Улогујте се  

   

Билогорске светиње

Садржај ове странице чини дио садржаја књиге (Ранко Раделић БИЛОГОРСКЕ СВЕТИЊЕ) прилагођеног интернет презентацији

 

KoriceПравославни сакрални објекти у источној Билогори - преглед и локација
Билогорске светиње – интерактивна мапа
Православна гробља – координате
Масовне гробнице жртава усташког терора у 2. свјетском рату– координате
Епархијска припадност и организација билогорских парохија
Проглас Срба Вараждинског генералата
Лијепе цркве лијепо горе
Подизање сакралних објеката
Улога цркве у народном животу – Матичне књиге из 19. вијека државна тајна

 

 

 

Православни сакрални објекти у источној Билогори -преглед и локација

Географске Координате у овом и другим прилозима дане су у свјетском референтном датуму названом WorldGeodeticSystem 1984 (WGS84) који је установљен 1984, а који користи и GPS систем за глобалну навигацију. Врхунским уређајима могуће је одредити координате неке тачке са центиметарском тачношћу, међутим, та тачност овиси како од квалитета уређаја, тако и од софтвера, а понајвише од цијене услуге коју је корисник спреман платити. Чак се и код истог уређаја, овисно о добу дана, не добијају исти резултати. Тако се у пракси, од мобилних телефона и фотоапарата до интернет претраживача мапа, сусрећемо са различитим вриједностима мјерења положаја исте тачке на земљиној површини. Код уређаја у масовној употреби грешка у одређивању локације може бити и до 50 метара, а код претраживача мапа и сателитских снимака на интернету она је најчешће испод 20 метара.

Примјера ради, 19, јуна 2014, координате врха звоника цркве св. Георија у Грубишном Пољу измјерене на сателитским снимцима на https://www.google.com/maps износиле су 45°42'12.70",17°10'34.35". Други претраживач, http://www.bing.com/maps/ дао је вриједност 45°42'12.42",17°10'33.70", што на терену значи разлику од око 16 метара. То треба имати у виду када се користе координате објеката у нашим прилозима иако нема неки практични значај – постојећи објекти видљиви су или(и) на терену (или)и на мапама, а код несталих је одступање у процјени од стварне локације у границама грешке софтвера или уређаја којима се мјере њихове координате.

Karta crkve mala

За налажење жељеног објекта копирајте координате у претраживач (google или bing).

 

ПРАВОСЛАВНИ САКРАЛНИ ОБЈЕК У ИСТОЧНОЈ БИЛОГОРИ

Р.

бр.

Насеље

Тип
објекта

Патрон

Градња

Координате

Оштећења и нестанак

1.

Бачковица

крст

Св. Петка

<1941.

45°50'21.16",17°05'49.56"

пропао иза 1945.

2.

Беденик

црква

Преображење Христово

I <1732.

II 1825.

45°49'47.78",17°00'41.40"

-

3.

Брзаја

крст

Усп. Богородице

<1941.*

45°50'08.77",17°09'34.27"

пропао иза 1945.

4.

Велика Барна

црква

Св. апостол и еванг. Марко

I <1750.

II 1844.

45°44'08.40",17°08'01.50"

девастирана1942,

оштећена 1991-95

5.

Велика Дапчевица**

црква

Св. Архангели

I <1709.

II 1782.

45°43'34.86",17°17'32.12"

бомбардована априла 1941.

6.

Велика Ператовица

црква

Св. Петка

I <1709.

II 1895.

45°45'19.43",17°15'05.53"

оштећена 1941, девастирана 1991.

7.

Велика Писаница

црква

Св. четверо-дневни Лазар

I <1700.

II 1750.

 

45°48'09.82",17°04'32.05"

45°48'06.82",17°03'54.11"

рушена 1941,

демолирана 1991.

8.

Велики Грђевац

црква

Св. Тројица

I 1752.

II 1833.

45°44'56.55",17°02'59.25"

оштећена 1941,

скрнављена 1991.

9.

Велики Зденци

црква

Воздвиженије часног Крста

I<1732.

II 1848.

45°38'44.99",17°04'50.34"

45°40'27.98",17°06'33.39"

бомбард. 1943,

срушена 1996.

10.

Гаково

крст

Св. Прокопије

I<1941.*

II 1963.*

45°48'23.35",17°15'53.20"

?> 1991.

11.

Горња Ковачица

запис

Св. Георгије

I 1663.?*

II 1937.

45°46'59.45",17°05'19.95"

гром 1972, пањ одрезан 1992.

12.

Грабровница

звоник

Св. Тројица

?

45°55'58.77",17°10'24.80"

?

13.

Грубишно Поље

црква

Св. Георгије

I<1701.

II 1775.

45°41'14.12",17°11'00.56"

45°42'12.70",17°10'34.35"

оскрнављена 1941,

девастирана 1991.

капела

Ц. Константини царица Јелена

<1882.*

45°41'14.12",17°11'00.56"

спаљена 1941.

крст

Св. Недеља (Спасовданска)

<1900.*

45°43'17.18",17°12'34.77"

?> 1991.

14.

Даутан

црква

Св. Архангели

<1700.*

45°49'20.65",16°56'34.65"

пропала у XIXв.

15.

Доња Ковачица

црква

Св. Марије Магдалине

<1724.

45°45'14.57",16°59'51.36"

-

16.

Доња Рашеница

црква

Успеније пресве-те Богородице

<1709.

45°40'44.06",17°13'29.94"

спаљена 1991.

17.

Зринска

црква

Св. Прокопије

<1700.*

45°48'41.12",17°08'33.16"

пропала >1780.

капела

Св. пр. Амос и св. Лазар Косов.

I 1880.

III 1990.

45°48'09.35",17°08'34.51"

спаљена 1941. и обновљена 1946.

18.

Јасенаш***

црква

Св. пророк Илија

<1732. *

II 1870.

45°44'22.79",17°24'59.11"

45°43'40.40",17°24'46.40"

бомб.1943, покр. и

пропала < 1991.

19.

Ласовац

црква

Св. Јован Претеча

I 1726.

II 1892.?

45.853509,17.023296

срушена 20. јан. 1942. године

20.

Мала Ператовица

крст

Св. Петар

<1941.

45°43'42.54",17°13'59.37"

 

21.

Мала Трешњевица

црква

Вазн. Господње

318 бог. отец

I<1700.*

II 1722.

45°53'58.27",17°07'38.28"

45°55'11.92",17°08'46.64"

пропала <1763. минирана 1992.

22.

Мали Грђевац

црква

Св. великомуч. Димитрије

I <1760.

II XIX в.

45°46'12.92",17°09'08.55"

1991. девастирана и покрадена

крст

Св. пророк Амос

» 1900.*

45°47'03.12",17°11'39.48"

пропао иза 1945.

23.

Мали Зденци

црква

Рождесто пресв. Богородице

<1754.

45°40'45.39",17°07'23.98"

оштећена 1941, девастирана 1991.

24.

Малојасеновачка брда

крст

Св. Недеља

<1941.

45°45'51.68",17°12'44.95"

? > 1991.

25.

Оровац

црква

Пренос моштију св. оца Николаја

I<1700.

II 1754.

45°52'19.02",16°59'00.84"

срушена 1941.

26.

Павловац

црква

Св. великомуч. Пантелејмон

I 1670.

II 1906.

45°42'16.69",17°04'05.70"

-

27.

Пупелица

црква

Св. Георгије

<1700.

45°52'44.18",17°02'16.54"

пропала до1785.

запис

Св. Георгије ?

I<1700.

45°53'45.02",17°03'31.27"

спаљен 1955.

28.

Равнеш

икона

Пр. Богородица

<1900.

45°51'39.12",17°00'32.74"

 

29.

Рибњачка

црква капела

Св. апостол и еванг. Лука

I 1722.

II 2006.

45°53'35.40",17°05'17.88"

стара црква спаљена 1941.

30.

Сјеверин

црква

Св. апостола Петра и Павла

I<1715.

II 1770.

45°50'39.55",16°58'24.54"

45°50'23.46",16°58'02.92"

1941.оскрнављена и опљачкана

придв.

капела

Покров пресвете Богородице

1735.

?

1775. администр. ливидирана

31.

Растовац

црква

Св. Димитрије

<1700.

45°40'23.48",17°15'48.00"

спаљена 1991.

32.

Сибеник

црква

Св. Петар и Павле

1934.

45°48'44.29"17°10'55.64"

демолирана 1991.

33.

Тополовица

крст

Св. Ана

<1900. *

45°46'42.40",17°13'11.30"

?> 1991.

34.

Тројеглава

Црква

крст

Вазнесење

Господње

<1700. *

?

45°41'21.79",17°14'51.93"

45°41'08.32",17°14'57.10"

пропала до 1785.

35.

Турчевић Поље - Дјаковац

црква

Св. архиђакон Стефан

I 1751.

II 1931.

45°42'34.92"17°20'51.41"

45°42'41.53",17°20'51.41"

девастирана 1991.

36.

Цремушина

крст

Св. пророк Илија

<1941.*

45°49'58.80",17°12'39.15"

пропао иза 1945.

37.

Чађавац

црква

Св. апост. Томо

1746.

45°49'26.88",17°06'46.25"

бомбард.1943.

*Вјеројатни положај, немогуће је утврдити прецизнију локацију; **На мјесту цркве у Великој Дапчевици данас се налази крст и звонара; ***У близини остатака цркве св. Илије данас се налази звонара

У табелу нису уврштена два спорна објекта, дрвене цркве које су по предају постојале у Гакову и Сибенику. Први од њих, црква Св. Прокопија коју предаја смјешта на локацију 45°48'23.35",17°15'53.20" морала је бити грађена на територију под турском контролом и спаљена 1683. или 1684. када Турци губе Вировитицу, односно, пропасти у првим деценијама 18. вијека јер се касније не помиње ни у шематизмима, картама или другим документима. Предаја о цркви Св. апостола Петра и Павла у Сибенику изричито помиње њену паљевину од стране Турака, међутим, осим народне предаје нема других доказа да је до 1683. постојало село и црква. Цигле пронађене у Сибенику на локацији данашњег поља Зидине (око 45°48'27.00",17°11'21.00") гдје предаја смјешта цркву, могле би представљати и остатке села или цркве из предтурског времена, о чему такође нема валидних доказа нити потврде у постојећим изворима. 

 

 

Tresnjevica mala

 

 

 

БИЛОГОРСКЕ СВЕТИЊЕ – Интерактивна мапа

Image Map

 

Rasenica mala

 

 

ПРАВОСЛАВНА  ГРОБЉА  У  ИСТОЧНОЈ  БИЛОГОРИ

 

Р.

бр.

Насеље

Координате

1.

Бачковица

45°50'50.12", 17°05'44.16"

2.

