Улогујте се  

   

Naslov

Grbmali

У Пруској је 1890. био попис становништва, па се у једном чисто пруском срезу Лимбургу у околини Лукауа, на чудо власти, 665 људи изјаснише као Венди. Нико није разумио о чему се ради, па Академија у Кракови пошање Мука1 да то извиди и пошаље извјештај.

Међутим, „ти људи који су себе називали Венди нису умели вендски. Они су се сећали да су њихови претци били Словени. И тако им је дошло да се упишу у листе? Венди. Муке је трагао, распитивао старце, и пронашао понеку словенску реч. По шкрињама жена било је ношњи словенских које су носиле њихове чукун – чукунбабе, пре столећа. То се још чувало. Најзад нађоше и један текст. Била је записана молитва Господња: оче наш, на том језику. Тај језик припадао је племену словенских Древљана. Последњи свештеник који је гојио тај језик звао се Христиан Хениг и умро је 1719. у селу Устрову. Најзад Муке је успео наћи још један фрагменат језика Древљана. То је песма, прастара, наивна сељачка песма. Она је сва записана.“2 Зове се „Тичија свадба“. Од језика Древљана, од њиховог живота, од цијеле душе једног народа остало је само ово шаљиво старинско набрајање како су шумске птице свадбу свадбовале.

Покорени и асимиловани, Древљани су напросто ископњели у завичају у којем су живјели од праисторије. Може ли се десити да од Билогораца остане само фуснота на дну странице неког текста о историјским догађајима из 1991, када је род Билогорски прогнан из завичаја у којем је био тек четири стотине година?

Истраживања проведена у нашој дијаспори чији валови већ трећи вијек запљускују обале читавог свијета, показују да се већ у другој генерацији потомака заборавља језик, трећа напушта вјеру предака, а најдуже, пет до шест генерација се памте традиционалне кухињске рецептуре. Аналогно са овим, што већ можемо пратити двадесетак година, и наши потомци у земљи Србији се све више вежу за локалну културу, а сјећања на Билогору црпе углавном из прича које ће са нама и нестати. Болоњски праунуци за Билогору неће знати нити као за географски појам.

Пуко заборављање чињеница, прилагођавање новим стварностима и није тако трагично, оно је природан процес. Потискивање и заборављање неугодних искустава такође је закономјеран и природан психолошки процес који помаже одржању менталног здравља. Али не заборавља се да је лед хладан, да ватра пече и рана боли. Заборављање страшног злочина који је над нашим родом извршен два пута у XX вијеку и у којем је 1991. учествовала читава западна цивилизација, није само заборав, оно је оправдање тог чина и еуфемистички речено „кооперативност“ са оном западном „етнопсихичком структуром“ која од свог настанка граби и пљачка вијекове и континенте и која је рак-рана ове планете.

Заборав, општи мук, поразна чињеница да је „Откос-10“ непознат и у српским срединама не значи само површност и лако опростиво незнање. Да се не заваравамо, у неким је главама, политикама и владајућим културама постигнут консенсус да се о читавих сто хиљада људи који су се рађали и умирали током вијекова у Билогори, који су с муком и знојем подизали свој пород, куће и цркве, вјеровали и надали се, да се о њима напросто не говори, да сјећање на њих мирно потоне у мрак. Читав наш билогорски род! Не могу се помирити с Knjigaтим, све док дишем и ходам, док могу писати и говорити, па ни онда када то више не буде у мојој моћи. Не могу заборавити баке и дједове, ујакове и комшије, дјетињство, потоке и ливаде, вргање и цикламе билогорских шума, чијане и свадбе,све оно што је живот сијо и смрт жњела. Не постоји аргументација која би ме могла увјерити да су сви они и све то постојало узалуд. И да неко други има већи задатак и обавезу од нас, њихових потомака, да то сјећање сачува. Постоји ли начин да се то учини, упркос забораву, смрти и оскудним временима?

