Улогујте се  

   
   

Пета страна свијета – „Грубишнопољски лист" на размеђу вијекова

400Ивица Жулец, ликовни педагог и умјетник из Грубишног Поља, резервни капетан I класе и командант пријератног Билогорског батаљона 2. лаке бригаде ЈНА у резервном саставу, нашао се 1992. далеко од дома. У несигурним ратним временима, јави забринутом оцу у Грубишно Поље да се налази тамо гдје је он „изгубио ногу“. А нога је изгубљена још у Другом свјетском рату, 1944. у Батинској бици, када су југословенске снаге и јединице Црвене армије форсирале Дунав и јуришале на добро утврђене њемачке положаје. Погине ту само Руса преко 5.000 и много наших бораца, међу којима и Миливој Бирач из Велике Писанице, седамнаестогодишњи борац 2. чете 4. батаљона XII војвођанске НОУ бригаде.

Тако се Ивица Жулец нашао 1992. у Барањи, гдје у сретном браку живи и данас. Међутим, са плодовима свог осебујног умјетничког талента напросто није имао среће. Споменици за које је дао идејно рјешење, попут оног у Малог Грђевцу, порушени су, незаборавне слике са оригиналним инкрустрацијама од пушчаних чаура и ексера за коњске поткове расуте су незнано куда, а „Грубишнопољски лист“, чија је глава његова креација, више не излази.

Али, за Грубишнопољски лист то није крај приче. То је њен почетак. Тачније, пети почетак.

I ЕПИЗОДА приче о Грубишнопољском листу започела је још давне 1966. године и о њој имамо оскудне информације. Једини човјек који нам може помоћи да стекнемо потпунији увид о том почетку је уредник листа, Митар Малетић, који данас живи у Бачкој Паланци. Имамо и његово обећање да ће о својим сјећањима направити биљешке, што ће онда омогућити да у некој мјери употпунимо и заокружимо слику о том, несумњиво значајном културном догађају за локалну средину. У краћем контакту са Митром успјели смо једино сазнати да је у прво вријеме лист излазио у сарадњи са Мљекарском индустријом „Зденка“ као редовни подлистак „Господарског листа“ намијењеног пољопривредницима, а чије је сједиште било у Загребу. Први број је датиран са 1966. годином и првих 225 примјерака вјеројатно постоји сачувано у неком архиву у том граду, који није доступан интернету.

II

Иако ни о томе немамо сигурне информације, изгледа да је већ од почетка 1972. „Грубишнопољски лист“ самосталан, издавач је Народно свеучилиште Грубишно Поље, штампа се у Дарувару, а главни посленици у њему су били тада још млађахни Митар Малетић и Ранко Ђуричић. Касније им се придружује и Јанко Флинта. Лист је наставио са нумерацијом претходних издања, тако да 1972. излазе бројеви од 226 до 238, те за 1973. од 239-249 и срећом, једини сачувани комплети похрањени су у Народној библиотеци Србије. Због неког разлога лист престаје излазити, а његов посљедњи, јубиларни број (вјеројатно бр. 250) излази поводом устаничких празника у јулу 1974. Имао сам једном прилику, 1987. или 1988. године да прелистам примјерак тог Грубишнопољског листа. Мало се тога сјећам, осим нејасно о навођењу говора и глорификације улоге локалних функционера у рату од којег је остало још живо сјећање, а ни ране нису зарасле. У њему није било ни најмањег облачка на хоризонту. Уз још живахног маршала, у њему није ни могло ни смјело бити ни трага сумње у то да живимо у најбољем од свих свјетова. Мало је ко могао слутити да је том свијету управо 1974. већ намакнута омча око врата.

III

Скоро пуних дванаест година, од јула 1974. до марта 1986. Грубишно Поље остаје без општинског гласила, а уз проблем финансирања постојала је стална дилема да ли да се та оскудна средства искористе за покретање новина или радио-станице. На крају, лист је основала Општинска конференција ССРНХ Грубишно Поље 1986, именовала Савјет листа, главног и одговорног уредника Петра Фехира и осигурала начин финансирања из буџета општине. Одлука општинских структура да се покрене лист била је у великој мјери и резултат политичких промјена насталих у општини 1985. и послије избора 1986, када су смјеном генерација на кључне положаје у општини дошли знатно млађи кадрови.