Беденик и Бабинац

45°49'48.00", 17°00'41.10"

3.

Беденичка

45°51'45.12", 17°04'58.16"

4.

Брзаја

45°50'35.30",17°10'03.67"

5.

Булинац*

45°49'06.75", 16°59'14.35"

6.

Велика Барна   I

45°44'19.15", 17°08'20.45"

7.

Велика Барна II

45°44'43.00", 17°09'42.45"

8.

Велика Ператовица

45°46'03.60", 17°15'39.10"

9.

Велика Писаница I

45°47'46.65", 17°04'01.80"

10.

Велика Писаница II

45°48'46.90", 17°01'10.40"

11.

Велика Трешњевица

45°54'10.70", 17°11'05.00"

12.

Велики Грђевац

45°44'55.70", 17°02'58.53"

13.

Велики Зденци I

45°40'48.98", 17°06'13.39"

14.

Велики Зденци II

45°38'44.00",17°04'52.05"

15.

Гаково I

45°47'06.80", 17°15'09.10"

16.

Гаково II

45°47'30.75", 17°15'31.05"

17.

Горња Ковачица

45°46'26.70", 17°06'39.95"

18.

Грабровница*

45°55'37.80", 17°09'55.80"

19.

Грбавац и В. Јасеновача

45°42'47.69", 17°06'22.14"

20.

Грубишно Поље

45°41'14.12", 17°11'00.56"

21.

Дапчевачки брђани

45°43'33.85", 17°15'08.85"

22.

Дапчевица, Лончарица

45°43'34.86", 17°17'33.12"

23.

Даутан **

45°49'20.00", 16°56'36.50"

24.

Дињевац *

45°57'00.00", 17°11'04.00"

25.

Дјаковаци дио Т. Поља

45°42'34.52", 17°20'52.31"

26.

Доња Ковачица

45°45'03.95", 16°59'59.68"

27.

Доња и Горња Рашеница

45°40'44.06", 17°13'25.94"

28.

Зрињска

45°47'36.65", 17°09'08.70"

29.

Јасенаш

45°43'31.55", 17°25'02.50"

30.

Кашљавац

45°52'57.90", 17°00'05.00"

31.

Ласовац

45°51'13.64", 17°01'22.31"

32.

Лончарица

45°45'01.96", 17°18'13.00"

33.

Мала Барна

45°44'34.44", 17°13'15.50"

34.

Мала Јасеновача

45°45'48.55", 17°12'08.40"

35.

Мала Ператовица

45°43'11.05", 17°14'09.35"

36.

Мала Писаница

45°46'33.80", 17°01'40.55"

37.

Мала Трешњевица старо*

45°55'11.60", 17°08'47.30"

38.

Мала Трешњевица*

45°55'07.40", 17°08'46.20"

39.

Мали Грђевац

45°46'13.32", 17°09'09.35"

40.

Мали Зденци и Орловац

45°40'43.50", 17°07'32.54"

41.

Муније

45°40'56.30", 17°18'13.47"

42.

Оровац

45°52'26.32", 16°58'28.78"

43.

Павловац

45°42'16.00", 17°04'04.65"

44.

Пупелица

45°53'22.56", 17°02'47.04"

45.

Пупелицастаро

45°53'16.80", 17°02'42.36"

46.

Равнеш

45°51'38.60", 17°00'57.35"

47.

Растовац

45°40'24.28", 17°15'48.36"

48.

Рибњачка

45°53'35.66", 17°05'19.38"

49.

Северин I

45°50'44.30", 16°58'47.15"

50.

Северин II

45°49'59.25", 16°57'37.15"

51.

Сибеник

45°48'40.90", 17°10'39.85"

52.

Тополовица

45°46'41.70", 17°12'59.75"

53.

Тројеглава

45°41'21.79", 17°14'51.93"

54.

Турчевић Поље

45°42'00.95", 17°19'39.14"

55.

Цремушина

45°48'36.49", 17°12'31.94"

56.

Чађавац

45°49'25.50", 17°06'49.05"

 

* Гробља на истој локацији гдје и римокатоличка (у Дињевцу и Грабровници послије 2. св. рата нема православних; у М. Трешњевици римокатоличко гробље између два православна)

** Непозната локација, претпостављена локација уз цркву, када је још било православног становништва у Даутану (45°49'20.65",16°56'34.65")

 

Groblje Donja Kovacica mala

На слици - православно гробље у Доњој Ковачици

 

 

МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ ЖРТАВА УСТАШКОГ ТЕРОРА У
ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (Преглед је непотпун)

Р.

бр.

Насеље

Координате

1.

Грубишно Поље1

45°42'23.18", 17°12'05.63"

2.

Грубишно Поље2

45°42'16.45", 17°11'17.65"

3.

Мали Грђевац

45°46'21.27", 17°10'58.00"

4.

Сибеник

45°48'25.90", 17°11'19.40"

5.

Тополовица

45°46'37.58", 17°12'48.36"

6.

Брзаја

45°50'07.87",17°09'35.27"

7.

Бачковица

45°51'27.40",17°06'35.21"

8.

Јасенаш3

45°46'07.30",17°22'37.00"

9.

Јасенаш3

45°45'39.10",17°22'39.90"

 

Jasenas 1Локација позната под називом Киселов јарак
2Локација позната под називом Трандлерова дјетелина
3Мало позната стратишта око 2, односно 3 км сјеверозападно од села Јасенаша. На локацији 8. убијена су два дјечака из породице Милашиновић, један од дванаест и други од петнаест година. На локацији 9 је гробница са дванаест жртава, а једна жена се успјела спасити.

 

Slika Rastovac mala

 

Подизање сакралних објеката

Са народом који се у 16. вијеку повлачио пред Турцима и налазио уточиште у аустријском царству, ишло је и његово свештенство. Неријетко су управо свештеници предводили народ свог села, парохије, па их шире.1 Тамо гдје је био свештеник ускоро ниче и црква, као што показује примјер Брезовца код данашњег Бјеловара, гдје православни из похода Гвоздена Вуковића 1597. већ у периоду између 1600. и 1620. подижу цркву Ваведенија Богородице.

Ако је већ десетак година по доласку у Брезовцу недалеко данашњег Бјеловара подигнута црква, онда смо склони увјерењу, иако нема директних доказа, да је непосредно по доласку на ново станиште због духовне подршке установљавано и освештано мјесто. Из познијих примјера храста у Горњој Ковачици и крушке у Пупелици то је по свој прилици могао бити запис пренијет као пракса са претходног боравишта, а који представља остатак старе словенске традиције прихваћене и у хришћанству. Постоји низ свједочења о старословенским храмовима опасаним са два реда храстових стабала, чак и ријеч цер за врсту храста има исти коријен као ријеч црква. Осим храста у православном хришћанству то је могла, као што ће се видјети, бити и крушка, липа, дуд, а улогу освештаног мјеста, својеврсне цркве на отвореном, могло је имати и неко друго благородно дрво.

Међутим, судећи по постојању најмање 11 крстова још прије 2. свјетског рата у селима источне Билогоре, биће да је ипак вјеројатније да је улогу освештаног мјеста у ранијим временима чешће имао крст него запис. Његова практична предност је очигледна, могао се поставити управо тамо гдје је био најпотребнији и гдје је, да тако кажемо, било мјесто за њега. Наиме, свака сензибилнија особа на неки начин осјети разлику између овог или оног мјеста, нека су одбојна, а на другима осјетите, попут аутора овог текста, као да сте послије низа година дошли кући, мада ту нисте прије били. Иако је све то спекулативно и на рубу науке, не може се порећи да су цркве подизане на тим лијепим мјестима, на доминантном положају са добрим погледом. Није искључено да је српски народ при доласку на Билогору подигао понеку цркву и на оним мјестима која су по природи рељефа у насељу већ предодређена за сакрални објекат и да је он у ранија времена прије доласка Турака и рушења био мјесто римокатoличког храма. Из онога што знамо, од Галовца до Подравине у Билогори су затечени остаци четири таква зидана сакрална објекта.

У Галовцу су то били остаци цркве sv. Pavla, која је до турског одласка служила као тврђава и осматрачница, а послије подигнута православна црква св. апостола Павла. Слично се десило и у Малој Трешњевици, гдје су за турске опасности остатке старе римокатоличке цркве sv. Martina користили граничари, да би 1722. била сазидана православна црква 318 богоносних отец Првог васељенског сабора. На доминантном мјесту у Билогори према Подравини, у Турнашици, на мјесту данашње ромокатоличке цркве Presvetog trojstva постојала је црква sv. Bartolomejaи прије доласка Турака, којима је њен звоник служио за осматрачницу.2

Четврти такав објекат је данашњи римокатолички храм Uznesenja Blažene Djevice Marije, који су подигли темплари још 1312. године у Рачи, за коју археолошки налази показују да је била насељена још у неолиту, прије 6.000 година, прије турског продора овдје је сједиште жупе, а у вријеме Војне крајине тврђавица за обрану од Турака – како је забиљежено и на Главачевој карти из 1673.

Уз ова четири римокатоличка сакрална објекта потребно је поменути још и пети, Pohođenje Blažene Djevice Marije у Шандровцу. Данашња црква саграђена је 1885. на мјесту старе дрвене цркве чију градњу, судећи по датирању слике Маријина Похођења на главном олтару, а која потиче из претходне цркве, можемо смјестити најкасније у 1696. год. Иако није затечена при првим српским насељавањима, помињемо је због тадашњег значаја Шандровца3 и саме локације цркве на мјесту које је претходно вјеројатно било осматрачко или транзитно мјесто за пренос сигнала о покретима Турака.

1 Грбић, Манoјло, Карловачко владичанство, Прилог к историји Српске православне цркве, I, II, Карловци, 189., књига I, стр. 112-115 – Илустративан је примјер који наводи Грбић, истина, из нешто каснијег периода, гдје са турске стране на аустријску, на подручје Карловачког генералата прелази мноштво народа, а међу њим прелази „у свему 46 особа свештеничкијех и то: 29 свјетовнијех свештеника и 17 калуђера". Тако се у том попису под р. бр. 8, као и у низу других случајева наводи да је „Јован Ћулибрк, свештеник, превео 116 породица из Блатне и уставио се у Орловцу". (на Банији, прим. аут.)
2 Begović, Branko, Barok u Podravini, 2009. - http://barokpodravine.blogspot.com/
3 Године 1540. је одлучено да се у „castellum Sandrocz" смјести посада од 24 пјешака, још 1572. тврђаву налазимо на картама, да би негдје у то вријеме била и срушена од Турака. На карти Вараждинског генералата из 1639. Шандровац је смјештен на простор Војне крајине.

  slicica

Надаље, постоје пописи римокатоличких жупа из којих сазнајемо и за претходно постојање храмова грађених вјеројатно од дрва, када послије турске провале од њих нису остали трагови. То је црква sv. Petra i Pavla, по којем је Павловац и добио име St. Pauli in Radowan, sv. Benedikta у Беденику, у сједишту жупе у Грђевцу црква Богородичина (ecclesia beatae virginis de Gordowa). Скоро је извјесно да je та црква била на данашњој широј локацији православног храма св. Тројице, јер се ту налазио и центар мјеста са тврђавом, на данашњим окућницама породица Хорват, Халачек, Штефулинац, Кухар и других. То можда потврђује и стилизовани цртеж тврђаве са црквом који налазимо на карти Мађарске из 1567, чији је аутор Zündt Matthias. Gordorna (Грђевац) и Ratza (Рача) налазе се на овој карти на десној обали ријеке Чесме, чији је ток исцртан правцем сјевер-југ умјесто исток-запад, како смо навикли.

