Улогујте се  

   
   

Dusan JelicGrubišnopoljska kronika 1990. – 1991.

или о томе како Ивица и Перица конструишу хрватску историју

Шта су све поједини Хрвати спремни да учине како би оправдали своје злочине над Србима, доказ је између осталог и писање хронике Грубишног Поља двојице младих хрватских аутора, Петра Башића и Ивице Мишкулина.

 Пише: Душан Јелић

 У часопису „scrinia slavonica“ објављена су 2007. и 2010. године (Scrinia Slavonica, god.7, br.1, rujan 2007, str. 342–370; Scrinia Slavonica, god.10, br.1, rujan 2010, str. 454-494) са назнакама „Izvorni znanstveni radдва тематски везана текста под насловом Grubišnopoljska kronika 1990.–1991.“ (I dio односно II dio, у даљем тексту Kronika) младих хрватских аутора Петра Башића и Ивице Мишкулина, иза којих стоје, односно чији су сарадници судећи по испису испод имена аутора - Hrvatski institut za povijest, Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje, Slavonski Brod.

 

Већ прво читање овог „изворног научног рада“ показује шта је заправо циљ и сврха свега овога - стварање нове хрватске повијести помоћу непостојећих и фалсификованих чињеница, као и много неистина (поучени ваљда маниром својих претходника у ранијим историјским периодима), оправдавајући тиме прије свега протјеривање неколико стотина хиљада Срба са њихових огњишта 1991 – 1995. и друге злочине, али имплиците и злочине почињене од 1941 – 1945.

Већ од селективног избора „доступног архивског и новинског градива те релевантне литературе“ аутори дефинишу домен свог могућег истраживања а тиме и могуће закључке, што опет јасно указује на сврху и циљ рада. Аутори се првенствено ослањају на новинске извјештаје локалног листа, извјештаје МУП-а Хрватске, локалне Полицијске управе (PU), понеки докуменaт државне архиве, као и свједочења неких обичних грађана. Они тако покушавају оправдати сецесију Републике Хрватске и злочине које је направила током „домовинског рата 1991 – 1995.“

Овдје се већ намеће неколико питања. Да ли научни радници треба да послуже и у политичке сврхе? Да ли је за научни рад потребно сагледати све чињенице из свих архива споменутих државних институција које су судионици у збивањима? Колико су новински чланци новинара локалног листа, дневници појединаца, мишљење обичног грађанина о неким политичким питањима и догађајима, извјештаји локалне Полицијске управе МУП-а Хрватске која је умијешана у сукоб и била један од организатора провоћења државне политике према Србима, валидни и релевантни за озбиљан научни рад? Да ли научни радници у свом раду могу да коментаришу политичке догађаје на бази скоро искључиво ових извора?

Да би неко могао да коментарише догађаје неког времена са политичког аспекта, а посебно у једној локалној средини, мора осим увида у општи контекст и радноживјети у то вријеме и у окружењу које описује, познавати политичку, економску, културну, националну и другу ситуацију, као и људе, не само експониране актере догађаја, већ и „обичне људе.

Ниједан од тих услова аутори не могу задовољити.

Петар Башић – рођен је 1971. год.у Славонском Броду. Дакле, у периоду о коме пише био је средњошколац и студент, о политици тог времена у Хрватској слушао је само окружење у коме је живио, потпуно једностране информације и то нетачне, прилагођене остварењу сецесије Хрватске као циља (данас је сваком разумном човјеку јасно шта се догађало током 1991 – 1995). Није живио у Грубишном Пољу и не познаје средину о којој пише. Као научник требао би познавати елементарну методологију, како користити изворе, литературу, како избјећи субјективне оцјене и дистанцирати се од дневне политике.

Ивица Мишкулин - рођен 1979. год, такођер у Славонском Броду. У вријеме догађаја о којима пише био је осмошколац.

Могу ли тако младе особе, без обзира на њихова научна звања која су стекли, говорити и писати о политици времена у коме нису радно живјели, већ само слушали приче из окружења, једносмјерне, нетачне, тенденциозне, те за научни рад користити напријед наведене изворе? Сам назив пројекта у коме судјелује Ивица Мишкулин „Демографски покрет, великосрпска агресија и домовински рат“ говори о томе шта је био циљ и ове Kronike.

Од самог увода у овом „изворном знанственом раду“ па до краја 1. и 2. дијела, готово у свакој реченици понека лаж или фалсификована чињеница. Због тога је потребно да се цитира доста реченица, како би се читаоцу јасно показала сврха и циљ овог њиховог рада.

„Proces unutarnjeg raspadanja jugoslavenske državne zajednice početkom devedesetih godina prošlog stoljeća ulazio je u svoju završnu fazu. Srbijansko republičko rukovodstvo, predvođeno Slobodanom Miloševićem, … zahtijevalo je preuređenje jugoslavenske zajednice. Taj zahtjev trebao je Jugoslaviju učiniti državom s izrazitom srpskom dominacijom ...

На основу којих докумената је овакав закључак изведен?

