно се реконструише на темељу Платонових дијалога, Ксенофантових списа и др. извора. Обиљежава преоријентацију философа од космолошко-онтолошких ка антрополошко- етичким питањима. У етици је заступао екстремни интелектуализам (знање о томе шта је исправно нужно води до исправног поступања), осуђен је на смрт због кварења омладине.

88 - занат није Дедалов - Дедал је направио крила од перја, слијепљеног воском, којима је Икар одлетио из заробљеништва, напустивши Крету.

89 - вапијем к Јони - Јона - старозавјетни пророк, по Библији послао га је Јахве у Ниниву да тамошњи народ наговори на покајање. Јона то није хтио учинити јер је мрзио Асирце, него сједне на феничку лађу и хтједне отпутовати у Тарз. Бог га је казнио да проведе три дана у утроби рибе. Покајао се и извршио Божију заповијед.

104 - у Бјелграду - у Београду.

120 - Несторови љета - Нестор је био најстарији од грчких војсковођа под Тројом, иако сам није судјеловао у борбама, помагао је савјетима.

35

ПЈЕСНА О ПУТЕШЕСТВИЈУ ИЗ ТРИЈЕСТА У ВЕСНИ 1808.

ЛМС, 1826, св. 7, стр. 39-45.

18 - видом Луне - види биљешку уз пјесму 5, стих 141.

19 - ил’ уз’о Фортуне - о Фортуни види биљешку уз пјесму 10, стих 17.

73 - прек адријски - преко јадранских

36

ПОСЛАНИЦА ДРАГИ ТЕОДОРОВИЋУ ТРИЈЕШЋАНИНУ

ЛМС, 1834, св. 36, стр. 32-36.

34 - грло н’је - у ЛМС-у је одштампано ћ’е.

46 - већ Истрија, Либурније сека - Либурнија је стари назив за крајину која се дуж мора протезала од Раше до Зрмање.

87 - всегда - у ЛМС-у је одштампано свегда.

37

ПЈЕСНА СТРАСНА НА ГРАДСКУ МОЛВУ И СЕЛСКО СПОКОЈСТВО (у весни 1807)

ЛМС, 1830, св. 22, стр. 65-66.

24 - Сцила и Харивда - Сцила и Харибда, у грч. митологији чудовишта која гутају поморце; живе у Сицилијанском мореузу, испод планине Педора код Месине.

25 - кротке воље - у ЛМС-у је одштампано кратке воље.

38

ЉЕТО

ЛМС, 1833, св. 33, стр. 53-54.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

8 - благи Дидо - види биљешку уз пјесму 5, стих 115.

39

ЗИМА

ЛМС, 1833, св. 32, стр. 40-46.

10 - ко - у ЛМС-у је одштампано као па стих има петнаест слогова умјесто четрнаест.

43 - исто као стих 10.

101 - сада му - у ЛМС-у је грешком одштампано овда.

40

ВЕСНА

ЛМС, 1833, св. 34, стр. 46-58.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

3 - кол’јевке надгледа - у ЛМС-у је одштампано нагледа. Изнад ове ријечи је звјездица са биљешком на дну странице: Ко човека пробуди кад се сит наспава? Сам; а природу? - - - -

4 - воспранувша Жива - Соларићева богиња плодности, дароватељица живота.

11 - Дид се крије - в. биљешку уз пјесму 5, стих 115.

27 - взрачној - у ЛМС-у је одштампано зрачној.

29 - служенице Оре - у грч. митологији богиње годишњих доба, погодног тренутка, оне ведре и облаче, дају кишу и лијепо вријеме.

30 - Мудрац вели то: Заора, књижник име С’оре - Заора - зора, јутро; С’оре - скуп ора.

35 почему часи - пошто часови.

45 - У прољетној Весна ризи, што је Цв’јета везла - Весна је у слов. митологији богиња прољећа; Цв’јета - Соларићева богиња вегетације.

50 - признај, Пиндаре - в. биљешку уз пјесму 9, стих 1.

100 - да је Мудра- Соларићева богиња мудрости, исто што и грч. Атена

109 - премудре Сивиле - Сибила, пророчица у класичној старини.

113 - Светозарног днем облака - из Библије, господ говори из облака.

114 - о огњеном столпу - из Библије, огњени ступ је ишао пред Јеврејима, показујући им пут у обећану земљу.

116 - што понесе од Хорива - Хорив - Харазин, град у коме је Исус учинио чудо да је трње родило плод, дивљу смокву.

121 - Зердуштови праунуци - вјероватно Заратустра, ирански проповједник и философ (између 7. и 5. вијека пр. Хр.), оснивач староперсијске вјере.

125 - дјевице у Риму - чуварице вјечне ватре у римском светилишту посвећеном Вести.

134 - Вида и Тле - Тла је Соларићева богиња земље, о Виду в. биљешку уз пјесму 2, стих 13.

140 - Ладе милимога - Ладо је слов. бог прољећа, младости и љепоте.

142 - врушке - у ЛМС-у та ријеч је обиљежена звјездицом и на дну странице у напомени пише: горе.

152 - колеснице сјајне - Фебова кола.

153 - огњену љеству - У ЛМС-у стих је обиљежен звјездицом, уз напомену: Три отрока. Односи се на библијску причу по којој је цар Навукодоносор начинио златни лик, тражећи да му се поклоне сви народи, племена и језици, иначе ће бити бачени у огњену пећ. Три јеврејска младића: Сердах, Мисах и Авденго одбили су наређење и били бачени у ужарену пећ, али им огањ није могао наудити, с њима у ватри ходио Син Божији.

41
ИЛ’ ЈА СНИВАМ, ИЛ’ ЈЕ ТАКО

ЛМС, 1833, св. 33, стр. 43-55.

Наслов пјесми дао је приређивач овог издања.

1 - У Мисији - античка земља, Троја и њена околина.

3 - Јер Мезија и Мисија и Мизнија - у ЛМС-у је одштампано Моезијаумјесто Мезија - рим. провинција на подручју данашње Србије; Мизнија - вјероватно Мисинија на подручју данашње Италије; Соларић је сматрао да су у свим тим земљама живјели древни Срби.

5 - У Мисији - у ЛМС-у је одштампано У Мусији.

7-8 - Мечтанија мом одавна нека ласте уму / И срце ми не бдје туне к чувства моји глуму - нека маштања одавно дају крила (перје, снагу) моме уму и моје срце узалуд не бдије, не окреће се узалуд ка игри мојих осјећаја, утаман се не узбуђује.

11 - дико Еликона - в. биљешку уз пјесму 34, стих 33.

13 - чудне дружбе Лина - у грч. митологији пјевач. син Аполона и Исамите или музе Ураније, изумио лиру са три жице, а приповиједало се да је измислио и тужбалицу.

14 - иза златног луга - светилиште шумске Дијане код Арицијског језера у Италији.

16 - Британа - Британаца.

43 - Дубраве - у ЛМС-у је одштампано Дубравне.

47 - и благослов колики је Пана - у рим. митологији бог стада и пастира.

48 - што Помона - у рим. митологији богиња плодности, дрвећа, воћака којој је било посвећено светилиште између Рима и Остије.

49 - и Церера - у рим. митологији богиња плодности, поистовјећена с грч. Деметром.

52 - красног чтити Ладу - в. биљешку уз пјесму

67 - стада са Евфрата - са Еуфрата.

71 - Гедеона руно - Гедеон је библијска личност, израиљски судија, побиједио је велику војску Мадијанаца ратним лукавством уз помоћ мале чете од 300 војника. По његовој жељи, да га увјери да ће му поћи за руком да спаси Израиљце, Бог је руно које је оставио на гумну натопио росом док је све около остало суво и тим чудом га увјерио.

72 - Фебе бијело - Феб, "сјајни", "блистави", један је од надимака бога Аполона; могла Јуно - Јунона је главна богиња у рим. пантеону, сестра и жена Јупитера, грч. Хера.

76 - Асклепија не питају - Асклепије је у грч. митологији бог љекарске вјештине, син Аполона и Корониде, кћери тесалског краља Флегија.

78 - сласт што Лиеј - ?.

79 - Аравија и Голконда - Арабија и Голконда, антички град у Индији, разрушио га 1687. Аурангзеб, ризница небројног блага индијских султана.

97 - Пане - Пан је у рим. митологији бог стада и пастира.

102 - око Бијелог Града - око Београда.

104 - Белона - у рим. митологији богиња рата.

107 - Или Понта амазоне - Понт је стари назив за Црно море и земље око њега, гдје су, по предању, живјеле Амазонке.

109 - в’јек негдашњи Деукалиона - Деукалион је у грч. митологији краљ у Тесалији, један од хеленских праотаца, са женом Пиром спасао се од општег потопа.

127 - разгаљује Перун - о Перуну в. биљешку уз пјесму 5, стих 120.

165 - Нит’ је Оса ни Пелије- Оса - оса свијета, пречник који спаја полове небеске сфере и стоји усправно на небески екватор; Пелија - краљ Јолка, син Посејдонов, убиле га његове кћери Пелије. Оне су, вјерујући лукавом Медејином савјету да ће му тако вратити младост, исјекле његово тијело да комаде и скувале га.

166 - страшило египатско синајском бјегуну - у ЛМС-у је одштампано егепатско; страшни свијетлећи грм који је ишао пред Јеврејима кад их је Мојсије извео из Египта.

193 - Немезда је сирјеч - у грч. митологији богиња освете.

202 - Март у броњи - Марс у оклопу, у рим. митологији бог рата.

205 - Минерва си паладиј - у рим. митологији богиња мудрости, покровитељица науке, умјетности и заната.

208 - И Сатурн пљеши - в. биљешку уз пјесму 1, стих 22.

210 - Дијани је Луна пала, стид је см’јех Дивана - Дијана - у рим. митологији кћи Јупитера, богиња лова, мјесеца и ноћног чарања, исто што и грч. Артемида; Диван - Див, име грчког бога Зевса (узето према грчкој деклинацији: номинатив Зевс, генитив Диос, дат. Дии, ак. Диа).

211 - Меркуриј се за свој жезал, Церера - О Меркурију в. биљешку уз пјесму 34, стих 22; Церера је у рим. митологији богиња плодности, поистовећује се с грч. Деметром.

212 - за трозубац хвати Нептун - у рим митологији бог мора, исто што и грч. Посејдон.

213 - Вид се смије - в. биљешку уз пјесму 2, стих 13.

214 - Ирис ређа - Ирис - исто што и Ирида, у грч. митологији гласница богова и персонификација дуге.

233 - љества Јаковља - из Библије, Јаковљеве љестве којима се успео на небо.

234 - И седмери класи лажни са Египта гумна - у библијској причи фараон је сањао седам богатих и седам сасушених класова пшенице. Јосиф му је тај сан растумачио као седам родних и седам гладних година које долазе и тако спасио Египат од глади, јер су за седам богатих година скупљали храну за седам гладних.

***

У СУНЧАНОЈ ЛУЧИ ПЛИВАЈУЋИ ТРУНАК

1

Предисловије // Ново гражданско земљеописаније, Венеција, 1804, стр. VI-VII.

2

Предисловије // Кључић у моје земљеописаније, Венеција, 1804, стр. 5-6.

3

Предисловије // Улог ума человјеческога у малену, Венеција, 1808, стр. 7.

4

Исто као 3, стр. 5.

5

Предисловије // Сверх воспитанија к’ человјекољубију, Венеција, 1809, стр. 13.

6

Исто као 5, стр. 14.

7

Предисловије // О самости, Венеција, 1809, стр. LXIII.

8

Исто као 5, стр. 17.

Адонај - Господ

9

Исто као 5, стр. 10-11.

10

Вход к’ писменици и језикознанију// ЛМС, св. 24, стр. 16-17.

ЖИВОТОПИС ПАВЛА СОЛАРИЋА

1779.

7. август - У Великој Писаници код Бјеловара родио се Павле Соларић. Отац Никола (1760 - 3. IV 1794), свештеник, мајка Сара (рођ. Димић, 1762). Крштен је 10. августа у великописаничкој цркви Четверодневног праведног Лазара; крстио га је јереј Теодор Омулић, а "кум јему бист Јосиф Берзин, Лат. из Герђевца". Имао је браћу Петра (7. X 1781-28. XI 1783) и Андрију (1785-4. VI 1786) и сестре Јевимију (р. 17. X 1783) и Пелагију (р. 19. IV 1793).

Угледна породица Соларић, која је дала шест свештеника, доселила се у Велику Писаницу из Босне у првој половини XVIII вијека. Нићифор Поповић, архимандрит у Северину, посинио је Павловог дједа Пауна (1710-4. В 1778), потоњег капетана, који се оженио архимандритовом кћерком Теофаном (1729-1. IX 1787) и постао администратор епархије северинске. Паун је завршио теолошке науке у Русији и одатле је донио грчке и латинске књиге.

Павлов отац Никола написао је, поред ситнијих дјела, географију на "славенском језику", коју је намјеравао да објави, али на томе је остало. Павле је, прије одласка на училишта, "имао срећу получити познаније писма нашега, њемецкога и латинскога”. Одраста у дому у коме су се, уз друге, налазиле и српске литургијске књиге штампане у штампарији Божидара Вуковића у Венецији у првим деценијама XVI вијека. Страсни је читалац, у свом дому гдје су се музе миловале, чита житија, у самости размишља о земним и небесним питањима, снива да оде у манастир.

Дише с књигама, а с друге, пак, стране, открива чаробни свијет народних вјеровања. У његовом завичају српско фолклорно благо, изузетне снаге и љепоте, скупља се и у XX вијеку. Великописаничке жене "бајају, чарају”, дјечак Павле записује басме и провјерава њихово дјеловање, све док му отац то не забрани. Већ у младости у сујевјерице не вјерује, прожима га мисао да је "највеће знање човјеково познавати самога себе.”

Народна вјеровања, транспонована у пјесму и причу, доцније ће компаративно изучавати, бавећи се грчком и латинском митологијом. У вријеме Павловог дјетињства и младости, Срем, са својим фрушкогорским манастирима, био је за Соларићеве земљаке света земља, попут Јерусалима, старци и старице из вараждинског генералата, са штапом у рукама, ходочастили су на Фрушку Гору. Тако Павле Соларић, од дјетињства, рони кроз митско насљеђе, хришћанство и књигу.

1791-1794.

У Соларићевој пјесми Посланица Драги Теодоровићу Тријешћанину налази се стих Прво мјесто странствовања блажили Крижовци, Немамо податке о његовом боравку у Крижевцима. У овом граду вјероватно се школовао током 1791/2 и 1792/3. у градској школи ("Урбана сцхола").

У школ. год. 1793/4. ученик је загребачке гимназије. Завршава први граматични разред, оцијењен као други по реду од 75 ученика.

1795-1799.

Соларић помиње свој петогодишњи боравак у Сремским Карловцима. Нисмо нашли податке о његовом школовању у Карловачкој гимназији у школ. год. 1795/6. - током године 1795. у Срему влада куга, нису сачуване уписнице - ученик ове гимназије био је у школ. год. 1796/7. (уписан у III граматичну класу) и школ. год. 1797/8. (И хуманитарна класа).

Тутор му је био Јован Соларић, капетан.

У школ. год. 1797/8. прима мјесечно 7 форинти из националне касе. Станује код Теодора Стефановића. Током школовања даје и репетиције својим школским друговима, а већ 1796. познат је и митрополиту Стратимировићу.

У III граматичној класи био је по успјеху други по реду. И у И хуманитарној класи био је други по реду међу ученицима прве класе. Бољи од њега био је једино "еминенс" Аврам Бранковић.

У Карловачкој гимназији Соларић је имао двојицу изузетних професора: Јо(в)ан Грос, први директор, предаје му хуманистичке науке, а Андрија Волни природно-математичке. Грос, Нијемац, лутеранске вјероисповијести, студирао је историју код пјесника и естетичара Фридриха Шилера, философију код Рајхолда и филологију код Шица, након једногодишњег студијског боравка у Вајмару, докторирао у Јени. Био је признати стручњак за латински језик и књижевност, објавио је и расправу о начину предавања латинског у гимназији, Латинско друштво у Јени изабрало га је за свог почасног члана.

Андрија Волни, Словак - католик, медицинар и природњак, са којим се Соларић спријатељио, основао је збирку минерала у Карловачкој гимназији, а најбоље резултате постиже у ботаници, проучавајући биље у карловачкој околини и шире по Срему, одабире рјеђе примјерке, слаже их у хербаријуме и научно обрађује. У послу му помажу његови ђаци и ботаничари-аматери. Објавио је књигу из основа природописа и био почасни члан Минеролошког друштва из Јене и Регенбуршког ботаничког друштва.

Током школовања у Сремским Карловцима Соларић је бивао у фрушкогорским манастирима, у једном цијела два јесења мјесеца, али жељу да у манастиру вјекује не осјећа. Манастирски живот, у нечему, чинио му се грозним, понашање према умоболнима у манастирима бијаше сурово, а не богоугодно, почесто се неуки и припрости монаси нису држали Божијег слова, њихову суровост искусио је и Сава Мркаљ (1783-1833), језикословац и пјесник изузетне даровитости и заслуга, који је, као и Соларић, крчио нове путеве српског језика и културе.

Једном приликом Соларића су послали у манастир Ковиљ, код архимандрита Јована Рајића, да с њим дође к митрополиту Стевану Стратимировићу у Сремске Карловце; тада је, у Рајићу, видио јединог истинског српског монаха - "пустињическу пештеру - пустињика Сербина" - и милило му се да ту, међу његовим књигама, заувијек остане.

Након петогодишњег боравка у Срему, гдје се школовао код умних учитеља, упијајући народни, славеносербски, латински и њемачки, Соларић одлази у манастир Ораховицу, али не да се замонаши. Остаје у њему осам дана.

Манастир Ораховица био је духовни центар Срба славонске Подравине и Барање, као српски постоји од друге половине XVI вијека, а име је добио по планинском вијенцу Ораховица. Са три стране опасан је високим брдима, обраслим јаком шумом, са сјевера му је Озебло брдо иза кога се диже Дједов нос, на западној страни је Соколовина, на јужној Петров врх, а на триста метара повише манастира извире поток Искрица, један његоврукавац избија уз саме манастирске ћелије, примивши са југозапада поточић Хладну воду. Искрица се јужно испод манастира смирује, тај дио тока зове се Бабска прала, именован је по монахињама које су ту прале своје и манастирско рубље. Природа је овдје величанствена и Соларић није одолио а да о томе не пише свом учитељу и пријатељу Андрији Волнију.

Ораховица бијаше богата рукописним књигама, а Соларића је дочекао архимандрит који је говорио латински и њемачки, док су неки монаси говорили овај други језик.

Југоисточно од манастира налази се брдо Пустиња и у њему Пустињакова пећина, гдје је живио посљедњи ораховачки пустињак и кад је Соларић, са свијећом, ушао у пећину, нашао је камену клупу или кревет и остатак каменог стола, нека рукотворенија и слова урезана у камену. Ту му се десило нешто чудесно, обузео га је свештени трепет: "Облетио сам умом у једном магновењу сва читана житија" - записаће касније, облетио је кроз све своје успомене и присјетио се и Овидијевог описа кимеријских пештера и у њима боравишта бога сна. У пустињаковој пећини Соларић је у стању попут онога кад се рађа и заблиста пјесма, кад се душа возноси у божанском: ум се бистри, а слике смјењују невјероватном брзином, све је чисто. У таквом је стању морао бити када је писао Пјесну о гозби 1807, Зиму, Весну, Ил’ ја снивам, ил’ је тако и друге пјесме.

Из Ораховице Павле одлази у завичај, одакле 13. X 1779. године пише митрополиту Стратимировићу, молећи га за помоћ, како би могао наставити школовање, јер нема воље ни за женидбу ни за свештенички позив. Не зна се какав је био митрополитов одговор.

1799-1803.

У јесен 1799. Соларић је поново у Загребу.

Град има 10.000 становника, четири католичке и једну православну цркву, као и храм за гркокатолике, академију наука, училиште за музику и сликарство, сједиште је бана Хрватске, Славоније и Далмације, а ту је и столица бискупа. У њему живе Хрвати, Срби, Грци, Јевреји, Нијемци и Италијани.

Почетком школ. год. 1779/1800. Соларић започиње, а крајем школ. год. 1802/1803. завршава студије на загребачкој Краљевској академији наука (Региа Ацадемиа Загребиенсис). Спочетка није се потпуно снашао, касније био је је међу најбољим ученицима, другује са Гаврилом Бајчевићем, потоњим директором српских народних школа у Бачкој, кога ће у писмима називати "бившим соучеником", всељубезним и милим, вјерним другом, издржавају га мајка и северински протопрозвитер Јован Никшић, а већ у другој години издржава се и поучавањем.