Данас је у свијету као посљедица тржишне економије скоро универзално прихваћена конвенција по којој свака организација, фирма, град, административна јединица, па и појединци имају препознатљив симбол, знак или логотип. У прошлости, то је било углавном ограничено на државе, градове, племство, елитни дио друштава, иако има примјера гдје су грбове имали и обични грађани, па чак и гдје је то била законска обавеза да би се носиоци грбова (армигери) могли опорезовати.

Међутим, чини се да грб није само оно што се као конвенција под њим данас подразумијева и што је само крајњи облик нечега што има свој дуги историјски развој. Не мислимо тиме на развој модерног грба од раног средњег вијека који је настао због потребе препознавања оклопљених ратника у биткама и на витешким турнирима. Знакови на предметима из неолита, ратне боје и заставе, картуше хетитских и египатских владара, маркери мајсторских радионица, ознаке монашких редова, симболи држава, покрета, достојанства и власништва, од индијанског пера до шаре на шкотском килту и билогорском ручинику, израз су једне дубоке потребе у чијем су испуњењу, још увијек грб и за друге сврхе у новије вријеме изведен логотип, рекли бисмо, само крајњи и усавршени облици.

Наш зaдатак није да теоретском расправом докучимо разлоге за универзалност те људске потребе да се симболом јасно означи властити идентитет, већ да, уочивши моћ тих симбола и ослањајући се на најнеопходније чињенице у хералдици, историји и другим областима, искристалишемо цјеловит приједлог за усвајање дјелотворног симбола рода Билогорски, односно, његовог грба.

Потребу да се има такав уочљиви симбол при комуницирању са јавности и властитим чланством уочиле су и наше организације у избјеглиштву и широј дијаспори, те има разлога да се ова пракса усвоји установљењем родовског и због идентификације за нијансу модификованог, али суштински истовјетног породичног грба.Ти разлози нису само конвенција које се подразумијева као и визит-карта код озбиљног партнера у било којој области, од произвођача аутомобила и компјутера до сеоског фудбалског клуба.

За наше прилике, далеко претежнији разлози су подизање дигнитета и интегритета појединаца и породица, а кроз повећано самопоштовање и самоповјерење да пружи и додатну наду остатку нашег скоро истребљеног и рода и народа за опстанак у тешким временима која тек предстоје. У тренутку када је српски народ без елите и обезглављен, када је већина изгубила историјски компас, напустила традиције и вјековне вриједности, када квислиншка псеудоелита учи нашу дјецу и унуке како да исмијавају и погане највредније у нашој историји истовремено распродајући и отимајући материјални темељ народног живота, грб је облик и дио саборности, оне древне технике преживљавања која је и наше претке сачувала. Грб је јасан знак међусобног препознавања.

Потомци оних који га прихвате биће своји и за хиљаду година. Највећи дио наших сународника под већ нагнутим крстовима на билогорским брежуљцима не могу више својим прецима запалити ни свијећу. Усвајањем грба и њима и нама самима подићи ћемо трајан споменик, блистави монолит који ни само вријеме више неће моћи срушити.

Postament

1 Арношт Мук (1854-1932), горњолужички Србин, лингвист, изузетна личност научног и културног живота свог времена.

2 Винавер, Станислав, Србовање у Германији, Време, Београд, 1925, репринт - Код Лужичких Срба /Путописи/, „Свет књиге“, Београд,1997, стр. 141-143.

 

 

III ПРАВИЛНИК О УПОТРЕБИ ХЕРАЛДИЧКИХ ЗНАМЕЊА РОДА БИЛОГОРСКИ

I   О ГРБУ И ЗАСТАВИ

Члан 1.

Грб и застава рода Билогорски су хералдичка знамења која представљају становништво источне Билогоре, данас углавном у расијању широм бивше Југославије и свијета.

Члан 2.

Грб и заставу установљује Завичајно удружење „Билогора“ са могућношћу да их региструје код Родословног друштва Србије или адекватних институција братских или пријатељских земаља.