1.Нетачно је да је то био унутрашњи распад, већ је то било разбијање Југославије од стране великих сила (Америке, Њемачке), а нарочито Ватикана, уз помоћ унутрашњих сецесионистичких снага (Словенци, Хрвати, па и Муслимани). Данас о томе постоји много докумената. Аутор овог текста је још крајем 70-их година видио карту разбијене Југославије на осам дијелова по aвнојским границама – шест бивших република и двије АП, што још и данас није довршено (Косово и Метохија). Аутори Kronike, као историчари, уколико нису учили само модерну историју, морали би знати и неке стварне историјске чињенице.

Kasnije, nakon neuspješnog ovladavаnja Savezom komunista Jugoslavije početkom 1990., zahtjev za okupljanjem svih Srba u jednoj državi biti će posve jasno artikuliran.”

1. Да су аутори гледали ТВ пренос 14. Конгреса СКЈ 1989. год, видјели би да већ тада СКЈ није био јединствен, већ имао девет организација (шест републичких, двије покрајинске и СК у ЈНА), те да није било могуће овладати СКЈ, чак и да је неко то покушао.

2. Да су пажљивије истражили учешће делегата из свих република, видјели би да је свака општинска организација имала свог делегата да судјелује у раду Конгреса. Но, СКХ на челу са Ивицом Рачаном и Станком Стојчевићем је наступио као делегација Републике Хрватске, што није било у складу са изборном вољом чланова општинске организације, која је била база. Наиме, ОК СКХ Грубишно Поље је делегирало истакнутог члана, Недељка Грабовицу, професора по занимању, директора, бившег секретара ОК СКХ Грубишно Поље, али је руководство СКХ, видјевши то, затражило од ОКСКХ ГП да делегира још једног члана, како би они тада „изабрали“ једног од њих двојице. Руководство ОК СКХ ГП је то прихватило и „изабран“ је тај други, омладинац Дарко Новотни. Зашто?

3. Срби, као и Хрвати и остали, живјели су тада у једној држави, Југославији, те није било потребе да се захтјева окупљање било ког народа, па тако и Срба, да живе у једној држави.

4. На основу којих докумената ови млади научници изводе своје закључкe?

5. Није ли то доказ о политичком, а не научном раду?

Agresivna politika srbijanskog republičkog vodstva (по чему агресивна? - оп.аут.), imala je čvrstu potporu većine tamošnjih znanstveno-kulturnih institucija (којих?) te, u velikoj mjeri, Jugoslavenske narodne armije (JNA), naišla je na dobar prijem (uskoro i aktivnu podršku) i kod većine pripadnika srpske etničke zajednice (зашто не народа - оп.аут?) na području tada još Socijalističke Republike Hrvatske (SRH). Srpsko pobunjeničko djelovanje imalo je svoje uporišne točke u onim dijelovima Hrvatske gdje su pripadnici srpske etničke zajednice činili većinu stanovništva, ali s tendencijom širenja na, u etničkom smislu, miješana područja.”

1. На основу чега је изведен закључак о агресивној политици?

2. Подршка знанствених и културних институција (на основу чега је изведен закључак), ако се ставови тих институција уопште могу тако тумачити, темељила се на научним истраживањима, доказима и чињеницама. Као млади научни радници, историчари, требали су ту опсежну грађу проучити, јер да су је као литературу имали на увид,вјеројатно се не би упуштали у овакав „научни“ рад или би то учинили са крајњом резервом, примјеренијом озбиљним истраживачима и историчарима.

3. Каква је то била подршка ЈНА и у чему се састојала?

4. Зашто су се Срби у Хрватској побунили?

А) Да ли аутори знају да су Срби од 1943. Од одлука АВНОЈ-а и касније ЗАВНОХ-а, у Хрватској били, уз Хрвате, носиоци суверенитета?

Б) Да ли аутори знају историјске чињенице о геноциду над Србима 1941 – 1945. год, или се то можда, по њима, није ни догодило?

В) Зашто су Срби брисани на незаконит начин из Устава 1990. год. као носиоци суверенитета?

Г) Зашто се у Хрватску од 1989. почела враћати екстремна емиграција?

Д) Да ли су аутори прочитали програм, не само ХДЗ већ и осталих хрватских странака, који је у великој мјери континуитет политике НДХ од 1941– 1945. год?

Ђ) Зашто су из затвора пуштени сви криминалци?

Е) Зашто су се илегално наоружавали чланови ХДЗ и стваране паравојне формације?

Ж) Срби у Хрватској имају колективно памћење, од Турака, преко Аустроугарске, Војне Крајине, Првог, а посебно Другог свјетског рата 1941 – 1945. када је извршен злочин, односно геноцид над стотинама хиљада цивила, припадника српског народа - на које сигурно није имало утицај политичко руководство Србије на челу са Слободаном Милошевићем, као ни краљевска влада у егзилу.

5. Како и гдје се то ширило, на која мијешана подручја?

