Улогујте се  

   

Сликарство

Идеја да се на једном мјесту представе у јавности углавном непознати ликовни радови умјетника који су живјели или су поријеклом са Билогоре, показала се тешко остваривом. Од некада бројних икона и других слика Јоакима Марковића, иконосликара и књижара из Северина, послије свих ратова и небриге пронашли смо само репродукције трију слика и информацију о руинираном иконостасу који наводно постоји у Дишнику у Мославини.

Стваралаштво другог од старијих аутора, иконосликара Константина Братановића из Велике Писанице слабо је истражено, много тога нестало у 2. свјетском рату, а и оно што се могло направити, попут фотографске документације о иконостасу у Турчевић Пољу, раду Братановића из 1773. претекла је мржња према православним храмовима.

Слике пак нововјеких аутора, попут Љубице Серваци, унуке Митра Бјелајца из Велике Трешњевице која је прије Другог свјетског рата излагала у Загребу, Ријеци, Опатији, налазе се неевидентиране у приватним збиркама.

Још теже су нам доступни радови млађих, још живих аутора као што је Љиља Радичевић (1954), кћер Саве и Драгице Радичевић из Велике Писанице која живи у Риму или оних у Хрватској и даље, али упорност увијек доноси резултате, тако да вјерујемо да ће понека слика Недељка Тинтора или скулптура Николе Кнежевића из Великог Грђевца наћи пут и до ове странице.

 

1 mala 

Храмовна икона цркве Св. Петра и Павла у Северину, рад Јоакима Марковића око 1740. У току 2. свјетског рата храм у Северину претворен је у унијатску цркву, а иконостас уништен је или украден, тако да је од њега остала само цјеливајућа икона Сабора светих апостола.

 

2 mala

 

Слика из 1750. северинског књижара и „молера“ Јоакима Марковића на подножју иконостаса у цркви Св. и праведног Лазара у Плавшинцима, задужбини фелдмаршал-лајтанта барона Микашиновића, витеза од Шлагенфелда. На овој историјској композицији, првој код нас, представљен је долазак Срба и Хрвата, према казивању Баронијевом (II дио, лист 1016, стих 60), за вријеме византијског цара Василија Македоњанина и примања повластица од њега (Србин држи у руци српски, а Хрват хрватски грб урађене по узору на Жефаровићеву Стематографију). Ови грбови су истовремено и први хералдички примјер међу Јужним Словенима гдје се грбом идентификује народ, а не само црква или припадници племства.

 

3 mala

 

На другој плавшиначкој историјској композицији приказан је свечани тренутак у ком православни свештеник у опанцима у присуству српског крајишког војводе, пред аустријским престољем прима од цара Рудолфа II (1576-1612) привилегију 1612. године. Како наводи Радослав Грујић1 у Споменици, на привилегији пише латински и српски: Vivete in pace et estote fidelesЖивите у миру и будите вјерни!

Свештеник лијевом руком прима повластицу, десну је као и војвода подигао са три испружена прста и заклињу се ријечима исписаних у линији од њихових уста према цару - „За вјерност цесарску јесмо готови сви умријети“. Из царевих уста, од руке према свештенику, управљена је реченица – „Милост моја буди с' вама“.

Испод аустријске заставе са црним двоглавим орлом и пет шева, која се спушта са стола пред царским престољем, на бијелој врпци пише – „Сим числом шеви к' небу возлетајут Богату Аустрију по воздуху до небес воспевајут“. Одмах послије тога је слиједећи текст -

„Ми Рудолф втори, милостију Божијеју избрани цесар римскиј августјејши: Германии, Хунгарии, Боемии, Далматии, Кроатии, Славонии и прочим, в' памет даем вама последујушћим, љубезно препоручуем, оним котори во держави власти нашеја верности име носе, јакоже источнаго благочестија народ Влахов, живушћи между Славониом, Савом и Дравом, имже обшчество милостивно превелегиам обдарихом, Виена 1612.

______________

1 Радослав Грујић, СПОМЕНИЦА О СРПСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ВЛАДИЧАНСТВУ ПАКРАЧКОМ, репринт, Музеј СПЦ, Београд, 1996, стр. 66-69