Успоређујући таква мјеста гдје су биле или први пута подоласку православних Срба изграђене цркве, може се уочити један образац који на први поглед тешко пада у очи. Наиме, остаци затечених сакралних објеката и прве цркве саграђене по доласки Срба налазе се у међусобној вишеструкој оптичкој видљивости, тако да се нпр. из Беденика могло видјети још седам сакралних објеката. Из Пупелице се и без пењања на неку грађевину за јасног времена види торањ у Рачи удаљен 11 километара, а са друге стране, што показује профил земљишта, јасно се некад могао видјети храм Васкрсења Христовогна локацији Вис изнад Мале Трешњевице. По свједочењу Душана Шкрбине, 1939. године је екипа из војногеографског института или како се већ тада звала та институција из Београда, обављала триангулацију терена за израду нових топографских карата и у Пупелици подигла на коти 181 недалеко мјеста на којем је почетком 18. вијека била црква (види карту Ранко Д. Раделић, ПУПЕЛИЦА 2008) конструкцију високу 12 метара коју су звали пирамида. Инжењеријски поручник Васа Јецковић који је руководио радовима дозволио је једном приликом знатижењним дјечацима да се попну на постоље за мјерења, одакле се могао уочити видиковац зван Кула, који је тада постојао на коти 289 Вис код Мале Трешњевице.

sema

Положај раних храмова у оптичкој видљивости, која се протеже и даље на запад

 

Све ово говоримо да бисмо поткријепили тезу аутора да су прве цркве на Билогори осим сакралне имале као погодна мјеста за осматрање и додатну, као осматрачнице и одбранбену функцију. Има ли ишта логичније него највиши објекат у насељу поставити на мјесту одакле се има преглед околине, односно, што је ближе стварности, близу тачке са које се осматрало, гдје је непрестано било и радне снаге, код насељавања подићи цркву. Исте примјере налазимо и на турској страни границе, гдје су објекти у Великим Зденцима, Грубишном Пољу, Рашеници и Растовцу такође у оптичкој видљивости. То објашњава и подизање низа цркви изван насеља, али и наредбу цара Карла VI од 31. марта 1727, послије одласка Турака, а по којој се православне цркве више нису могле подизати слободно, без царске дозволе.

 grafik1

Профил земљишта између храмова у Пупелици и М. Трешњевици, те Беденику и Зрињској

grafik2

 

На главним правцима турских упада и дуж цијеле граничне линије на растојању од око пола сата хода (2-3 км) грађене су куле (чардаци, страже) са посадама од 10-20 чардаклија. Са турске стране грађени су и већи овјекти. „Служили су за осматрање и јављање о покретима Турака, давање узбуне и као ослонац за обрану. Били су четвероугластог облика, од дрвета, на дрвеним или зиданим стубићима високим 3 м, са пушкарницама са стране и на поду.“4

Граничари су о уоченој опасности јављали пуцањем из пушака, паљењем бакљи или унапријед припремљене сламе или траве. Постоје извјештаји да су такви сигнали о доласку турске опасности штафетно стизали чак до Словеније. Трагови те прве линије и сигналних мјеста, иако их нисмо посебно тражили, сачувани су до новијег времена, иако вјеројатно у већем броју него што је то аутору познато. Тако су у близини Шандровца све до шездесетих година по бујности раслиња били видљиви остаци некадашње тврђаве, у Пупелици мјештани још и данас мјесто у близини куће Лепира, на највишој тачки тог дијела села, називају ”стража”. Сличан назив, ”Стара стража” носи и поље сјеверно од насеља Отрованец у Подравини, поље западно од Даутана, а уз топоним Вис, врх у Билогори јужно од Мале Трешњевице висок 289 м, често се на топографским картама сусреће и назив Кула. Просјечна граница разлучивања људског ока је око један лучни минут (1¢), што је тридесети дио пречника пуног Mјесеца. За сигурно уочавање без оптичких помагала био би довољан пречник стуба дима око 6 лучних минута, што би значило да је нпр. код осматрачких пунктова у Пупелици код св. Георгија или уМалој Трешњевици код Васкрсења Христовог, између којих је удаљеност око 7325 м, за директно осматрање без транзитних тачака, требало припремити одговарајући биљни материјал за шест ватри пречника око 2 метра пореданих у линији окомито на правац гледања. Сваки покрет Турака на западу могао се пренијети на врх Билогоре на Вис који је био видљив граничарима из Подравине, а са Виса се за лијепог времена видјела преко Драве и Мађарска.

Од оних првих цркви у Кули Атлагића 1440. и Пађанима 1456. године5, Срби крајишници своје цркве подижу пуних 500 година.6 Многе од њих грађене су од славонског храста лужњака којим су обиловале тадашње шуме. Од многобројних цркви из XVII и XVIII вијека, по много чему јединствених у свијету, најстарије билогорске дрвене цркве, попут оних у Даутану, Малој Трешњевици, Зрињској или оне у Великим Зденцима грађеној под Турцима, дотрајале су још прије почетка 20. вијека. Неке од њих, као оне у Оровцу и Рибњачкој запалили су усташе па нису ни стигле бити предмет научног интересовања. 2. свјетски рат је преживјело свега седам, од тога двије на Банији и пет на подручју источне Билогоре. Једна од њих, храм св. Илије у Јасенашу, када је крајем осамдесетих година Регионални завод за заштиту споменика културе у Осијеку радио планове за заштиту и реконструкцију, био је већ девастиран до непрепознатљивости, тако да се одустало и од плана за реконструкцију. Четири преостале цркве прије 1991. г. биле су уједно и разнолики развојни примјери аутентичног народног градитељства познатог раније под називом „билогорски стил“ и сврстане у I категорију споменика културе, да би касније, пошто спадају у скупину споменичке баштине у оквирима основних средстава културе једног народа, биле сврстане у нулту категорију споменика културе под заштитом УНЕСКО-а. Од седам преосталих православних сакралних објеката од дрвета послије 2. свјетског рата, рат из задње деценије XX в. преживвјеле су само цркве у Малим Зденцима и Доњој Ковачици. До тада је, међутим, сакупљено већ довољно информација за реконструкцију начина градње.

4 Кљаковић, Војмир, Чардак, Војна енциклопедија, 2, Београд, 1971, str. 235.
5 Стошић, Љиљана, О ускочким црквама и хајдучким иконама, ДАНИЦА, Вукова задужбина, Београд, 1995, стр. 306-310.
6 Први православни храм подигнут овдје је манастир Крупа на ушћу Крупе у Зрмању под Велебитом, започет 1317. за вријеме краља Милутина, који завршава његов унук цар Душан. Слиједи око 1345. манастир Крка у близини Кистања, задужбина Јелене, сестре цара Душана. Шест година послије Косовске битке, 1395, изграђен је Драговић уз Цетину, недалеко Врлике. 500 година односи се на период послије продора Турака.

 

Основна конструкција цркве, од темељних греда (подсјека), вертикалних стубова и греда „столице“ до дугих брвана звоника грађена је од чврсте језгре храста. У простор између стубова и греда подсјека и столице учвршћивао се уз коснике плетер од лијеске и зидови формирали од иловаче у коју је код мијешења гажењем додавана као арматура житна пљева. Кров и зидови звоника грађени су од шиндре кестена који је сјечен у шуми Кестењевици сјеверно од села Сибеника, гдје се јестиви европски кестен задржао у великом броју све до најновијих времена. У складу са амбијентом опреман је и ентеријер цркви, што је важно за њихову аутентичност као споменика културе. Оне припадају сељачкој градитељској баштини и култури најширег слоја народа и због улоге коју су имале радили су их највјештији тесари и мајстори, а у читавој носивој конструкцији првобитно није употребљаван ни један метални дио, већ само дрвени клинови и чепови.

На примјеру храма св. Марије Магдалине у Д. Ковачици показаћемо основне димензије цркве, процјену потребног грађевинског материјала, из чега се назире и опсег послова које је требало обавити.

Висина храма до врха крста

19,6

м

Висина до сљемена крова

8,3

м

Висина зидова до врха столице

3,0

м

Дужина цркве

16,3

м

Ширина цркве

6,5

м

Висина греда за звоник

12,0

м

Површина зидова без дрвета

145

м2

Волумен земље у зидовима

40

м3

Волумен земљаног пода

20

м3

Волумен цигле за подзид

12,5

м3

Потребна дрвена грађа

30

м3

Укупно грађа „на пању“

60

м3

Потребна кестенова шиндра

600

м2

Кестеновог дрво „на пању“

25

м3

Остало потребно дрво

15

м3

Број цигли данашњих димензија, 24,5 x 11,5 x 6 cm

5600

ком.

Не улазећи у припремне радње око подизања цркве, од договора, дозвола, па до одређивања локације, преглед основних послова започињемо првом практичном радњом, рушењем и превозом дрвета. Оно је обављано зими, када је у дрвету најмање сокова, обично крајем јануара послије великих празника, а најмање годину дана прије почетка градње цркве, да би се дрво у међувремену осушило. Био је то сложен посао који је захтјевао прилагођавање запрежних кола или саоница дугим кладама и по неколико пари коња или волова да би се терет и до шест тона тешког храстовог стабла превезао на одредиште. Све до најновијег времена сачуван је назив „чигов“ за спону којом су се спајале руде више пари стоке за јединствену вучу.

crkva

Уздужни пресјек цркве у Доњој Ковачици

Црква је морала бити саграђена и покривена исте календарске године због заштите дрвета и земљаних зидова од зимске влаге. Због тога је и обрада припремљеног дрвета требала започети што раније, већ од прољећа ако су то дозволили временски услови. Треба имати на уму да се градња цркве поклапала и са интензивним пољопривредним радовима, тако да су у њој ангажовани и житељи других села парохије. Масивни подсјеци и греде обрађиване су тесањем, а кестенова шиндра и потребне даске калањем (парањем, како се тада говорило), јер пилана у то вријеме није било.