„S vremenom je, kao izravna posljedica pobunjeničkog djelovanja, potpomognutog postrojbama JNA, došlo do otvorene agresije na Republiku Hrvatsku te oružanog sukoba, kao njezina najizrazitijeg oblika.“

Ово је још једна невјеројатна лаж, која је 90-их могла проћи код хрватског народа, али је данас сваком иоле разумном човјеку, а посебно научнику и интелектуалцу, јасно да су чињенице сасвим другачије. Осим онима који су, по оној - „сто пута понови једну лаж и сам ћеш мислити да је то истина“ – постали овисници те лажи, као и шовинистима и правим кривцима за разбијање државе.

1. Ко је био агресор на Републику Хрватску и када се то догодило?

2. Како је ЈНА, као једина војна сила у СФРЈ могла да буде агресор, осим ако се 1945. и пораз НДХ од ЈА не схвата као агресија на Хрватску и окупација?

3. Како је било која република у СФРЈ, па и Србија, у то вријеме могла бити агресор, када није имала своју војску?

4. Ко је био тада на челу СФРЈ?

5. Да ли аутори знају да је тада на челу СФРЈ било Предсједништво, на чијем челу је био Стипе Шувар, а по изборима у Хрватској Стјепан Месић, познат и по изјави на Сабору - „ја сам свој посао обавио, Југославије више нема“, који је касније био и предсједник РХ и да ли су ови аутори чули шта је он говорио у Сиднеју, маја 1992. године? Оба дакле Хрвати, а по функцији команданти ЈНА?

6. Није ли на челу Владе СФРЈ тада био Анте Марковић, по чијем је наређењу ЈНА интервенисала у Словенији, а министар иностраних послова СФРЈ био Будимир Лончар, такођер оба Хрвати?

Дакле, три најважније функције у СФРЈ држе Хрвати.

7. Нису ли и у војном врху чланови Генералштаба такођер били и неки Хрвати (Антун Тус – командант ваздухопловства, а касније начелник Главног стожера хрватске војске)?

8. Ко је нападао војнике ЈНА (Сплит) и блокирао касарне ЈНА по градовима?

9. Зашто су Срби малтретирани, протјеривани па и убијани (породица Зец – Загреб) по градовима (Загреб, Сплит, Задар, Бјеловар, Винковци, Осијек, Вуковар, као иСлавонски Брод одакле су аутори овог „научног рада“ и друга мјеста гдје Срби нису били већина)?

У задњем пасусу на стр. 343/1(343 стр. 1. дијела Kronike, пагинација која ће се користити у даљем текст, оп. аут) пишу о депопулацији у раздобљу од 1948 – 1991. год. и паду броја становника позивајући се на радове Дражена Живића и сарадника, који третирају демографска кретања у Хрватској у задњем десетљећу 20. вијека.

Зашто аутори нису, успоредбе ради, узели податак из пописа 1931. год. гдје је било 24.179 становника, од тога 11.200 Срба, око 8.000 Хрвата, 3.500 Чеха, 1.200 Мађара и око 300 осталих, дакле 46% Срба (Милан Басташић, Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991, стр.39. – књига која им је била доступна јер је цитирају у 2. дијелу своје Кронике– стр. 459/2)?

Тачно је да је демографски процес био негативан, али као научници требали су утврдити шта је узрок пада броја становника и колики је индекс и апсолутни броју демографским губицима сваке етничке групе. Зашто је од 11.200 Срба из 1931. број пао на 4.540 из 1991. (343/1), дакле разлика од 6.360, а Хрвата је мање у истом раздобљу за 2.000? Шта се догодило од 1941-1945. год. када је побијено више од 3.500 Срба? Очито да ови млади научници („повијесничари“) ове чињенице или не знају или не признају, јер се, судећи по њиховом тексту, то и није догодило.

На стр. 344/1 аутори спомињу „господарске“ дјелатности на грубишнопољском подручју, „Зденку“ и пољопривреду, од погона само дрвни и текстилни, али не и металски који је био старији од претходних, који је изникао из школске радионице Средњошколског центра и нарастао до удруживања у тадашњи гигант, СОУР „ГОША“ из Смедеревске Паланке.

У поднаслову „На пријелазу из комунизма у вишестраначје“, аутори Башић и Мишкулин говоре о 1989. год. и „укидању конститутивних статуса аутономних покрајина у Р. Србији и смјени руководстава „административним путем“ позивајући се на изворе - Хрвоје Матковић, Повијест Југославије“ (1918 – 1991 – 2003), Загреб, 2003.