Naslovna Mala 160

 Петар Фехир је у тренутку именовања за главног и одговорног уредника Г. Листабио члан Предсједништва ОК ССРН, политички радник у ОК СКХ, предсједник ДПВ СО и по томе члан Предсједништва СО ГП. То му је давало доста одријешене руке у уређивачкој политици листа, чему је допринјело и враћање Митра Малетића на мјесто директора Центра за културу и информирање, Фехировог дугогодишњег сарадника на подручју културе чиме је, изузев финансирања, у потпуности контролисао лист. Имали смо дакле ситуацију у којој је један центар моћи био оснивач медија и осигурао његово финансирање, а други имао пресудни утицај на уређивачку политику. Та, из данашње визуре парадоксална констелација, могла је функционисати све док је функционисала и држава скројена на истом принципу.

Лист је службено био, као што је то стајало и у заглављу, Гласник Општинске конференције Социјалистичког савеза радног народа Хрватске Грубишно Поље. У импресууму првог броја, треће „сезоне“ излажења „Г. листа“, 6. оžujka 1986. могло се прoчитати:

„Grubišnopoljski list“, glasnik OK SSRNH Grubišno Polje; Uređuje redakcijski odbor: Ranko Đuričić, Janko Flinta, Rade Jovičić, Mitar Maletić, Nenad Matijašević, Ivan Novačić, Ranko Radelić, Vladimir Šelović, Željka Žarković, Ivica Žulec i Petar Fehir; Predsjednik Savjeta Dušan Jelić; lektor Janko Flinta; glavni i odgovorni urednik PETAR FEHIR; izdavač: Centar za kulturu i informiranje Grubišno Polje; tisak: TIRO „Ognjen Prica“ Virovitica.

О Петру Фехиру (сада у Шведској) као главном и одговорном уреднику и помало контраверзној личности потребно је још нешто рећи. Био је то, наиме, човјек са креативним даровима који се нису могли исцрпсти кроз посао политичког фунционера у локалној средини, тако да је писао и режирао позоришне представе, основао казалиште „Коцка“, објављивао поезију и на својеврстан начин, као и Митар Малетић, био мотор већине збивања у култури Грубишног Поља, скоро пуну деценију пред рат 1991. Дјеломично мађарског и српског поријекла био је имун и на националне магле које су корак по корак, скоро непримјетно стицале право грађанства у тој вишенационалној заједници.

Непосредно пред заплет југославенске кризе појавиле су се дакле новине које јој нису могле ни помоћи ни одмоћи, али су, попут јеловника, на вријеме описивале оно што нам се сервирало, укључујући и понешто од тајних састојака у рецептурама.

Од 5. броја листа, од 16. маја 1986, члан редакције је и новинар Раде Малешевић (сада у Бањалуци), тако да редакција има и другог професионалца уз Ранка Раделића, аутора овог текста, који од оснивања уређује лист и бави се организацијом посла. Жељко Смола је кооптиран као сарадник на фотографијама. Посебно треба споменути и Ивана Новачића - Чичија, талентованог карикатуристу са „свјетском руком“ која се ријетко среће у овако малој средини и чије су актуелне илустрације листу додале још једну димензију. Иако из тог времена немамо ни једну фотографију редакције листа, дио њеног састава остао је документован на Чичијевој пригодној карикатури на календару за 1987. годину.

Kalendar mala

Пратећи импресуме листа, 10. октобра 1986. налазимо да је Ранко Раделић и службено на пословима техничког уредника и организације, а од од броја 25, 29. априла 1987. и уредник.

Сједница савјета листа 10. новембра 1987. расправља о стању у информисању и оставку Петра Фехира и по овлашћењу ОК ССРНХ Грубишно Поље именује Вељка Бобичића за в.д. главног и одговорног уредника, чије име налазимо на импресуму од бр.37, 13. новембра 1987. Тек од броја 47, 28. јуна 1988. Бобичић је главни и одговорни уредник.

У међувремену, идућих година, густи облаци приближавали су се са запада и њихова сјенка дотакла је и Грубишно Поље и оно што нам данас изгледа као идилична борба за развој, виши стандард и бољи живот грађана општине. Није то тада тако доживљено, али са дистанце од четврт вијека, посљедња сједница старог сазива Савјета „Грубишнопољског листа“ од 14. септембра 1989. представља симболични раскид са дотадашњим свијетом и почетак борбе за голо преживљавање. Послије тога, 3. октобра, Центар за културу и информирање именује нови савјет листа у саставу - Дуња Иванчевић, Јела Жарковић, Митар Малетић, Гојко Утјешиновић, Ранко Раделић, Петар Фехир, Раде Вукић, Зденко Ковач, Ивица Жулец, Бранко Преспљанин, Иво Лукетић, Мирослав Кобра, Недељко Грабовица, Јанко Флинта и Борка Мујадин. Нови предсједник савјета је Јела Жарковић, а тајник Митар Малетић.