У свакој парохији је било довољно радне снаге за све послове, па и сеоских тесара и у невољи приучених мајстора за друге занате. Међутим, за подизање цркве као најзахтјевније грађевине, гдје је већ прије рушења првог дрвета и тесања прве греде требало имати визију и крова и звоника, тешко да је на читавом простору источне Билогоре могло бити више од неколико људи. Једног од њих се, назовимо га протомајстором, свакако морало ангажовати изван властите заједнице и адекватно платити. Овдје треба имати у виду и то да стални војни обвезници нису могли, осим свештеника, радити професионално ни један други посао, тако да су још прије почетних радова требале вањске услуге мајстора циглара (често Италијана), а код завршних иконосликара (молера), пилтаора (резбара), те звоноливаца.

Истовремено са тесарским радовима који су могли потрајати двадесетак дана, ископан је темељ и сазидан циглом. Као везни материјал коришћена је иловача из темеља, као и за ка-снију испуну зидова. Зидање блатом задржало се у Билогори мјестимично све до око 1970. године. Слиједио је осјетљиви посао подизања дрвене конструкције која се није могла обавити за мање од петшест дана. По завршетку ове фазе посла, по обичају до данас задржаном, на највишем мјесту истицан јејарбол са ручиником и цвијећем и приређена мања свечаност. У наредној фази између усправних стубова на коснике и попречне гредице учвршћиван је плетер од љескових избоја и на то намазивана и набијана иловача. Оптималан начин припреме иловаче био је да у квадрату са страницом од око 2 м. омеђеног даскама два радника газе слој земље висок око 25 цм помијешан са пљевом, тирком и водом. Са четири набијача земље и мајстора на зиду, четири носача земље са носилима (траљама) и још двојицом за послове око пљеве и допреме воде, требало би пет таквих дванаесточланих група да за три дана испуне зидове цркве у Доњој Ковачици. Приближно исто вријеме би им требало да обложе кров и звоник са шиндром.

Прије кречења које је обављено по завршетку свих радова, било је потребно да се зидови добро осуше, те нанесе и осуши као глазура и додатна заштита иловача рјеђе конзистенције. Тиме би основни посао изградње и заштите цркве без ентеријера био са око 750 појединачних радних дана, односно, у оптималном распореду 40 дана мобе, окончан. Завршни послови на ентеријеру (земљани под, бачвасти или равни дрвени строп, иконостас, резбарски и други радови, сада су се могли без журбе наставити исте или идуће године.

Историја умјетности друге половине 20. вијека ове цркве првобитно назива „дрвене цркве билогорског стила“, да би се под притиском одређених кругова назвале „дрвеним црквама панонског стила“. Овај поступак спада у прокушани рецепт којим се најприје промијени име, а на крају и идентитет. Тако је 2003, када је винчанским знаковима признат статус писма, на захтјев пријатељице покојне Марије Гамбутас на симпозијуму у Новом Саду винчанско писмо добило нови назив, „подунавско“, јер је то била „жеља“ Марије Гамбутас. Или код актуалних тенденција албанских историчара умјетности да нанаговор америчких савјетника средњовјековне сакралне грађевине на Косову идентификују не као ужесрпског већ византијског поријеклаиуброје их у албанско културно наслијеђе. Тако су, да се „Власи не досјете“ и изворне православне билогорске храмове претворили у панонске, јер то је тобоже исти тип објеката какви су у сеоском градитељству овдје били присутни и прије турског продора, што је ипак било седамдесетак година прије доласка Срба и о континуитету нема ни говора. У сличним условима рађено је слично, али ипакsi duo faciunt idem, non est idem. Овдје се прије свега ради о политичким, а тек послије тога о научним разлозима преименовања објеката.

Отприлике у исто вријеме, па и због истих разлога, напуштена је пријашња „склоност да се такве грађевине углавном припишу народном градитељству“8 и прихваћена друга склоност или склоност других, што наравно има врло мало везе са науком, да се билогорском градитељству припише припадностодређеном стилу, тј. „умјетничким остварењима виших друштвених слојева“. Разумије се да у градњи дрвених цркава има и трагова византијске традиције, сличности са другим традицијама, па и утицаја стилске градње у развијенијим, урбаним сре-динама, међутим, морамо знати да је канатни начин градње са испуном од плетера омазаног блатом, окречени зидови, кров од шиндре, да је све то присутно и у породичној стамбеној* градњи Билогоре. Једине разлике у градњи између цркве као Божје куће и породичне куће произилазиле су из функције којој су биле намијењене. Ако бисмо минималне сличности са зиданим објектима пренагласили, онда барокну или неку другу стилску градњу умјесто сеоске билогорске морамо приписати и сеоским кућама, а оне су грађене у нужди, у складу са расположивим материјалом и знањем и као и цркве, прилагођене постојећим условима. Помало смјешно би дјеловала тврдња да су наши стари градили куће у барокном стилу у околностима гдје је првенствено требало сачувати голу егзистенцију. А градња цркви од дрвета је била интегрални дио тих околности.

Тек по повлачењу Турака подижу се прве зидане цркве, у почетку без законских ограничења у њиховој градњи и поправкама, што је и прогласом9 аустријског цара Леополда I од 6. априла 1690. гарантовано не само Србима, већ и другим балканским народима, а потврђено привилегијом од 1695.

8 Хорват, Анђела, Одрази градитељства на истоку и западу на дрвеној цркви у Малим Зденцима, Зборник за ликовне уметности, 8, стр. 443-447, Матица српска, Нови Сад, 1972.
* Краћи опис градње мање сеоске куће у Великом Грђевцу, за коју је мајстор нађен у Великој Писаници, имамо у тексту Ивана Белобрајдића Sjećanja iz djetinjstva (G. autora, Veliki Grđevac u sjećanjima, Zavičajni klub „Mato Lovrak", Zagreb, 2009.). Што због ратних услова (2. свјетски рат) што због габарита објекта, описана градња је далеко примитивнија него што би захтјевала изградња цркве више од три вијека раније:
„U proljeće je počela gradnja kuće. Kopali su se temelji za koje je bilo cigle, na temelje je stavljen i beton 6 cm. Onda se nastavilo sa zidovima, najprije su ukopani rogovi i grede s vanjske i unutarnje strane zidova. Za daljnji posao trebalo je puno težaka. Kako je bio rat, kod kuća je bilo malo sposobnih ljudi za posao, bili su u vojsci. Težaci se nisu plaćali. Mama je morala svaki dan po selu tražiti težake za drugi dan da se mogu zidovi nabijati sa zemljom .... Za početak je trebalo nakopati zemlju, močiti, miješati sa pljevom i tirkom od slame. Takvu zemlju su žene i starija djeca nosili u kopanjama na zid, gdje je bilo više nabijača, većinom žene koje su imale nabijače, što su bili odrezano drvo od greda i s dvije strane pribiti prutovi ili letve, a najmanje su bili dva koji su bili zatesani s dvije strane s najčešće u sredini uvrtani prut da se može nabijati uz dasku kad se daska skine da da bude gladak zid.
Majstor je mjeriо gdje trebaju biti vrata i prozori da se stave komadi drveta od greda. Kada je zid bio gotov, majstor je prosijecao rupe na zidu za vrata i prozore. Kopanje su bile od drveta vrbe, johe ili lipe, a izradili, kopali su ih cigani koritari.
Kada su se nabile pune daske, rogovi i grede su se širile i daske podizale da bi se opet stegnule drotom ili štrikovima da daske ne padnu dolje i da bude ravan zid".
9 Грбић, I, стр. 226. „... гдје буде нужно, ондје подизати цркве по својој власти;"

 

У периодима када су војничке услуге српских граничара биле мање потребне, ова права су сужавана и ограничавана од локалних до царских власти, тако да цар Карло VI наређује 31. марта 1727. да се православне цркве не могу подизати без царске дозволе, од 1746. се без такве дозволе није могла започети ни поправка или доградња, од 1750. је уз молбу за подизање цркве требало и мишљење локалних власти, а по царској резолуцији од 2. маја 1753. слободно је било Србима подизати цркве „без обзира на грађу“ у свим мјестима гдје је било најмање 30 православних породица.10 Од 1765. се уз молбу морају приложити и нацрти, трошковник, спецификација материјала, а све је то „омогућавало државним властима да могу ометати изградњу православних цркава, па чак и започете цркве рушити, одвозити припремљени материјал и кажњавати народне и црквене представнике.“11 Та пракса се није промијенила све док је постојало аустријско царство, а попримило је и ригидније облике од 1941. до 1945, као и у периоду послије 2. свјетског рата.

Р.

бр.

Тип

објекта

Око

1750.

1941.

2009.

1.

Црква

27

23

9

2.

Капела

1

2

2

3.

Звоник

-

1

-

4.

Звонара

-

-

2

5.

Крст12

?

12

-

6.

Запис

2

2

-

УКУПНО

30

40

13

Таб. А Сакрални објекти источне Билогоре у функцији

Стварање чак и приближне слике о обиму сакралног градитељства у источној Билогори захтјева комплексан приступ, гдје је увид у број сакралних објеката у функцији само један од видова тог приступа. Табела А показује да је највећи број тих објеката у функцији пред 2. свјетски рат, што је вјеројатно био неки оптимум потреба и материјалних могућности православних житеља у временима за њих наклоњенијим. Непостојање раних евиденција о градњи крстова сугерише да је тај оптимум досегнут и прије, још у 18. вијеку.

Међутим, укупна слика освештаних мјеста као и изграђених објеката на њима нешто је другачија. Наиме, потпуна обнова храмова у неким насељима услиједила је на другој локацији (Јасенаш, Дјаковац нпр), у Г. Пољу и Сјеверину стари и нови храм једно вријеме постоје истовремено, а понегдје је као у Малој Трешњевици и Великим Зденцима код обнове је мијењан и патрон.

Тип

објекта

Укупно

Без

обнове

Црква

44

27

Капела

5

3

Звоник

1

1

Звонара

2

-

Крст12

12

12

Запис

3

2

СВЕГА

65

45

Таб. Б Укупно изграђени објекти са обновом и намјенски за поједине локације

Укупно освештаних мјеста на различитим локацијама намијењених сакралним објектима, било је, не рачунајући гробља, у источној Билогори 50, на којима је током четири вијека подигнуто 65 објеката. Ако не рачунамо потпуне обнове, чак ни на другим локацијама и са промијењеним патроном, као ни замјене срушеног храма са крстом, капелом или звонаром, онда остаје 45 објеката са засебном намјенском функцијом. Управо је то и референтна мјера сакралног градитељства присутна у 39 насеља од укупно 54 на овом простору. Послије рата 1991. год. уништен је или оштећен велики број објеката, а већина православног становништва избјегло у Босну и Србију. Тиме је отежана обнова храмова, а реконструкција уништених немогућа и у великој мјери обесмишљена. Тако се посао свео на заштиту највреднијих објеката (Доња Ковачица, Мали Зденци), довођење у функцију оних објеката гдје још има становништва српског поријекла (Велика Барна нпр) и нужне поправке, колико то дозвољавају скромна финансијска средства. У Зрињанским брдима је чак сазидана нова капела на мјесту старе дрвене, а у Рибњачкој капела на мјесту цркве св. Луке запаљене 1941. године.