Аутори очито или незнају или их коришћени извори информација такођер погрешно, намјерно или случајно упућују на то како је функционисала СФРЈ, какви су услови били у републикама, шта су биле надлежности АП, који су чланови Устава промијењени и шта су АП изгубиле тиме, ко и како је смијенио руководства АП па и Републике Црне Горе. По оној да „циљ оправдава средство“, за разбијање СФРЈ (прије свега од великих сила и њихових сателита унутар и изван Југославије), за све нечасне радње неопходне у остваривању планираног геополитичког циља требало је унапријед пронаћи кривца, све „свалити“ на њега и онда несметано све то учинити, јер је „кривац“ већ ту (Србија и Слободан Милошевић). Послије тога, уз помоћ оваквих научних радника и других политичких структура, легалних и нелегалних домаћих и страних судских инстанци и медијских манипулација, писати „истине“ и оправдавати праве кривце за све догађаје. Обични грађани свих народа и народности бивше државе СФРЈ само испаштају, али то праве кривце није брига, они су ријешили све своје проблеме. Избјегавајући у свом истраживачком раду релевантне доказе и чињенице, а све у служби дневне политике, научник долази у опасност да га озбиљни суд историје једног дана третира као суодговорног за претходна догађања, односно, за перпетуирање негативних посљедица тих догађања.

Аутори би такођер требали знати да нигдје у свијету, па ни у СФРЈ није никада комунизам био државно уређење, већ један од модела социјализма.

На стр. 345/1 аутори спомињу двојицу „обичних“ грађана од Книна (да ли су то релевантни извори за поменуте тврдње?), а затим и обиљежавање недалеко од Книна 600 година од Косовске битке. Да ли аутори знају откуд мјесто Косово код Книна? Иако нису били присутни тврде како су се Срби приклонили „Sve vidljivijim agresivnim namјerama srbijanskog rukovodstva“. Извор им је Nikica Barić (Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990-1995, Zagreb, 2005, 42-52), дакле аутор рођен 1975. год, петнаестогодишњак у вријеме разбијања СФРЈ. Које је он имао изворе старије од 2005. године, у којим архивима и на основу каквог селективног избора докумената је ово утврдио?

На истој страни (345/1) у другом пасусу спомињу се изјаве којима аутори дају третман малтене научних доказа за стање у грубишнопољској општини. Шта је закључио ОК СКХ Грубишно Поље на некој од сједница и шта је изјавио секретар (без сазнања о његовом интегритету, образовном, а посебно политичком ауторитету) за ове младе историчаре постаје научни аргумент и за тврдње о догађањима на републичком нивоу. Какву тежину те 1989. год. има изјава секретара ОКСКХ ГП и закључци са сједнице на општинском, а посебно на републичком нивоу, а да се при томе као извор користи неки новинар локалног листа, такођер без сазнања о његовом образовном, политичком и другом интегритету.

На стр. 346/1 аутори спомињу изборе studenog 1989. год. у ОК СКХ Грубишно Поље. „Za novog predsjednika OK SKH Grubišno Polje, koji se sastojao od 19 članova, izabran je Petar Fehir. No, ubrzo je postalo aktualno pitanje njegova etničkog sastava“. Говорећи о Tрибини на којој је био Душан Плећаш, члан ЦК СКХ, спомиње се: „Tada је atmosferu uzburkao tamošnji srednjoškolski nastavnik Ante Delić tražeći od predsjedavajućih skupa objašnjenje činjenice da „prilikom nedavnih izbora za OK SKH Grubišno Polje nije izabran ni jedan Hrvat.“ Delićevo pitanje ostalo je bez odgovora ... U drugoj polovici veljače 1990. vrlo čitani zagrebački tjednik Danas objavio je članak ...“ (са освртом на изборе у ОК СКХ Грубишно Поље, оп. аут).

Овдје се може поставити неколико питања.

1. Какве везе има национална структура становништва са избором у некој друштвено - политичкој организацији, а посебно у ОК СКХ која је иначе била анационална и зашто је то питање постало актуeлно?

2. Аутор овог текста је такођер био на тој трибини и не сјећа се да је то питање и постављено од Анте Делића, који је и сам био члан СК, али није постављао никад питања ни у основној организацији СК.

3. Зашто је то објављено у листу „Данас“ тек три мјесеца послије избора?

4. Сам извор, књига „ОТКОС“ Ивице Дебића и Анте Делића објављена 1999. год. је пуна лажи и фалсификованих истина и чињеница.

5. На основу споменутог извора, „Грубишнопољскилист“ од 27. 11. 1989, наведена су имена само изабраних у ОК СКХ ГП. Било би добро да су наведени и остали, кандидовани а неизабрани, свих 35, како би се могла извршити анализа ко су кандидати и ко их је кандидовао, као и то зашто нису изабрани?

6. Како је, да је питање и било постављено, било ко могао и дати одговор на том скупу?

7. Да сам избор ни у ком случају није базиран на националној структури доказ је и сам избор Петра Фехира за предсједника, који је изабран на сједници ОК СКХ ГП, а који за избор у ОК СКХ ГП није добио највећи број гласова, већ је то био Бранко Поповић. Ауторима не говори ништа чињеница да Бранко Поповић као Србин, иако је добио највише гласова у избору за члана ОК СКХ ГП, није изабран за предсједника. Питање је – зашто? – И да ли ово иде у прилог тврдњи аутора или их демантује?

