Улогујте се  

   

 

ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ


vojislav djuricВОЈИСЛАВ Ј. ЂУРИЋ (26. фебруар 1925, Велика Писаница код Бјеловара, Краљевина СХС — 12. мај 1996, Београд) је био српски историчар уметности који се у свом научном раду углавном бавио темама из историје средњовековне уметности на територији Југославије, посебно српском уметношћу и њеним везама са другим културним срединама.

 

Биографија

Школовао се у Грубишном Пољу и Пакрацу где је учио основну школу док је гимназију похађао у Вуковару, Сремској Митровици и Београду 1944. године. Две године после рата провео је у војсци а затим је 1946. уписао историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Ту је дипломирао 1949. године. Најистакнутији професор историје уметности на Београдском универзитету после Другог светског рата био је Светозар Радојчић који је држао готово све курсеве. И поред тешких материјалних услова у којима се одвијала настава првих послератних година истраживачки метод карактеристичан за Радојчићев рад, а то је пре свега рад са оригиналним уметничким делима и теренски рад, је био заступљен у великој мери и преношен на његове студенте. По завршетку студија 1946. године Ђурић је прво радио у Народном музеју у Београду а потом, од 1950. године, ради на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Докторирао је 1956. године на истом одељењу са дисертацијом Дубровачка сликарска школа XV—XVI века. Исте, 1956. године, постао је доцент за предмет Историја уметности југословенских народа средњег века а касније је прошао и кроз остала наставничка звања, ванредног и редовног професора.

Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 18. маја 1970. године а редовни 16. новембра 1978. године. Био је и члан неколико учених друштава из иностранства, Атинске академије наука и Британског старинарског друштва. У оквиру научних пројеката САНУ учествовао је у раду више одбора: Хиландарског одбора чији је председник био од 1978. године, Одбора за историју уметности (чији је председник био од 1977. до 1983. године), Одбора за историју Срба у Хрватској, МО за трећи миленијум, МО за проучавање Косова, Старословенског одбора. Такође је био секретар Одељења историјских наука од 27. маја 1979. године до 25. септембра 1981, када подноси оставку на то место. Био је члан председништва САНУ од 16. новембра 1989. све до 12. маја 1996. године.

За свој научни рад више пута је награђиван. Био је добитник Октобарске награде Београда за 1964. годину, хердерове награде (1982), Седмојулске награде Србије (1985), Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима (1964) и Ордена рада са црвеном звездом (1988).

Научни рад

У свом плодном научном раду Ђурић се интересовао за широк комплекс тема из историје средњовековне уметности на тлу југословенских земаља. У првом периоду свог научног рада интересовао се за теме из историје уметности западних делова ондашње југословенске државе, односно за позноготичко и ренесансно сликарство на источној јадранској обали. Други комплекс тема којима се бавио је византијско сликарство и посматрано са аспекта византијског сликарства српско средњовековно сликарство. Написао је неколико опсежних прегледа средњовековне уметности: Иконе из Југославије, Моравско сликарство, Византијске фреске у Југославији. Затим је дао приказ целокупнoг развоја средњовеовне уметности у средњовековној Србији и Зети у виду одговарајућих поглавља у Историји српског народа и Историји Црне Горе. Поред синтетичких прегледа аспект његовог рада у коме је био посебно плодан биле су монографије о појединим манастирима, црквама или уметничким споменицима као што су Сопоћани, Црква Св. Софије у Охроду, Ресава, Савина, Хиландар (заједно са Димитријем Богдановићем иДејаном Медаковићем), Икона светог краља Стефана Дечанског, Есфигменска повеља деспота Ђурђа Бранковића (заједно са Павлом Ивићем и Симом Ћирковићем), Пећка патријаршија (са Симом Ћирковићем и Војиславом Кораћем) и друге.

У многобројним мањим студијама, чланцима и расправама бавио се питањима архитектуре (просторна решења и архитектонски облици, карактер и функција различитих архитектонских решења, декорација фасада, пластични и сликани украси, њихово порекло, стилски утицаји, улога и прусуство мајстора из приморја и Византије у српској средњовековној уметности), византијским и српским уметничким делима на Светој гори, односом књижевности и сликарства у средњовековној култури, карактером и значењем историјских композиција у српском средњовековном сликарству, владарском идеологијом и црквеним схватањима у ликовној уметности, култовима српских средњовековних светитеља, иконографијом, утврђивањем стилских целина у српској средњовековној уметности и личностима појединих уметника тамо где су они могли бити идентификовани. Неколико мањих прилога посветио је историји савремене југословенске уметности. Библиографија његових радова објављена је у Годишњаку САНУ 83 за 1976. годину.