Професори су му били: Матија Киринић (историја), Андрија Минковић (философија - логика, метафизика и историја философије), Јурај Шугха (физика - теоријска и експериментална физика, геометрија, механика и "реи рустицам"). Фрањо Клохамер (математичке дисциплине - математика, архитектура и хидротехника), Мијајло Штивалић, Павао Марковић и Мирко Домино (право) иФран Ленау (политичке науке и куријални стил). Киринић, Клохамер и Минковић били су католички свештеници.

Међу Соларићевим школским друговима мало је Срба; поред Гаврила Бајчевића, ту су Јован Белић, син загребачког трговца Ђорђа и Максим Поповић, син Кузме, пароха у Кули, са којим се школовао у Карловачкој гимназији.

Завршивши, као одличан, студије философије и права, Соларић одлази у Италију, гдје ће се посветити књижевности (о томе је и раније размишљао) и науци.

У Падови је дефинитивно одлучио "свештенослужити музама", када се 10. децембра 1803. састао са Доситејем Обрадовићем и Атанасијем Стојковићем. О дводневном сусрету са српским просвјетитељима Соларић пише: "Свештени дни! Тајна вечера Тројице на крајњем иза свију жилишта славенски западу."

Доситејева улога у Соларићевом животу јесте значајна, али се преувеличава. Соларић је посједовао велико знање, по суду Павла Поповића можда веће од Доситејевог, а када је о поезији ријеч - учитељ му је Бог.

1804.

Соларић живи у Венецији, моћном центру штампарства, са гласовитом библиотеком "Марчана", граду у коме ће остати - свакодневно са Италијанима и Грцима, постојан у свом српству и православљу, у материјалној оскудици, као свјетовни испосник - све до смрти.

Ради као коректор у штампарији Пане Теодосија коју је 1755. основао Димитрије Теодосије, Грк из Јањине у Епиру, добивши дозволу од Млетачке републике да штампа књиге за православне Србе, које су почеле да излазе 1799.

У овој штампарији одштампано је Ново гражданско земљеописаније, прва српска географија, спис Адама Христијана Гаспарија, кога је Соларић превео са њемачког. Пјешиј земљеписник (атлас са XXXVII карата) штампан је "при Јоану Антонију Зулиану, мједоресцу", а Кључић у моје земљеописаније штампан је такође у штампарији Пане Теодосија.

Соларићев мецена је имућни тршћански грађанин Драго Теодоровић са својом породицом. Њиховом дому, добротвору Драги, браћи му, жени, домувладичици Софији и њиховој дјеци Соларић подиже поетску споменик. Годинама пријатељују, дописују се. Тршћански Срби у то вријеме, а и раније, располажу, као бродовласници и трговци, огромним богатством. Четрдесет галија породице Теодоровић плови до Америке и Источне Индије, аустријски надвојвода Лудвиг посјећује 5. маја 1807. српску цркву у Трсту и том приликом тршћански гувернер представља му "сиротог" Србина Стефана Ризнића, који посједује педесет галија. Срби из Трста много су учинили за нашу књигу и културу, пружили су и велику помоћ Карађорђевој Србији.

У предговору Земљеописанију и у Кључићу, Соларић говори о положају човјека у космосу и улози науке, која је степеница према Богу, а не његова негација, како тврде модерни варварски учитељи.

Земљеописаније је одјекнуло у оновременој српској култури. Доситеј Обрадовић у писму Соларићу (Трст, 2. октобра 1804) са усхићењем говори о Земљеописанију и Кључићу кога назива златним. "Сами дух пресвети, дух свемогући, Бог, то јест дух гореће љубави Ваше к милом роду, од кога сте произишли, на то Вас наставио и тому Вас умудрио" - пише Доситеј - а писмо завршава ријечима: "Има Сербија Соларића и чрез њега имати ће многе!"

У писму, што га је Соларићу упутио 5. јуна 1804. из Трста, Доситеј каже: "Колико Вам мање пишем, толико Вас више и срдачније љубим". Обавјештава га да је јуче завршио девету главу свога дјела "Собранија вешти" и наставља: "Ако што буде без соли и вкуса, знај добро, пријане, да ће сва на тебе кривица пасти, зашто ћу ја сваком казати да ме је мој Соларић на ту навукао безделицу, потежући ме за уши као младо прасе у бостан диња и као старо магаре на младу салату." Доситеј пише како би Соларићу било лако да је у Падови, гдје протиче чиста ријека, "а у Венецији доста ће ти мучно бити, ибо сам видиш какови су канали."

Као помоћ Карађорђевим устаницима Доситеј је дао пола од свега што има, четири стотине форинти, од Соларића очекује да затражи помоћ од имућних грађана у Венецији.

1805-1806.

Године 1805. Соларић се у Венецији упознаје са руским путницима, славистима Андрејом С. Кајсаровом и Александром И. Тургењевом. Године 1806. "изневјерава га здравље". Клица болести, туберкулозе, у њему се зачела раније. Када је бивао у фрушкогорским манастирима и у Ораховици, кријепио га је чист ваздух. У Венецији, у штампарском олову, његово крхко тијело било је угроженије него што би другдје било.

У предзорје, 13. јуна 1806. Доситеј из Трста креће у устаничку Србију. Претходне вечери опрашта се "у преградском једном вртићу насамо" са пријатељима и љубимцима, међу којима је и Теодор Захарић, који је са Соларићем био у истом разреду Карловачке гимназије. Потом на вечери, у српској кафани, окупило се тринаесторо људи, као на тајној вечери, а око поноћи, пред вратима Доситејевог обитавалишта, Соларић и Доситеј се, физички, заувијек растају.

1807.

Ову годину проборавио је у Трсту, свих дванаест мјесеци поболијева, али није везан за постељу. У једном писму пише да је "пљувао камење" (избацивао крв). Размишља о одласку у Србију, код Доситеја, који је живо желио да га види у матици.

"У ослобођеној од Турака Сербији, каквагод после њена политическа буде судбина - говорио је Доситеј Соларићу у Трсту - ваља да пример, братац, нашему роду дамо да учитељи његови не заслужују да се увек боре и дангубе с невољним убожеством и с бедном скудношћу. Купит ћемо дом и сеноизобилни вертоград, и ви ваља да ми се ожените и то с таквом женом, љубими мој, која ће, како ви мушку дечицу, тако она младе кћери наших витезова обучавати и образовати."

Но, Соларићу "не би пута" у Србију, мучи га болест, Турци су сваки час под Београдом, међународне прилике су несигурне.

Пише Пјесну о гозби 1807, и Пјесну страсну на градску молву и селско спокојство (у весни 1807).

Болест му угрожава тијело, али његова поезија зрачи божанском ведрином.

1808.

Пише, вјероватно почетком године, Посланицу Драги Теодоровићу Тријешћанину и Доситеју.

Настаје његова Пјесна о путешествију у весни 1808.

Био је пошао из Трста, намјеран да стигне до Београда, али га на путу онемогућава болест, у Карловцу га снађе нов и јак напад избацивања крви, опет пада у постељу у болује. Код свог ујака Јована Димића, у Карловцу, прележао је готово сав остатак године.

Објављује спис Улог ума человјеческога у малену, превод са њемачког дјела Карла фон Екартхаузена (1752-1803), аутора више стотина дјела, теософа који је био инспиративан за Новалиса, а објављиван је и у другој половини XX вијека.

На крају ове књиге (стр. 164-176) налази се Соларићев Словар.

1809.

Соларић увелико ради на својој Јероглифици, коју никада неће завршити. Излазе му три превода: Мудрољубац индијски, посвећен Софији Теодоровић, превод са француског (оригинал је на енглеском) дјела Филипа Честерфилда, Сверх воспитанија к человјекољубију, превод са њемачког дјела Петера Вилома и О самости, превод са њемачког списа Јохана Георга Цимермана. У предговору књизи О самости, "која је изишла иждивенијем (трошком) благопочтенороднога господара Василија Вуковића, гражданина тријестанскога", Соларић, поред осталог, приповиједа о свом дјетињству и младости, помиње и оне који му приговарају због језика јер пише као што говори и као што и они говоре.

Ове три књиге објављене су грађанском ћирилицом

Жели да оде у Далмацију и тамо утемељује српске школе.

У Будиму је изишла збирка пјесама Лирическа пјенија Јована Дошеновића (Почитељ, Лика, 20. X 1781 - Будим, 1813), пјесника и књижевног теоретичара; једна пјесма посвећена је Соларићу.

1810.

У Венецији излази Бесједовник илирическо-италијански Вићентија Ракића (Земун, 17. IX 1750 - манастир Фенек, Срем, 9. IV 1818), пјесника и преводиоца чија дјела у XX вијеку нису штампана и који чека ревалоризацију. Предговор (који је дио Јероглифике) написао је Павле Соларић. Исте године Соларић објављујеПоминак књижески у коме говори о штампању словенских књига, о православљу и азбуци и доноси каталог славеносербских књига штампаних у Венецији од половине XVIII вијека до 1810.

Сава Мркаљ објављује у Будиму значајну расправу Сало дебелога јера либо азбукопротрес, а у предговору Соларића назива "дика и милота сербска" и каже да је Јован Дошеновић кренуо његовим стопама.

Соларић се упознаје и спријатељује са пољским научником грофом Јузефом Сјераковским (1765-1831), чланом варшавског Друштва пријатеља науке, који је политичким послом путовао у Рим и скупљао грађу о историји Словена. Соларић му даје на читање Јероглифику, спис који сматра својим крунским дјелом. Сјерковски је спис високо оцијенио, али било је и примједби, што је Соларића нагнало на додатна истраживања.

У то вријеме пољска наука о Словенима веома је бујна, а Соларић, кога је словенска прошлост очаравала, у Јузефу Сјеркавском нашао је правог сабесједника, овај је о њему разговарао са Јернејем Копитаром и пољским кнезом Адамом Чарториским.

1811 - 1812.

7. априла - Доситеј Обрадовић умире у Београду. Године 1812. Соларић објављује Буквар славенски триазбучни, у предговору (стр. 4) каже да је: "најљепше устројено писмо гдје како говори се, тако пише се, и како је написано, тако чита се!"

У љето 1812. одлази у сватове свом ујаку, трговцу, Јовану Димићу, у Карловац, а свраћа и до Земуна. У то вријеме живе су му двије сестре и мајка. Возећи се из Велике Писанице према Карловцу, сусреће, између Божјаковине и Сесвета код Загреба, мајку која се, такође, запутила у Карловац. У овом граду Соларић остаје мјесец дана и писмима се јавља пријатељима, а у писму Лукијану Мушицком обавјештава га да му шаље осам књига штампаних у штампарији Божидара Вуковића и девету урађену трудом Христифора Жефаровића - а све су припадале Соларићевим прецима. Пише да мора одгодити намјеравано путовање у Далмацију, али ће замолити епископа Краљевића писмено да му достави "описаније свију стари књига и рукописа, који би нашли се у његовој епархији", у манастирима или у црквама или у свештеника и других лица; "дотле може Бог дати да ја и сам отидем до дубровачкога књигохранилишта (библиотеке)".

1813.

Објављује Златну књижицу, превод са италијанског дјела Франческа Соаве (1743-1806) који је свој философски систем изложио у Логици, Метафизици и Етици, а нарочитог су успјеха имале његове Моралне приповијетке, доживјевши до 1782. од 1907. преко стотину издања. Доситеј је превео дијелове Соавине Етике.

Јернеј Копитар прима Соларићев Буквар славенски триазбучни и одмах га шаље "патријарху славистике" Јозефу Добровском који пише рецензију.

1814 - 1815.

Излазе још два Соларићева наслова: Азбука изјаснена римском по правописанију далматинскому, хорватскому, славонскому и крањскому и Објасненије ко снимку подлинога диплома Стефана Дабише краљем сербскога данога жупану Волкомиру Семковићу.

Главна дјела, изузев Граматике(Вход к писменици) написао је претходних година у којима су настале и његове антологијске пјесме.

Путује Далмацијом, жеља да буде надзорник српских школа у овој покрајини и Хрватској није му се остварила. Пише предговор Доситејевом Мезимцу који ће изићи доцније, у његовој редакцији. Током 1814. и 1815. у писмима упућеним Урошу Несторовићу, врховном надзорнику српских школа и царском савјетнику, потанко говори и приликама и људима у Далмацији, Боки Которској и једном дијелу Хрватске.

1816-1820.

У јануару 1816. Јернеј Копитар пише чешком научнику Ханки да је послао Соларићу "све књиге учитеља Добровског".

За књижицу "безименога сочинитеља" о поновном поробљавању Србије 1813. године, издану са дозволом цензора, Соларић је морао, заједно са цензором, писмено оправдање послати у Беч. Ствар је кренула од тамошњег руског посланика који је навео кривце за издавање књижице и ишла преко Високе полиције. Соларићу су конфискована три егземплара и забрањено му је да три дана излази из дома, што је окончано 1. јуна.

У писму Вуку Караџићу (Венеција, 19. јула 1816) пише о скупљању пренумераната за његов Рјечник, сматрајући да треба да буде "сербско-њемачко-италијански" иначе неће имати претплатнике у далматинској епархији - "Нек Рјечник сербски изиђе, како ваља, на свијет", пише Павле Соларић - а полгодине дана раније или позније, то је свеједно народу: нити се ту гледа нестрпљива жеља тога и онога Сербина, но полза и почест свеколиког народа сербског."

У писму Вуку (Венеција, 25. октобра) поново је ријеч о пренумерантима за Рјечник. Соларић сматра да је Вук добро поступио снабдјевши самогласнике акцентима и савјетује му да свуда изостави ь.

Помиње да му Мушицки јоште није писао и интересује се "Је ли довршио словар старога нашега језика?"

У писму Вуку Караџићу (Венеција, 30. XII 1816) пише: "Не согласујем се с Вашим мњенијем о нашој старој азбуци."

Соларић је са Вуком у вишегодишњој преписци, скупља му пренумеранте, износи своје идеје о језику и правопису, пишући и о детаљима и о начелним питањима.

Године 1816. упознаје се са лордом Фредериком Гилфордом (7. II 1716-14. X 1827), некадашњим гувернером Цејлона, који се интересује за Словене. Соларић га подучава језику, лорд напушта Венецију када му је умро брат, у прољеће 1817. поново се састају, а почетком 1818. почињу крстарење Медитераном, у мају те године су у Бечу. Лорд Гилфорд, који је уживао поштовање у највишим славистичким круговима, отпутовао је за Русију, Соларић га није пратио.

У мају 1817. Соларић се у Венецији сусреће с архимандритом Герасимом Зелићем, који код њега оставља своје "Житије", "да га прочита и развиди је ли достојно да се изда на свијет", те продужава пут за абанске бање. Када се Зелић вратио из Абана у Венецију, гдје борави три мјесеца, Соларић му савјетује да своје дјело објави. Архимандрит нема готовине, продаје бурмутицу, опточену брилијантима, коју је добио од свог некадашњег императора Наполеона, оставља Соларићу 200 талира-орлаша за штампање "Житија".

Соларић није доспио да се дадне на посао. Забављен је лордом Гилфордом и, дакако, властитим рукописима, потом га руши тешка болест.

Године 1818. у Будиму издаје посљедњу књигу Римљани славествовавшији (највећи њен дио чини рјечник ријечи којима Соларић тражи словенски коријен) и Доситејевог Мезимца.

Исте године у Бечу излази Вуков Рјечник коме је додана и мала Српска граматика. У предговору Вук помиње Соларићев позив да се сачини граматика, па каже: "надам се да ће бити мила Г. Соларићу, и осталим ученим Србљима".

Објављивање Рјечника,као један од особитих добротвора и скупљач пренумераната, Соларићев мецена и возљубљени пријатељ Драго Теодоровић, помогао је са "близу четири стотине форинти у сребру", али није дочекао његов излазак.

Кирил Цвјетковић (Баошић, 26. IX 1791 - манастир Бездин, 10. X 1857) шибенски парох и писац Автобиографије, у писму (Шибеник, 26. априла 1819) обавјештава Соларића да му шаље Доситејеве проповиједи, списе и преписе писама које је нашао у Шибенику, Задру и манастиру Драговићу.

Средином 1919. Соларић се упознаје и зближава са књижевником Иваном Крељановићем (Каштел Стари, Далмација, 1777 - Венеција, 3. VIII 1838) који се из Задра преселио у Венецију. Мјесецима заједно раде на једној књизи о словенским коријенима, чији рукопис није сачуван, потписују чланак о "илирском" језику и књижевности. У чланку су доминантне Соларићеве идеје, "илирски" језик је српски, ова расправица објављена је у тршћанском листу Л’оссерваторе триестино (бр. 55 и 56, 6. и 9. В 1820) и ускоро је преведена у бечким Новинама сербским.

Писмо Вуку (Венеција, 17. XII 1819), умјесто уобичајеним Павел Соларић, потписује са Паун Соларић и у заградама напомиње: "Овако су ме из малена звали по имену дједови". Пише да протреса своје рукописе, давне и новије, из којих сачињава књигу Рода славенскога почетак, размноженије, породе и изроди.

Димитрије Фрушић (Дивош, 1790 - Трст, 1828), покретач, са Димитријем Давидовићем, Новина сербски 1813. у Бечу, потоњи предсједник Српске православне општине у Трсту и "управитељ" тамошњег литерарног удружења Минерва, у писму Вуку из Трста (22. III 1820) пише: "Вуче брате, или ми године теже долазе, или се нешто у мени јаче меша, него што сам до сад осећао; али за тебе и Соларића дишем, чувствујем, и у рђави живота мога часови, на вас помислећи новим неиспуњеним жељама себе предајем".

Герасим Зелић из Беча (1. XI 1820) Соларићу упућује писмо и опрашта му дуг: "Ја више љубим Соларића него ли 200 талира орлаша знајући да сви философи и списатељи биједно живу на овоме свијету." - пише архимандрит.

Када је примио Зелићево писмо, пише Соларић је остао "за неколико минута као дрвен", потом су му бризнуле сузе умиљенија и дубоке благодарности. Изнуравају га свакодневно грозница и кашаљ, при крају писма Зелићу каже: "Већ 23 дана нисам изишао из куће. Има већ више од четири мјесеца од када никаквој књижевној не приљежавам работи. Немоћ моја слути ми јоште сам Бог зна колико подобни празни мјесеци."

1821.

18. јануара - На Богојављење, у Венецији, умире Павле Соларић.

У писму Лукијану Мушицком (2. II 1821) Димитрије Фрушић јавља: "Наш велики пријатељ и благодјетељ г. Соларић преставио се на дан нашега Богојављенија. Боловао је од суве болести више од 4 месеца, не дигавши се са постеље. Крајња га је нужда морила до саме глади. Све га је оставило живо, што је наше било. А од Енглеза лорда Гилфорда помоћи примати у штерлингама одбацивао је под изговором да код своји у нужди неће пропасти. А пред саму смрт, кад је амо преко мене писао молећи се 200 фл. сребра у зајам да добије, није ни добра одговора дочекао. Да није мене било, мога пријатеља Косте Радосављевића, касира Ризнићева, и Максима Ножинића, лајтнанта ликанске регименте, који смо му месечно 20 фл. има веће 7 месеци шиљали, и последњи пут на два дана пред смрт његову 100 фл. изручити дали, заиста би управо рећи од глади умрети морао".

Не зна му се за гроб.

БИБЛИОГРАФИЈА

Пјесме

01.    ПЈЕСНА НА ГОЗБИ, Летопис Матице српске (у даљем тексту ЛМС), Нови Сад, 1826, св. 6, стр. 81-84.

02.    ПРИБ И МИЛИЦА, ЛМС, 1826, св. 6, стр. 84-86.

03.    ЉУБОВ, ЛМС, 1826, св. 6, стр. 86-94.

04.    ПЈЕСНА О ПУТЕШЕСТВИЈУ У ВЕСНИ 1808, ЛМС, 1826, св. 7. стр. 39-45.

05.    ПРОЉЕЋЕ И ЉУБОВ, ЛМС, 1826, св. 7, стр. 43-44.

06.    ЉУБОВ, ЛМС, 1827, св. 8, стр. 44-46.

07.    МИЛОШ И РАДОВАН, ЛМС, 1827, св. 8. стр. 46-51.

08.    ЉУБОВ ДЈЕВОЈАКА, ЛМС, 1827, св. 8, стр. 51-54.

09.    ВКУС И МУДРОСТ, ЛМС, 1827, св. 9, стр. 57-58.

10.    МОЈА САМВИКА, објављена без наслова, ЛМС, 1827, св. 9, стр. 58.

11.    СВЕТИ ЧАСИ, објављена без наслова, ЛМС, 1827, св. 9, стр. 58-59.

12.    НЕК’ СЕ ПИНДАР ПО СТРМОМЕ ВИСИ ЕЛИКОНУ, објављена без наслова, ЛМС, 1827, св. 9, стр. 39-40.

