Улогујте се  

   

 

БИОГРАФИЈА ПРОТОЈЕРЕЈА-СТАВРОФОРА ДР ДУШАНА Љ.КАШИЋА1

Dusan kasic malaДУШАН КАШИЋ је рођен 1. маја 1914. у Великом Грђевцу од оца Љубана (1880-1953) и мајке Евице (1888-1966) рођ. Покрајац из Доње Ковачице. Долазак Кашића на простор Билогоре није довољно истражен, док на основу породичне предаје Покрајаца њихов долазак датирамо у прву половину XIX в. из личког села Радуч, гдје је рођен и Милутин, отац Николе Тесле. Родословна истраживања аутора овог рада показала су низ родословних веза Тесли и Покрајаца прије њихове сеобе (и једних и других) у Билогору, а само међу потомцима породице Покрајац из које је Евица евидентирали смо до сада осам (!) доктора наука.

Основну школу Душан Кашић похађа у Великом Грђевцу, гимназију у Бјеловару и Сарајеву, гдје 1936. завршава и богословију са одличним успјехом.2 Послије одслужења војног рока Душан ступа у брак са Даринком (1919-2007) рођ. Ројчевић из Дијелова у Подравини, до рата је парох у Горњим Средицама, а на Богословском факултету у Београду дипломира 13. априла 1941. Са Даринком је имао четири кћери, од којих је прва Милица (1941-1942) рођена и умрла (због посљедица усташког пребијања које је Даринка претрпјела у логору Цапраг) у космајском селу Кораћици гдје је породица интернирана. Послије рата Душан је свештеник у Бјеловару, бави се истраживањем прошлости овог краја, уписује Филозофски факултет у Загребу, а 13. новембра 1954. године на Богословском факултету у Београду брани докторску дисертацију Лепавинско-северинска епархија. Ментори су му у том раду били Радослав Грујић (тада још у немилости актуелних власти) и Љубомир Дурковић-Јакшић.

Од 8. септембра1959. протојереј др Душан Кашић одлуком Светог архијерејског синода постављен је за професора богословије Свети Сава у Београду, од идуће године је ректор београдске Богословије, и на тој дужности ће остати до пензионисања 1. новембра 1977. У том периоду, све до 1988, професор је историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. По пензионисању био је од 1979. старјешина и духовник цркве Ружице све до 1989.

Уз све обавезе др Душан Кашић уређује и бројна гласила цркве, међу којима издвајамо дужност главног и одговорног уредника „Православља“ од 1984. до 1987. и дуги низ година часописа „Српска православна црква – њена прошлост и садашњост“ који је излазио повремено на српском и енглеском језику. Био је члан редакција свих јубиларних споменица које је Српска православна црква издала од 1960. до 1990. године. Уз уредништво, он је и „прво перо“ у тим издањима.

Од највиших црквених власти српске цркве др Кашићу су повјераване и такве дужности које бисмо могли назвати и дипломатским. У својству богослова и историчара представљао је српску православну цркву на бројним међународним скуповима.Као посматрач учествује на IV засједању II ватиканског концила 1965. у Риму, 1966. је један од представника СПЦ на Свеправославној конференцији у Београду,1968. је у Упсали делегат СПЦ на IV скупштини Свјетског савеза цркава, као и на V скупштини одржаној исте године у Најробију у Кенији.

Ипак, кад изблиједи и сам вијек у којем је живио међу осталим вијековима, остаће оно што Душана Кашића издваја од других и познатих и угледник савременика. То је научни рад3 на истраживању историје српског народа и његове цркве. Започео га је још ратних година у изгнанству као помоћни парох у Кораћици гдјеје написао Летопис кораћичке парохије и истраживаo родослове породица космајског краја.Најзначајнији допринос историографији дао је проучавајући историју СПЦ у Славонији и Хрватској. Међу радовима посвећеним овој тематици издвајају се: Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској (1967), Српски манастири у Хрватској и Славонији (1971), Отпор Марчанској унији-лепавинско-северинска епархија (1986), Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији (1988). Друго поље његових истраживања били су животи српских црквених великодостојника. Различите биографске прилоге написао је о светом Сави, Николи Поповићу, српском митрополиту Петру Јовановићу, проти Матији Ненадовићу и другима. Трећи тематски круг чине монографије о српским црквама и манастирима: Манастир Раковица (1970), Манастир Гимирје 1600—1975 (1975), Српска православна црква Успенија Пресвете Богородице у Ливну 1859—1979 (1979), Манастир светог Николе—Озрен (1982), Света Петка и њена капела на Калемегдану (1987). Капитално дјело Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији објављено 1988. године уз Грујићеву Споменицу је незаобилазан рад за разумијевање судбине „вретанијских“ Срба, посебно оног тренутка њихове историје средином XVIII вијека када они уз „пречанске“ Србе представљају цивилизацијски врх српског народа. У широком распону од Маричке битке до Олује и од Барбаросе до Солане без разумијевања ове експлицитне историјске поуке остајемо на том плану неписмени, а за Откос-10 нећемо ни чути.

Његова Светост патријарх српски Герман одликовао је 10. маја 1968. године, тада протојереја-ставрофора др Душана Кашића највишим могућим признањем - Орденом Светог Саве првог степена за „самопрегоран рад на духовном, научном, просветном, културном и материјалном пољу у Српској православној цркви“.

Узоран живот и плодан рад Душана Кашића ставља га у ред оних ријетких људи за које се може рећи, као што је за њега рекао епископ шумадијски Сава (Вуковић), да су сарадници Божији. Умро је у Београду 27. априла 1990. године.

 

1 Ранко Раделић Билогорске светиње, ПРИЛОГ VIII, стр. 286-288

2 Интересантно је да је у току школовања у сарајевској богословији један од двојице питомаца са којима је Душан становао био Гојко Стојчевић, потоњи Патријарх српски Павле.

3 Шира биографија др Душана Кашића коју је написао С. Милеуснић и библиографија радова са импозантних 214 референци које је прикупила његова кћерка др Смиљка Кашић објављене су као прилози постхумно објављеног рада Српски манастири у Хрватској и Славонији (Музеј СПЦ, Београд, 1996).

   

Ко је на мрежи: 29 гостију и нема пријављених чланова