О свему томе нашироко говори уводник броја 66 од 24.октобра.1989.

Политичке промјене доносиле су и промјене у „Г. листу“. Тако је на првој сједници његовог новог савјета, 31. октобра, усвојена нова концепција листа који је од двонедељника постао мјесечник, мијења се формат и именована је нова редакција, тако да умјесто досадашњих дванаест има свега седам чланова – Славко Бубић, Катица Гргурић, Бранко Кашић, Љерка Ковачевић, Раде Малешевић, Ранко Раделић и Милан Руњаић.На овом скупу покренута је и иницијатива за новог главног и одговорног уредника.

О свим тим бурним догађајима читамо и у броју од 27.11.1989, посебно о сједници од 31. октобра. Иако вијест безазлено говори да је разлог овог окупљања расправа о стању и информисању на подручју општине, у њој се већ могу осјетити прве назнаке наступајуће политичке климе у предвечерје грађанског рата.

 Nova redakcija

CIK IZDAVACНепуних пет мјесеци послије тога, вјетрови са запада одували су све ауторитете и заљуљали темељ државе који се указао у својој страхотној ломљивости. На знак невидљивог диригента, сва машинерија која је до тада водила државни чамац појурила је на исту страну и препустила стихији и будућност и народ и с њим „Г. лист“. Мало је вриједило оно о чему свједочи кратки запис у бр. 72 од 9. априла 1990, да досадашњи издавач, Центар за културу и информирање Грубишно Поље, постаје истовремено и оснивач „Г. листа“. Савјет листа је изван функције, нови директор ЦИК-а Митар Малетић је истовремено в.д. главни и одговорни уредник, а изнад нове редакције у саставу Славко Бубић, Наташа Карановић, Бранко Кашић, Љерка Ковачевић, Раде Малешевић, Ранко Раделић, Милан Руњаић, лектор Славица Ковач и 20 бројева листа које ће још угледати свјетло дана могао се слободно као радни наслов ставити мото – Одбрана и посљедњи дани.

Фехир је од 1989. већ предсједник Општинског комитета СКХ Г. Поље, функција која би све негдје до 1985.  значила и задњу ријеч по свим питањима и чију моћ Фехир настоји пролонгирати гдје је то изгледа једино било могуће - задржавајући „контролни пакет“ утицаја у „Г. листу“, по оној бендеровској – идеје моје, бензин ваш! Полуга за тај утицај био је тадашњи директор Центра за културу и информирање Митар Малетић, чија је позиција директно зависила од благонаклоности политичких структура иза којих је у некој мјери стајао и Фехир. Оног тренутка када су дотадашње друштвено-политичке организације постале међусобно конкурентне политичке странке и када је формално требао престати њихов утицај на издавачку политику „Г. листа“, Малетић је и даље био карика преко које је Фехир могао остварити контролу гласила, али се Малетић у свој посао осим потенцијалне могућности да користи дискреционо право вета и није мијешао, препуштајући посао уреднику који тада живи у Великом Грђевцу, те Ради Малешевићу из Мале Ператовице. Са друге стране, од предсједничког патроната над „Г. листом“ новине су имале више користи него штете. Фехир је био човјек бар на подручју културе са хоризонтима ширим него што је то уобичајено за Petar Fehirполитичара и за разлику од модерних политичких активиста, није било индиција које би упућивале на криминал. Довољно толерантан у том смутном пријератном времену које се ионако одликовало до тада и послије неуобичајеном слободом штампе, а вјеројатно и зазирући од политичких противника, он је пажљиво чувао свог „џокера“ у рукаву и свега у два наврата своју моћ и користио. Први пута је то било у прољеће 1991, када је послије исписивања проусташких парола и симбола у појединим мјестима општине, „Г. лист“ требао објавити чланак аутора овог текста под насловом – „Данас кист, сутра нож!“. Новине су већ биле припремљене за штампу, пробни отисак насловне стране намијењен за ревизију са спорним чланком је неко показао Фехиру и на његово инсистирање ни текст ни слика нису објелодањени, под образложењем да би то узнемирило јавност. Ипак, вијест је дошла у јавност преко опширног текста Миленка Пишчевића (сада у Кучеву) „Великогрђевачки повратак у камено доба“, на чије се радно мјесто професора географије и историје, као ни на функцију предсједника Српског културног друштва „Просвјета“ није могло нити било упутно утјецати. Другу Фехирову интервенцију поменућемо касније.