13.    Пјесма чије су ријечи изостављене, остао је само графички траг:

    ___ ___ ___ ___ ___ ___
    ___ ___ ___ ___ ___ ___
    ___ ___ ___ ___ ___ ___
    ___ ___ ___ ___ ___ ___
    ___ ___ ___ ___ ___ ___
    ___ ___ ___ ___ ___ ___
    ___ ___ ___ ___ ___ ___
    ___ ___ ___ ___ ___ ___

    ЛМС, 1827, св. 9, стр. 40.

14.     НАШЕ ЖЕНЕ РАДО ЧУЈУ, објављена без наслова, ЛМС, 1827, св. 9, стр. 41.

15.     ЉУБОВ И СРЕБРОЉУПЦИ, објављена без наслова, ЛМС, 1827, св. 9, стр. 41-42.

16.     СВА ВСЕЛЕНА ЉУБВОМ ДИШЕ, објављена без наслова, ЛМС, 1827, св. 9, стр. 42-43.

17.     ЗЛАТНОГ В’ЈЕКА ДАНИ, објављена без наслова, ЛМС, 1827, св. 9, стр. 44-45.

18.     МЛАДЕН И МИЛОЈЕ, ЛМС, 1827. св. 9, стр. 45-52.

19.     ХУДА СЕРБКИЊА, ЛМС, 1827, св,. 9. стр. 56-58.

20.     ПЈЕСНА О ДРЕВНОСТИ СЛАВЈАНА И, објављена без наслова, ЛМС, 1828, св. 10, стр. 57-58.

21.     ПРЕИЗРЕДНА НЕБА КЋЕРИ, објављена без наслова, ЛМС, 1828, св. 10, стр. 58-59.

22.     САН, објављена без наслова, ЛМС, 1828, св. 10, стр. 59-61.

23,     ДОСИТЕЈУ, ЛМС, 1828, св. 10, стр. 61-66.

24.     ЖЕНИДБА ПО МОДИ, ЛМС, 1828, св. 13, стр. 50-51.

25.     ПЈЕСНА СТРАСНА НА ГРАДСКУ МОЛВУ И СЕЛСКО СПОКОЈСТВО (У ВЕСНИ 1807), ЛМС, 1830, св. 22, стр. 65-66.

26.     ПРИЈАТЕЉСТВО, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 32, стр. 40.

27.    ЗИМА, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 32, стр. 41-46.

28.     ВЕСНА, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 32, стр. 46-58.

29.     ИЛ’ ЈА СНИВАМ, ИЛ’ ЈЕ ТАКО, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 33, стр. 43-53.

30. ЉЕТО (одломак), објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 33, стр. 53-54.

31. ШТА КО ЉУБИ, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 33, стр. 54-55.

32.    О ЉУБОВИ ПЈЕСНЕ НИГДА ОСТАРИТИ НЕЋЕ, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 33, стр. 55-57.

33.    О, ГРАЖДАНИ, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 33, стр. 57.

34.     МАЛ’ И ВЕЛ’, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 33, стр. 57.

35.     ЧЕРНА ЗЕМЉА ВЛАГЕ ПИЈЕ, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 33, стр. 58.

36.     ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807, ЛМС, 1833, св. 34, стр. 58-64

37.     КО ШТО ВОЛИ НЕКА ПЈЕВА, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 35, стр. 52-54.

38.     КОЈИ ЗВЕЗДЕ ПРСТОМ ВРТИ, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 35, стр. 54-56.

39.     КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 35, стр. 58-59.

40.     ПЈЕСНА О ДРЕВНОСТИ СЛАВЈАНА II, објављена без наслова, ЛМС, 1833, св. 35, стр. 59-62.

41.    ПОСЛАНИЦА ДРАГИ ТЕОДОРОВИЋУ ТРИЈЕШЋАНИНУ, објављена без наслова, ЛМС,1834, св. 36, стр. 52-56.

***

42.     ЗИМА, Јован Суботић, Цветник србске словесности, читанка за више разреде гимназије у Аустрији (у даљем тексту Цветник), Беч, 1853, стр. 514-517, Суботић је насловио пјесму.

43.     ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807, Цветник, Беч, 1853, стр. 517-520. Изостављени су стихови 87-120 и 129-140. Пјесма је објављена под насловом О гозби.

***

44.     ПОСЛАНИЦА МИХАИЛУ ВИТКОВИЋУ (одломак), Андра Гавриловић: Девет прилога историји српске књижевности // Годишњица Николе Чупића, Београд, 1905, стр. 146-147.

***

45.     МОЈА САМВИКА, објављена под насловом ЈА САМ ХТЕО ЈУГОВИЋЕ, Младен Лесковац: Антологија старије српске поезије, (у даљем тексту АССП), Нови Сад, 1964, стр. 90.

46.     МИЛОШ И РАДОВАН, АССП, стр. 91-93.

47.     МЛАДЕН И МИЛОЈЕ, АССП, стр. 94-97.

48.     КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА, АССП, стр. 98-99.

49.     ЖЕНИДБА ПО МОДИ, АССП, стр. 100-101.

50.     ХУДА СЕРБКИЊА, АССП, стр. 102-103.

51.    ПОСЛАНИЦА ДРАГИ ТЕОДОРОВИЋУ ТРИЈЕШЋАНИНУ, АССП, стр. 104-106.

52.    О ЉУБОВИ ПЈЕСНЕ НИГДА ОСТАРИТИ НЕЋЕ, АССП, стр. 107-108.

***

53.    ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807, Миодраг Павловић: Антологија српског песништва, Београд, 1964, стр. 96-97. Од тридесет и пет строфа овдје је објављено осам: 6, 7, 14, 20, 24, 25, 34, 35.

54. МОЈА САМВИКА, Зоран Гавриловић: Антологија српског љубавног песништва (XVIII-XX век), Београд, 1967, стр. 29. Пјесма је преузета из АССП и објављена је под насловом ЈА САМ ХТЕО ЈУГОВИЋЕ.

55. МОЈА САМВИКА, Владислава Косијер: Српска љубавна поезија, Сремски Карловци, 1996, стр. 21. Пјесма је преузета из АССП и објављена је под насловом ЈА САМ ХТЕО ЈУГОВИЋЕ.

56. О ЉУБОВИ ПЈЕСНЕ НИГДА ОСТАРИТИ НЕЋЕ, Перо Зубац, Слово љубве, И том петокњижја под насловом Најлепше песме о љубави. Београд, 1997, стр. 53-54. Пјесма је преузета из АССП.

***

57.    О, ГРАЖДАНИ, Књижевне новине, бр. 955, Београд, 1. VII 1997, стр. 7. Приредио Здравко Крстановић.

58.    КО ШТО ВОЛИ НЕКА ПЈЕВА, подаци исти као за пјесму бр. 57.

59.    СВЕТИ ЧАСИ, подаци исти као за пјесму бр. 57.

60.    ПРОЉЕЋЕ И ЉУБОВ, објављена под насловом ВЕСНА И ЉУБОВ, Књижевност, бр. 11-12, Београд, 1997, стр. 1906. Приредио Здравко Крстановић.

61.    ПЈЕСНА НА ГОЗБИ, Књижевност, стр. 1907-1908. Подаци исти као за пјесму бр. 61.

62.    ЉУБОВ, објављена под насловом ТУЖИ, ГОРУЈ, СЕРЦЕ МОЈЕ, Књижевност, стр. 1909-1912, остали подаци исти као за пјесму бр. 61.

63.    ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807, Љетопис српског културног друштва "Просвјета" (у даљем тексту Љетопис), бр. 2, Загреб, 1997, стр. 127-128. Приредио Здравко Крстановић.

64. КОЈИ ЗВЕЗДЕ ПРСТОМ ВРТИ, Љетопис, стр. 127-129.

65.    СВА ВСЕЛЕНА ЉУБВОМ ДИШЕ, Љетопис, стр. 131.

66.    КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА, Љетопис, стр. 131.

67.    ЧЕРНА ЗЕМЉА ВЛАГЕ ПИЈЕ, Љетопис, стр. 132.

68.    МЛАДЕН И МИЛОЈЕ, објављени стихови 37-118, под насловом ОБЕЋО САМ ЗАЉУБЉЕНИ, ПЈЕСНУ САМ ВАМ ДУЖАН, Љетопис, стр. 132-133.

69.    МОЈА САМВИКА, Милорад Јеврић: Царски Призрен у српској уметничкој поезији, антологија, Приштина, 1998, стр. 9. Пјесма је преузета из АССП-а и објављена под насловом ЈА САМ ХТЕО ЈУГОВИЋЕ.

70.    ШТА КО ЉУБИ, Књижевне новине, бр. 968-969-970, Београд, 15 II - 15 III 1998, стр. 43. Приредио Здравко Крстановић.

***

71.    ШТА КО ЉУБИ, Милован Витезовић, Похвала љубави, антологија српске љубавне поезије, Београд, 1999, 24.

72.    ЉЕТО (одломак), Књижевне новине, бр. 997/998, Београд, 15. IX - 1. X, 1999, стр. 9. Приредио Здравко Крстановић.

Остала дјела

73.    НОВО ГРАЖДАНСКО ЗЕМЉЕОПИСАНИЈЕ, Венеција, 1804. Превод са њемачког списа Адама Христијана Гаспарија.

74.    ПЈЕШИЈ ЗЕМЉЕПИСНИК (атлас са XXXVII карата), Венеција, 1804.

75.    КЉУЧИЋ У МОЈЕ ЗЕМЉЕОПИСАНИЈЕ, Венеција, 1804.

76.    УЛОГ УМА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКОГА У МАЛЕНУ, Венеција, 1808. Превод са њемачког дјела Карла фон Екартхаузена.

77.    СВЕРХ ВОСПИТАНИЈА К ЧЕЛОВЈЕКОЉУБИЈУ, Венеција, 1809. Превод са њемачког дјела Петера Вилома.

78. МУДРОЉУБАЦ ИНДИЈСКИ, Венеција, 1809. Превод са француског (оригинал је на енглеском) дјела Филипа Честерфилда.

79.     О САМОСТИ, Венеција, 1809. Превод са њемачког дјела Јохана Георга Цимермана.

80.     ПОМИНАК КЊИЖЕСКИ, Венеција, 1810.

81.    ПРЕДИСЛОВИЈЕ БЕСЈЕДОВНИКУ ИЛИРИЧЕСКО-ИТАЛИЈАНСКОМ Викентија Ракића, Венеција, 1810.

82.    БУКВАР СЛАВЕНСКИ ТРИАЗБУЧНИ, Венеција, 1812.

83.    ЗЛАТНА КЊИЖИЦА, Венеција, 1813. Превод са италијанског дјела Франческа Соаве.

84.    АЗБУКА ИЗЈАСНЕНА РИМСКОМ ПО ПРАВОПИСАНИЈУ ДАЛМАТИНСКОМУ, ХОРВАТСКОМУ, СЛАВОНСКОМУ И КРАЊСКОМУ, Венеција, 1814.

85.    ОБЈАСНЕНИЈЕ КО СНИМКУ ПОДЛИНОГА ДИПЛОМА СТЕФАНА ДАБИШИ КРАЉЕМ СЕРБСКОГА ДАНОГА ЖУПАНУ ВОЛКОМИРУ СЕМКОВИЋУ, Венеција, 1815.

86.    РИМЉАНИ СЛАВЕНСТВОВАВШИЈИ, Будим, 1818.

87.    ПРЕДИСЛОВИЈЕ МЕЗИМЦУ Доситеја Обрадовића, Будим, 1818.

88.    ПРЕДИСЛОВИЈЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ "ИСТОВЕТНОСТ СКИТА И САРМАТА...", ЛМС, св. 2, 1825, 126-130.

89.    ИСТОВЕТНОСТ СКИТА И САРМАТА, ДОКАЗАНА ИЗ ПЕЧАЛИЈИ И ИЗ ПОСЛАНИЈА ПОНТИСКИ П. ОВИДИЈА НАСОНА, ЛМС, св. 2, 1826, 126-150 и св. 3, 1826, 49-65. Дио овог списа чине стихови из Овидијевих Елегија и Писама с Понта, које је Соларић превео на српски.

90.    ВХОД К’ ПИСМЕНИЦИ И ЈЕЗИКОЗНАНИЈУ (Српска граматика), ЛМС, св. 24-27, 1831.

91.    ПРИРОДА И БОГ, Одломак из Предисловија Новом гражданском земљеописанију. Подаци исти као 72.

Заоставштина

У Архиву САНУ, Стара збирка, налазе се сљедећи рукописи Павла Соларића:

Инв. бр. 197

Јероглифика сербска, иначе самоуки буквар Павлом Соларићем. У Венецији при Пани Теодосију 1809. Насловни лист, три концепта обраде, позива на претплату и почетак предговора.

Инв. бр. 193

Физички земљопис и державоописаније (статистика) у питањима и одговорима, 23 табака, препис.

Инв. бр. 214

Повијест о човјеку. Несвршено (И одјељак у 4, од II двије главе и наслов треће, 3 1/2 табака, препис.

Инв. бр. 194

Времјасловије повјествено древни Скита и Сармата и неки Германа као љетопис од потопа (од стварања свијета године 1656, прије Христа године 2348.) до 552. год. посл. Христа једна свеска од 6 1/2 табака. Недовршено.

Инв. бр. 220

Рода славенскога почетак, размноженије, породе и изроди. Само овај натпис српски, а цијели рукопис талијански, у 4 свеске, 2 концепта, а 2 трећине (око 80 табака), недовршено.

Инв. бр. 201

Различне биљешке на талијанском језику о Словенима, јамачно као грађа за рукопис под бројем 162.

Инв. бр. 213

EXCERPTA EX STRABONE (Стравонь), на 25 полутабака, несвршено.

Инв. бр. 213 1/2

Неколике ситне биљешке о народима као исписи и неколико ријечи јерменских, на талијанском језику.

Инв. бр. 198

Испис из поговора литургије Божидара Вуковића, штампане у Млецима 1554. и неколико ријечи испод ње као опис.

Испод тога биљешка: Горестни плач славнија иногда Сербји својих цареј, кназеј, вождов градов же и земел лишенија, и на чужих предјел в жалосном поданству сједјаштија, чрез собственога сина јеја објавлениј. В греческоправославној в Венецији љета, мјесеца новембра и има 16 образов (Библ. Ст. Новак бр. 12 у напомени).

Сви подаци налазе се у Каталогу рукописа и старих штампаних књига, стр. 215-217.

ЛИТЕРАТУРА О ПАВЛУ СОЛАРИЋУ

Андрић, Никола: Живот и књижевни рад Павла Соларића // Рад, ЈАЗУ, 150, Загреб, 1902, 103-194.

Борчић, Вера: Предговор "Буквару" Павла Соларића // Српска ријеч, бр. 311, Загреб, 26. В 1950. 3.

Бубало, Ђорђе: Соларић, Павле // Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд, 1997, 640.

Гавриловић, Андра: Девет прилога историји српске књижевности у деветнаестом веку // Годишњица Николе Чупића, XXIV, Београд, 1905, 145-148.

Гавриловић, Андра: Зашто Павле Соларић није дошао у Србију // Наставник, лист професорског друштва, Београд, 1912, 347-351.

Гавриловић, Андра: Историја српске и хрватске књижевности народнога језика, И, Београд, 1910, 88-92, 101-102.

Грчић, Јован: Историја српске књижевности, Нови Сад, 1906, 92-94.

Денић, Чедомир: Школовање ђака из Хрватске, Славоније и Далмације у Карловачкој гимназији 1791-1848. године // Зборник о Србима у Хрватској, 3, уредио Василије Крестић, САНУ, Београд,1995, 86, 95, 178.

Деретић, Јован: Соларић, Павле // Енциклопедија Југославије, 7, Загреб, 1968, 427.

Деретић, Јован: Соларић, Павле // Нова енциклопедија у боји," Вук Караџић" * Лароуссе, Београд, 1978, 1651.

Деретић, Јован: Историја српске књижевности, Београд, 1983, 209, 214.

Дурковић Јакшић, Љубомир: Прилог историји српске православне општине у Трсту // Богословље, бр. 1-2, Београд, 1970, 100-104.

Живановић, Ђорђе: Павле Соларић и Пољаци // Српски књижевни гласник, књ. ЛXI, Београд 1940, 432-438.

Заниновић, Вице: Павле Соларић 1779-1821 // Књижевна хрестоматија: Из културне баштине српског народа у Хрватској, главни и одговорни уредник СтанкоКораћ, Загреб, 1979.

Иванић, Душан: Књижевност // Република Српска Крајина, зборник радова, уредник Зоран Каличанин, Топуско-Книн-Београд, 1996, 194-195.

Иванић, Душан: Књижевност Српске Крајине, Београд, 1998, 49-57.

Ивић, Павле: О језику // Република Српска Крајина, зборник радова, уредник ЗоранКаличанин, Топуско-Книн-Београд, 1996, 151.

Јовићевић, Татјана: Љубавно песништво Павла Соларића // Књижевно насљеђе Српске Крајине, зборник радова, главни и одговорни уредник Марија Клеут, Нови Сад, 1997.

Јосифовић, Стеван: Римска старина и Соларић // Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 2, Нови Сад, 1954, 200-202.

Караџић, Вук: Примјечаније на предговор г. Павла Соларића к Мезимцу // Сабрана дела Вука Караџића, XIII, О језику и књижевности II, приредио Милорад Павић, Београд, 1986, 21-28.

Кашић, Јован: Однос Павла Соларића према лексици књижевног језика // Лексикографија и лексикологија, посебна издања, зборник радова, књ. LXXXV, АНУБИХ, Одјељење друштвених наука, књ. 21, Сарајево, 1988, 181-187.

Кораћ, Станко: Преглед књижевног рада Срба у Хрватској, Загреб, 1987, 87-89.

Крстановић, Здравко: Заборављен краљ поезије // Политика експрес, бр. 11905, Београд, 11. В 1997, 8. Овај текст објављен је и у Гласу српском бр. 8273, Бањалука, 19. В 1997, 19.

Крстановић, Здравко: Земља ми је подножије, а небо возглавље // Књижевне новине, бр. 955, Београд, 1. VIII 1997, 7.

Крстановић, Здравко: Павле Соларић // Љетопис Српског културног друштва "Просвјета", 2, Загреб, 1997, 124-143.

Лесковац, Младен: Антологија старије српске поезије, Нови Сад, 1964, 329-331, 400.

Маринковић, Боривоје: Прилози библиографском изучавању писама Павла Соларића (штампани извори) // Прилози за књижевност, језик, историју фолклор, књ. XXVIII, св. 2, Београд, 1962, 127- 144.

Милеуснић, Слободан: Родослов породице Соларић // Глас светих равноапостола Ћирила и Методија, VII, бр. 104, Загреб, јануар - април, 1980. Овај текст објављен је и у Љетопису Српског културног друштва "Просвјета", Загреб, 1997, 124-126.

Младеновић, Александар: Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Мркаљ о српском књижевном језику свога времена // Зборник о Србима у Хрватској, 2, уредник Василије Крестић, САНУ, Београд, 1991.

Моачанин, Федор: Из земљеописанија Павла Соларића // Српска ријеч. бр. 323, Загреб, 18. VIII 19950, 3.

Новаковић, Стојан: Историја српске књижевности, Преглед урађен за школску употребу, друго сасвим прерађено издање, Београд, 1871, 202-203.

Остојић, Тихомир: Историја српске књижевности, Београд, 1923, 131-132.

Павић, Милорад: Предромантизам // Историја српске књижевности, 4, Београд 1991, 13, 16, 44-48, 51, 54-55, 64-65, 102.

Пантић, Мирослав: Соларић, Крељановић, Апендини // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XXIII, св. 1-2,Београд, 1957, 22-42. Овај радобјављен је и у ауторовој књизи Из књижевне прошлости, студије и огледи, Београд, 1978.

Пантић, Мирослав: Одушевљење и журба заборављеног просветитеља // Дневник, бр. 8980, Нови Сад, 31. X 1979, 9.

Петровић, Душан: Шест писама Павлу Соларићу // Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 4-5, Нови Сад, 1956/1957, 247-256.

Петровић, Теодора: Школовање Павла Соларића у Карловачкој гимназији // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XVI, св. 1-2, Београд, 1936,107-108.

Поповић, Павле: Југословенска књижевност (књижевност Срба, Хрвата и Словенаца), Београд, 1923, 82.

Поповић, Павле: "Златна књижица" Павла Соларића // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XIV, св. 1-2, Београд, 1934, 47-49.

Пурковић, Миодраг: Историја српске православне црквене општине у Трсту, Трст, 1960, 78-81.

Радојчић, Јован: Срби: Српска Крајина, Славонија, Далмација, Хрватска: биографски лексикон, Београд, 1994, 502-504.