Члан 3.

Изглед грба описан је у документу Блазон хералдичког грба рода Билогорски који је намијењен јавној употреби, а шири опис грба и заставе у тексту Елементи хералдичког грба ове брошуре намијењеног само за интерну употребу.

Члан 4.

Начин употребе хералдичких знамења прописан је овим Правилником, а право њихове употребе имају само лица носиоци грба (армигери) на основу одлуке Хералдичког савјета.

Члан 5.

Као ауторско дјело и посјед правног лица, грб и застава су заштићени законом и могу се користити само у складу са овим Правилником. Кршења одредби правилника, о чему одлуку доноси Суд части, могу се санкционисати код мањих повреда упозорењем и опоменом, а озбиљнија кршења уредби Правилника укидањем права на употребу грба и заставе, као и тужбом редовном суду.

Члан 6.

Грб рода Билогорски и његови саставни елементи имају документом Параметри грба рода Билогорски строго дефинисан облик, пропорције, нијансе аплицираних боја и фонт сигнатура. У примјени је дозвољена само промјена укупне величине грба, те изнимно у ванредним ситуацијама стилизовање и замјена сребрног и златног емајла нерефлектујућим адекватним нијансама бијеле односно жуте боје.

Члан 7.

Основни грб рода „Билогорски“ намијењен је за општу употребу у Завичајном удружењу „Билогора“, а појединачно га могу користити само лица која су функционери удружења, на исправама гдје се, попут визит-карте, уз властито име наводи и функција у удружењу. Основни грб на својој ленти има само испис Билогорски.

Члан 8.

Сви породични носиоци грба рода Билогорски имају исти основни грб, гдје породице разликује само сигнатура са исписом презимена и евентуално маркер редног броја насљедника на грбу. Породично презиме се на ленти исписује прије имена рода, а одвојено је повлаком, као у примјеру Ђурић – Билогорски.

Члан 9.

Ако више армигера носи исто презиме, а нису у родословној вези, на сигнатуру се по жељи носиоца исписује и име изворног билогорског мјеста поријекла породице у реду испод презимена на ленти, као у пр. Ђурић – Билогорски /Велика Писаница/.

Члан 10.

Сви армигери са стицањем права на грб истовремено стичу и право на заставу рода Билогорски, која се не разликује од породице до породице.

Члан 11.

Застава рода Билогорски има стандардну величину дефинисану документом Параметри грба. У пракси је дозвољена употреба заставе свих величина, уз услов да се не мијења њен облик, пропорције, елементи и боје.

Члан 12.

У даљем тексту се код помињања грба подразумијева и застава, осим у члану овог Правилника којим се у коришћењу ограничава употреба заставе.

II   ПРАВО НА ГРБ И ЊЕГОВО НАСЉЕЂИВАЊЕ

Члан 13.

Право употребе грба рода Билогорски имају његови носиоци (армигери), а ту титулу одобрава Хералдички савјет.

Члан 14.

Право да постану носиоци грба рода Билогорски имају сви који су рођени или у једном периоду живјели на подручју родословне зоне источне Билогоре до закључно 1. новембра 1991. године и њихови потомци рођени прије или послије тог датума, без обзира на мјесто рођења.

Члан 15.

Родословна зона источне Билогоре je простор површине око 700 квадратних километара смјештен на сјеверозападу данашње Републике Хрватске. На западу је ограничен насељима Даутан и Патковац, на истоку насељем Јасенаш, сјеверно је Дињевац, а на југу Велики Зденци. По садашњој административној подјели у родословној зони се налази 59 насеља:

Бабинац, Бачковица, Беденик, Беденичка, Брзаја, Булинац, Велика Барна, Велика Јасеновача, Велика Ператовица, Велика Писаница, Велика Трешњевица, Велики Грђевац, Велики Зденци, Гаково, Горња Ковачица, Горња Рашеница, Грабровница, Грбавац, Грубишно Поље, Дапчевачки Брђани,Велика Дапчевица,Даутан,Дињевац,Дјаковац, Доња Ковачица, Доња Рашеница, Зрињска, Иваново Село, Јасенаш, Кашљавац, Ласовац, Лончарица, Мала Барна, Мала Дапчевица, Мала Јасеновача, Мала Ператовица, Мала Писаница, Мала Трешњевица, Мали Грђевац, Мали Зденци, Муније, Орловац, Оровац, Павловац, Патковац, Полум, Пољани, Пупелица, Равнеш, Растовац, Рибњачка, Сјеверин, Сибеник, Стара Рача, Тополовица, Тројеглава, Турчевић Поље, Цремушина и Чађавац.

Члан 16.

Ово право односи се прије свега на српско становништво Билогоре и несрпско које је са њим у родбинској вези, те њихове потомке, без обзира на национално и вјерско опредјељење.

Члан 17.

Изнимно, право на стицање грба рода Билогорски имају и они који нису српског поријекла, а рођени су или живјели у једном периоду до 1. новембра 1991. на подручју родословне зоне, те њихови потомци рођени прије или послије тог датума, без обзира на мјесто рођења, националну припадност и вјерско опредјељење. Ово право стичу они који су дијелили судбину српског народа Билогоре и са њим се солидарисали и дијелили етичка увјерења, о чему коначни суд доноси Хералдичка савјет.

Члан 18.

За разлику од традиционалне хералдичке праксе, овај Правилник не разликује грбове мушких и женских насљедника родоначелника нити њихова права у насљеђивању породичног грба.

Члан 19.

Под родоначелником се подразумијева први, али и најстарији живи носилац грба једне породичне родословне линије која носи исто презиме.

Члан 20.

Женски насљедник има право коришћења неизмјењеног породичног грба и у случају промјене презимена приликом удаје, а може затражити од Хералдичког савјета и замјену сигнатуре на ново презиме.

Члан 21.

Насљедник женског потомка са новим презименом подноси Хералдичком савјету захтјев за промјену сигнатуре.

Члан 22.

Носилац грба има право на њега све док му то право не оспори Збор армигера већином гласова родоначелника или њихових замјеника, а на приједлог Суда части.

Члан 23.

Носилац грба има право да у случају промјене презимена у службеним личним документима свом породичном презимену дода и презиме Билогорски или да Билогорски узме као своје једино породично презиме.

Члан 24.

Потомци родоначелника са изворним презименом користе непромијењени грб, изузев ако им на то право сагласнот одрекне родоначелник обраћајући су у ту сврху писменим путем Хералдичком савјету.

Члан 25.

У случају одрицања сагласности на кориштење грба, потомак родоначелника се може обратити Хералдичком савјету и затражити нови грб. Ако нема препрека које регулишe Правилник суда части о одузимању права на грб, Комисија ће одобрити нови грб са маркером којим се у традиционалној хералдичкој пракси означава редни број рођења појединих потомака.

Члан 26.

У случају да су обоје супружника носиоци грба рода Билогорски, могу изабрати један са заједничком сигнатуром или затражити спајање сигнатура, што се преноси и на потомке.

Члан 27.

Супружници носиоца грба и супружници потомака носиоца грба имају право на његово коришћење уз сагласност супружника само док су са њима у браку, те удовци и удовице. Дјеца супружника носиоца грба из других бракова немају право на грб.

Члан 28.

Усвојена дјеца, као и дјеца супружника из других бракова која су примила презиме носиоца грба из рода Билогорски имају право на грб. На грб имају право и дјеца рођена изван брака ако су по једном од родитеља потомци рода Билогорски.

Члан 29.

Поступак за стицање наслова носиоца грба има три фазе. У првој кандидат подноси писмени захтјев Хералдичком савјету. У другој на усмени или писмени позив кандидат доставља хералдичком савјету – а/ потребна лична документа, б/ потребне родословне податке о поријеклу породице, ц/ доказ о уплати износа потребног за штампање хералдичких докумената. Хералдички савјет може изнимно тражити и препоруку, односно мишљење једног или два носиоца грба о новом кандидату. У трећој фази кандидат постаје носилац грба, а повеља, тзв. матрикула му се свечано уручује на првом наредном Сабору Билогораца.