„Грубишнопољски лист“ се штампао у Вировитици у тиражу од 1.000 примјерака, у почетку излази као двонедјељник, да би касније редукцијом средстава за финансирање звршио као мјесечник. Лист је био и свједок смјене технологија, тако да је од почетне „дубоке штампе“ и класичног оловног слога на крају доживио дигитални прелом и офсетну штампу. Динамика излажења је била слиједећа – 1986 (бр. 1-18), 1987 (19-39), 1988 (40-54), 1989 (55-68), 1990 (69-82), 1991 (83-92).

Посљедњи, 92. број „Грубишнопољског листа“ штампан је почетком друге половине 1991. и дистрибуиран читаоцима. Још док је велика офсет-машина избацивала страницу за страницом, радници у вировитичкој штампарији коментарисали су крупни испис на насловној страни Врата пакла су широм отворена ријечима – Ви ћете изгорјети! – мислећи, не на лист, већ, што је било јасно из контекста разговора, на српско становништво општине Грубишно Поље. Али, и ми смо били свјесни, да то, подједнако упозорење колико и пријетња, има своје основе. Склонили смо породице, уредно упаковали дуван и џебану и отишли свако својој судбини.

IV

Ко год је био у прилици да учествује у оснивању неких новина или часописа, томе је познато да послије почетног ентузијазма на крају сав посао остаје само на професионалцима. Тако је било и са „Грубишнопољским листом“. Низ година, Раде Малешевић и аутор овог текста радили су двонедељник за који би у нормалним околностима требао читав тим. Обишли смо терен, написали 90% текста, снимили и урадили фотографије, прелом, лектуру, коректуру и на крају дистрибуирали новине до продајних мјеста и поштом до око 400 претплатника широм бивше Југославије.

Већ крајем 1990. биле је јасно да ће се рат тешко избјећи, а од фебруара 1991.је он постао извјестан. У то вријеме свака је радна организација, друштвене и друге институције, имала законом прописану обавезу да за случај рата и елементарних непогода има документа са јасним плановима и до детаља разрађеним начинима поступања у тим неприликама.

Без сувишних консултација са другим сарадницима, Раде и ја смо у Малу Ператовицу превезли шапирограф, писаћу машину, те сав потребан прибор за умножавање штампаног материјала, од папира „циклостила“, матрица, фарбе, коректур лака, па све до „хефталице“ са „муницијом“ и то похранили у момачку собу Раде Малешевића. Са 5.000 накнадно одштампаних насловних страница и смјештених на другом мјесту, било је то довољно репроматеријала да се у ограниченом тиражу од око 200 примјерака штампа двије до три десетине бројева листа у ратним условима. Имали смо солидан фотоапарат Yashica са три објектива и додатном опремом, а за фото-документацију смо обезбиједили и довољан број црно-бијелих филмова.  

Средином августа 1991. сусрећем Раду Малешевића на Папуку гдје је новинар на српској радио-станици. Не упуштајући се у опис околности овог сусрета, које су тема једне друге приче, довољно је поменути да ме је Раде извјестио о томе да се похрањени репроматеријал више не налази у Малој Ператовици. По његовом свједочењу, све је по наређењу Митра Малетића и Петра Фехира крајем јула морао вратити у Грубишно Поље.

Ratno izdanje

Доласком у Велику Ператовицу, располагао сам само са 5.000 насловних страница, па је преостао мучан посао набавке свега што је изгубљено, укључивши фотоапарат, филмове и шапирограф. Све је идућих мјесеци довожено из Бањалуке, фотоапарат је посуђен од Раде Кљајића из Малог Грђевца, а инвентурно отписани, претпотопни шапирограф пронађен у Zagoracпросторијама неке бивше задружне зграде. Са Живком Загорцем (сада у Канади), који је уз писање дневника налазио времена и за писање других текстова, мало-помало настало је око двадесет страница пригодних прилога за први број ратног издања „Г. листа“. Планиран је тираж од око 200 примјерака, по десетак за свако село. Текстови су прекуцани на матрице, у извјесној мјери чак и преломљени и графички обрађени, али се задњи, рутински дио посла показао као непремостива препрека. Наиме, у међувремену, ниједан од мајстора за све којих је иначе било у изобиљу, није успио да до краја октобра 1991. отклони мане шапирографа.