Скерлић, Јован: Историја нове српске књижевности, Београд, 1967, 119-121. Ова Историја, у краћој редакцији, објављена је први пут 1912. године, а у дужој редакцији 1914. у Београду.

Соларић, Михаило: Дан рођења Павла Соларића // Српски књижевни гласник, књ. XXXI, бр. 8, Београд, 16. X 1913.

Стефановић, Мирјана Д. : Поезија Павла Соларића // Књижевно насљеђе Српске Крајине, зборник радова, главни и одговорни уредник Марија Клеут, Нови Сад, 1997.

Сучевић, Бранко: Павле Соларић - први српски земљописац // Српска ријеч, бр. 27, Загреб, 19. VII 1949, 3.

Фанцев, Фрањо: Загребачко школовање Павла Соларића // Наставни вјесник, књ. 38, Загреб, 1929/1930, 1-8.

Чурчић, Лазар: Павле Соларић: два века после рођења // Годишњак библиотеке Матице српске за 1980. годину, књ. 5, Нови Сад, 1982.

Чурчић, Лазар: Соларић, Павле // Југословенски књижевни лексикон, уредникЖиван Милисавац, Нови Сад, 1984, 762.

ПЈЕСНИЦИ ПАВЛУ СОЛАРИЋУ

Јован Дошеновић
ПРИПЈЕВ

Г. Павлу Соларићу кад је Земљеописаније сербско издао

Ја рисујем, Павле, твога труда дивно дјело!
Свану зора, и даница рано сјајна ниче,
Кроз дубраве и кроз шуме њене сипљу луче,
Навјешћују до вечера лепи данак зјело.

Гласно поју птичице раскошећи весело,
Славуј слави, кос преврће, и горлица гуче,
Орач њивом ојка и пастири стада луче,
Дерва гором, р’јеке пољем и јестетство цело,

Сви радости разглашују благодатно стање,
Но ја чујем, гди ми велиш, или за лепоту
Јестаствену, или за те то је рисовање?

Мили Павле, једног јутра певам и красоту,
Кад си оно Ти скупљао красно списивање,
Које теби само собом даје част вечиту.

Лирическа пјенија, Будим, 1809.

Сима Милутиновић Сарајлија
ПАВЛУ СОЛАРИЋУ

Душе крепост и устрајност срца,
Добродјетељ преизрадна, умје,
Видовитост и бесмрће Спаса -
Именом се овјенчава Павла.

Сербског ума напрв свештениче,
И великог Доситеја следче,
Сам си себи изабрао друштва;
Овјенчавши чело своје дивно.

Ти у бивше погледо си зорно,
За будуће радећ беспрекорно -
У небеском звезда т’ јату сјаје,
Неспокојном благи покој даје.

Годишњица Николе Чупића, 1905.

Јован Стерија Поповић
ПАВЛЕ СОЛАРИЋ

Споменик сени књижевника главни,
    Спремају Србљи, тако гласи вест;
Рајић, Мушицки, Доситеј преславни,
    Павловић исти ту ужива чест.

Да л’ тко и тебе, Соларићу, гледи?
    Нароку судба осуди те злом.
Целог живота једној познат беди,
    Остајеш забвен и у гробу свом.

Споменик теби! Смемо л’ то изрећи?
    Кој’ си просјакао хлеба залогај,
Трудио с’ гладан о народној срећи,
    Сад да ти плати мртав стуб овај.

Каштра тврдоћа на мермерној плочи
    Неће л’ постидет чувство рода твог?
Хладно, као стена, наше суве очи
    Пратише беду врла мужа свог.

Натписи какви? сјајни, или прости?
    Истинит натпис не буди нам срам:
"Овдека леже Соларића кости!
    Народ љубивши, презрен бјеше сам.”

Кости јадовне, јесте л’ све на броју?
    Није л’ вас хиштни повредио час?
Време разлаже непогоду своју,
    Тридесет лета растурује нас.

Прођ’те се Србљи награђат’ покојне,
    Глува за хвале црна земља јест,
У срцу љубов, не гомиле стројне,
    Срушеном венцу излишна је чест.

Јошт многи служе свенародној срећи,
    Тешкој у борби са невољом злом,
Служе и пиште оскудност носећи,
    Подвигу жертва да подлегну свом.

Пруж’теим руку, жива алче уста,
    Жив кад се труди нек за мезду зна,
Споменик мртвом награда је пуста,
    Сујетна хвала нашег празног сна.

Даница, бр. 2, Нови Сад, 1860.

Здравко Крстановић
ПРЕПУН ПРАХА ПАВЛЕ СОЛАРИЋ

Њему се отварало

Смотри
Холмић
У холмићу
Ружу
У ружи
Прстен

Од особите грађе
(Којом се скупо наплаћује
Пропаст)

Мрак у Млецима
Затиче Соларића
Док гази зеленом реченицом

Гладан

Сам

Препун праха из кога ниче
Будућа шума

Кућа, Загреб, 1978.

ОРФЕЈ

Павлу Соларићу

огњено-росна ружина дверца
поотварају све друге двери
приутихле блистају звијери
бризга кладенац расу се смерца

Београд, 26. VI 1997.

Љетопис српског културног друштва "Просвјета", Загреб, 1997.

Ода Јефте Поповића

Пјесник, прозаиста и преводилац Јефта Поповић (Сасе, Срем, 1797 - Санџак, 1833) написао је 17. октобра 1821. "Оду сјени Павла Соларића", која је изашла у додатку Новина сербски, бр. 85, 1821, 7. Пјесма не посједује књижевну вриједност па је овдје не објављујемо.

О овом издању

Сабране пјесме Павла Соларића приредио сам настојећи да њихов језик остане нетакнут, не упуштајући се у "дотјеривање" и "прилагођавање". У Биљешкама и коментарима маркиране су несумњиве грешке и спорна мјеста у ЛМС-у гдје су пјесме првобитно објављене.

У Литературу о Павлу Соларићу уврштени су и наслови који - осим погрешних података и произвољних оцјена - друго готово и не нуде. Пажљивом читаоцу и Литература може штогод рећи о нашим књижевним и културним, минулим и данашњим, приликама.

Соларић је превео низ стихова из Овидијевих Елегија и Писама с Понта, који чине дио његове расправе О истоветности Скита и Сармата. Нисмо их унијели у ово издање - ријеч је о разасутим фрагментима.

***

У приређивачком послу суочио сам се с разнородним проблемима. За одгонетање појединих ријечи и синтагми понекад су били потребни дани и дани, енциклопедијска Соларићева знања доносила су недоумице и стручњацима у неколиким научним областима, који су ми помагали.

Захваљујем се на драгоцјеној помоћи: академику Мирославу Пантићу, др Душану Иванићу, Александру Шеви, др Александру Младеновићу, др Жарку Ружићу, археологу др Александру Јовановићу, др Голубу Добрашиновићу, књижевнику и секретару Матице српске Ивану Негришорцу, књижевнику Милосаву Тешићу и књижевном историчару Јовану Пејчићу.

Користиле су ми и сугестије које нисам прихватио.

Особито сам захвалан својој жени Соњи, која је у приређивању ове књиге, с љубављу, учествовала од почетка, помажући ми у рјешавању како "техничких" тако и деликатних језичких и других питања.

Приређивач

Попис ликовних прилога

I         Захарија Орфелин: Св. Петар и Павле са изгледом Доње цркве у Сремским Карловцима, бакропис, 1770.

II         Манастир Ораховица, с модерним зградама и старом црквом.

III        Загреб, 1827. Бакрорез из Шеманове збирке.

IV         Колорисана литографија Трста, с панорамом града виђеног из неког винограда, штампана у Бечу средином XIX вијека. Оригинал се налази у бечкој Аустријској националној библиотеци.

V        Гравира Венеције с краја XVIII вијека.

VI         Факсимил Соларићевог писма Доситеју Обрадовићу, Венеција, 18. III 1810. Писмо се чува у Музејско-архивској збирци Вуковог и Доситејевог музеја, инв. бр. 18/3.

 

Рјечник мање познатих ријечи

Скраћенице

грч. - грчки
итал. - италијански
лат. - латински
њем. - њемачки
неол. - неологизам
покр. - покрајински
рус. - руски
тур. - турски
цсл. - црквенословенски

абије (цсл.) - одмах
ад (грч.) - подземни свијет, пакао
адови (грч.) - паклени
аки (цсл.) - као, као да

багрјана ( цсл. - рус.) - пурпурна, црвена, скерлетна
барбит (грч) - музички инструмент с много жица, налик на лиру
басна (цсл.) - бајка, прича; лаж
бездна (цсл.) - бездан, понор, провалија
безљубезни (рус.) - опак
безмолвије (рус.) - тишина, мир
безпамјатни (рус.) - забораван
безполезно (цсл. - рус.) - бескорисно, узалудно
безпоњатна (рус) - непојамна, непојмљива
безстрашије (цсл.) - неустрашивост
безстрашни (цсл.) - неустрашиви
безумије (цсл.) - безумље, лудост
битије(цсл. - рус.) - биће, живот
бјегле (цсл.) - брзе, лаке, слободне
бјеглац (рус.) - бјегунац
благовони, благовоно (цсл.) - мирисан, мирисно
благогласје (цсл.) - хармонија, склад
благодарје (цсл. - рус.) - захвалност
благоденство (цсл.) - срећа, благостање
благородан (цсл.) - племенит, отмјен, добар
блажити се (цсл.) - усрећивати се
блазан (цсл.) - саблазан
блази (цсл.) - добри (благ - добар)
блеск (рус.) - бљештавило, бљештавост, сјај
блисте (рус.) - сијају, блистају
блуд (цсл.) - гријех
бљусти (цсл.) - чувати
богатир (цсл.) - богаташ
бодерствовати (рус.) - бдјети
божество (цсл. - рус.) - божанство
божествовати (цсл.) - живјети као Бог
бољезн (цсл.) - болест; бол
бран (цсл.)- рат
брати - браћа
брег (цсл. - рус.) - обала
бредити ( рус.) - бунцати
брекати ( рус.) - галамити
брјацати (цсл.) - свирати
броња (цсл.) - оклоп
будити - побуђивати
будушчи (рус) - будући

в - у
вакха - баханткиња, блудна жена
валба (цсл.) - хваљење
вапи (цсл.) - боје
вар (цсл.) - врућина
варити (рус.) - претходити
вделотворен - стваралачки
вездје (цсл.) - свагдје, свуда
вековечан (рус.) - вјечит, трајан, сталан
веледушње (цсл. - рус.)- великодушније
велебност (цсл.) - величанственост, узвишеност
вели (цсл.) - велик
величество (цсл. - рус.) - величанственост
величије (цсл.) - величина
велише (рус) - заповједише
вељба - ауторитет (Соларићево тумачење)
вељеваше (рус.)- заповиједаше
венетски (итал.) - венецијански
верв (цсл.) - жар, полет, занос
версе (итал.) - стихови
вертеп (цсл.) - пећина, јазбина
вертоград (рус.) - врт, башта
вес (цсл.) - село
весна (рус.) - прољеће
ветхо (цсл.) - старо, трошно
већма - више
вешт (цсл.) - ствар, предмет
вештество (цсл.) - твар, материја
вешч (рус.) - види вешт
взаимно (рус.) - узајамно
вздиханије (рус.) - уздах
взигравати (цсл.) - скакати, играти се
взискати (цсл.) - тражити
взор (рус.) - поглед
взрачни (цсл.) - ведар
видими (рус.) - видљив
вија (цсл.) - врат, шија
вина (цсл.) - узрок
винцилир (њем.) - виноградар
висити се (рус.) - уздизати се, узносити се
висота (рус.) - висина
висп(а)р (цсл.) - вис, висина
витати (цсл.)- становати; гнијездити се
витјагиња (рус.)- увијуша
вични - вјешти
вишњи (цсл.) - горњи
вјетва (цсл.) - гранчица
вјед (цсл.) - знање
вједјети (цсл.) - знати
вјежда (цсл.) - обрва
вјено (цсл.) - дар, мираз
вјерити - повјерити
вјечносушни (цсл.)- вјечни
вјешта (цсл.) - која говори
вјештати (цсл.) - говорити
вкупје (цсл. ) - скупа, заједно
вкус (цсл. - рус. ) - укус
вкусити (цсл. - рус.) - искусити, окусити
вкушеније (цсл.) - искуство, искушење
владичество (цсл.) - владавина
владичица (цсл.) - владарка, господарица
вљудни (рус.) - у људском лику, очовјечен
вмјестити (цсл.) - примити
внезапу (цсл.) - изненада, одједном
внимати (цсл.)- пазити, чувати се
внутрења (цсл.) - унутрашња
внушеније (цсл.) - слушање
внушити (цсл. ) - слушати, чути
вњатно (цсл.) - јасно, разумљиво
вње (цсл.) - ван, изван, напољу
вовјеки (цсл.) - вјечно, заувијек
возјештавати (рус.) - јављати
возвјештај (рус.) - јављање, оглашавање
возглавје (цсл.) - узглавље
воздунути (рус.) - дунути
воздух (рус.) - ваздух
возљести (цсл.) - успети се
возљубљена, возљубљени (рус.) - драга, мила; драги, мили
возмутити (рус.) - узмутити, смутити, узбунити
возмужавши (цсл.) - мужевни, зрели
вознасјела (рус) - узнасјела, сјела једна на другу
вознешен (цсл.) - узнесен
воз(од)раст (цсл.) - узраст
возрити (цсл) - погледати
возсијавати (цсл.) - свијетлити, блистати
воји (цсл.) - војници
војно (цсл.) - вјереник, младожења
волитељ (цсл.) - љубитељ
волкодлак (неол.)- вукодлак
волна (рус.) - талас, вал
волновати се (рус.) - таласати се
волхв (рус.) - врач, чаробњак, маг (код старих Словена)
волшебна (рус.) - чаробна
воља (рус.) - слобода
вона (рус.) - мирисна
воња (цсл.) - мирис
вопљ ( цсл.) - вапај, уздисај
вопрос (рус.) - питање
воскиштавати (рус.) - усхићивати
восклицавати (цсл.) - клицати; громко пјевати уз музику
воспарити (цсл.) - узнијети се, уздигнути се, узвисити се
воспитатељ (рус.) - васпитач
воспјешитељ (рус.) - помагач
воспрјанувша (рус.) - осокољена, ободрена
восток (рус.) - исток
восторг (рус.) - занос, усхићење
вострепетати (цсл.) - устрептати,затрепетати
вперити (цсл.) - окрилити, оснажити, ојачати
впечатљена (рус.) - утиснута
впрочем (рус.) - уосталом
вражда (цсл. - рус.) - непријатељство
враждебни (цсл. - рус.) - непријатељски
вред (цсл.) - рана, повреда, озљеда; штета
врежа - изданак, пузава стабљика или лозица
врсник - вршњак, парњак
врста (рус.) - ред, стих
врушке - русалке, водене виле
вса, все (цсл.) - сва, све
всегда (цсл.) - свагда, вазда
вседржитељ (рус.) - сведржитељ
вселена (рус.) - васиона, свемир
всељубезна (рус.) - најмилија
всемирна (цсл. - рус.) - свемирска, космичка
всемогуће (рус.) - свемогуће
всемогућство (рус.) - свемоћ
всеподобно (цсл.) - потпуно слично
всесердачно (цсл.) - најсрдачније
всесожење (цсл.) - жртва паљеница
всује (цсл.) - узалуд, без узрока, напразно
всход (рус.) - узлажење, увођење
втора (рус.) - друга

гад (цсл. - рус.) - гмизавац, црв
гадитански - гибралтарски
гаданије (цсл. - рус.) - загонетка
гадано (рус.) - проречено, предвиђено
гадатељство (цсл.) - пророчанство
гадати (цсл.) -одгонетати, погађати
гананије (цсл.) - загонетка, нагађање
гибељ (цсл.) - погибељ, опасност
главизна (цсл.) - узрок, основ, почетак
глагољ (цсл.) - ријеч
глотати (рус.) - гутати
глотина цсл. - рус.) - нечистоћа
глубити (цсл.) - дубити
глубина (цсл.)- дубина
глум (цсл.) - брбљање
глухост (нлг.) - тишина
гнути (рус.) - угињати се, сагибати се
гобза (цсл.) - богатство
гобзовати (цсл.) - живјети у изобиљу, бити срећан
говјени (цсл.) - побожан, частан
год (цсл.) - година
гођа (цсл.) - угода, пријатност
голен (цсл.) - гољеница
град (цсл.) - ограда, заклон
гордиња (цсл.) - гордост, охолост
горест (цсл.) - горчина, биједа, жалост
горњица (цсл.)- горња соба
гортан (цсл.) - грло, гркљан
горуј - горко жали, тужи
государство (рус.) - држава
гражданин (рус.) - грађан
гребсти (цсл.) - пловити
грјадушчи (рус.) - будући
грјаденије (рус.) - поредак
грозно (рус.) - страшно
груз (рус.)- терет, бреме
гундати - гунђати
гушта (рус.) - густиш

даже (цсл.) - чак, штавише,
далко (рус.)- далеко
даљ (рус.) - пространство, даљина
дверца (цсл.) - враташца
движеније (рус.) - кретање
дебар (цсл.) - долина
двоумије - недоумица, двоумљење
дерзост (цсл. - рус.) - дрскост
диван (тур.) - вијеће, сабор, савјет
дивити (се) (цсл.) - чудити (се)
диво (цсл.) - чудо
дира (цсл.) - рупа, пукотина
диханије (цсл.)- дување, попухивање
дихнути (покр.) - дахнути
дичити - чинити дивним
дјејствовати (цсл.) - дјеловати
дјелавац (цсл.) - радник
дјелатељ (цсл.) - стваралац
дља (цсл.-рус.) - за
днеј (рус.) - дана
добли (рус.) - храбри
добродјетељ (цсл.) - врлина
дожд (цсл.) - дажд, киша, пљусак
дол (рус.) - долина
доља - долина, дно
домувладичица (рус.) - домаћица
допитивати - пропитивати се
дорога (рус.) - пут, цеста
достојање (цсл.) - имање
доумјевати - домишљати
древеса (цсл.) - дрвеће
древле (цсл.) - некада, најприје, давно
дрзнути (цсл. - рус.) - усудити се, осмјелити се
дрјахли (рус.) - оронули
дрски (цсл. - рус.) - смјели, храбри
другда (рус.) - понекад
дружество (рус.) - друштво, пријатељство
думати (рус.) - мислити
дурни (рус.) - рђави, лоши

жадатељство (цсл.) - тежња, жеља
жал (цсл.) - бол, жалост
жалко (рус.) - болно, жалосно
жало (цсл.) - жалац, жаока
жалоба (рус.) - жалост
жезал (цсл.) - царски жезао, скиптар
жених (рус.) - женик, младожења
жертва (рус.) - жртва
жизн (рус.) - живот
жизнодајни (цсл.) - животодајни
жила, жили (цсл.) - живјела, живјели
жилиште (цсл. - рус.) - боравиште
жилци (рус.) - житељи
житеиске (цсл.) - свакидашње, обичне
житељ (рус.) - становник
житељнице (рус.) - становнице
житељствовати (цсл.) - живјети
жити (цсл.) - живјети
жнец (рус.) - жетелац
жребиј (цсл.) - коцка, права мјера
жречествовати ( цсл.) - приносити жртву, жртвовати
жупељ (цсл.) - сумпор
журчаније (рус.) - жубор
журче - брже

забвеније (цсл.) - заборав
забвење (рус.) - заборав
завјет (цсл.) - савез; завјештање, тестамент
задрјахљела (рус.) - остарјела
занимати (рус.) - угрожавати
заприти (рус.) - затворити
зар (рус.) - сјај, свјетлост, одсјај, одсјев
зареније (рус.) - зарење, обасјавање
заснубити (цсл) - зажељети, жудити
заутрашње (цсл.) - сутрашње
зачатије (цсл.) - зачеће
зашто - јер
зблажене (цсл.) - ужаснуте, саблазнуте
здје (цсл.)- овдје, ту
зелије (цсл.) - зеленило, биље
земљеродни (рус.) - рођен на земљи, човјек
зјати - зјапити
зјело (цсл.) - врло
злак (цсл.) - влат траве, растиње
злачан (цсл.) - травнат, траван
злост (рус.) - зло, злоћа
знаме (цсл.) - знак
зној (цсл.) - врућина, жега
зрак (цсл.) - лице, обличје
зрити (цсл.) - гледати, видјети

ибо (рус.) - јер, пошто
иго (рус.) - јарам
иже (цсл.) - који
избитак (цсл.) - богатство, обиље
извјестије (рус.) - вијест, новост
извјет (рус.) - изговор
издати - објавити, обзнањивати
изјевати - излијевати
излишан (цсл.) - сувишан
изобрјети - открити, пронаћи
изрјадно (рус.) - изабрано, дивно
изумљавати (цсл.) - из ума излазити, збуњивати се
имушчество (рус.) - имање
ина, ини, ино - друга, други, друго
иногда (цсл. - рус.) - некада, понекад
иноплемни (рус.) - који припада другом племену, народу
искусити (цсл.) - искушати
испештрен (цсл.) - ишаран
истоштати (цсл.) - рушити, празнити
исход (цсл.) - почетак, излазак

јављати (цсл.) - остављати трагове
јавно (цсл. - рус.) - јасно
јагмити се (тур.) - лакомити се
јазва (цсл.) - рана
јазвити (цсл.) - ранити
јего (рус.) - њега
једа (цсл.) - зар
јеј (рус.) - њеној
јестествен (рус.) - природан
јестество (рус.) - природа
јудол (цсл.) - долина
јужик (цсл.) - рођак
јуни (цсл.) - млади
јуност (цсл.) - младост
јуноша (цсл.) - младић
јуношески (цсл.) - младићки
јуродив (цсл.) - луд, безуман, "божији човјек"

каде (покр.) - када
кадило (цсл.) - тамјан; кадионица
каје ( рус.) - жали (се)
карнијнске - које припадају илирско-келтском племену Карни
на лијевој обали Дунава
касати (цсл.) - дотицати се
кашње (покр.) - касније
кертина (рус.) - кртица
кладјаз (цсл.) -кладенац, студенац
клија (покр.) - листић са лицом
клуба - одвртна направа за подизање терета, чекрк, витло
кљетка (цсл.) - коморица, собица
кључ (цсл. - рус.) - врело, извор
кљученица - рупа за кључ
кључити - десити се
књижник (рус.) - књижевник
козн (цсл.) - лукавство
кознодјејство (цсл.) - замка, засједа
колесница (цсл.) - велика дугачка кола; кочија
коло (цсл.) - круг
кончина (цсл.) - крај, свршетак
крамолни (цсл.) - узбуђен, узнемирен
крат перви (цсл.) - први пут
крило - окриље, ослонац
крјепка (цсл.) - снажна
кромје (цсл. - рус.) - ван, осим
кромјечно (цсл.) - крајње
кропити (цсл.) - шкропити, прскати
кротост (рус.) - кроткост
круг (рус,) - простор у домету нечега, затворени ток,
повезани низ збивања
крушити (рус.) - дробити се, мрвити се
ктело, ктесте - хтјело, хтједосте
купјел (рус) - крстионица

ладе - слажу се, сложно живе
ладра (итал.) - крадљивица
ласно (покр.) - лако
ласт (рус.) - пераје
лесно (цсл.) - лажно
лест (цсл.) - лаж; превара
лестни (цсл.) - лажни
лив (неол.) - сјевер: ову ријеч Соларић је сковао на основу имена Ливонија. То је покрајина на Балтику, на крајњем сјеверу Латвије; Ливонци су народ сродан Естонцимаи Финцима; Соларић их назива Ливи.