Члан 30.

Хералдички савјет новом армигеру уручује слиједећа документа:

- Одлуку о пријему у збор армигера,

- Повељу (матрикулу) у луксузној штампи са заштитном кутијом,

- Квалитетно одштампан грб стандардне величине (А2),

- Заставу стандардне величине,

- Брошуру са кратком историјом рода Билогорски, правилником о грбу, прегледом родословних веза и пописом свих армигера,

- фотографије хералдичких знамења у дигиталном облику у високој резолуцији за личну употребу носиоца грба.

 

Povelja

 

III   УПОТРЕБА ГРБА И ЗАСТАВЕ

Члан 31.

Армигер има право коришћења и истицања грба у свим личним, породичним и пословним контекстима који нису неприкладни или понижавајући.

Члан 32.

Под личним породичним и пословним контекстима подразумијева се грб на одјећи, приборима и алатима, коресподенцији, интернет-презентацијама, у стамбеном и пословном простору, на свечаностима и у другим приликама.

Члан 33.

Под неприкладним или понижавајућим контекстима подразумијевају се оне прилике које се не могу све набројити и прецизно дефинисати, али које се као такве подразумијевају по традиционалним друштвеним конвенцијама. Примјера ради, било би неприкладно штампати грб на производу ако је армигер произвођач тоалетног папира, а понижавајуће истицати грб и заставу на геј-паради.

Члан 34.

Армигер има право коришћења заставе рода Билогорски, изузев у пословне сврхе.

IV   ХЕРАЛДИЧКИ САВЈЕТ

Члан 35.

Све послове везане за употребу грба и заставе рода Билогорски обавља Хералдички савјет у складу са Уредбом о протоколу коју доноси Управни одбор „Билогоре“.

Члан 36.

Хералдички савјет се формира из састава Завичајног удружења „Билогора“, а именује га и разрјешава Управни одбор у чијем је саставу најмање један члан истовремено и члан Хералдичког савјета.

Члан 37.

Приликом првог сазива Хералдички савјет доноси уредбу којом, позивајући се на чланове 13, 14, 15, 16 и 17 овог Правилника свој сазив појединачно проглашава носиоцима грба рода Билогорски.

Члан 38.

Изузев код првог сазива, сви чланови Хералдичког савјета су носиоци грба рода Билогорски.

Члан 39.

Послије доношења уредбе из члана 37. овог Правилника, Хералдички савјет доноси одлуку о формирању Збора армигера којег чине сви носиоци грба рода Билогорски.

Члан 40.

Хералдички савјет има седам чланова, нема ограничење мандата, а чланство у њему може престати самоиницијативним повлачењем члана, одлуком Управног одбора или Одлуком суда части.

Члан 41.

Рад суда части регулисан је посебним правилником који се односи на комплетан састав Завичајног удружења „Билогора“, а садржи и посебне одредбе који третирају носиоце грба рода Билогорски. Правилник о дисциплинском поступку и раду Суда части доноси Управни одбор Завичајног удружења „Билогора“.

Члан 42.

Хералдички савјет из свог састава бира предсједника, секретара, ризничара, хералда, члана суда части којег верификује Управни одбор, те организатора протокола који је истовремено и портпарол савјета.

Члан 43.

У случају да Завичајно удружење „Билогора“ престане са радом, Хералдички савјет може регистровати самостално хералдичко удружење и наставити са дјелатношћу. О његовом даљем статусу и надлежностима одлучује Збор армигера већином гласова свих чланова збора.

Члан 44.

Хералдички савјет доноси одлуке двотрећинском већином гласова свих чланова, дакле најмање са пет гласова.

Члан 45.