Важнији радови

  • Минијатуре Хваловог рукописа, ИГ 1—2 (1957) 39—52.
  • Најстарији живопис испоснице пустиножитеља петра Коришког, ЗРВИ 5 (1958) 173—202.
  • Српска средњовековна уметност и запад, Хисторијски преглед 1 (1959) 29—41.
  • Солунско порекло ресавског живописа, ЗРВИ 6 (1960) 111—128.
  • Иконе из југославије, Београд 1961.
  • Ресава, Уметнички споменици у Југославији, Београд 1963, друго издање 1966.
  • Дубровачка сликарска школа, Београд 1963.
  • Портрети на повељама византијских и српских владара, Зборник ФФ 7, 1 (Београд 1963).
  • Црква Свете Софије у Охриду, Уметнички споменици у Југославији, Београд 1963.
  • Милан Миловановић, Београд 1964.
  • Историјске композиције у српском сликарству средњег века и њихове књижевне паралеле, ЗРВИ од 8 (1965) до 11 (1968).
  • Дубровачки градитељи у Србији средњег века, Зборник МС ЛУ 3 (1967) 85—106.
  • Три догађаја у српској историји 14. века и њихов одјек у сликарству, Зборник МС ЛУ 4 (1968) 65—100.
  • Моравско сликарство. Изложба зидног сликарства, минијатура и камене пластике из споменика Моравске школе, Београд 1968.
  • Марков манастир—Охрид, Зборник МС ЛУ 8 (1972) 129—162.
  • Српско зидно сликарство 13. века, Загреб 1971.
  • Милешева и дрински тип цркве, Рашка баштина 1 (Краљево 1975) 15—27.
  • Српски државни сабори у Пећи и црквено градитељство, О кнезу Лазару, Београд—Крушевац 1975, 105—123.
  • Савина, Уметнички споменици у Југославији, Београд 1977.
  • Лоза Немањића у старом српском сликарству, Перистил 21 (Сплит 1978) 31—64.
  • Свети Сава и сликарство његовог доба, Сава Немањић—Свети Сава. историја и предање, Београд 1979, 245—261.
  • Раваначки живопис и литургија, Манастир Раваница. 1381—1981, Сење, Манастир Раваница 1981.
  • Икона светог краља Стефана Дечанског, Београд 1985.
  • Есфигменска повеља деспота Ђурђа Бранковића, Београд—Смедерево 1989 (са Павлом Ивићем и Симом Ћирковићем).

Биографија, библиографија, некролог: Годишњак САНУ /83 (1977) стр. 258-265; 93 (1987) стр. 347-352; 103 (1997) стр. 583-586/.

Литература

Ђурић, Војислав Ј. (Р, стр. 373—375), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Извор http://www.istorijskabiblioteka.com

  

КЊИГА ВОЈИСЛАВА Ј. ЂУРИЋА

Старе српске престонице

Поводом деценије од смрти истакнутoг византолога академика Војислава Ј. Ђурића, у присуству породице, колега и пријатеља, у Српској академији наука и уметности представљена је књига „Старе српске престонице и њихова уметност: Рас, Призрен, Скопље”. Објављена агилношћу породице, у Фонду Војислав Ј. Ђурић, књига је настала као резултат предавања и излагања припремљених на молбу епископа Јована пред одлазак Војислава Ђурића у Америку. По казивању његове супруге Оливере Ђурић, Војислав Ђурић желео је тамо да говори само о оном најбољем из наше историје уметности, а то су царске престонице.

Срђан Ђурић подсетио је на чињеницу да данас заборављамо речи као што су знамен, траг, узор, као и да се више не крећемо путевима којима су се кретали Немања, Милутин и Душан, о којима говори ова књига.

Све до краја 15. века, као што пише у уводном делу књиге, Немањићи, који су седели на престолу земље, најчешће су управљали из утврђених градова Раса и Призрена... У 14. веку владари су радије пребивали у својим јужним градовима, Призрену и Скопљу, него у северним областима око Раса. Скопље је тада било урбанистички довршено и имало уређен живот, тако да је цар Душан баш за њега везао свечани чин уздизања Србије на царство, а српске цркве на патријаршијско достојанство. Скопље је изабрао да у њему прогласи своје ремек-дело, славни Законик царства. По Косову су се тада уздизали раскошни дворци и летњиковци у којима су се обављали пријеми страних поклисара из Византије и са Запада. Од њих данас једва да постоје трагови у Неродимљу, Штимљу и Паунима...

На скупу је прочитан и текст академика Дејана Медаковића који је био спречен да присуствује. Гојко Суботић најавио је симпозијум посвећен Војиславу Ђурићу који би у организацији САНУ и МАНУ требало да буде одржан у октобру.

У припреми су још две књиге Војислава Ј. Ђурића, „Уметност и идеологија у средњовековној Србији” и „Студије о светогорском сликарству”, објављена агилношћу породице

М. Ђорђевић

Извор - „ПОЛИТИКА“, 13. мај 2006.

   

Ко је на мрежи: 32 гостију и нема пријављених чланова