лик (цсл.) - лице, облик
ликовати (цсл.) - играти
лихва (цсл.) - корист
лобзаније (цсл.) - пољубац, љубљење
ловка (цсл.) - замка, засједа
ловко (рус.) - спретно, вјешто
логовиште (рус.) - јазбина
ложесна (цсл.) - материца
лоно (цсл.) - њедро, крило, наручје
лукав (рус.) - ђавољи, зао, подмукао
лусак - вјероватно од италијанског луссо: раскош, сјај
луч (рус.) - зрак свјетлости
луча (рус.) - свјетлост, зрак свјетлости
лучше (цсл. - рус.) - боље
љес (рус.) - шума
љести (цсл.) - ићи, кретати се
љуба - жена, супруга
љубва - љубав
љубов (цсл. - рус.) - љубав
мазда (цсл. - рус.) - награда, плата
мезда - види мазда
мело - пометња, метеж
мерзост (рус.)- мржња
мертва (рус.) - мртва
мест (цсл.)- освета, казна
мете - помете, збуни
мечтаније (цсл. - рус.) - маштање
мило (рус.) - сапун
милосник - љубавник; миљеник, љубимац
милота - милина
мимошла (рус.) - мимогред
мир (цсл. - рус.) - свијет, космос
мирски (цсл. - рус.) - свјетовни
мисал (цсл.) - мисао
млат (цлс.) - чекић
мнити (цсл.) - мислити
множество (рус.) - мноштво
могуће (рус.) - моћно, силно, јако
можно (рус.) - могуће
молбиште (цсл.) - паганско светилиште
молва (цсл. - рус.) - бука; врева, метеж; гласина
молчаније (цсл.) - ћутање, шутња
мост (цсл.) - мошт
мошња - кеса, торбица
мужати се (цсл.) - стицати мужа, удавати се
мужескије - мушких
муж - човјек
мужицка - људска
муза - свака од девет богиња, кћери Зевса и Мнемосине;
извор пјесничког надахнућа
муса - види муза

набљудавати (рус.) в. бљусти
навјет (рус.) - клетва
навјетник (цсл,) - клеветник
надежда (рус.) - нада
надеждно (рус.) - с надом
наитије (цсл.) - обузимање, страст
најпаче (цсл.) - нарочито
наљацавати (цсл.) - затезати, запињати
наперсник (цсл.) - миљеник
нарећи (цсл.) - назвати
наскоравати (цсл.) - обнављати; подмлађивати;приближавати
наслаждавати (цсл.) - наслађивати, уживати
наспорити (цсл.) - прибавити, подарити, повећати
насушни (цсл.) - потрени
находити (рус.) - налазити, проналазити
начало (цсл.) - начело
начети (цсл.) - почети
нашта - ради чега; чему
небитије (цсл.- рус.) - небиће, непостојање
небопаран (цсл.) - који узлијеће на небо, продире кроз небесне сфере
неборима - необорива
невечерње (цсл.) - гдје нема вечера, које не залазе
невидимо (рус.) - невидљиво
невједали (цсл.) - не знали
невјежа (цсл.) - незналица,простак
невјечими - пропадљиви
негасима - неугасивог
негда - некад
негли (цсл.) - можда; дакако
недвижиме (рус.) - сталне, непромјењиве, непокретне
недоумна (цсл. - рус.) - у незнању, у недоумици, збуњена
неже (ли) (цсл. - рус.) - него, него ли
незабвено (рус.) - незаборављено
незнанство - незнање
неистовиј (рус.) - снажан
неисчетне (цсл.) - небројене
нејма - нема
неможно (цсл. - рус.) - немогуће
ненавидјети (цсл.) - мрзити
ненавист (цсл.) - мржња
неневјестна (цсл.) - без женика, неудата
непалим - неспалив
неподвижна (рус.) - непомична; код Соларића недодирљива
непостижан (рус.) - недокучив, недохватан
нетљен (цсл.) - нераспадљив, вјечан
неужито - непроживљено
нечестив (цсл.) - безбожан, грешан
нибуд - штогод, који год; никада
низврћи (цсл. - рус.) - пасти у бездан, провалију
низлијати - излијевати
низу (цсл.) - доле, ниско
нињешне (рус.) - садашње
нињешност (рус.) - садашњост
ничто (рус.) - ништа
ничтожество (рус.) - ништавило
нишчи (рус.) - сиромашан
новизна (рус.) - новина
ноздри (рус.) - ноздрве
но (рус.) - али; него; већ; да
нрав (цсл.) - природа, нарав
нуће - божански часак; вишња љубав и само божанство (Соларићево тумачење)

њест (рус.) - нема, није
њивјани - који припадају њивама

обајана (рус.) - бајна
обветшати (рус.) - остарити, похабати се
обида (цсл.) - увреда
обидјети (цсл.) - увриједити
обискати (рус.) - претражити, претрести
обитељ (рус.) - стан; обитавалиште, кућа
објатије ((руса.) - њедра, загрљај, наручје
облиставати (неол.) - чинити блиставим
обојак - тканина којом се обавијају стопала
образ (цсл.) - лик, слика; обличје; ум
обратити се (цсл.) - окренути се
обрјети (цсл.) - наћи
обстрегавати (рус.) - чувати, вребати
обурјавати (рус.) - узбуркавати
овда (покр.) - овуда
одар (цсл.) - кревет, постеља
одежда (рус.) - одјећа
одзив - одјек
одреда - оно што је одређено, предодређено
одселе - одсад
ожестјети (рус.) - отврднути
окрест (рус.) - околина; около
окрњавати - крњити, откидати
онда (покр.) - онуда
опивати - опијати
ополчавати (рус.) - наоружавати
опута - кожна врпца којом се везују опанци
ора (итал.) - час, доба
освјештена (цсл.)- обасјана
осјазавати (цсл.) - опипавати
осјенити (цсл.) - покрити сјенком; обљубити
оскорда (цсл.) - сјекира
остан - остатак
остров (цсл.)- острво
отверзите (цсл.) - отворите
отвјет (цсл. - рус.) - одговор
отлука (рус.) - одвојеност, искључивост
отперти (цсл.)- отворити, откључати
отрада - утјеха
отражавати (рус.) - одстрањивати, одбијати
отрок (цсл.) - дијете, младић
отсуствије (рус.)- одсуство
отуждити (цсл.)- отуђити
отчизна (рус.) - отаџбина
отчиј - очев
отчић - синотаџбине

пагуба (цсл.) - пропаст, несрећа
падеж (цсл.) - падање, пад, грешка
пажит (цсл.) - паша
паки (цсл.) - опет
паладиј - штит богиње Атене
памјатозлоб (нлг.) - злопамтило
парити - летити
пасњачји - пасји
пастушески (рус.) - пастирски
паче (цсл.) - штавише
печал (цсл. - рус.) - жалост, туга, мука
пештера (цсл.) - пећина
пиво (цсл.) - пиће
пир (цсл.)- гозба
пиршество (цсл.) - гошћење, чашћење
писак (рус.) - врста свирале
пића - храна
пишно (цсл.) - величанствено, дивно
пишност (цсл.) - величанственост, дивота
пишча (рус.) - храна
пјевац (рус.) - пјесник
пјело - пјевање
пјење (цсл.)- пјевање
пјесна (цсл.) - пјесма
пјети (цсл.) - пјевати
пјетиј - славан, достојан поштовања
плити (рус.) - пливати
плот (цсл.) - тијело
пљасаније (рус.) плесање
пљесканије (рус.) - запљускивање
пљеши (цсл.) - ћелав
побједитељ (цсл.) - побједник
повинованије (цсл.) - покоравање
повод - узда, улар
повседневно (цсл.) - свакодневно
погибељ (рус.) - опасност, пропаст
погибнути (цсл.) - погинути, пострадати, пропасти
поглумити се (цсл.)- замислити се, промислити
погода (рус.) - вријеме
подвиг (цсл. - рус.) - борба, напор
подимити (рус.) - подигнути
подобају (рус.) - сличе; приличе, доликују
подливати (рус.) - долијевати, досипати
подобан, подобна (цсл.)- сличан, слична
подобити (цсл.) - угледати се на некога, бити сличан
некоме, бити као неко
подуштати (цсл.) - подстакнути, подговорити
пожити (цсл.) - поживјети
позрити (цсл.) - погледати
појати (цсл.) - пјевати
покој (цсл. - рус.) - мировање, починак
покојни (цсл. - рус.) - мирни, спокојни
покољење (цсл.) - род, породица
покров (цсл.) - покривач
полза (цсл. - рус.) - корист
полност (рус.) - пуноћа
помнити (цсл. - рус.) - појмити, сјећати се
помисал (цсл.) - помисао
помошчни (рус.) - помоћни
понављати - обнављати
поне (цсл.) - бар, барем
попечатељ (цсл. - рус. ) - старатељ
попрати (цсл. - рус.)- погазити, уништити
пособити (цсл.) - помоћи
постав (цсл.) - основа у ткању платна
потајени (рус.) - скривени
поуглубити (рус) - удубити се; уживети се
почест (рус.) - почаст
почему (рус.) - зашто
почити (цсл.) - одморити се, отпочинути
почитовати (рус.) - поштовати
правост (цсл.) - законитост
праздност (цсл. - рус.) - беспосличење
превелебна - преузвишена
превиспрен (цсл.) - духован, преузвишен, велеуман
превозмажу (рус.) - снаже, јачају
превосходити - превазилазити
предвара (рус.)- претицање, предухитрење
предварити (рус.) - предухитрити, предусрести
предгадан (цсл.) - проречен, предвиђан
предпочтити (цсл.) -учинити важнијим, више цијенити
предпразденство (цсл. - рус.) - претпразник
предство - првенство
пређе - прије
преизбитак (цсл.) - преобиље
преизредна (цсл.) - изванредна, прекрасна
преисподни (цсл.) - подземни
преиспештрена (цсл.) - ишарана, пуна шара
прекосити - пресити
прелагати (цсл.) - премјештати
прелест (рус.) - драж, чар; љепота
преминовати (цсл.) - мијењати се. пролазити
премињују - види преминовати
преобличје - преображај
препојасан - опасан појасом, препасан
прерађати се - препорађати се
престолствовати - држати пријесто
прех - над, преко
пречислити (цсл. - рус.) - пребројати
пригвождавати (цсл.)- прикивати
призрак (цсл.) - привиђење
призирати (цсл.)- гледати на нешто
призрити (цсл.) - погледати
приклад (цсл.) - примјер; образац
прикусити (цсл.)- окусити, пробати
прилика - изглед, слика, представа
принести (цсл.) - пренијети
приницати (цсл.) - пажљиво гледати
припета (рус.) - догађај
припетити (рус.) - десити се
приска (цсл.) - прска
присмикавати (рус.) - пузити, гмизати, приљубљивати се
присно (цсл.) - вјечно
присносушни (цсл.) - вјечни
пристрастије (цсл.) - наклоност
присуствије (рус.)- присуство
причет (цсл.) - свештенство, клер
причина (рус.) - узрок
пришелница (цсл.) - придошлица, која је приспјела
пришелствовати (цсл.) - пребивати, настанити се
продерзљиви (рус.) - дрски
прозба (рус.) - молба
прозвиште (рус.) - име, надимак
прозиме- име
прозирати (цсл.) - провиђати; прогледати; предвиђати
прозјабавати (цсл.) - ницати, процвјетавати
прозјабло (цсл.) - никло
произвати (цсл.) - желити
промисал (цсл.) - промисао, старање Божије о свијету
пронзати (цсл.) - погађати, нагађати; бости
пронирати - помаљати се, продирати
пронре - продре
пропаст (цсл. - рус.) - понор, провалија
пророческо (цсл.) - пророчанско
пророчество (цсл.) - пророчанство
противножник - противник
профеј (грч.) - пророк
прохође (цсл.) - пролазак
прочи, прочно (цсл.) - остали, остало
прузи (цсл.) - скакавци
птенци (цсл. - рус.) - голуждрави птићи
путир (грч.) - чаша; код Соларића крчаг

раб (цсл. - рус.) - роб
рабина (цсл.) - слушкиња, робиња
равно (цсл.) - исто, једнако
разбојно - разбојнички
разботјевати (цсл.) - умножавати се
развје (цсл.) - осим
разгнути (цсл.) - отворити
раздвижне (рус.) - различите
разженути (цсл.) - растурити
разити - поражавати, уништавати
различије (цсл.) - разлика
разлучно (цсл.) - раздвојено
разснути - раскинути
рачити (цсл.) - вољети
раченије (цсл.)- љубав
рвеније (цсл.) - такмичење
рвине (цсл.) - руине
рдив (рус.) - црвен, румен
резво (цсл.) - несташно, живахно
риданије (цсл.) - ридање, јецање, јаукање
рисовање (рус.) - приказивање, цртање, описивање
риза (цсл.) - одјећа, хаљина, плашт
рјесно (цсл.) - стварно, збиљски
рогаљ (цсл.) - угао
рогоз (цсл.) - трска
родилница (цсл.) - породиља
рожане (цсл.) - које су од рога
розга (цсл.) - гранчица
рок (рус.) - судбина
ронити - испуштати
рота (цсл.) - клетва; заклетва
руси - црвени

сад (цсл.) - врт, башта
сажан - досежан
самвика (цсл.) - старохалдејски музички инструмент
с три жице
сверканије - свјетлуцање; блистање
сверх - изнад
светотатац (цсл.) - оскрнавитељ светиње
свидјетељ, свидјетељство (цсл.) - свједок, свједочење
свирјел (цсл.) - свирала; фрула
свјатило (цсл.) - храм, светилиште
свјет (цсл.) - свјетлост
свјетило (цсл.) - небеско тијело
свјештити (цсл.) - свијетлити
свјатошесто (рус.) - поклоништво
својеј (рус.) - својој
се - све
седмошарна (цсл.) - седмобојна
селско - сеоско
си - овај
сирјеч (цсл.) - то јест, заиста, дакле
сјејатељ (цсл.) - сијач
сјени (цсл.) - чула
сјети (цсл.) - замке, мреже
сјуду (цсл.) - овамо
сказаљка (рус.) - казивачица, приповједачица
сказивати (цсл. - рус.)- казивати, објашњавати
скверни (цсл.) - нечист, прљав; ружан, постидан
сквозје (цсл.) - кроз
скопити (цсл. - рус.) - скупити
скорб (рус.) - брига, туга, жалост
скоротечни (цсл.) - брзи
скот (цсл.) - животиња
скрежеће (цсл.) - шкргуће
скрижал (цсл.) - закон; стијена; даска; таблице
скроз - кроз
скудим (цсл. - рус.) - оскудни
скупост (рус.) - шкртост
сладост (цсл.) - наслада, уживање
слап (рус.) - вруће успарење као од огња
слово (цсл.)- ријеч, ум, разум; заповијест; проповијед; разговор
словесан (цсл.) - разуман, духован
служеница - слушкиња, служавка
сљезти (цсл.) - сићи
смрчак - смрека, бор, јела
снимати (рус.) - скидати
снубити (цсл.) - жељети, жудјети за нечим
сњед (цсл.) - јело
сњедни (цсл.) - који је за јело
собор (цсл.) - сабор, збор
собране (цсл.) - сабране
совершавати (цсл.) - испуњавати, извршавати, свршавати
совјест(цсл.) - савјест
совјет (цсл.) - савјет
совокупи (цсл.) - скупи
соволшебне - чаробне
согласије (цсл.) - сагласје, склад
содјео (цсл.) - саградио
созвјездије (цсл.) - сазвијежђе
создана - види создати
созданије (цсл.) - грађевина, творевина
создати (цсл.) - створити
сознање (рус.) - сазнање
сојуз (рус.) - савез
сокровиште (цсл.) - ризница, скровиште
сонмиште ( цсл.)- збор, суд
сонога (цсл.) -сненога
сосердије (рус.) - сродство
состав (цсл.) - састав, склоп, спој
сот (рус.) - саће
сочетани (цсл.) - сједињени
сошествије (цсл.) - силазак
сплачивати (рус.) - збијати, спајати
спретан - спутан, затворен
спропретан - скривен
спутно (рус.) - отежано
срастворити (цсл.) - слити, спојити, смијешати
стерн (рус.)- свирала од стрњике (стрни)
стјажатељ (рус.) - посједник
столпостијена (цсл.) - вавилонска кула
стољ (рус.) - тако, толико
стрекотати (рус.) - крештати
сторично (цсл.) - стоструко
страст (цсл.) - страдање, бол, мука
стремити (цсл.) - наваљивати
стрло - сатрто, сатрвено, уништено
стројити (цсл.) - градити, уређивати
стужа (цсл.) - студен, хладноћа
судеб књига (цсл.) - судња књига, књига судбина
сумна (цсл.) - сумњива
суров (цсл.) - мрачан, невесео
суша (рус.) - копно
сушт (цсл.) - прави, истински
суштество (цсл.) - биће, природа
сцјепљен (рус.) - калемљен

таинство (цсл.) - тајанство, тајна
так (рус.) - тако
такожде (рус.) - такође
твар (цсл.) - творевина, створење, оно што је Бог створио
тегота (рус.) - тешкоћа, невоља; терет
тезоимни (цсл.) - истоимени
тимпан (грч.)- мали бубањ, таламбас
тисјашч (рус.) - хиљада, тисућа
тља (цсл.) - трулеж, глина; црв
тма, тме (цсл.) - тама, таме
тму-тем - мноштво
токмо (цсл.) - само
толи - толико, толики; дотле
толп - дно ступа
толпа (рус.) - руља, свјетина, гомила
тољ - толико
торжество (цсл.) - славље, свечаност
торжиште (цсл.) -тржиште
точило (цсл.) - корито кроз које тече вода низ брдо или
планину
травити (рус.) - таманити; уништавати
треба - имати потребу, требати
требиште (цсл.) - идолски храм; земљиште посвећено
божанству, са храмом
трех - трију
трина - утрина
трисвјато (цсл.) - које блиста свјетлошћу Свете Тројице
трогајући (рус.) - ганути
трон (грч.) - пријесто
трост (цсл.) - трска
трошће (цсл.) - тршће
труд (цсл.) - страдање, мука
трус (цсл.) - потрес, земљотрес
туземац (цсл.) - урођеник
тук (цсл.) - сало, дебљина, једрина; обиље
тул (цсл.) - тоболац за стријеле
туне (цсл.)- узалуд
тучан (цсл.) - дебео. масан, угојен; плодан, родан
тушта - мноштво, велика количина