Хералдички савјет обавља слиједеће послове:

- води све послове око регистрације грба и обавеза које могу евентуално из те регистрације настати,

- води евиденцију свих носиоца грба рода Билогорски и њихових родословља,

- обавља све послове везане за пријем и рјешавање захтјева за носиоце грба, а по потреби доставља сигнатуре за означавање реда рођења насљедника,

- припрема документа за носиоце грба, упућује их у правилност употребе хералдичких знамења и упознаје са симболиком грба,

- прати употребу хералдичких знамења, исправља неправилности, извјештава суд части о евентуалној злоупотреби и подузима законске мјере у случају грубог кршења права употребе знамења,

- припрема интерне акте намијењене усвајању од Збора носиоца грба (армигера),

- организује скуп Збора армигера у оквиру годишњег Сабора Билогораца,

- припрема избор челника Збора армигера, првог међу једнакима, који носи наслов домостројитељ рода Билогорски, а који може бити и предсједник Хералдичког савјета,

- на захтјев или уз одобрење Управног одбора Завичајног удружења „Билогора“ формулише измјене у хералдичким документима у мјери и у периоду у којем су оне могуће,

- обавља финансијске послове везане за своју дјелатност, те договара и уговара услове за евентуалну производњу и дистрибуцију хералдичких знамења рода Билогорски у комерцијалне сврхе,

- прати иступе чланова Збора армигера у јавности и њихово понашање у јавном и породичном животу водећи бригу о њиховом достојанству и достојанству рода Билогорски.

V   ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 46.

Хералдика је дубоко традиционална пракса гдје није уобичајено да се мијења грб и правила о његовој употреби и насљеђивању које је дефинисао родоначелник. Измјене ових хералдичких докумената могуће су само у периоду док је жив барем један од учесника Иницијативне сједнице Завичајног удружења „Билогора“ одржане 15. марта 2008. године у Гроцкој.

Члан 47.

Изнимку чини само девиза чији се смисао и актуелност може обезвриједити у другим историјским околностима, тако да је насљедници грба могу промијенити. Универзалност поруке код девизе рода Билогорски - ЖИВИТЕ У МИРУ Ï БУДИТЕ ВЈЕРНИ! - вјеројатно неће захтјевати промјену, али и код промјене се морају задовољити два услова:

- да промјена буде истоврсна и истовремена на родовском и породичним грбовима,

- измјењена девиза мора на свом средишњем мјесту садржавати тзв. десетерично I (Ï).

Члан 48.

Свака неовлашћена измјена грба или таква која је начелно дозвољена овим Правилником, а није изведена са дозволом Хералдичког савјета подлијеже санкционисању.

Члан 49.

Хералдичка пракса као уређен систем знакова настао у уређеним друштвеним односима дозвољава употребу грба и обичним грађанима и племству неког народа. Грб рода Билогорски настао је у условима и као посљедица одсуства уређеног свијета, рушења међународног права и уздизања голе силе као доминантног регулатива међународних односа. Сувереност не постоји на нивоу држава, а право на живот, имовину и људско достојанство у односу на припаднике рода Билогорски није поштовано ни формално. У одсуству сваког рационалног ауторитета, припадници рода Билогорски повлаче свој изворни суверенитет који им припада рођењем по људском и божанском праву, одузимају га свим врхушкама којима су га вјековима прећутно препуштали, те враћају у окриље рода из којег је потекло. То у основи значи немирење са насиљем, неправдом и манипулацијом, промовисање права на властиту слику свијета – што је данас ријетко, драгоцјено и због тога племенито.

Декларација о племству рода Билогорскиу прилогу овог Правилника је симбол тог става, која се може активирати по доношењу овог Правилника.

Члан 50.

Овај правилник ступа на снагу на дан усвајања од Управног одбора Завичајног удружења „Билогора“, у Гроцкој 2.јула 2011 (7520) године.

 

Grocka 14 jul 2014 mala

 

   

Ко је на мрежи: 4 гостију и нема пријављених чланова