8. Да су аутори жељели написати истину базирану на документима од 1945. до 1991. год, видјели би да су све функције увијек биле заступљене у складу са националном структуром. О томе се нарочито водило рачуна у општини Грубишно Поље, осим што на функцији Начелника СУП ГП послије 1950. године никада није био Србин.

9. Питање националне структуре у средини гдје живе припадници 21 националности, гдје 90 - их година има 30% склопљених мјешовитих бракова, никад није постављано, све до 1990. године и појаве ХДЗ и осталих хрватских странака и то не од стране људи који су ту живјели годинама, већ од недавно досељених (Делић око 10 година раније, Дебић 5, Краљевић 2) и који нису ни упознали средину која их је веома лијепо примила и обезбједила добре услове за живот и њих и њихових породица. Као млади научници, без националне оптерећености, на бази релевантних доказа и чињеница и праве анализе могли би закључити шта је узрок стања у Хрватској тих година. То ни случајно није српски национализам, а посебно не великосрпска агресија, а понајмање не примјер наведен при крају 1. пасуса на стр. 347/1. - ... grubišnopoljski primjer predstavlja jedan od najzvučnijih dokaza koji obaraju tadašnja stajališta srbijanskih medija o općoj obespravljenosti Srba u Hrvatskoj.“ Да ли овако нешто могу закључити објективни научни радници?

10. Како је то „Novi sastav OK SKH GrubišnoPolje najviše ... na ruku išao tamošnjim Srbima ...“?

У другом пасусу (347/1) аутори говоре о оснивању политичких партија „Tako se već tijekom 1989. započelo sa slobodnim političkim organiziranjem građana, tj. stvaranjem političkih stranaka.“ Они овдје не без намјере прећуткују чињеницу да се све то догађало само на подручју Хрватске и пропуштају чак и да се упитају нису ли можда та догађања у узрочно-посљедичној вези са догађањима која су услиједила.

На стр. 348/1 аутори се баве само СДП - ом Ивице Рачана као да је то једини битан фактор на општини Грубишно Поље, притом заборављају или не знају да то није онај СК до 1989. год.

Своје неразумијевање тадашње грубишнопољске политичке сцене аутори показују и кроз површност којом пренаглашавају значај изјава појединих локалних функционера и страначких првака даних на маргинама збивања, или мишљења које изрази ... jedан od vodećih komunista poduzeća Zdenka...“, не доводећи то у везу већ само констатујући чињеницу да је тај „vodeći komunista“ на изборима био кандидатна „самосталној листи Савеза социјалистичке омладине Хрватске (SSOH)...“или чак„... jedan od kasnijih vođa srpske pobune u Grubišnom Polju ...“. Тако им и на појединачном и на општем плану право значење и догађања и њихових узрока измиче.

Стр. 349/1„Organizacije i stranke, koje su bili nastavljači ili su proistekli iz nekad jedinstvenog SKH, nisu uspjele usaglasiti svoje stavove te na izborima 1990. nastupiti sa zajedničkom listom.“

Већ сам почетак овог пасуса, па све до краја казује да су аутори, млади научници, аналфабете „glede“ познавања политичке теорије и праксе државе о чијем распаду су охрабрени дапишу. Прије свега, нису ни прелистали Устав СФРЈ; Устав СРХ; Статуте ДПО, као и њихове организационе структуре од СФРЈ преко република до општинског нивоа. Да су проучили ова документа, што је condicio sine qua non da bi se бавили овом темом, установили би:

1. Да је од СФРЈ, преко република, покрајина, региона, општина, па све до мјесних заједница било 5 (пет) Друштвено-политичких организација (ДПО) - СК, ССРН, СУБНОР, ССО и СС) које су учествовале и на изборима до 1990. године.

2. Да су све дјеловале кроз Социјалистички Савез као „фронт широких народних маса“, а да је водећу улогу имао СК.

3. Да су на свим изборима ове ДПО самостално предлагале своје кандидате у ДПВ од савезног до локалног нивоа.

4. Да је из СК проистекла само преименована СДП - Ивице Рачана (сами то констатују на стр. 348/1) и да ниједна друга странка није нити проистекла, нити била настављач некадашњег СКХ.

5. Да је из ССРН настао Савез Социјалиста.

6. Какве је то „...pojava SS-a, kao samostalnog političkog subjekta, prouzročila određene nedoumice kod birača.“?

7. Какво је то било двојно чланство и гдје ?

О свим њиховим тврдњама ауторима је извор и локални „Грубишнопољски лист“.

Да ли се аутори овог „Изворног научног рада“ могу ослонити на овакве изворе, не познавајући локалну средину нити људе, не проверавајући нити људе који дају изјаве или пишу о нечему, нити тачност навода, као и околности у којима се све то одвија, у вријеме кад су многи појединци од ауторитета, знањаи политичког искуства у другом или трећем плану, а на површину су изашли дотадашњи анонимуси.

Сваки даљи коментар било чега на стр. 350/1 је сувишан, осим чињенице да је крајем марта 1990. год. основана у Грубишном Пољу и ЈСДС Миле Дакића.