убирати се (рус.) - спремати се за одлазак; склањати се
ублажити (цсл.) - узвисити, учинити блаженим
убожество (цсл. - рус.) - сиромаштво
убор (рус.) - одијело; украс, накит
уви - јао
углубити (рус.) - удубити се, уживити се
угодије (рус.) - угода, задовољство
угрјуми (рус.) - мрзовољни, суморни
удержати (рус.) - задржати; бити јачи; свладати, побиједити
удолије (цсл.) - долина
удручена (рус.)- укроћена
ужасна цсл.) - чудна, страшна
ужевено (цсл.) - проживљено
ужиће (цсл.) - ужитак
уза (цсл.) - оков, верига, ланац
узина (цсл.) - тјеснац
узмножни - моћници
улог - закон (Соларићево тумачење)
умертвије (рус.) - мртвило, смрт
умертвити (рус.) - убити, усмртити
унивати (цсл.) - клонути духом, малаксати
упитане (цсл.) - нахрањене
урок (цсл.) - задатак
урчен - утврђен, одређен
урочити (цсл.) - одредити, означити
усердије (цсл.) - добра воља
усердни (цсл.) - предани, добровољни
утвари (цсл.)- благо
утомљена (рус.) - уморна
уханије (цсл.) - мирис, мирисање
ухати (цсл.) - мирисати
ухиштрен (цсл.) - препреден
участ (рус.) - судбина, удес
учасник (рус.) - учесник
уштедрен (цсл.) - милостив или сажаљив према некоме

хижа (цсл.) - кућа
хиштњи (цсл.) - грабежљиви
ходница - стаза
холм (цсл.) - брежуљак, хум
хоћа (цсл.) - мада, премда
храмина (цсл.) - дом, кућа
хребет (рус.) - кичма
худ (цсл.) - зао, рђав; жалостан

цареј (рус.) - царевa
цијевница (цсл.) - свирала, фрула
цијелити - исцјељивати, лијечити
цитара - цитра, врста лире са око четрдесет жица
цјењи - цјењенији

чадо (цсл.) - дијете, чедо, син
чајати (цсл.) - чекати
чами - чула
червен (рус.) - црвен
чермна - црвена као ватра; код Соларића ватрена
чловиствују - човјечују
част (цсл.)- дио, комад
чезнути (цсл.) - ишчезавати
человјек (рус.) - човјек
черв (рус.) - црв
червен (рус.) - црвен
черна (цсл.) - црна
чернинија (цсл.) - шумска дивља смоква
чертог (цсл.) - палата, двор, ложница
чесност (цсл.) - светост, достојанство, поштење
чест - (цсл. - рус.) - част
числити (цсл. - рус.) - бројити, убрајати
число (цсл.) - број
чистосердна - искрена, простодушна
чистосерђе - искреност, простодусност
читап (тур.) - писмено наређење
чло - види числити
чрево (цсл.) - утроба, материца
чрезвичајни - изванредан, необичан, особит
чрезмјерна (рус.) - претјерана, прекомјерна
чресла (цсл.) -бокови, бедра
чтене (рус.) - свете, побожне, поштоване
чтенонравне - часне, поштоване
чтец (цсл.) - служитељ за вријеме обреда
чтитељ (рус.) - поштовалац
чтити (цсл.- рус.) - поштовати
что (рус.) - што
чувствитељство (рус.) - осјећање
чужа, чужеј, чужи (цсл.)- туђа, туђој, туђи

шептаније (цсл.) - шапутање
штедар (цсл.) - дарежљив

 
 

ЦИП – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

886.1-1

СОЛАРИЋ, Павле
Гозба : сабране пјесме / Павле Соларић ; приредио Здравко Крстановић. – Београд : Српско културно друштво "Зора", 1999 (београд : АМИ). – 232 стр. ; 21 цм. – (Библиотека Кладенац : српска културна баштина од Барање до Боке Которске ; књ. 1)

Тираж 1000. – Стр. 7-13: Небеско слово Павла Соларића /

Здравко Крстановић. Биљешке и коментари: стр. 133-156: – Животопис Павла Соларића: стр. 159-174. – стр. 189-195: Пјесници Павлу Соларићу / Јован Дошеновић. – Рјечник мање познатих ријечи: стр. 201-227. – Библиографија: стр. 175-181
996.1-3 929:801 Соларић П. 012 Соларић П. 016:929 Соларић П.

а) Соларић, Павле (1779-1821) –
Биобиблиографије
ID=78902796

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

solaric azbuka

Азбука за буквар Павла Соларића, бакрорез Ј.А. Зулијани, Венеција 1814.

 

 

 

Биљана Панић-Бабић

Филозофски факултет, Бања Лука

Соларићеве мисли о језику и правопису

Електронски извор: http://kovceg.tripod.com/solariceve_misli.htm

_____________________________________________________________________

САЖЕТАК: Досадашња проучавања језика XIX вијека заиста су исцрпна и пружају обиље чињеница. Међутим, може се рећи да многа питања у вези с овим периодом, још увијек, нису довољно истражена, нити довољно позната. Тако, на примјер, језик Павла Соларића, пјесника епохе предромантизма, аутора радова из филозофије, филологије, историје, географије, библиографије и етнологије – аутора чија су дјела штампана у првим деценијама XIX вијека, до данас није систематски и цјеловито истражен. У нашем раду је дат преглед досадашњих осврта појединих аутора на језик у дјелима Павла Соларића, такође су наведене Соларићеве мисли о језику и правопису.

_____________________________________________________________________

Biljana Panić-Babić

SOLARIC’S THOUGHT ON LANGUAGE AND ORTHOGRAPHY

Modern studies of the XIX century language are comprehensive and contain plenty of facts. However, a lot of issues in relation to this period are not examined enough, or they are not familiar enough. For example, the speech of Pavle Solaric, pre-Romanism poet, the author of philosophical, philological, historic, geographical, bibliographical and ethnological works – the author whose books were printed in the first decades of the XIX century – until today are not systematically and thoroughly examined. In our papers, a review of recent studies of some authors on the speech in the works of Pavle Solaric was given; some of Solaric’s thoughts on language and orthography are also mentioned.

_____________________________________________________________________

1.0. Почетком XIX вијека међу српским интелектуалцима расправља се интензивно о књижевном језику, а основна мисао која се у тој расправи искристалисала јесте: српској култури и књижевности потребан је један и јединствен књижевни језик. За народни језик у књижевности и просвјети залагали су се млади писци – Павле Соларић, Јован Дошеновић, Сава Мркаљ и Лука Милованов1. Иако се сваки од поменутих аутора трудио да му текст буде разумљив читаоцима, дакле, најширој читалачкој публици, нису могли у потпуности да тај идеал и остваре.

Наравно, расправа о предностима једног или другог облика књижевног језика потекла је раније, још почетком XVIII вијека, а приједлози за народну основицу књижевног језика први пут су се појавили шездесетих година XVIII вијека и то у дјелима Захарија Орфелина2. Дакле, и у XVIII вијеку, слиједећи захтјеве да се за народ пише њему разумљивим језиком, српским језиком нека своја дјела пишу, између осталих, Венцловић, Орфелин и Рајић, а томе треба додати и Доситејева настојања да пише народним језиком3.

Језик који се одражава у Соларићевим дјелима представља тип књижевног језика који се употребљавао до Вукове реформе. Тај период, у историји српског књижевног језика који претходи Вуковој реформи, обиљежен је изразом славеносрпски. У дјелима писаца славеносрпског периода4 уобичајено је било истовремено присуство особина рускословенског језика и народног који је био у основици матерњег језика одговарајућег писца5 чак у једном истом тексту односно дјелу6. „Степен присуства једних или других поменутих особина није био устаљен већ је зависио од разних чинилаца: од тематике којој је одређено дело посвећено, од читалачке публике којој је то дело намењено, од писца и његовог односа према употреби народних и рускословенских језичких црта и сл.“ (Младеновић 1977:157).

Ипак, „општа линија развитка славеносрпског језика ишла је, прво, ка већем приближавању српском народном језику, ка већој његовој србизацији“ (Младеновић 1989:83).

Према Љиљани Суботић, оно што се углавном подразумијева под термином славеносрпски „не треба схватити као статичну вредност већ као динамичну структуру која се мењала и еволуирала од структуре у чијој је основи био рускословенски систем са којим су се мешали елементи српског регионалног вернакулара на готово свим нивоима језичког система, до оног типа језика – чијим се родоначелником може сматрати Доситеј Обрадовић, а кога су следили многи војвођански писци током прве половине XIX века, који је у својој основи био српски са одређеним елементима, углавном из периферне језичке структуре (пре свега из лексичког система), који су били рускословенске провенијенције – такозвани 'славенизми'“ (Суботић 2004:164).

Павле Ивић овај тип језика сматра 'сложеном мешавином' у којој је било „поред рускословенских и српских елемената, још увек и правих руских. За разлику од руског књижевног језика, у којем је мешавина током више векова постепеног развоја стигла да се кристалише, у славеносрпском је владала флуктуација са мноштвом неједнакости између једног писца и другог, између једног дела и другог, чак од једне реченице до друге. Славеносрпски је језик чија се граматика не може написати. У њему је у начелу било могуће све што постоји у најмање два друга језика, српском и рускословенском, евентуално још и у трећем, руском. Уместо граматике, адекватан начин приказивања стварности овог језика је статистички пресек“ (Ивић 1971:171).

У сваком случају, српска култура предвуковског и вуковског периода без славеносрпског језика и писаца славеносрпског периода данас се не може замислити7, управо зато што је славеносрпски језик неодвојив дио српске духовности.

1.1. Павле Соларић8 рођен је у Великој Писаници код Бјеловара 27. јула 1779. године9. Угледна породица Соларић доселила се у Велику Писаницу из Босне у првој половини XVIII вијека10. „Павле, књижевник, био је унук Павла, званога Пауна, капетана ... једнога од оне тројице браће, што су се по предању доселили овамо из Босне...“ (Соларић 1913:620). Породица Соларића имала је библиотеку11 у којој је, између осталог, било грчких и латинских књига, те српских литургијских књига из XVI вијека. Павлов отац Никола12 написао је, поред ситнијих дјела, географију на "Славенском эзику"13, коју је намјеравао да објави, али није то и учинио.

Основна школска знања Соларић стиче прво у Великој Писаници, а затим у Крижевцима14. Школске године 1793/4. ученик је Загребачке гимназије. Послије тога, Соларић одлази на петогодишње школовање у Сремске Карловце15. У Карловачкој гимназији учи славеносрпски, латински и њемачки језик. Међу најбољим ученицима је у својој класи, увијек први или други по успјеху16.

Почетком 1799/1800. Соларић започиње, а крајем школске 1802/1803. године завршава студије на загребачкој Краљевској академији наука (Regia Academia Zagrebiensis). Дипломирао је с одличним успјехом студије филозофије и права, а након тога „морао је Соларић пожелети да настави школовање у неком од великих духовних центара западне Европе“ (Чурчић 1980:89), те је отпутовао у Италију, у Падову.

Када се 10. децембра 1803. у Падови састао са Доситејем Обрадовићем и Атанасијем Стојковићем, „два најученија оновремена Србина“ (Чурчић 1980:89), Соларић је, без сумње и на њихов подстицај, одлучио да се посвети књижевно-научном раду17. Убрзо је прешао у Венецију, гдје је радио као коректор у штампарији Пане Теодосија, а од 1804. године почео је да објављује своја дјела. У наредном периоду много је писао, преводио и објављивао.

Управо у том периоду долазе и многа познанства и пријатељства Соларићева са угледним личностима тог времена, између осталих, 1810. године са пољским научником грофом Јузефом Сјераковским (1765–1831)18, чланом варшавског Друштва пријатеља науке, који је скупљао грађу о историји Словена19, затим, 1816. године, са лордом Фредериком Гилфордом (1761– 1827), бившим гувернером Цејлона, који се интересовао за Словене и био цијењен у тадашњим славистичким круговима20.

У Венецији се упознао и са архимандритом Герасимом Зелићем (1817) и књижевником Иваном Крељановићем Апендинијем (1819). С Вуком Стефановићем Караџићем се дописивао износећи му своје идеје о језику и правопису, а познато је да му је и Копитар слао књиге. Соларић је имао велику жељу и намјеру да „преузме надзорништво над српским школама у Хрватској или Далмацији“ (Андрић 1902:112), али му се та жеља није остварила.

Умро је у Венецији 6. јануара 1821. године, измучен болешћу, у крајњој биједи и оскудици21. Нажалост, нема података гдје је сахрањен и гдје му се налази гроб.

1.2. Једина монографија о животу и стваралаштву Соларићевом настала је прије нешто више од сто година из пера аутора Николе Андрића, али и она представља „само скицу“ (Маринковић 1962:137) за будућа систематска истраживања дјела Павла Соларића.

О вриједности поетског стваралаштва Павла Соларића написан је већи број радова. Писано је и о његовом раду на пољу историје, географије и библиографије. Поједине оцјене су каткад неодмјерене и иду од заиста неоправдане критике22 до (пре)наглашеног величања23 Соларићевог књижевног и научног рада.

С друге стране, међутим, о језику Павла Соларића до данас није цјеловито писано, иако је било аутора који су се у својим радовима дотицали неких језичких црта код Соларића или су пак коментарисали његов филолошки рад24, углавном узгред. Према томе, навешћемо, прво, уопштене оцјене и мишљења аутора о Соларићевом језику, а затим споменути, додуше малобројне, ауторе који су проучавали конкретније језичке црте у Соларићевим дјелима.

1.2.1. Никола Андрић25 дао је сљедећу оцјену о језику Соларићевих дјела: „видјет ћемо, да је Соларић у свим својим дјелима дволичан. Поједина су му дјела штампана елегантним грађанским писменима и бираним народним језиком, а поједина (већином филолошка, као Буквар, Дабишина диплома и Римљани) тврдом и дебелом црквеном ћирилицом са свом тежином славеносрпског научног апарата, гдје је чак и стране пагинирао – словима. Имао је – а у томе је много сличан Лукијану Мушицкоме – превише респекта пред ортографским и језичним традицијама. Стајао је, рекао бих, одвише под моралном влашћу чича Стеве (како је Вук сатирички називао непријатеља свог и непријатеља народних писаца, уображеног и немилосрдног митрополита Стратимировића). У томе је и Соларић имао – да се послужимо Вуковом ријечју – нешто Лукијанове 'калуђерштине' (Андрић 1902:150).

1.2.2. И други су аутори уочили двојство код Соларића у погледу језика и правописа. Тако, на примјер, Андра Гавриловић пише: „Шта је Соларић мислио о књижевном језику и о правопису? Он је могао писати добрим језиком народним, и он је тако, кад што, и писао, употребљавајући грађанску азбуку. Али је он имао и часова када је мислио да је главно сачувати Српству православље са свим, и најтежим, атрибутима његовим, те да због тога треба цркви чинити уступке и у језику и у употреби црквенога писма па чак и у обележавању страна у књигама – не бројевима него, по црквеном обичају, писменима“ (Гавриловић 1910:88–89).

1.2.3. Јован Скерлић истиче да је Павле Соларић26 своје идеје излагао „често неразумљивим језиком“ (Скерлић 1967:121).

1.2.4. По оцјени Александра Младеновића, претходно изречена констатација није без основа27. Ријечи Соларићеве „понекад нису сасвим јасне“, а неки дијелови текста су „недоречени“ (Младеновић 1991:370).

Младеновић истиче да „новија проучавања језика штампаних текстова и дела појединих писаца предвуковског периода, XVIII и почетка XIX века, који су писани народним језиком, показују да је овај језик у великој мери био у функцији књижевног језика, да је и народни језик у то време чинио посебан тип литерарног језика напоредо са рускословенским и славеносрпским.

Поред Доситеја Обрадовића ... новија поменута истраживања показала су да је било и других писаца који су писали добрим народним језиком свога краја одакле су потицали и свога времена када су живели. Да напоменемо неке од њих: Сава Мркаљ, Јован Дошеновић ... Павле Соларић“ (Младеновић 1973:46-48).

На овај рад се надовезују још два Младеновићева рада гдје он у првом пише о Соларићу и његова два савременика и земљака (Ј. Дошеновићу и С. Мркаљу), те износи Соларићев књижевнојезички програм28, а у другом се пита у којој мјери је Соларићев књижевни језик био народни, али не даје одговор већ то питање оставља отвореним за будућа истраживања: „Тај славеносрпски је бивао све више србизиран а то значи подвргаван једном процесу који је имао своје давне почетке: негде од половине XVIII века. Како се тај процес огледао у самом Соларићевом славеносрпском језику, у његовим властитим текстовима као и у оним који су настали његовим превођењем с других језика, и да ли је његов књижевни језик био више или мање разумљив од језика других славеносрпских писаца његовог времена – то је друго питање, за чије су одговоре потребна свестранија и дубља филолошка испитивања“ (Младеновић 1991:371).

Међутим, Младеновићева оцјена о језику Соларићевог предговора Доситејевом Мезимцу је сасвим јасна: „нису сви наши писци у другој деценији XIX века писали језиком какав налазимо у горе цитираним одломцима. У том времену има аутора који пишу мање србизираним славеносрпским језиком, као што је нпр. П. Соларић у свом предговору уз издање Доситејевог Мезимца 1818. године“ (Младеновић 1973: 116).

1.2.5. Михало Стевановић међу писце који су се залагали да пишу народним језиком убраја и Соларића, али додаје да поменути писци у тој намјери нису успјели. Дакле, „Захарије Стефановић Орфелин, Емануило Јанковић, Павле Соларић и најзначајнији од свих – Доситеј Обрадовић, тражили су да се у циљу просвећивања простог народа за овај народ пише на његову језику. Ово би, у ствари, имало да значи да се за књижевни језик узме језик простог народа јер је књижевност просветитељског доба претежно баш томе народу била намењена. Али се у пракси ови писци, сем последњег, нису ни наслањали на простонародни; већ на језик 'изображеније класе'. А друкчије није ни могло да буде“ (Стевановић 1964:29)29.

1.2.6. Суд Павла Ивића о Соларићевом језику састоји се у сљедећем: „Мешовитим 'славеносрпским' језиком служили су се многи писци, поред осталих Павле Соларић (Ново гражданско Земљеописаније перво на језику Сербском 1804, Кључић 1804), Лукијан Мушицки (Ода мојему пријатељу Михаилу Витковићу 1811) и Милован Видаковић (Љубов к младој муси Сербској 1812, у ствари уџбеник латинског језика)“ (Ивић 1998:161). У једном другом

Међутим, Соларић се залагао за употребу народног језика: „Године 1804. Соларић, Доситејев ученик и рационалиста, изриче у свом Кључићу уверење да је за просвећивање кориснији народни језик; писати славенски значило би враћати се 'раку подобно' (Ивић 1998:170). Ипак, Соларић „није могао избећи многобројне рускословенске речи, које су сачињавале битан и незаобилазан део лексичког блага књижевног језика“, те он „има наноса из црквеног језика и тамо где он није био неопходан“ (Ивић 1998:170).

Осврћући се на Соларићеву граматику Ивић о њеном језику пише: „После Вука написао је Српску граматику и Павле Соларић, али је она издата тек десет година после његове смрти, у Летопису Матице српске за 1831. ... Језик у тим делима варира углавном у границама тадашњег књижевног језика. Највише рускословенских елемената има код Соларића ... и код Видаковића" (Ивић 1998:205). Иста ова констатација о Соларићевој граматици поновљена је и у раду З. Радуловић31.

Ивић говори да се Соларић, уз још двојицу стваралаца, прије Вука залагао за принцип пиши као што говориш: „К. Георгијевић у чланку Начело 'пиши као што говориш', Гласник Југословенског професорског друштва XV, св. 5 (јануар 1935) 393–403, прати историјат прихватања тог гесла на линији Јохан Христоф Аделунг (1782) – Копитар (1808) – Мркаљ (1810) – Караџић (1814). Додајмо да је и Соларић у свом Буквару (1812) подвлачио да је најбоље 'писмо где како говори се тако пише се, и како је написано тако чита се' (ова шира формулација одговара изворној Аделунговој, а и Вуковој)“ (Ивић 1998:180).