Треба рећи и то да држава која у два рата није чинила ништа да спаси православне објекте од уништења, посљедњих година пружа финансијску подршку за њихово очување, иако само у оној минималној мјери потребној за стварање слике мултикултуралности у међународној заједници. Почетком 2010. год. у функцији је 14објеката (цркве у Северину, Беденику, Великој Писаници, Великом Грђевцу, Доњој Ковачици, Павловцу, Великој Барни, Малим Зденцима и Грубишном Пољу, капеле у Рибњачкој и Зрињанским брдима, звонаре у Јасенашу и Великој Дапчевици, те објекат у Равнешу. У фази оправке или са изгледом да буду сачувани је још њих 5 (цркве у Малој Трешњевици, Сибенику, Малом Грђевцу, Великој Ператовици и Турчевић Пољу). То чини укупно 19 сакралних објеката, не рачунајући обновљени кућерак и спомен-крст у Ласовцу, потпуно девастиран храм св. Томе у Чађавцу, подизање спомен-крста у Оровцу, крстове у Тројеглави и Малој Ператовици, те крстове на Светињи код Грубишног Поља и у Малојасеновачким брдима ако су преживјели посљедњи рат.

У рату 1941. и периоду послије рата на Билогори 1991. г. укупно је намјерно уништено (спаљено или минирано) 9 цркви и капела, а само двије нису, колико је познато, оштећене, демолиране, покрадене или девастиране (Доња Ковачица и Павловац).

10 Грбић, II, стр. 47.
11 Кашић, Душан, Љ, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Удружење православних свештеника СР Хрватске, Загреб, 1988, стр. 21.
12 Са јединственим објектом на којем је икона у Равнешу, а који не можемо сврстати ни у један од ових типова објекта.

 

 

 

 

Slika Rastovac mala 

 

 

Улога цркве у народном животу

Матичне књиге из 19. вијека државна тајна

Осим духовне функције, црква је данас тек у мањој мјери институција културе, а скоро минимално утиче на организацију и функционисање друштва у цјелини. У пријашњим временима, посебно у периоду ширења отоманске империје и напуштања свега стеченог да би се спасио живот и нашла несигурна егзистенција у непознатој средини и још непознатијој будућности, црква је била не само духовна подршка, већ кроз свештенство и темељ народног живота у руралним, па и ријетким урбаним срединама.

Прије свега, црква је била вјековима по доласку на Билогору чувар српског националног и вјерског идентитета, како под Турцима, тако и у саставу аустроугарске царевине. Упоришна тачка ове устрајности била је духовна баштина у коју спада и низ црквених текстова1 у којима се спомињу житија и заслуге наших средњовјековних владара. На Војну крајину нису дошли немушти влашки брђани како их приказује већина хрватске историографије, већ народ са рано формираном националном свијешћу о себи као историјском народу са вјековним правима, за што су докази тражени и нађени управо у тим текстовима пренијетима са претходних станишта.

Незаобилазна је улога цркве у признању тих права и одржању аутономног статуса крајишника, од примања Statuta Valachorum 1630. које је аустријски цар Фердинанд III издао 1630. у Регенсбургу, па надаље. Долазећи крајем XVII вијека на аустријску страну и пећки патријарх Арсеније III оправдано и легитимно захтијева да као „caput nationis“ заступа и политичка права свог народа и да се та јурисдикција односи и на оне православне Србе који су и прије велике сеобе живјели у аустријској држави, позивајући се на раније царске повеље.

Те и друге привилегије, укупно 42 документа биле су похрањене у звонику старе цркве св. Петра и Павла у Северину и касније у скривници нове, зидане цркве, од 1824. „Колика је била свест нашег света о томе да је привилегисан народ, ослобођен кметовских обавеза, да је слободан сељак, сведочи и то да су те привилегије једаред годишње ношене око цркве у посебној литији.“2

У исто вријеме када су граничари водили царске битке, његова црква и свештенство водило је и добило једну другу, много тежу битку за слободу цркве, а против унијаћења. У том отпору, већ у мају 1672. године 14 марчанских калуђера завршавају као робови на малтешким галијама, 1686. затворен под лажном оптужбом у затвору у Шлеској умире владика Мијакић „жив зазидан“, 26/13 новембра 1716. године3 на прагу манастирске цркве у Лепавини из пушака је убијен игуман Кодрат, прота Никола Поповић из Велике Писанице затворен је 1727. у Копривници, а и мноштво других из свештенства и народа пролази кроз све могуће муке, малтретирања и искушења. Пресудну превагу над агресивним прозелитским намјерама царевог тајног савјетника кардинала и грофа Колонића, иза којег је стајала читава војска језуита и других монашких редова, донијела је посјета Билогори патријарха Арсенија III Чарнојевића (1692. крај децембра - почетак фебруара 1693) те активност „хoрвацког протопопа“ Николе Поповића.

У јеку тих бурних догађања, једно далеко важније дјеловање цркве бива засјењено, а борба за очување националног идентитета је била и разлог и услов да би се оно могло одвијати. Наиме, у то вријеме, до дубоко у 18. вијек свештеници су били скоро једини писмени и образовани људи и црква покреће пионирски посао да се то промијени. У првој половини 18. вијека ничу народне школе у Северину, Писаници и Грђевцу, у Северину чак и прва средња школа, а 1737. се у Писаници зида и прва у српској историји намјенска зграда за школу. За вријеме епископа Симеона Филиповића у Северину дјелује „молер и књигар“ Јоаким Марковић који отвара прву књижару у којој су се могле купити махом руске црквене и свјетовне књиге. Успоставља се просвјетна и иконосликарска сарадња са Србима на истоку Војне крајине, са Русијом и Украјином, а у Плавшинцима, задужбини барона Михаила Микашиновића који је остао вјеран православним традицијама, Јоаким Марковић слика прве историјске композиције наше новије умјетности. Из такве климе могао је касније изнићи и такав реформатор попут Павла Соларића.4

1 Стару Епископску књижницу у Пакрацу, једну од највреднијих српских библиотека за коју се све донедавно у јавности (до 2013) мислило да је опљачкана и уништена „основао је још патријарх Арсеније III Чарнојевић, а сваки пакрачки, односно славонски епископ остављао је своју библиотеку овој централној епархијској књигохранилници. У фондовима ове библиотеке, поред старих рукописа, било је 112 србуља, највише чуваних и сачуваних у једној српској библиотеци." (Милеуснић, Слободан, Духовни геноцид - Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991–1995 (1997), Музеј Српске право-славне цркве, Beograd, 1997). Међутим, ту судбину нису избјегле, већ по други пута у 20. вијеку, епископске ризнице широм Хрватске и Босне и Херцеговине. Осим рукописа „бројна историјска знамења и културне тековине српског народа заувек су нестале. Поред драгоцених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до XX века ... преко 7.000 уништених икона. Оволико уништених ликовних дела представља за сваки народ националну катастрофу. То су читави луври, ермитажи, прада и друге националне галерије." Оно што није уништено, опљачкано је. Почетком 1946. године др Радослав Грујић предложио је врху цркве да затражи од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог свјетског рата однесено из цркава и манастира са подручја НДХ. Свети архијерејски синод је прихватио приједлог и уједно умолио др Грујића да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однијетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана Комисија састављена од представника црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцјености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренијете у Загреб.
Наредбом Министарства просвете, од октобра 1945. године, све умјетничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије "да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју".
Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд, а највећи дио драгоцјености остао је да чека у Хрватској до 1991. и слиједећу прилику за пљачку.

2 Медаковић, Дејан, СРБИ – ПРЕДЗИЂЕ ХРИШЋАНСТВА, интервју из 1995, објава на Web-у 1997, http://www.serbianunity.net/
3 У неким изворима то убиство се датира у 1715, односно 1717. год.
4 Види БИЛОГОРЦИ/Павле Соларић

 

joakimСлика Јоакима Марковића (Северин 1750) у цркви св. Лазара у Плавшинцима која приказује
аустријског цара Рудолфа II који 1612. предаје привилегије Србима Вараждинског генералата

 

У Вретанији, између Истока и Запада, ратари-ратници и свештенство Билогоре у једном тренутку 18. вијека уз скоро незамисливе тешкоће достижу тадашњи цивилизацијски врх српског народа. Непокорен и незауздан у унијатске окове открио је у том тренутку што би као ослобођен могао својим потенцијалима постићи. То му није ни заборављено ни опроштено, па није случајно да се и 1941. године већ 12. априла и већ 31. октобра 1991. први нашао на удару геноцида.

Међутим, чини се да протјеривањем Срба са Билогоре за његове налогодавце прича о њима није још завршена, судећи по судбини матичних књига које су и заведене и одржаване у крилу цркве и завређују шири осврт.

Фиксна породична презимена сусрећемо већ у првим извјештајима који помињу преласке Срба са турске на аустријску страну средином 16. вијека. Након успостављања Војне границе и потребе са прецизним војним евиденцијама и евиденцијама корисника посједа, власти развијају административну праксу која се по поузданости може мјерити са овом у данашње вријеме. Предности евиденција увиђа и Српска православна црква, тако даотварање првих матичних књига уводи постепено још у првој половини 18. вијека, интерним одлукама, гдје је била незаобилазна улога и „протопопа хорвацког“, Николе Поповића, далеко раније него што је то постала законска обавеза.Ипак, завођење већине матица пада у вријеме спајања Лепавинско-северинске са Пакрачком епархијом 1771. године, односно, примјене Деклараторија 1779. године.

 

Р.

бр.

ПАРОХИЈА

Година завођења матичних књига

Вјенчаних

Рођених

Умрлих

1.

Беденик1

1791.

1791.

1791.

2.

Велика Барна

1769.

1768.

1799.

3.

Велики Грђевац2

1770 ?

1770 ?

1770 ?

4.

Велики Зденци

1765.

1765.

1765.

5.

Велика Ператовица

1789.

1773.

1791.

6.

Велика Писаница3

1746.

1760.

1746.

7.

Мала Трешњевица

1785.

1785.

1785.

8.

Грубишно Поље

1773.

1773.

1773.

9.

Сјеверин4

1715 ?

1715 ?

1715 ?

10.

Турчевић Поље

1819.

1819.

1819.