Тако се покушај покретања четврте едиције „Г. листа“ показао као банкрот-подухват, на што је изгледа било осуђено све што је дијелило судбину и прве и друге Југославије и покушаје њиховог спашавања, а како се показало, боље среће није било ни од треће Југославије.

 V

За пети старт „Грубишнопољског листа“, упркос оскудним временима, за разлику од претходних, околности никада нису биле повољније. Постоје текстови, фотографије, инфраструктура, одговарајући медиј, потребна технологија. И на крају, одлучујући фактор, добра воља.

Појавом нових технологија, дигиталним преносом информација, оно што се објави остаје за вјечност, све док постоји људска врста, а изгледа и послије тога, јер по Хокингу је информација неуништива. Необичан је осјећај, за сваког ко се икада бавио писаном рјечју, свијест о чињеници која као да сједи на лијевом рамену док пишете, да оно што изађе из тастатуре остаје за вјечност. То писца чини крајње озбиљним, па и када се шали, обавезује га да сваку своју ријеч одвагне и усклади, не са правописом и знаним и незнаним правилима естетског обликовања текста, укусом и политичким опредјељењем читалаца, вољом моћника на власти, већ са својим најдубљим осјећањима и увјерењем за правду и истину. Настајање текста постаје попут исповиједи у којој не смијете ни истину ни било коју особу олако повриједити неодмјереном рјечју, али ни занемарити онај ирационални, претежни и мудрији дио ума који тражи исказ пуне, па и емоционалне истине.

Уз сајт, родила се и идеја о “Грубишнопољском листу“ као интегралном дијелу сајта, те можда и о посебној редакцији која би уређивала његов садржај. Бивши Билогорци и Грубишнопољци данас живе на скоро свим континентима, али су њихове везе још увијек живе, чак и међу онима које је по дефиницији закулисна геополитика смјестила на супротне стране. Размјењују се личне и породичне вијести, враћају успомене, окупљају групе везане за поједина мјеста, истражује и прошлост бившег завичаја, за што је одличан примјер страница Горње Ковачице на Фејсбуку коју уређује Гојко Чизмић, сада у Штутгарту, који је у истраживању овог невеликог билогорског села сазнао и објавио више него сви досадашњи историчари, писци, новинари и политичари заједно! Праћењем контаката на друштвеним мрежама могу се уочити и поруке и фотографије, па и видео записи. Данас свако са мобилним телефоном има сву потребну опрему да би могао направити актуелну вијест, а природа медија је таква да се све вијести могу објављивати у континуитету, оног трена када су настале, не чекајући неки планирани датум као код класичног гласила са периодичним излажењем.

Иако је идеја о оживљавању „Г. листа“ још у повоју, а захтјева још и много додатног рада око прикупљања и скенирања архивског материјала, његов основни концепт се у суштини неће битно мијењати и може се изрећи у једној реченици – објављивање прилога о животу Билогораца, како у прошлости, тако и у актуелном времену. Ти прилози могу бити у било којој форми, од приповијетке и новинског чланка до слике и видео-записа, те у свим дигиталним форматима. У том концепту већ сада можемо укратко дефинисати садржаје који ће свакако бити или би требали бити заступљени:

- Чланци о животу појединих породица Билогораца, њиховим пословним и другим успјесима, као и о онима којима је потребна наша помоћ;

- рубрике са кратким породичним вијестима о рођењу, завршетку школовања, вјенчању, па и опсежнијим поменом о Билогорцима који оду иза хоризонта нашег свијета;

- вијести везане за Билогорце и Билогору објављене у другим медијима;

- приказе стваралаштва Билогораца у домену културе, спорта и других области, од сачуваних предмета етнолошког наслијеђа и актуелних резултата спортског такмичења, преко објављивања књиге поезије или научног рада, до промоције диска са музиком;

- бесплатни мали огласник;

- банери и текстови са рекламним порукама уз минималну накнаду;

- Архив сачуваних годишта II и III сезоне излажења „Г.листа“ у pdf формату.

Детаљан изглед и садржај ове странице још није до краја профилисан. Он ће увелико зависити од броја сарадника и њихових идеја и прилога, ако их уопште буде и ако свега тога буде довољној мјери да оправда конституисање редакције и дефинисање тематских цјелина и рубрика гласила. Управни одбор Завичајног удружења „Билогора“ је оставио отворена врата и позив свим Билогорцима, па и другима, да без устручавања пошаљу свој коментар, вијест, придруже се идеји или реализују своју ако је имају, на страницама овог сајта, у чему ће имати сву помоћ уредништва и администратора. Контакт адреса је за сада

E-mail:

email-64 

Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.