Соларић је, међутим, и прије 1812. године (када је штампао Буквар) истицао ово познато начело у два наврата; у предговору Кључићу (Венеција 1804): „Ми смо били Славяни, али смо данасъ еданъ путъ Славено – Серби. Ова речъ каже, како данасъ писати надлежи, сиречъ како що се говори“ ПК9 и у предговору дјелу О самости (Венеција 1809): „Мени су неки вознегодовали, що би я писати рад рěчи эзика нашега, точно како що и говорим, и како що и они сами говоре“ ПоС63–64.

Дакле, за гесло пиши као што говориш Соларић се залагао не само прије Вука него чак и прије Саве Мркаља.

1.2.7. О Соларићевим језичким погледима и промишљањима изнесеним у његовом чланку Поглед на језик и књижество илирическо писала је Вера Милосављевић32. „Соларићев чланак доказује распрострањеност јасних и јединствених погледа у оно време на српски језик и књижевност као целину. Српски језик се писао ћирилицом и латиницом (пошто се глагољица повукла) а књижевност на том језику стварали су припадници истога народа, Илири или Срби, како они православног тако и они римокатоличког вероисповедања“ (Милосављевић 1999:307).

Основна порука Соларићевог чланка Погледи на језик и књижество илирическо јесте да је илирски језик српски језик који се говори на јасно одређеном простору. Наиме, језик којим се говори од Јадранског мора до граница Бугарске и Турске Албаније, од Македоније и Румуније до средине Мађарске, у Хрватској, на горњој страни ријеке Саве и Драве, у Крајинској и Истри јесте управо „илирически иначе србски“. Да су ови термини за њега синонимни, види се и из других Соларићевих радова – Предисловија Бесједовнику илирическо-италијанском Викентија Ракића (Венеција 1810) и Истоветности Скита и Сармата (1826)33.

Према Соларићу је „илирически иначе српски“ језик који се разликује од других јужнословенских језика и то: нешто мање од бугарског ('славено-бугарског') а више од словеначког ('славено-крајинског'). Илирически се разликује и од хрватског кајкавског ('славено-рватски') и хрватског чакавског ('Истријански, Рватско-приморни и Далматински'). Соларић каже да словеначки и хрватски кајкавски не спадају у илирически, односно српски, а за чакавски каже да је нешто ближи српском од ових. „Ова језичка слика, општеприхваћена у оно време, потпуно се поклапа са систематизацијом српског језика и књижевности Вука Караџића и Шафарика. Мада није употребљавао појмове: штокавски, кајкавски и чакавски дијалекат, из Соларићевог описа се види да је он јасно разликовао те дијалекте“ (Милосављевић 1999:308).

1.2.8. На извјесне карактеристике филолошких радова нашег писца указали су и Петар Милосављевић34 и Мирослав Јовановић35.

1.2.9. Павла Соларића помиње и Н. И. Толстој у раду Литературный язык у Сербов в конце XVIII – начале XIX века (Толстој 1970:322). И Борис Унбегаун у својој књизи Почеци књижевног језика код Срба наводи нека дјела Павла Соларића међу писцима краја 18. и почетка 19. вијека. Помиње многе његове претходнике и савременике: Доситеја, Вука, Рајића, Е. Јанковића, Трлајића, Стојковића, Венцловића и др. (Унбегаун 1995:99).

1.2.10. У свом раду Српски народни језик пре Вука Караџића Соларића спомиње и Милица Грковић: „Народним језиком су писали књижевници у време устанка у Србији. Гаврило Ковачевић 1804. године објављује спев у коме преовлађују народни елементи, а за њим иду Георгије Михаљевић, Сава Текелија, Стефан Рајић, Јоаким Вујић, Јован Дошеновић, Лука Милованов и још неки писци који пишу народним језиком“ и додаје „Још 1804. године, у првој години устанка, Павле Соларић говори да је за широку просвету неопходан народни језик“ (Грковић 2006:14–15).

1.2.11. Конкретнија истраживања појединих језичких црта код Соларића заступљена су, хронолошки наведено, у радовима сљедећих аутора: Александра Младеновића (1967) 36, Петра Ђорђића (1971)37, Александра Албијанића (1981) 38, Ирене Грицкат (1987) 39, Јована Кашића (1988) 40, Саве Дамјанова (1996) 41 и Биљане Панић-Бабић (2003) 42.

Ниједан од наведених радова не даје исцрпнију лингвистичку анализу, осим рада А. Младеновића о једном сегменту графије код Соларића. Сви споменути радови, пак, показују да су њихови аутори обраћали пажњу на Соларићев језик односно на успјешност остварености Соларићевих залагања да се за народ пише народним језиком.

1.3. За расвјетљавање Соларићевих мисли о језику и правопису значајно је да размотримо његов однос са савременицима. Наиме, савременици су много уважавали Соларића и цијенили његову ученост. Јован Дошеновић43 и Сима Милутиновић Сарајлија44 писали су пјесме у његову част.

1.3.1. За Мркаља је он био „Соларить, дика и милота Сербска“ (Мркаљ 1810: Предисловое), а назива га јољ и „наш Аделунг, Господин Соларить" (Мркаљ 1810:8). Управо је, међу првима, Сава Мркаљ констатовао за Соларићеву графију да: „Соларить ... што му се овде отвише види, заметье, и, што му не достае, приметье властельски“ (Мркаљ 1810: Предисловое). Познато је да се правопис у славеносрпској епохи ослања на „рускословенска решења и одређује се у литератури као историјски, етимолошки (коренски) или морфонолошки“ (Милановић 2004:97), те да су правопис и графија овог периода били „делимице нерационални, пуни непотребних слова и тешкоћа“ (Албин 1973:43).

Борба за реформу таквог правописа започета је и вођена и прије појаве Вука Караџића, а Павле Соларић је, наравно, њен активан учесник. То потврђује и његово мишљење изнесено у Предговору Бесједовнику (1810): „Велико е злоупотребленїе или недостатакъ у писму, кадъ една иста буква мора выље гласова изражавати" (ПБе19). Затим, против је употребе свих непотребних знакова, у првом реду против употребе дебелог јера, те у свом Буквару (1812) пише да „буква ъ, какω непотребный знакъ у наљей Азбуцы, може изωставитисе“ (Бу 87–88) и даље: „Безъ ≈, я, ν, може ωбойти се Славенскїй єзыкъ“ (Бу19). Инсистирао је и на обиљежавању ть = ћ, дь = ђ. Оваквим својим захтјевима Соларић се приближава Мркаљу а исто тако и Вуку.

1.3.2. Соларић је познат и као најдаровитији ученик Доситеја Обрадовића и Доситејева улога у Соларићевом животу је значајна. Доситеј је подстакао младог Соларића на бављење књижевно-научним радом. Међутим, сам Соларић је посједовао велико знање, по суду Павла Поповића можда веће од Доситејевог. Соларић је Доситеја називао „Просвěтоначалникомъ Сербскимъ“ (ПМ30–31) и „Сократ серпски“ (ПМ30–31) и имао високо мишљење о његовим дјелима: „Дјела господина Доситеја Обрадовића јесу заиста сваке препоруке достојна. Он је био први, штое писо пре тридесет година добро, простим управо језиком, и основаније положио новом Књижевству илирическом.''45

Сасвим је разумљиво да је Соларића, који је много поштовао свог учитеља Доситеја Обрадовића, иритирао назив говедарски језик, те је у Предговору Мезимцу написао: „Негдě на годину дана прїе, него ћу я єсени 1803 у Терсту первый путь свидěтисе и пристати съ Просвěтоначалникомъ Сербскимъ, нетко у писму некаквомъ къ некому отвалїо бě попреко као сěкиромъ, да є Досїθеев єзыкъ, говедарскїй! — Казуюћи ми о томъ свеобщеповольнěйљїй Списатель, чудомъ се чудьаље, како Крїтїкъ онай ( савь имерекъ! ) размыслїо небяље: Да у свакомъ єзыку на Свěту и было є, и бытће говедара, кои су нуждни и полезни люди у своїой окружности, коликогодь и сви другїи, коега му драго званїя, чина, достоинства и степена, или крви и порěкла, у своїой; Да, кадъ є Народъ єданъ непросвěщенъ, валя, да му се пиље, како може разумěвати, не бы ли се просвěтїо; И, тко се спусти, да поучава и найпростїю братью свою, валя да се у нечемъ такне и говедарскогъ єзыка, кадъ и говедара има у той простоты, отъ коихъ другоячїегъ некаквогъ и сасвимъ различитогъ єзыка не могу опеть баљъ ни господскїи снародцы ньихови имати“ ПМ30–31.

Затим, у Предговору Доситејевом Мезимцу тражи да се за Србе књиге штампају српским језиком и српском азбуком: „И право намъ є! а мы стоймо у своемъ характеру, и печатаймо Сербльи Серблěмъ, сербски, сербскомъ своїомъ Азбукомъ“ ПМ28–29.

Из ових Соларићевог цитата, у Предговору Мезимцу (Будим 1818), јасно се види његово мишљење да за народ треба писати, њему разумљивим, српским народним језиком. То исто налазимо и у Кључићу (1804) гдје Соларић истиче да ће „просто сербско на светъ издати Землеописанїе“ ПК6.

Дакле, просвјетитељске идеје Доситејеве, које је његов ученик Соларић прокламовао, наглашене су како у Предговору Мезимцу (1818) тако и у првим штампаним дјелима Павла Соларића (1804): „Ко э просвещаватисе наканїо, онай мора заедно старатисе и о езику, у коему напредовати мисли. Езикъ э едно съ временомъ неминуемо премěнно умосообщенїя средство. Други вěци и други езици. Хотети дакле езикъ некакав све еданъ имати, естъ ни виље ни манě, него хотети за еднимъ до века стаати плотомъ. Сви су народи несретни и порабощенни дотле пребивали, доклегодъ единоплеменникъ Селянинъ тайнственни езикъ волљебногъ Книжника разумевати ние могао или смео... Мени э славенски езикъ угоданъ; но краткости и точности ради нěгови изговора, и као нека остава, гди я многоречивїй бивамъ Сербъ, а нипощо да се за ньимъ раку подобно враћаюћи, дангубити идемъ“ ПК8–946.

Према мишљењу А. Младеновића ово је Соларићев књижевнојезички програм47: „То су мисли једног 25 (23)-годишњака па су, самим тим, свакако његов најранији књижевнојезички програм. За Соларића је основно – а пре њега, као што је познато, и за Д. Обрадовића – да обичан сељак треба да разуме језик писаних или штампаних дела књижевника – свога сународника што му може само срећу донети“ (Младеновић 1991:370-371).

Претходно цитирано Соларићево мишљење у Предговору Кључића значајно је према Н. Андрићу због „прве изразитије списатељеве изјаве о некорисности славеносрпског књижевног нарјечја. Тко се даде на просвјетни посао, тај се – по схватању Соларићеву – мора много старати и о језику, у којем мисли радити. Језик је средство саобраћаја књижевног у појединим епохама. Друга епоха, други и језик. Онај, који мисли, да се више епоха може служити истим застарјелим језиком, тај је као онај, који хоће 'до вијека да стоји за истим плотом' (Андрић 1902:126 ).

Међутим, није у праву Н. Андрић када каже да је Соларић против „славеносрпског књижевног нарјечја“. Треба напоменути да је Соларић попут својих савременика употребљавао, за српски народни језик, термине прости, српски и славеносрпски језик. Иначе, „у штампаним текстовима из XVIII века српски народни језик назива се српски језик, прости српски језик, простосрпски језик.

Чешће него српским, књижевни језик се у овом раздобљу називао славенос(е)рпским. ... Као славеносрпски именује се, заправо, књижевни језик који је намењен Србима Словенима, и у том значењу се може сматрати синонимним са појмом српски“ (Милановић 2004:96). Према томе, Соларић у наведеном цитату говори о некорисности „славенског“ тј. рускословенског језика, а не славеносрпског.

Међутим, Соларић није против употребе 'славенског' (рускословенског) језика код Срба: „У својој књизи Поминак књижески (Венеција 1810, 66–68) говорећи о неопходности духовног обједињавања свих Срба, нарочито оних који не живе у Србији већ ван ње ... Соларић истиче да се то јединство може остварити само путем Цркве и језика, а за језик су 'надобне [потребне] двојаке књиге'. 'Церковне су књиге перве' наравно са својим славенским (рускословенским) језиком, јер 'ми морамо с Церквом живити'; али за ванцрквену употребу 'ми морамо и за многоразлично наше свјетско [световно] жителство46 [становништво] у исто време наставленија [поучавања] имати и књиге' – а ове књиге, наравно, не могу бити на славенском већ на славеносрпском језику. Ту је Соларић потпуно у праву, сасвим је у духу и току доба у којем пише ове редове. То је било време када је рускословенски (славенски) језик већ увелико био ограничен на црквену употребу, тако да је славеносрпски 'покривао' остале области употребе књижевног језика код Срба... „ (Младеновић 1991:370–371).

1.3.3. У питањима језика и правописа нарочито је занимљив однос Павла Соларића и Вука Караџића. „Вукова појава у другој деценији XIX века и његови захтеви за књижевнојезичком реформом нису се супротстављали основном Соларићевом, Дошеновићевом и Мркаљевом усмерењу ка српском књижевном језику на народној основи. Напротив, ти захтеви су само убрзали процес србизације славеносрпског типа књижевног језика којим су, како смо рекли, ова тројица писаца писала“ (Младеновић 1991:375). Соларић је с Вуком био у вишегодишњој преписци и износио му је своје идеје о језику и правопису, скупљао му пренумеранте. У писму упућеном Вуку Соларић подржава Вукова рад на реформи језика и правописа, али је истовремено свјестан неслоге између Вука и његових противника: „У име начина Вашега писаня (што се тыче и нарěчия, и правописания) Вы треба да слěдуете, какω сте се посадили и ωсновали, доклегодь тко другий не ωпровергне Ваша ωснования съ больими; у до двě године дана нећу имати ништа за печатанě, а прие печатаня састатћемо се, акω Бог да, и обширнω ћемо онда бесěдити ω слозы, кою у, каω и Вы, желимъ" СПП73048.

Соларић је чак упућивао на Вукову Граматику за потребе писања на народном језику: „За прости језик илирически нови, као што га восточни Илири или Србљи уче, има Граматика Вука Стефановића, коју је године 1818. предпоставијо своме Словару Србско-Немецко-Латинском у Вијени. Заслуга пак за придано латинско изјасненије реченоме Словару, припада Високоученоме господину Копитару дјеиствителноме сохранитељу Царске Библиотеке в Вијени, мужу у Књижевству славенском и у свакој струци лепи вјежества преискусном. Све је ту назначено са најстрожијим вниманием“ (Соларић 1820, превео с италијанског Ј. Поповић).

Међутим, ни добронамјерна критика није изостала па је Соларић поручио Вуку: „Не согласуемсе съ Вашимъ мнěниемъ о наљемъ старомъ єзыку: вěруйте ми, и Вы ћете га се отрећи“ СПП37049. Такође је и против потпуног повођења за простим (народним) говором: „Ние у путу, сасвимъ и посве подаватисе у писму за простонарěчиемъ, и изчерпавати му и послěднě маане, и ругобе" СПП40850.

Према М. Пантићу, иако се Соларић није слагао са свим оним што је Вук Караџић чинио на пољу језика, ипак је „тај ватрени и прилично конзервативни Србин, који је, истина, један део Вуковог рада пратио с неслагањем и зебњом, дочекао ... с весељем Вукове Мале простонародње славено-сербске пјеснарице и чак, како се може видети у његовој преписци, подстицао Вука да, иза прве две књиге, брзо изда на свет и 'трећу част' (Пантић 1979:9)51.

А. Гавриловић констатује да је Соларић желио „да се н.пр. и Вуков 'Рјечник' штампа црквеном азбуком, а за црквени је језик држао да је отац српском језику. Такви су му били већином филолошки радови. И што је ишао даље, све је више зазирао од новачења која су га у почетку била популарисала, те је умесно мишљење како би се временом нашао са свим у табору Вукових противника да је дуже поживео“ (Гавриловић 1910:89).

Већ је Н. Андрић запазио да Соларић против Вука „није нигдје отворено говорио осим у писму на архимандрита Зелића, савјетујући га, да не би своје 'Житије' издавао одвише на херцеговачку – по Вуку“ (Андрић 1902:183–184). И заиста, у Соларићевом писму од 8/20. Ноемв. 1820 упућеном Герасиму Зелићу пише: „У Унгарďи всуе ћете тражити кога ради вашега Житďя: лěни су; стνлъ имъ е мěшовитъ и не умïю преводити съ Θталïанскога. Ако се прихвати Г. Вукъ, пригледайте, да не буде верло Ерцеговачки, нити по нěговой новой Орθографïи; но, ако вамъ се нрави, онако, како самь я започео" СП157.

Такође, својим бачким пријатељима Соларић савјетује „да се 'најпаче у училиштних сочињенијих' држе Кириловог црквеног писма! Ово му се писмо чинило некако српскије, па је мислио, кад би се Срби потпуно одрекли старог свога писма и црквеног језика, да би тиме учинили неко непатриотско дјело. Неодлучност или дволичност ова Соларићева у писму и у језику напокон му је сасвим одвратила склоност Копитарова круга, који је по свој прилици у њему гледао човјека – који би – својом научношћу – могао више шкодити него ли користити благословеном раду Караџићеву“ (Андрић 1902:110).

С друге стране, у Вуковом односу према Соларићу, види се да је Вук цијенио ученост Соларићеву. Када је 1818. г. у Бечу изашао Вуков Рјечник коме је додана и мала Српска граматика, Вук је у предговору поменуо и Соларићев позив да се сачини граматика, те додао: "надам се да ће бити мила Г. Соларићу, и осталим ученим Србљима." У свом писму Копитару од 20. маја 1814. позива се Вук на „ауторитет Соларићев ... говорећи о некоректности облика 'ћеју' и 'ћеду' и тврдећи, да их 'ни у Соларића нигди нема'. – Да је у то доба Соларић био Вуку поред Мркаља највиши углед тадашње српске књижевности, види се и по том, што је у писму стављао намјесто прономиналног 'х' у ген. пл. оштри акценат на наставак 'и' као што је то радио Соларић у многим својим књигама (н. пр. донде ћу путем тражити пэсама сербскиì и другиì коэкаквиì ствариì народньиì)" (Андрић 1902:119).

За Вука је Соларић такође и дубоко замишљени Соларић, превише окренут језичкој прошлости: „Ја сам прије неколике године дана хтио да издам малу књижицу народнијех Српскијех приповиједака и загонетака, био сам им овај предговор написао:"..Нека родољубиви Мушицки лети за Пиндаром и за Хорацијем, нека се дружи и пореди с Рамлером, с Клопштоком, с Державином и с Дмитријевим; нека дубоко замишљени Соларић истражује и доказује какијем су језиком говорили земљаци и врсници Рема и Ромула; коме Србину Српски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; Не завидим, на част сваком своје; а ја ћу само готово да скупљам оно што је народ Српски већ измислио" (Вук у Предговору Српских народних приповиједака, 1853).

Да је Вук цијенио ученост Соларићеву, види се, још и по томе што своју прилично оштру критику на Соларићев Предговор Мезимцу Доситеја Обрадовића није објавио за живота Павла Соларића. Вук је, пишући ову критику, критичку оштрицу упутио и Соларићевом означавању акцената: „Писали ми књиге Ћириловим словима, или новим Руским, знаци нам гласоударенија не требају: зашто без њи можемо бити (као н.п. и Латини и Руси и сви остали народи Европејски), а њиово писање чинило би нам сметњу, дангубу и досаду; а особито кад би се писали овако наопако, као што и пише г. Соларић (н. п. у об'яснению ко снимку подлинног дплωма (!) Стефана Дабише краля Сербскога: наро’дъ, зало’гъ, моега‘, дочέ’кати, тога‘, ěзы’ка, трудку’, чита’ти, пренести’се, очи’ма, никому‘, саму‘, принапоминě, на страны‘, была‘, покрыва‘, служе‘, свиле‘ и т. д.) онда би нам ружили, не само писмо, него и језик наш! Да какав Србљин стане говорити Г. Соларићу по његовим знацима гласоударенија, он би га питао од кога је народа“ (Караџић 1818: 27). Из биљешке на стр. 29 у Предговору Мезимца – гдје говори о „новој, проглађеној и краћој азбуци (но великому језику нашему недостаточној) и проти акцентуирању ријечи, избија на површину да није био задовољан с њим. И тако је можда само смрт спасла овог ученог Србина, да се није сасвим испријечио благословеном раду великога Тршићанина, и срушио све оно добро, што га је с појединим својим простонародним књигама саздао“ (Андрић 1902:183–184).