1 Тада још у саставу парохије Ласовац;

2 Шематизам за 1905. стр. 783, матице се датирају са „око 1770“ јер су изгорјеле у пожару цркве св. Тројице 1819, тако да се нове матице уводе за вјенчане 1810, рођене 1803. и умрле 1832. За период од 1803. и 1810. до пожара вјеројатно су обновљене по исказима парохијана;

3 Укључивши данашњу парохију Мали Грђевац;

4 Податак о 1715. години забиљежио сам послије разговора са Његовим Преосвештенством митрополитом Јованом 1990. године у Великим Зденцима. Накнадно овај податак нисам пронашао, није регистрован ни у шематизму из 1905, што вјеројатно значи да прве књиге до тада нису ни сачуване. Њихов нестанак је можда везан за бурне догађаје у Северину око 1755, од Северинске буне до распродаје цјелокупне имовине бивше епископије. Овоме треба прибројити и то да су се двије парохије из којих уједињењем настаје северинска налазиле чак и у различитим протопрезвитератима до 1771. год, северинска у северинском, а парохија Оровац са четири насеља у плавшиначком протопрезвитерату као његова најисточнија парохија.

 

Матичне књиге су у то вријеме као и прве српске народне школе уз своју намјенску функцију биле наизглед споредна, али изузетно моћна брана против унијаћења. Колико су јасна и далековидна виђења у очувању народног идентитета била присутна код српских првака тог времена, показаће се тек два вијека касније, 1941. Ако гледамо строго егзактно и узмемо у обзир све чиме је српски народ располагао почетком 1941, од голих живота до свих врста материјалних добара, у далеко највећем проценту 1945. није више било матичних књига и икона.

 

ПРЕГЛЕД САЧУВАНИХ ОРИГИНАЛА И ПРИЈЕПИСА
МАТИЧНИХ КЊИГА ВОЂЕНИХ У ПАРОХИЈАМА

Р.

бр.

ПАРОХИЈА

Врста

МК

Период

уноса

Извор

Мјесточувања

1

2

3

4

5

6

1.

Беденик

МКР

1880-1899.

Ориг.

Држ. арх. Бјеловар

МКУ

1900-1933.

Ориг.

Држ. арх. Бјеловар

2.

В. Барна

?

?

Ориг.

?

3.

Велики

Грђевац

МКР

1900-1938.

Пр.

МУ В: Грђевац

МКР

1939-1941.

Пр.

МУ В: Грђевац

МКР

1935-1942.

Ориг.

МУ В: Грђевац

МКВ

1897-1932.

Ориг.

МУ В: Грђевац

МКВ

1924-1939.

Пр.

МУ В: Грђевац

МКУ

1897-1929.

Ориг.

МУ В: Грђевац

МКУ

1930-1939.

Пр.

МУ В: Грђевац

4.

Велики

Зденци

МКР

1879-1895.

Ориг.

Држ. арх. Бјеловар

МКР

1896-1927.

Ориг.

МУ Г. Поље

МКР

1928-1933.

Пр

МУ Г. Поље

МКР

1935-1948.

Ориг.

МУ Г. Поље

МКВ

1896-1935.

Ориг.

Држ. арх. Бјеловар

МКВ

1935-1948.

Ориг.

МУ Г. Поље

МКУ

1896-1935.

Ориг.

Држ. арх. Бјеловар

МКУ

1935-1948.

Ориг.

МУ Г. Поље

5.

Велика

Ператовица

МКР

1900-1906.

Пр.

Држ. арх. Бјеловар

МКР

1907-1913.

Пр.

МУ Г. Поље

МКР

1914-1922.

Пр.

МУ Г. Поље

МКР

1923-1929.

Пр.

МУ Г. Поље

МКР

1930-1939.

Пр.

МУ Г. Поље

МКВ

1901-1915.

Пр.

МУ Г. Поље

МКВ

1915-1925.

Пр.

МУ Г. Поље

МКВ

1926-1939.

Пр.

МУ Г. Поље

МКУ

1901-1910.

Пр.

МУ Г. Поље

МКУ

1911-1918.

Пр.

МУ Г. Поље

МКУ

1919-1930.

Пр.

МУ Г. Поље

МКУ

1931-1939.

Пр.

МУ Г. Поље

6.

Велика

Писаница

МКР

1882-1884.

Пр.

Држ.арх. Бјеловар

МКР

1888-1889.

Пр.

Држ. арх. Бјеловар

МКР

1889-1895.

Пр.

Држ. арх. Бјеловар

МКР

1895-1899.

Пр.

Држ. арх. Бјеловар

МКР

1900-1905.

Пр.

Држ. арх. Бјеловар

МКР

1905-1911.

Пр.

МУ В. Писаница

МКР

1911-1921.

Пр.

МУ В. Писаница

МКР

1921-1939.

Пр.

МУ В. Писаница

МКВ

1900-1910.

Пр.

Држ. арх. Бјеловар

МКВ

1910-1921.

Пр.

МУ В. Писаница

МКВ

1921-1939.

Пр.

МУ В. Писаница

МКУ

1900-1908.

Пр.

Држ. арх. Бјеловар

МКУ

1908-1918.

Пр.

Држ. арх. Бјеловар

МКУ

1919-1930.

Пр.

МУ В. Писаница

МКУ

1931-1939.

Пр.

МУ В. Писаница

7.

М. Трешњевица

-

-

-

-

8.

Грубишно Поље

МКР

1900-1908.

Пр.

МУ Г. Поље

МКР

1909-1923.

Пр.

МУ Г. Поље

МКР

1924-1939.

Пр.

МУ Г. Поље

МКВ

1899-1920.

Пр.

МУ Г. Поље

МКВ

1921-1938.

Пр.

МУ Г. Поље

МКУ

1900-1916.

Пр.

МУ Г. Поље

МКУ

1917-1936.

Пр.

МУ Г. Поље

МКУ

1937-1939.

Пр.

МУ Г. Поље

9.

Сјеверин

МКР

1882-1899.

?

Држ. арх. Бјеловар

МКУ

1900-1941.

?

Држ. арх. Бјеловар

10.

Т. Поље

-

-

-

-

 

Скраћенице: МКР, МКВ, МКУ (Матична књига рођених, вјенчаних, умрлих; МУ (мјесни уред); Ориг. (оригинал); Пр. (препис)
Осим ових, у службеној употреби или архивираних књига, постоји могућност да је понека старија књига сачувана и по парохијама.

За разлику од кућа, цркви, па и људи, оне се могу копирати са неизмјењеном поруком која носи меморију народа. То су добро знали шпански освајачи средње Америке тако да су од хиљада мајанских књига сачуване само три. Прва на списку циљева за бомбардовање Београда 1941. године била је Народна библиотека Србије.5 Није због тога изненађење да су ову као и многе друге важне културне институције и данас, од 2000, нови окупатори Србије годинама држали недоступном за јавност, а од свих овлашћења за антинародну работу њен управник Сретен Угричић изгледа једино није смио да је запали. Удар на меморију, на најосјетљивији дио идентитета народа користили су и налогодавци рушења српских светиња и паљења матичних књига у Хрватској 1941. и 1991. Оно што није уништено, и данас је административним препрекама недоступно јавности.

knjigaВеликозденачка књига рођених из 1785. која је постојала 1977.

 

У међународном уговору склопљеном 2002. г. између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској, „odnosno njezinim organskim dijelom u Republici Hrvatskoj“, Република Хрватска се „obvezala da će crkvama vratiti u vlasništvo sve njihove matične knjige i arhivsku građu koja je u vlasništvu Republike Hrvatske, a oduzeta je za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine, te se smatra arhivskom građom.“6Докле се стигло са провођењем тог уговора аутору је непознато, али се увјерио, као и сви истраживачи родословља, да се српски родословни подаци и из 19. вијека у Хрватској третирају као државна тајна. Истовремено, на интернету се могу пронаћи подаци о свим имигрантима који су се до 1957. искрцали у америчким лукама и шта су изјавили, људе са наших страна који су тамо регистровани на пописима још од 19. вијекадо 1950,7 православне матичне књиге са великог дијела Крајине из 18. вијека у Salt Lake City-ју итд.

Један број матичних књига био је похрањен у епархијском музеју у Загребу. У еуфорији која је ваљда још држала хрватске екстремисте послије слављења обљетнице Павелићеве државе, музеј је миниран 11. априла 1992. године и уништено ненадокнадиво умјетничко и историјско благо.Како сам сазнао у разговору са Његовим Преосвештенством митрополитом Јованом, у Белом Манастиру 21. новембра 1993, матичне књиге углавном су преживјеле. Годинама послије тога, када је музеј поново отворен, по исказу кустоса сазнајемо да није било књига у тој институцији које би потицале из парохија источне Билогоре. Поставља се отворено питање гдје је и када нестала матична књига рођених за 1785. из Великих Зденаца, која је још 1977. постојала,8а не налази се, ако је вјеровати службеним подацима, ни у матичним уредима ни у Државном архиву у Бјеловару. Стиче се утисак да није довољно учињено да се бар евидентирају они остаци остатака докумената које су билогорски пароси, како показујu претходнe табелe, педантно састављали још од прве половине 18. вијека.

5 Према свједочењу Милана Шкора, ратног преводиоца, њемачки генерал Лер, командант групе снага „F“ за југоисток Европе, изјавио је приликом заробљавања 6. маја 1945. год: „Сада, када смо рат изгубили, слободно могу да кажем да нам је наш фирер наредио да срушимо Београд, да разбијемо Југославију. У првом налету бомбардовања требало је да порушимо Народну библиотеку Срба, па тек онда што је за нас војнички интересантно. Библиотеку прво зато што је у тој установи сачувано све оно што је вековима чинило културни идентитет српског народа ... Пошто је победа требала да буде потпуна, ниједно српско и словеначко дете не би смело да иде у школу више од четири године. Тако је било наређено ...“, према Повјесници Милића од Мачве, III, Београд 1987.

6 Izvješće o provedbi Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina u Republici Hrvatskoj i u trošku sredstava koja se osiguravaju u državnom proračunu za potrebe nacionalnih manjina za 2003 -2004. godinu, Prijedlog,Vlada Republike Hrvatske, veljača 2006, www.srbi-zagreb.hr

7 Примјера ради, подаци о имигрантима који су се искрцали у њујоршкој луци (New York Passenger Lists 1820/1957) могу се наћи на адреси http://search.ancestry.com/search/DB.aspx?dbid=7488 листе за US Fe-deral Census & Voter 1790 – 1950 на http://www.ancestry.com/search/rectype/census/usfedcen/default.aspx?o_iid=30794&o_lid=30794 док је директан линк за садржај мормомског архива у Salt Lake City-ју у др-жави Јута (Utah) http://www.familysearch.org/eng/library/fhlcatalog/supermainframeset.asp?display=localitysearch&columns=*,0,0

Мормони иначе вјерују да ће се на дан Страшног суда спасити само евидентирани у њиховим архивима, па сакупљају хришћанске матичне књиге из читавог свијета (било би интересантно чути мормонско мишљење о судбини оних који су уништавали те књиге). Тако се у њиховом архиву налази низ православних матичних књига, па и са подручја источне Билогоре из четири парохије (Беденик, В. Зденци, В. Писаница и Северин). Овдје износимо оригинални текст пратећег записа за микрофилм на којем су похрањени подаци са сачуваних матичних књига парохије В. Зденци за период од 1879 – 1935. године:

 

 

Title

Matična knjiga, 1879-1935

Authors

Pravoslavna crkva. Župa Veliki Zdenci (Main Author)

Notes

Snimljeno sa originalnih dokumenata u Hrvatskom državom arhivu u Zagrebu.