На стр. 351/1, други пасус, млади научници говоре о оснивању „...prve političke stranke s hrvatskim predznakom – Hrvatske demokratske stranke – HDS..“.   Главни извори и овдје су локални листи књига „ОТКОС“ И. Дебића и А. Делића. „Inicijatori osnivanja prvog ogranka HDS- a na grubišnopoljskom području, koji je osnovan 28. ožujka u Velikim Zdencima, bili su aktivisti te stranke s garešničkog područja.“,a „ ... za predsjednika ogranka izabran je Jerko Miličević“.

За познаваоце прилика на грубишнопољском подручју ова задња реченица говори о свему. Аутори се овдје нису запитали зашто су иницијатори оснивања активисти са гарешничког подручја, гдје су домаћи Хрвати старосједиоци и зашто они нису били иницијатори, зашто се то није догодило у Грубишном Пољу, ко је Јерко Миличевић, одакле је и када је дошао на ово подручје, зашто предсједник није неко од стaросједилаца Хрвата и још много тога би прави научни радници могли сазнати.

На стр. 352/1 говори се о оснивању огранка ХДЗ19. априла 1990. у Великим Зденцима и у Великом Грђевцу гдје је за предсједника изабран Динко Краљевић. Овдје се могу поставити иста питања као и код оснивања ХДС, с тим што је за предсједника изабран човјек који је на ово подручје дошао прије непуне двије године и то из Лиштице (познате из 1941 – 1945. по усташким кољачима).

На стр. 353/1 аутори Kronike пишу о резултатима локалних избора и поново о побједи комуниста.

1. Иако и сами знају до то нису комунисти, већ неки од бивших чланова, изричу и даље ову тврдњу. Зашто?

2. Зашто ови млади научници придају толики значај резултатима локалних избора ?

Прије свега, свима онима који прате политичка збивања, јасно је да се, од локалног до општег, па и планетарног плана, фаворити на изборима форсирају због личног или групног интереса независно од заслуга тог фаворита за локално или опште добро. Тако су и интереси локалног бирачког тијела најчешће дијаметрално супротни интересима експонената у тој средини неког политичког, идеолошког па и националног усмјерења, па и диктирани изван те средине. Са становишта било какве политичке, идеолошке, националне или неке друге опредијељености ирелевантна је или крајње маргинална способност и воља појединца да рјешава животна питања суграђана у локалу, осим ако сам већ не припада тој политичкој и иној опцији.

Да су аутори били на нивоу научника, да су познавали средину и људе, кандидате само за ВУР (Вијеће удруженог рада) могли би закључити зашто је побиједио СДП. Један од разлога је опредјељење српског народа (због преваре СДП-a) да гласа за СДП мислећи да је то онај бивши СК. Други разлог је што су одређени људи из СДП-a водили прљаву пропаганду из личних интереса, против неких кандидата за ВУР-a, све у циљу осигурања будућих функција за своје штићенике, а међу њима је било и таквих који су у претходном мандату добили негативну оцјену за свој дотадашњи рад. За то наводимо само дио од бројних примјера.

Како се може објаснити чињеница да у радној организацији не прође (на изборима) ни директор који је бивши секретар СКХ ГП (Недељко Грабовица), ни технички директор (Дујановић Ранко), а прође кандидат СДП, шофер (уз уважавање сваког и звања и занимања од стране аутора овог текста). Исто тако, у угоститељској радној организацији не прође директор и бивши саборски заступник (Раде Вукић), а прође његов конобар. У „Зденки“ не прођу ни генерални директор (Цапан Никола), ни један од директора ООУР–а (Кобра Мирослав), а прође њихов радник. Можда је најупечатљивији примјер аутора овог текста, који је у два мандата био биран за директора у својој радној организацији, функционер, који је од суграђана на претходним изборима за ДПВ гдје се од 21 кандидата бирало 17, од свих бирача на подучју општине добио око 90% гласова, за око 1000 гласова више од другопласираног. Ни он није прошао на посљедњим изборима због једноставне чињенице да као и у претходним примјерима, није био члан СДП.

У тим примјерима су људи различитих националности, бивши чланови СК, критични и према себи и другима, али и заслужни за напредак средине. Они вјеројатно не би својим гласовима подржали избор оног руководства општине, од предсједника општине и тајника до предједника Извршног вијећа, које је својим несналажењем у промијењеним политичким околностима дозволило настанак парламентарне кризе и тиме до постављања Повјереника за општину.

Ако се погледају резултати избора, како млади научници могу извести закључак (354/1, први пасус при крају): ...izbori 1990.su pokazali kako jе hrvatsko stanovništvo grubišnopoljske općine, ovakvim iskazivanjem potpore HDS-u, većinom pokazalо afinitet prema, zapravo, na području općine, tek nastupajućim strankama s hrvatskim predznakom...“, ако је од 5 изабраних кандидата 3 Чеха, а много већи број је Хрвата изабрано као кандидати СДП, СС и СОХ?