2.0. Из свега претходно наведеног може се закључити да је Соларић имао своје погледе на српски језик и правопис у вријеме стварања услова за стандардно-језички развитак на народном језику код Срба, који нису били антивуковски премда се није сасвим с Вуком ни слагао. Као и Вук, Соларић се залагао за употребу народног језика а слагали су се и у многим питањима реформе правописа. Иако је био одушевљен Вуковом реформом, Соларић је ипак био нешто опрезнији у том погледу, сматрао је да би ваљало поступније кретати напријед а не онако нагло како је то чинио Вук. Свјестан сукоба између Вука и његових противника надао се да ће размирице бити превазиђене. Без обзира на чињеницу да се Соларић у својим дјелима декларисао за народни језик, трудио да пише народу разумљивим језиком и што у појединим његовим дјелима има доста елемената и народног језика, без обзира што је Соларић посједовао знање неколико страних језика, боравио у различитим језичким и дијалекатским подручјима, био у контакту са ученим странцима и водио кореспонденцију на страним језицима, образујући се у гимназији у Сремским Карловцима он је усвојио и славеносрпску компоненту која је долазила до изражаја у његовим дјелима. Тиме се Павле Соларић уклапа у слику књижевног језика првих деценија деветнаестог вијека код Срба, језика који се изграђивао у преплитању традиционалних и нових настојања усмјерених ка томе да се за народ пише на народном језику.

НАПОМЕНЕ

1 „Можда није случај што су сва четворица рођена у малим местима у западнијим, ијекавским областима. Ти су предели били подаље од непосредног утицаја Сремских Карловаца, тврђаве црквеног језика, а и славеносрпски језички узус тамо није могао имати чврстог корена, не само због рускословенских састојака него и због војвођанских дијалектизама“ (Ивић 1998: 169-170).

2 „Може се рећи да 'питање језика' код Срба започиње 1690. године, Великом сеобом са турске територије у тада хабзбуршку Војводину, и оно ће бити актуелно и трајати све до коначне победе Вукове реформе у другој половини XIX века“ (Суботић 2004:163).

3 Наравно, „појава да се пише језиком који се на разне начине приближава народном није била непозната у епохама пре Вука. О томе сведоче, осим кратких записа, поменика, писама, пословне грађе, нпр., млађе прераде законских списа ... сведоче и стари путописи" (Грицкат 1987: 113).

4 „Процес стандардизације српског књижевног језика био је дуг и сложен. Он не представља једноставан прелаз са касне фазе српскословенског језика (такозваног „србуљског“ типа), који је постојао крајем XVII и почетком XVIII века, на књижевни језик на народној основици, који је кодификовао Вук Караџић, већ је био повезан са покушајима формирања различитих типова књижевног језика – рускословенског (руске редакције црквенословенског), руског књижевног језика XVIII века ... славеносрпског (који се често дефинише као „средњи“ или мешани тип језика са неодређеном количином елемената рускословенског односно регионалног, српског језика) и „доситејевског народног“ (Суботић 2004:164).

5 Младеновић 1977:158.

6 Њихов језик је „у мањој или већој мјери проткан 'ненародним' особинама и позајмљеницама преузетим у првом реду из рускословенског језика. Проценат 'ненародних' елемената није исти код свих писаца, а често је неједнак и у дјелима истог аутора“ (Реметић 1977:184).

7 Младеновић 1989:7.

8 „Сваки језик као средство комуникације је социолингвистичка појава. Писмени језик при томе има изразите социолингвистичке спеифичности, које траже, да се увек узима у обзир фактор 'човек'. И то као индивидуум и као члан одређеног друштва, као корисник тог језика и као његов стваралац. Иза тог човека, наиме стоје одређене социјалноисторијске и културне парадигме, које преко њега утичу на формирање писменог односно стандардног језика“ (Кречмер 1989:211). Полазећи од ове чињенице, у раду смо навели Соларићеве биографске податке.

9 У појединим радовима погрешно се наводи 1781. година као година Соларићевог рођења. За тачан датум рођења уп. Соларић 1913:620.

10 „Музеј СПЦ у Београду, Оставина проф. Радослава Грујића, Архивалије бр. 1350. чува оргинал родословни графикон породице Соларић. „Родословље“, како гласи назив ове табеле, исцртао-написао је један од потомака ових угледних Срба, Михаило Соларић, парох у Великој Писаници, августа 1905. г.“ (Милеуснић 1980:13).

11 Ево шта је Соларић записао о свом најранијем образовању: „Са свим тим я сам ту, у селу зовомом Велика-Писаница (медьу Вировитицом и Бěловаром), предье свпю училища и видěнďя љирега свěта, имао срећу получити познанďе писма нашега, нěмецкога и латďнскога" ПоС10 (Предисловије дјелу О самости, Венеција 1809).

12 „Књиге из очеве библиотеке и очеве амбиције нису га јамачно оставиле равнодушним. И оне су му на почетку животног пута одређивале судбину“ (Чурчић 1980:88).

13 ПоС10. 14 Исп. Здравко Крстановић: Животопис Павла Соларића у: „Гозба: сабране пјесме Павла Соларића“, 1999.

15 Денић 1995:178.

16 „Бољи од њега био је једини еминенс Аврам Бранковић“ (Петровић 1936:108).

17 То се види из Соларићевог Предговора дјелу Сверх воспитанија к человјекољубију (Венеција 1809): „я сам од тада дерзнуо, славно, по могућству моем, подражавати Двоици" ПСв6.

18 Исп. Живановић 1940: 432.

19 Сјераковски је Соларићев спис Јероглифика високо оцијенио, било је и примједаба, што је Соларића нагнало на додатна истраживања, јер је управо овај спис Соларић сматрао својим најзначајнијим дјелом.

20 У писму упућеном Вуку Соларић пише о свом путовању са овим енглеским племићем сљедеће: „Съ концемъ овога мěсеца оставићемо Римъ, я и Г. Графъ Фредерикъ Гилфордъ, Пер Английский, коему самь спутникъ, и преићићемо у Неаполь. Оданле, после 15 или 20 дана, отпловитћемо на фрегаты єдной Английской у Ионске Острове, изъ кои ћемо поспěшити у Млěтке, и у Триестъ. Преко Рěке, Карлштадта, на Будимъ, и Пожунъ, дойћемо, ако Богъ да у Бечъ...“ СПП552 (Соларићева писма штампана у Сабраним делима Вука Караџића, Преписка I (1811–1821).

21 Андрић 1902:115.

22 "Најзад, бавио се и поезијом, а после његове смрти штампан је у Сербскомь лěтопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних стихова" (Скерлић 1967:121). Према Ј. Деретићу, Павле Соларић је "тврд, опор, језички неспретан стваралац. Његови римовани четрнаестерци котрљају се споро и тешко као по неравном путу" (Деретић 1983:214). Тек Милорад Павић посвећује знатнију пажњу Соларићевом дјелу, „смјестивши га у предромантизам и трудећи се да га тумачи у оновременом српском и европском књижевном контексту, другачије од претходника" (Крстановић 1999:15). Исп. Миодраг Павић: Предромантизам / Историја српске књижевности, IV, Београд, 1991.

23 „Из Трста, 18. децембра 1804. у писму већ пријатељу Павлу Соларићу узвикнуо је Доситеј Обрадовић: „Има Греција Темистокла! – Има Сербија Соларића и чрез њега имати ће многе“ (Чурчић 1979:207).

24 „У овом периоду имамо и зачетке српске филологије. Доситејев ученик, Србин из Хрватске, Павле Соларић (1779–1821), писац популарних научних и философских дела, и песник, бавио се, уз остало, историјом српског и хрватског писма и штампане књиге и започео с издавањем средњовековних писаних споменика“ (Деретић 1983:210).

25 „Матерински српски језик народни био му је у први крај „неполезан", јер је све, што је било ученије писано, издавано у славенском нарјечју“ (Андрић 1902: 107).

26 „За свјетлоносца Соларића готова два вијека једва се знало, своју негативну улогу ту је имао и сирови Скерлић који се пред Соларићевим божанским дворцем нашао као слијепац пред огледалом“ (Крстановић 2002: 6).

27 Младеновић 1991: 372.

28 Александар Младеновић: Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Мркаљ о српском књижевном језику свога времена (Зборник о Србима у Хрватској, 2, уредник Василије Крестић, САНУ, Београд 1991, 371).

29 Овдје под појмом језика „изображеније класе“ М. Стевановић подразумијева славеносрпски језик. Исп. Херити 1983:16. свом раду30 Павле Ивић ће написати: „А језик Павла Соларића је народни, арматура је српска, са црквенословенским и руским лексичким елементима“ (Ивић 1991:151).

30 О језику (Република Српска Крајина, зборник радова, главни и одговорни уредник Зоран Каличанин, Топуско–Книн–Београд, 1991, 151).

31 Исп. Зорица Радуловић: Развој граматичке мисли у Србији и Црној гори до 1850. године, 1990, 11.

32 У листу L’ osservatore triestino (бр. 55 и 56, 6. и 9. V 1820). Тршћански учитељ Јефтимије (Јефто) Поповић превео је тај Соларићев текст са италијанског и објавио га у Новинама србским у Бечу (бројеви 91. и 92) 1820. године под насловом Погледи на језик и књижество илирическо (Милосављевић 1999:307).

33 „Наконецъ требало е їсторически и природно рěшити, откуда равнозначность наименованїя Іллνры и Сербли“ ПБе6; „Нарěчїе Сербско, второ медьу нарěчїями славенским и за свою обдěланность, а перво за свою любкость, есть умегчало и почти уравнило већу часть дїалекта, употребителни у землями, понятыми подъ љаткимъ, но преодолěвающимъ именемъ Іллνрика. Ево зашто Азбука или нарěчїе Сербско и Іллνрическо узимлюсе найвыље кратъ као едноименна названїя“ ПБе36; „Нїе ли овдě неоспоримо, да Овїдїй под езыкомъ Сарматскимъ обузе и Гетскїй? или другима рěчма, да Сарматкїй езыкъ разумěвашесе и говорашесе и одъ Гета, да бяље онай истый, кои и Гета, бяље самъ еданъ езыкъ подъ двама различныма именама, као на пр. наљъ езыкъ Сербскїй, кои често зовесе промěсно и Іллνрїческимъ?" И55–56.

34 Српска писма (Бесједа, Бања Лука 2006, 318-327).

35 Против Вука. Српска грађанска интелигенција 18. и 19. века о језику и његовој реформи (Београд 2004, 55-57).

36 Сава Мркаљ и његови претходници у реформи предвуковске ћирилице, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. Х, Нови Сад 1967. А. Младеновић објашњава графијске поступке у дјелима претходника Саве Мркаља, те је међу њима и анализа графијских поступака у четири дјела Павла Соларића.

37 Историја српске ћирилице, Београд 1971, стр. 132, 200–201. Петар Ђорђић пишући о реформи азбуке код Срба истиче Соларићев удио у томе.

38 Прилог познавању деклинирања позајмљеница у неким делима Јоакима Вујића и Павла Соларића (Научни састанак слависта у Вукове дане, 1981, књ. 7, св. 1, стр. 113–122). Албијанић се бавио деклинирањем позајмљеница из Соларићевог Новог гражданског Земљеописанија (као и из шест дјела Јоакима Вујића).

39 Још нека питања у вези са славеносрпском епохом, Јужнословенски филолог, XLIII, Београд 1987, 113. Ирена Грицкат описује неке језичке појаве у радовима штампаним у периоду 1809–1847. године различитих аутора. Ти радови су углавном преводи страних аутора, а међу њима је и Соларићев превод с њемачког језика филозофског списа О самости (1809). Анализиране су неке лексичке, терминолошке, синтаксичке и стилске црте.

40 Исп. Однос Павла Соларића према лексици књижевног језика (Лексикографија и лексикологија, посебна издања, зборник радова, књ. АНУБиХ, Одјељење друштвених наука, књ. 21, Сарајево, 1988, 181–187). Кашић сагледава Соларићев однос према ријечима страног поријекла као и Соларићево лексикотворство.

41 Исп. Кодерово језикотворство у дијахронијској перспективи (Реч, Београд 1996). Дамјанов се уз, у првом реду, Кодерово, такође осврће и на Соларићево лексикотворство.

42 Исп. О граматичкој терминологији Павла Соларића, Научни скупови: Јединство наука данас (интер-дисциплинарни приступ сазнању), Бања Лука 2003, књ. 4, том 468 И, 169–177. У нашем раду дат је списак граматичке терминологије у Соларићевој постхумно штампаној граматици.

43 „Припјев" Г. Павлу Соларићу кад је Земљеописаније сербско издао, Лирическа пјенија, Будим 1809.

44 „Ти у бивше погледо си зорно,

За будуће радећ беспрекорно –

У небеском звезда т' јату сјаје,

Неспокојном благи покој даје".

„Павлу Соларићу“, С. М. Сарајлија, Годишњица Николе Чупића 1905.

45 Цитат је из Соларићевог чланка Погледи на језик и књижество илирическо, писаног италијанским језиком, а нама је био доступан у преводу Ј. Поповића из 1820. године.

46 Дио овог Соларићевог цитата: „Ми смо били Славяни, али смо данась [. . .] Славено-Серби“ ПК9 наводе у својим радовима В. Гудков: Борьба концепций „славенского“ и „простого“ языка в истории литературного языка у Сербов, Славянское и балканское языкознание – История литературных языков и письменность, Москва 1979, 210 и И. Грицкат: Јољ нека питања у вези са славеносрпском епохом, ЈФ, XLIII, Београд 1987, 113.

47 Да бисмо отклонили недоумицу, наглашавамо да је Соларићу тада било двадесет и пет година. Уп. Михаило Соларић, Дан рођења Павла Соларића, Српски књижевни гласник, књ. XXXI, Београд, бр. 8, 619–621.

48 У писму Вуку Караџићу (Венеција, 17. децембар 1819).

49 У писму Вуку Караџићу (Венеција, 30. XII 1816).

50 Писмо Вуку из Венеције 11. фебруара 1817.

51 „Исп. Вукова преписка II, 398, где Соларић 25. октобра 1816. пише Вуку између другог: „...Г. архим. Мушицки не писа ми јоште. Је ли довершио словар старога нашега језика? Ви велите: 'Са овим садашњим (начињеним) славенским језиком'. А ја велим да сви филолози овога земнога круга нису верстни отрећи да је ови језик једини прави и рођени отац садашњега сербскога, и тако наш стари, негда свеобшти, илирически илити по Илирику владавши језик.''

ЛИТЕРАТУРА

1. Албијанић 1981: Александар Албијанић, Прилог познавању деклинирања позајмљеница у неким делима Јоакима Вујића и Павла Соларића, Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 7, св. 1, с. 113–122.

2. Андрић 1902: Никола Андрић, Живот и рад Павла Соларића, Рад ЈАЗУ, Загреб,103–194.

3. Гавриловић 1910: Андра Гавриловић, Историја српске и хрватске књижевности словенско–народнога језика, Београд, 88–92; 101–102.

4. Грицкат 1987: Ирена Грицкат, Још нека питања у вези са славеносрпском епохом, Јужнословенски филолог, XLIII, Београд, 111–135.

5. Грковић 2006: Милица Грковић, Српски народни језик пре Вука Караџића, Радови Филозофског факултета, Источно Сарајево, бр. 6–7, 7–16.

6. Дамјанов 1996: Сава Дамјанов, Кодерово језикотворство у дијахронијској перспективи, Реч, Београд, 87–109.

7. Денић 1995: Чедомир Денић, Школовање ђака у карловачкој гимназији 1791–1848, Зборник о Србима у Хрватској, књ. 3, 95, 178.

8. Деретић 1983: Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд, 209, 214.

9. Ђорђић 1971: Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд.

10. Живановић 1940: Ђорђе Живановић, Павле Соларић и Пољаци, Српски књижевни гласник, књ. LXI/6, Београд, 432–438.

11. Ивић 1971: Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Београд.

12. Ивић 1991: Павле Ивић, О језику, Република Српска Крајина, зборник радова, главни и одговорни уредник Зоран Каличанин, Топуско–Книн–Београд, 151.

13. Ивић 1998: Павле Ивић, Преглед историје српског језика, Сремски Карловци – Нови Сад, књ. VIII.

14. Караџић 1986: Вук Караџић, Примјечаније на предговор г. Павла Соларића к Мезимцу, Сабрана дела В. Караџића, XIII, приредио М. Павић, Београд, 21–28.

15. Кашић 1988: Јован Кашић, Однос Павла Соларића према лексици књижевног језика, Лексикографија и лексикологија, посебна издања, зборник радова, LXXXV, АНУБиХ, Одјељење друштвених наука, књ. 21, Сарајево, 181–187.

16. Крстановић 2002: Здравко Крстановић, Предговор, Чудесном кладенцу, Антологији српског пјесништва од Барање до Боке которске, СКД „Зора", Београд.

17. Крстановић 1999: Здравко Крстановић, Гозба: сабране пјесме, Српско културно друштво Зора, Београд, 230.

18. Маринковић 1962: Боривоје Маринковић, Прилози библиографском изучавању писама Павла Соларића (штампани извори), Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XXVIII, св. 1–2, 137–144.

19. Милановић 2004: Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Београд.

20. Милеуснић 1980: С(лободан) Милеуснић, Родослов породице Соларић, Глас светих апостола Ћирила и Методија, VII, 104, Загреб.

21. Милосављевић 1999: Вера Милосављевић, Погледи на језик и књижество илирическо, Павле Соларић, Србистика, бр. 1–2, 307–318.

22. Милосављевић 2006: Петар Милосављевић, Српска писма, Бесједа, Бања Лука, 318–327.

23. Младеновић 1967: Александар Младеновић, Сава Мркаљ и његови претходници у реформи предвуковске ћирилице, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. Х, Нови Сад.

24. Младеновић 1973: Александар Младеновић, Типови књижевног језика код Срба у другој половини XVIII и почетком XIX века, Реферати за VII међународни конгрес слависта у Варшави, Филозофски факултет у Новом Саду, 39–53.

25. Младеновић 1977: Александар Младеновић, Прилог познавању односа између српскога и славеносрпскога језика у другој половини XVIII и у првим деценијама XIX века, Зборник МСЦ-а, књ. 6, св. 1, с. 157–163.

26. Младеновић 1989: Александар Младеновић, Славеносрпски језик, Нови Сад.

27. Младеновић 1991: Александар Младеновић, Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Мркаљ о српском књижевном језику свога времена, Зборник о Србима у Хрватској, 2, уредник Василије Крестић, САНУ, Београд.

28. Мркаљ 1810: Сава Мркаљ, Сало дебелога ера либо азбукопротрес, Будим.

29. Павић 1991: Миодраг Павић: Предромантизам / Историја српске књижевности, IV, Београд.

30. Панић-Бабић 2003: Биљана Панић-Бабић, О граматичкој терминологији Павла Соларића, Научни скупови : Јединство наука данас (интердисциплинарни приступ сазнању), Бања Лука, књ. 4, том I, 169–177.

31. Пантић 1979: Мирослав Пантић, Одушевљење и журба заборављеног просветитеља, Дневник, бр 8980, Нови Сад, 31. Х, 9.

32. Петровић 1956–7: Душан К. Петровић, Шест писама Павла Соларића, Зборник МС за књижевност и језик, Нови Сад, 247–256.

33. Петровић 1936: Петровић, Школовање Павла Соларића у карловачкој гимназији, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XVI, св. 1, 107–108.

34. Радуловић 1990: Зорица Радуловић, Развој граматичке мисли у Србији и Црној Гори до 1850. године, Никшић.

35. Реметић 1977: Слободан Реметић, О неким рускословенским особинама у језику пјесама Гаврила Ковачевића (почетак XIX вијека), Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 6, св. 1, с. 183–192.

36. Скерлић 1967: Јован Скерлић, Историја српске књижевности, Београд.

37. Соларић 1913: Михаило Соларић, Дан рођења Павла Соларића, Српски књижевни гласник, књ. XXXI, Београд, бр. 8, 619–621.

38. Стевановић 1964: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик I, Београд.

39. Суботић 2004: Љиљана Суботић, Предавања из историје језика, Нови Сад.

40. Толстој 1970: Никита Илич Толстой, Литературный язык у Сербов в конце XVIII – начале XIX века, Москва, 269–328.

41. Унбегаун 1995: Борис Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба, Београд – Нови Сад.

42. Херити 1983: Питер Херити, Књижевни језик Емануила Јанковића, Нови Сад.

43. Чурчић 1979: Лазар Чурчић, Павле Соларић: два века после рођења. – Зборник МС за славистику, Нови Сад, 207–211.

44. Чурчић 1980: Лазар Чурчић, и Јованка Тодоровић, Павле Соларић – два века после рођења, Годишњак Библиотеке Матице српске за 1980.

Извор – www.rastko.org.rs 2010-01-29

 

solaric z

 

Землеписник Павла Соларића, издавач Ј.А. Зулијани, Венеција, бакрорез 1804.

 

   

Ко је на мрежи: 64 гостију и нема пријављених чланова