Serbian Orthodox church books (births, marriages, deaths) for the parish at Veliki-Zdenczy, Kroatien, Austria; later Veliki Zdenci, Belovár-Kőrős, Hungary; now Veliki Zdenci, Croatia. Text in Serbian.

Subjects

Austria, Kroatien, Veliki-Zdenczy - Church records

Croatia, Veliki Zdenci - Church records

Hungary, Belovár-Körös, Veliki Zdenci - Church records

Format

Manuscript (On Film)

Language

Serbo-Croatian (Cyrillic)

Publication

Salt Lake City, Utah : Snimljeno na mikrofilm od The Genealogical Society of Utah, 1995

Physical

na 1 mikrofilma ; 35 mm.

 

William_Bramley_BOGOVI_IZ_RAJA_mormonska_geneaoloska_biblioteka

 8 Grupa autora, Veliki i Mali Zdenci - Prilozi za historiju sela, Jednota, Daruvar, 1977.

 

Један од првих знакова постојања хришћана на неком простору, чак када се и не виде цркве, била су звона. За претке православних Срба на Билогори она су значила и много више, била су симбол слободе забрањен под Турцима, па су већ код градње првих храмова, без обзира на високу цијену, набављана и звона.

Цркве су најчешће подизане на повишеним мјестима, тако да су се велика црквена звона у повољним временским условима чула и у сусједним мјестима, редовно три пута дневно, такође као позив на литургију и за вјерске празнике, у случају смрти вјерника, што се није много промијенило ни до данашњег дана, а постојале су и звоњења за посебне прилике, свако са другачијим ритмом. Звук звона преносио је најбржу информацију о оном што се дешавало, прије свега о опасностима од пожара и елементарних непогода, али и о мобилизацији у ратним опасностима.

Zvono iz crkve u Velikim Zdencima

Звоно из цркве Часног крста из Великих Зденаца

 

Посебни значај народ је придавао звоњави прије надолазећег невремена. Вјеровало се да посебни начин оглашавања звона разбија градоносне облаке. Аутор овог текста није до сада нашао у литератури помен о неком истраживању које би потврдило или побило ово народно вјеровање. Првенствено због те функције иначе скупих звона, код њихове набавке постојала је солидарност код православних и римокатолика, па има примјера у 20. в. гдје су прилоге у куповини давали припадници обију конфесија. Сама услуга звоњења сматрала се приходом звонара, тако да су у насељима са мјешовитим становништвом и двије цркве звонари обију конфесија прикупљали једном годишње у сваком домаћинству 10 - 20 кг жита.

Нетипичан живот на Војној крајини и контакти са западноевропском културом створили су специфичан животни стил који је за посљедицу имао и редукцију неких обичаја наглашенијих у другим крајевима са православним живљем. Тако је још прије 1. свјетског рата, по свједочењима савременика, пост прије великих празника сведен на симболичну мјеру, мрсна храна јела се за сваку, па и никољданску славу, а трагови недјељних постова задржани су у пракси да се пасуљ у домаћинствима кувао петком, а у сриједу се није започињала свадба. Са друге стране, као знак идентитета задржан је низ праславенских обичаја унијетих у хришћанство, од ђурђевданских обичаја, ивањданских ладарица, па до сватовских и славских обичаја гдје је на трпезу као прво јело изношено месо жртвене животиње, а освећењем славског колача у правилу је руководио домаћин куће без присуства свештеника.

У Билогори је иначе, ако није било посебних разлога, свештеник једном годишње обилазио села приликом прољетног освештења домова. Није упамћено да је за ту или неку другу услугу, од рођења дјетета до сахране, тражио неку накнаду. То је препуштено могућностима и вољи домаћина, али је такво поступање, између осталих, био разлог за неподијељено поштовање свештенства у народу. Није било неуобичајено да се од свештеника тражи савјет не само о духовним, већ и свакодневним практичним стварима, па и неформална арбитража у неспоразумима и нетрпељивостима.

Још од најстаријих времена простор уз цркву, цинтор, био је мјесто сабирања народа у свим важним приликама, а једна од њих била је храмовна слава. Скуп на тај дан народ је звао крам, што је збирни назив за све што се догађало тог дана, од свете литургије и литије до послијеподневног масовног окупљања младих и старих свих конфесија и народности. Било је то мјесто гдје су се вила кола и пекла печења, лицитари и путујући трговци ширили шатре, али се и договарали и склапали послови. Био је обичај да се на Ђурђевдан у Беденику окупе и сви они који су као слуге тражили посао код имућнијих, са зеленом гранчицом за шеширом као знаком распознавања. За старије генерације већ и сам назив крам је имао неку сентименталну ноту, сјећање на младост, на мјесто гдје су се најчешће први пута видјели будући супружници, заплесали први плес и изашли из цркве као младожења и невјеста.9

У правилу, обред вјенчања је био у парохијалној цркви младенке, али се овдје отвара, иако маргинално, читаво поље још недовољно истражене области мјешовитих бракова између православних и римокатолика. Не рачунајући прилике уочи рата 1991. када је већ око 30% српског становништва било у ближим или даљим родбинским везама са несрпским, једини егзактан податак из ранијих периода потиче из 1905,10 када је на подручју читаве источно-билогорске родословне зоне евидентирано 22 мјешовита брака (0,65 % од укупно 3374 вјенчаних у православној цркви) и вјеројатно с тим у вези 14 прелазака на православну вјеру. Одсуство већег броја међуконфесионалних веза није толико резултат анимозитета11 између различитих религијских скупина колико посљедица државних мјера изнуђених политиком римокатоличке цркве, која је пред такву везу стављала скоро непремостиве препреке. Већ при доласку на Војну границу Срби се суочавају са законским одредбама које на подручју царства нису дозвољавале другу вјеру осим римокатоличке, а на угарском сабору у Пожуну (Братислави) 1741. се на захтјев хрватског племства и свештенства доноси 46. закон-ски чланак којим се обнавља стари закон да се у Хрватској неће трпјети ни једна друга вјера осим римокатоличке. Православног ожењеног из римокатоличке породице присиљавало се да пријеђе на унију или му се жена силом одузимала. Иако ватрена римокатолкиња, Марија Терезија 1758. декретом од 13. децембра укида ову праксу и дозвољава одузимање жене само ако јој супруг брани исповједање римокатоличке вјере. Мушка дјеца из ових бракова одгајала би се по вјери оца, а женска у вјери мајке. Већ 1770. овај се декрет мијења и одређује да се вјенчање мора обавити у римокатоличкој цркви и дјеца одгајати у тој вјери.

  9 Опширан текст Билогорска свадба планиран је за објављивање на овом сајту (ЗАДУЖБИНА/Етнолошко наслијеђе)
10 Косовац, Мате, (ур), Српска православна Митрополија карлвачка - по подацима од 1905.г, Карловци 1910,стр. 52,
11 Иако се то не би могло закључити из трагичних догађаја 20. вијека, Срби и Хрвати су највећи дио заједничког живота без притисака са стране, проводили у сарадњи. Од низа историјских примјера наводимо представку најугледнијих Хрвата римокатолика граничара 1736. царској комисији да се православнима врати манастир Марча, као и заједничко учествовање у Северинској буни 1755, послије које је осуђен „101 krajišnik (61 katolik, 37 pravoslavaca и 3 neopredijeljena)" – цитат са www.bjelovar.hr/O-Bjelovaru/Povijest/Severinska-buna.aspx

Још драстичнија ситуација била је у случајевима бракова православних и унијата. Доласком на чело Вараждинског генералата средином 18. вијека озлоглашеног генерала Петација (Benvenuto Petazzi)Противно једној царској одлуци из године 1737., по којој су били дозвољени бракови православних с унијатима, али под условом да православни Срби ни најмање не смију ометати своју унијатску жену у слободном исповједању њене вјере, Петаци је забранио самовољно ове бракове; чак је прогласио да су то отмице жена и хтио је да их се кажњава смрћу“.12

Унијатски насртаји на православне Србе нису престали ни у 19. вијеку, а свој врхунац досегли су у вријеме 2. свјетског рата на терену усташке Независне Државе Хрватске. Римски папа Пије XII и Загребачки надбискуп Алојзије Степинац ко-ји ће крајем 20. вијека бити проглашен блаженим, благосиљали су нацифашистичке и усташке погроме над невиним православним народом и свештенством. Током усташког геноцида 1941-1945 мученасу и убијена четири српска православна епископа, око 220 свештеника и на стотине хиљадавјерника.Православни су убијани и спаљивани и у црквама, а само у Глини 1.200 Срба заклано је у храму. Порушено је и оштећено стотине српских цркава и манастира, те на терену злогласне НДХпокрадено или уништено непроцјењиво српско црквено, умјетничкои културно благо.С благословом Ватикана и хрватских бискупа на челу са кардиналом Степинцем, прекрштено је 250.000 православних Срба и на терену НДХстворена марионетска полуунијатска "Хрватска православна црква", а својатање насилно покрштених под окупацијом римокатоличка црква у Хрватској наставила је и деценијама послије рата.

О покрштавању и тјерању у логоре на подручју источне Билогоре13 свједочи Мато Ћутић, ратар из Велике Барне:

Kao domaćem Hrvatu i mještaninu sela Velike Barne poznato mi je da je u našoj crkvi sa propovijedaonice župnik župe Gru-bišno Polje Pero Cvijanović održao govor u kojemu je rekao da će svi stradati koji ne prijeđu na rimokatoličku vjeru. Nakon pokrštavanja da će moći ići u hrvatsko domobranstvo, gdje će biti osigurani od svake eventualne neugodnosti. Ja znam da je iz mog sela otjerano 70 porodica i dotjerano u Grubišno Polje u park. Među ovim porodicama bilo je i onih koje su se prekrstile. Neki od njih išli su moliti župnika da im on pomogne i da im kaže zašto su dotjerani kada su prešli na rimokatoličku vjeru. On im je odgovorio da im ne može ništa pomoći. Odatle su ti ljudi otjerani u logore u Sisak i Jasenovac, i nisu se vratili svo-jim kućama. Mi smo se tada, kao ljudi i kao Hrvati - jer nam je bilo teško što se to dogodilo s našom braćom Srbima, s kojima smo živjeli u dobrim odnosima - pokušali založiti da im pomognemo, ali nismo ništa mogli učiniti. Svake nedjelje ustaške vlasti su preko proglasa pozivale narod da prelazi na katoličku vjeru, ali poslije toga događalo se isto kao i s onima prije. Mi smo zastupali interese naše braće Srba, te smo i mi zato stradali. Mog brata ubili su ustaše, a mene su otjerali u logor. Sve što sam iznio, činjenice su koje odgovaraju istini. Ja ovdje želim potvrditi da mi Hrvati i Srbi imamo kao najviši ideal da živimo u bratskoj slozi, da zastupamo jedni druge i da budemo zajedno kao braća. Ja bih molio da oni koji su sagriješili i učinili spomenute greške - neka snašaju i posljedice.