Како у прилог томе иде и избор заступника за Сабор, када је 52% добио Раде Јовичић – Србин, а Срба није било толико у општини?

Говорећи о оснивању општинског одбора ХДЗ-a (355/1), аутори Кронике нису се запитали, како су за предсједника и потпредсједника изабрани Динко Краљевић и Анте Делић, становници грубишнопољске општине двије,односнодесет година, а нису сторосједиоци, угледни Хрвати, неки од њих и бивши функционери?

Зашто су, такођер (стр. 355/1), активисти из Бјеловара и Великог Грђевца, а не грубишнопољци, постављали плакате, а када је „...došlo do kidanja promidžbenih plakata ... iz redova HDZ-a su za uništavanjeplakata optuživali vladajuće komuniste tj. „aktiviste“ grubišnopoljskog SKH“ иако су била позната имена оних који су то чинили – нису то били активисти СДП, већ просто грађани, не српске већ хрватске и чешке националности. Такођер је неистина из извора И. Дебић – А. Делић, „ОТКОС“, стр. 31–33. о физичким инцидентима и разлозима за одржавање састанака у Ивановом Селу и Великом Грђевцу, кадаје познато да у Ивановом Селу живе претежно Чеси, који су се иначе на попису 1991. већина „изјаснили“ да су Хрвати, а у Великом Грђевцу су већ били 1990. „... stacionirani pripadnici specijalnih policijskih snaga iz Bjelovara“. – Kronika, стр. 476/2.

На основу чега, како и којих чињеница млади научници тврде да су ...osnivački napori HDZ-a u samom Grubišnom Polju bili ugroženi očigledno planski određenim akcijama političkih protivnika...“? (356/1) Којих? Да ли СДП, јер СДС још није био нити основан?

Да ли ауторима овог „изворног научног рада“ говоре нешто и примједбе предсједника СДС на рад новинара „Грубишнопољског листа“, а који је у великом дијелу извор за писање овог рада? – (стр. 356/1)

У првом пасусу, 357/1, каже се: „...u ponedeljak, 28. svibnja, dogovor je postignut pa je za predsjednika SOGP-a izabran Čedomir Bubulj...“, а у другом пасусу на истој стр.- „Ipak, njihova brojnost nije bila dovoljna da bi se spriječio Bubuljev izbor...“. Наиме и ова тврдња је нетачна, јер 28. маја СДС још није била основана (9. јун). У прилог овоме иде и тврдња; „Popović je namjeravao o novonastaloj situaciji u općinskoj skupštini opširnije informirati odbornike baš u vrijeme kada je trebalo izabrati novog predsjednika IVSOGP-a ... 25. lipnja. Kada mu to nije dopušteno ... zaprijetio je napuštanjem sjednice, ali je ipak, nakon Bubuljeve intervencije, ostao u skupštinskim prostorijama.“ Како је послушао Бубуља, а хтио је спријечити његов избор?

У другом пасусу, стр. 358/1, стоји слиједеће: „Naime, u drugoj polovici srpnja 1990., Sabor SRH donio je amandmane na važeći Ustav SRH kojima je, za službenu, proglašena hrvatska zastava sa povijesnim hrvatskim grbom te je za službeno pismo u Republici Hrvatskoj uvedena latinica s mogućnošću da to, pored latinice, bude i ćirilica, ali u onim općinama gdje Srbi čine većinski dio stanovništva“.

Овдје је класичан примјер злоупотребе чињеница. Овдје се не каже да су Срби избачени из Устава СРХ као конститутиван народ, али се зато „уводи“ латиница, као да до сада није била службено писмо, а брише се ћирилица као службено, односно оставља се само неким подручјима, као могућност. Зар ово друго и несразмјерно пресудније прво, нису били довољни разлози за протест?

Зашто је младим научницима, послије скоро пола вијека заједништва, чини нам се, више засметало та чињеница него што им се чинила претјераном у Бабићевом писмуса ...preoptimističnom ocjenom o tome kako na području općine živi 21 (dvadesetjedan) narod i narodnost u dobrim međuljudskim odnosima? ( 359/1). Ови млади научници не вјерују предсједништву СО ГП, већ својим изворима, Дебићу и Делићу, који су заправо и дошли ту да поремете такве међуљудске односе.

На стр. 360/1 поново се спомиње србијанско вођство и активности лидера хрватских Срба, „... koje su za konačni cilj imale nelegalno odcjepljenje velikih dijelova hrvatskog teritorija“. Да ли овако нешто могу да тврде научни радници? На основу чега ова тврдња? Како то да Срби раније кроз повијест (нпр. 1971. год) нису то жељели?