 12 Швикер, Јохан Хајнрих, Хисторија унијаћења Срба у Жумберку, Каленић, Крагујевац, 1991, стр. 40-41
 13 Опширни приказ стања у Грубишном Пољу и околини у 2. свјетском рату дао је Милан Басташић Милан Басташић БИЛОГОРА И ГРУБИШНО ПОЉЕ 1941-1991.

Период послије 2. свјетског рата свједочи о пaрадоксалној ситуацији да је прогоњена, сасјечена и попаљена црква изгубила скоро сваки утицај у свом исто тако измученом српском народу. На долазак у то стање и његово перпетуирање дјеловала су три фактора.

Први је државна идеологија натурена од масонског врха на челу са Брозом непознатог поријекла, базирана на вулгарном материјализму и псеудомарксизму, о чему свједочи чињеница да је кључно Марксово дјело „Рани радови“ дозвољено за објављивање тек четврт вијека по доласку комуниста на власт. Градећи кохезију земље на критици тобожњег српског хегемонизма, Брозова творевина је била економски потпуно безуспјешна, стварајући привид благостања бесповратном америчком помоћи у периоду од 1948. до 1968. Тада је због услуга у хладном рату и стварања покрета несврстаних, у Југославију дошло по најнижим процјенама 40, а неке се крећу и до 200 милијарди долара. Послије 1968. и јалове привредне реформе спас је дошао у међународним кредитима којима је само 1974. дуг повећан са 6,5 на 15,2 милијарде долара, а то се морало платити новим уставом усвојеним те године, који је осигурао разбијање земље у посттитовском периоду. Таква „банкрот-држава“, која је свој настанак понајвише дуговала управо српским родољубима, управо је њих искористила за потискивање српских националних интереса.

Говоримо о другом фактору минимизирања улоге Српске православне цркве, о Србима у власти који су били својеврсни таоци своје партизанске прошлости,14 а припадност српству схватали као „источни гријех“ и правовјерност Брозовој религији доказивали забраном обнове порушених храмова, занемаривањем традиција и довођењем православља на ниво права вишеструко мањих него у вријеме Марије Терезије као и активном сарадњом у расрбљивању Билогоре – одвајање Јасенаша, расељавање Брзаје, расељавање Гакова и забрана путних праваца који воде преко Гакова у друга насеља, држање територија у неразвијеном статусу уз безобзирну пљачку шумских ресурса, планирано складиштење нуклеарног отпада и на крају у посљедњем рату учешћем у власти 1991. у тренутку прогона сународника са Билогоре. Елите других народа у тишини су бринуле о својима, о чему је најбоље говорило присутво црквеним обредима. Аутор се сјећа једне слике из дјетињства у В. Грђевцу, недјеље када се десило да у исти дан падну римокатолички и православни Ускрс и гдје је из једне цркве излазио „пун пут“ свијета, а из друге, православне, само три бакице!

Технологија манипулације изведена над српским живљем у Билогори је била олакшана чињеницом да је овдје у току рата егзистирао међу Србима искључиво партизански покрет, а минималан број појединаца налазио се и у формацијама НДХ. Четнички покрет није постојао, тако да је манипулација изведена базирајући се на неколико митова – о пријератној значајној улози КПЈ, која на ширем бјеловарском подручју једва да је и основана; о незаобилазној улози КПЈ у стварању покрета отпора против усташке страховладе, а у ствари се радило о томе да су комунисти успјели први организовати оне који су ионако пред Павелићевим режимом бјежали у шуме и борили се. Трећи и најперфиднији мит је неоправдано оптуживање Павелићевог режима да је прогонио Србе. Прогона не би било да су Срби били унијати или раније прихватали папу као поглавара у било којој форми. Међутим, признањем да су жртве прогона били православни, а не искључиво Срби, не би се могло дискриминисати православље, а био би неизбјежан и дипломатски сукоб са Ватиканом. Дјеца тог времена као и у данашњој Хрватској учила су историју без Јасеновца и Јадовна.

Трећи и најпретежнији фактор слабљења улоге Српске православне цркве била је она сама, сваки пута, изнова и изнова, хиљаде пута послије рата када је било којем јереју постављано у основи јеретичко питање, добронамјерно или не, али најтеже питање које је икада Србин Србину могао да постави – ГДЈЕ ЈЕ БИО БОГ У ЈАСЕНОВЦУ?

Са истих идејних темеља и србомржње као стратешке позиције полази и Туђманова Хрватска као и Павелићева педесет година раније. Комунисти разбијају државу коју су створили, у Хрватској се шири говор мржње, леци15 позивају на дискриминацију Срба, слиједе шиканирања и отпуштања са посла. Српско становништво се брзо буди уљуљкано у полувјековни сан и враћа цркви немоћној да послије 50 година игнорисања ишта учини. Слиједи наметнути рат 1991, прогони, паљевине кућа и цркава, а послије њега оно мало преосталих православних чак се ни имена својих предака на гробљима не усуђује више исписивати ћирилицом. Изгледа као да су српске свијеће у Билогори догорјеле.

Црква, и сама затечена димензијама незамисливог зла, нија имала ни 1945. ни 1995. сувисли одговор разумљив свом неуком16 народу на постављено, наизглед једноставно питање. Она нема ни данас јединствени одговор на изазове новог свјетског поретка и почетка „свеопште историје бешчашћа“, као што су то својевремено имали Арсеније III, протопоп Никола или Симеон Филиповић на изазове свог времена. Свођењем српства на православље црква је за њега преузела и одговорност која укључује и јасно проговарање о српским заблудама двадесетог вијека, о географији србомржње и њене узрочности, и прије свега да се одговори на онтолошка питања.17 Без тих одговора се расап који је већ започео, српског народа и његове цркве, више неће моћи зауставити.

 14 Примјера ради, крајем 1941. на подручју данашње Хрватске било је 6.000 партизана, од којих 5.400 Срба и нешто мање од 600 Хрвата. У Павелићевој војсци која је тада имала 106.000 припадника са подручја читаве НДХ, са простора данашње Хрватске било је 70.000 Хрвата. Овај однос се мијења тек крајем 1943, послије капитулације Италије.
 15 ЛЕТАК ИЗ 1991.
 16 Неуким називам народ који је лако преварити, као што је у Србији 2000. прогутао све са мамцем, удицом и пловком ноторну лаж да је на власт дошао народ и демократија, а не сирови капитализам. Ако је демократија тамо гдје владају богати, а владају, онда демос није народ или је демократија нешто друго. Блистави харизматски вође чинодејствују у медијима, улице и тргови се крсте по мученицима за визију будућности, бљештави храмови мамонових мегамаркета и прикази потрошачког раја на телевизији, оргијастички заноси на предизборним кампањама, све то подсјећа на примитивну паганску вјеру, а у основи је обездуховљени оквир за стварну религију, као што су и комунисти обећавали свој рај. Каста на власти потура маргинална питања замјењујући их са суштинским на које a priori одговара и може одговорити само вјера. Због тога се не може истовремено бити хришћанин и сатаниста, хришћанин и комуниста, као ни хришћанин и демократа. То је напросто contradictio in adjecto, а у основи неукост. У Србији није случајно истовремено са вјеронауком у школе уведено као протутежа иновјерско, односно „демократско" грађанско васпитање.
 17 Данас се та суштинска питања проширују и на развој технологије, од генетских истраживања, преко нанотехнологије до експеримената у CERN-у. О томе се у јавности изјашњавао, колико је познато, једино Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић). У једној телевизијској емисији на РТС 2 од 24. маја 1997. говорећи о клонирању и експериментима над човјеком, успоређује их са нацистичким експериментима. С друге стране, наводи и мишљење Митрополита пергамског Јована по којем је тијело, па тако и клонирано, само оквир за духовност и носилац душе.
Међутим, како се поставити према чињеници да се данас годишње улажу стотине милијарди долара у истраживање интерфејса између људског ума и машине и гдје су већ постигнути почетни успјеси, да већ данас постоје електронски носачи на које ће већ за десетак година бити могуће (или је већ могуће) смјестити читав садржај људске свијести од око 200 TB (терабајта). А то ће значити (ако већ не значи) алтернативну стварност и најкасније до 2050. дигиталну бесмртност. Могу ли еволутивно-ултимативне интелигенције задовољити Спинозин услов да су causa sui ? А што ако, у једном од мноштва ако, неко покуша чак и Посљедњи суд да тумачи активношћу тих, од времена неусловљених интелигенција?
Индикативне су чињенице које 18. новембра 2009. износи Барбара Минто у тексту Свињски грип као оружје биотероризма говорећи у њему о подизању оптужнице 10. јуна 2009. године. против Свјетске здравствене организације (WHO) и Уједињених нација „за биотероризам и намјеру за почињавање масовног убиства". Досије судског поступка садржи и доказе „da se na godišnjem sastanku grupe Bildeberg u Atini, od 14-17 maja, 2009. godine, kao dio njihove genocidne agende, diskutovalo o korištenju virusa „svinjske gripe" kao biološkog oružja. Tu je priložena i lista učesnika sastanka, za koje je davno bivši kanadski predsjednik Pierre Trudeau, rekao da oni gledaju na sebe kao na jednu genetski superiorniju vrstu od ostatka čovječanstva". (курзив РР).
А шта тек рећи о евидентно масовним експериментима путем chemtrailsa од којих неки, судећи по сегментима наноуређаја који се интегришу са органским ткивима, имају за циљ промјену генетске матрице самог живота на планету и кроз то успостављање потпуне контроле. То је несумњиво питање без преседана за духовнике свих провинијенција па и православне, онтолошко питање по превасходству. Да једно јутро не утврде да „небом шестари туђи бог", немилостив, несамилосан, недобростив.

 

 

 

 

 

Kraj mala

 

Текст и опрема: Р. Раделић

Bilogora, crkve, Srbi, orthodox, Vojna krajina