Срби су као посљедицу избацивања из Устава, наоружавања ХДЗ-a и пријетњи, жељели само културну аутономију. Само изјашњавање било је посљедица пријетњи власти из Загреба. На истој страни они преносе податке из „поузданих“ извора, Дебића - Делића, књиге (ако се то може назвати књигом – оп. аут) „Откос“ о гласању на „2 i više ... mjesta“, као и оних који нису били „među živima“. Као што ни извор ових информација не наводи нити једно име, тако ни аутори не постављају то питање. И овдје се може „...pretpostaviti kako je izjašnjavanje o autonomiji ipak doprinijelo srpskoj homogenosti te kako je ono definitivno pokazalo da većina srpskog stanovništva grubišnopoljske općine u SDS-u vidi svoju nacionalnu stranku ...- стр. 362/1).

Да ли научни рад треба да се базира на претпоставкама или на основу доказаних чињеница? Али, како читалац даље одмиче у читању овог списа, тако страницу по страницу чуђење нестаје, а и питања постају само реторичка када се схвати да ауторима и није стало до чињеница које се не уклапају у њихов конструкт. Са друге стране, добродошле су им и анонимне тисковине у којима, у „jednoj brošuri“ Дјаковац постаје Дијаковац, гласало се тобоже и у Павловцу и Доњој Ковачици, а да неки докони истраживач не би узалуд тражио Мали Грђевац који је 1991. збрисан са лица земље, гласачко мјесто се лагодно смјешта у Велики Грђевац. (361/1)

О ауторима Кронике говори и навод са стр. 362/1 - „Čelnik tamošnjeg SDS-a Popović, ponovno je pokušao inicirati raspravu o potrebi uvođenja dvojezičnih natpisa na sjednici SOGP-a od 26. studenog i to dva puta. Njegovu inicijativu podržala su još četvorica odbornika...“. Како то да остали Срби (а било их је око 50%) у скупштини то нису подржали? Како то да таквих захтјева није било до 1990. год, не само на подручју грубишнопољске општине, већ и у општинама гдје су Срби били у већини? Шта би ови млади научници, историчари, на основу ових чињеница могли закључити? Да ли је то великосрпски национализам?

„Nakon nelegalnog (по чему нелегалног?) izjašnjavanja o srpskoj autonomiji na području općine Grubišno Polje došlo je do evidentnog (на основу чега су ови научници могли то установити?) pogoršanja stanja međunacionalnih odnosa pa i opće sigurnosne situacije. Prvi incidenti s većim odjekom dogodio se u drugoj polovici rujna. Naime, za 16. rujna, općinska organizacija HDS-a, planirala je svečano otkrivanje/obnavljanje spomenika kralju Tomislavu, u Velikim Zdencima. Dvije noći prije tog događaja, točnije u noći s 13. na 14. rujna, nepoznati počinitelji „prelili (su) spomenik temeljnom crvenom bojom“. Za predstavnike hrvatskih stranaka nije bilo dvojbe o počinitelju ovog vandalskog čina – prema tim tvrdnjama cijela akcija bila je u organizaciji tamošnjeg SDS-a ...“. (стр. 363/1)

Дали се ишта другачије и могло очекивати од стране хрватских странака? Срби су криви иако нема нити једног доказа за то. Ово је једно од бројних подметачина и провокација управо ради оправдања реакција. Данас је познато много таквих провокација, акција под „лажном заставом“. У Хрватској - Борово Село, Плитвице, Пакрац идр; у Босни - Маркале, ул. Васе Мискина, Сребреница; у Србији - Рачак на К и М и другдје гдје су намјерно изазивани ексцеси, а оптуживала се друга страна, како би се могла извести већ раније планирана „реакција“. Како је у овом случају било могуће да СДС то учини, када је било много хрватских полицајаца, када је ХДЗ организовао (како се наводи у „Откос“) ноћне пратње и патролирања, наоружане страже, само раскршће се види из „Зденкине“ портирнице, а и становништво Великих Зденаца је претежно хрватско и чешко. Али, аутори не стављају под сумњу изјаве заповједника локалне ПУ Тот Шандора. Може ли се вјеровати у његову неутралност и професионализам након што је био један од кључних људи у свим договорима, од Вировитице, Сухопоља и другдје, као и код илегалног наоружавања припадника ХДЗ-а. Међу првима је узео оружје довежено из Вировитице. (Debić, I, Delić, A, Otkos, стр. 36).

О овоме и сами аутори говоре у другом пасусу на стр. 364/1„... početkom srpnja 1990. kada je hrvatski vrh odlučio organizirati tečaj za policajce sa što više kandidata i što kraćim rokom trajanja.(Зар није било довољно полицајаца до тада?) „Prvih deset kandidata s grubišnopoljskog područja, u ilegalnoj organizaciji tamošnjeg HDZ-a, (Зашто илегално и зашто у организацији ХДЗ-а?) upućeno jе na tečaj 8. listopada. ... Također, može se pretpostaviti, (Опет претпоставка у научном раду), kako su se na ovaj korak u grubišnopoljskom HDZ-u te hrvatskom dijelu sastava policijske postaje, odlučili i zbog prvog primjećenog blokiranja prometnice (postavljanje barikada) Grubišno Polje – Virovitica početkom jeseni 1990.“

Овдје је потпуно нетачно да су барикаде постављане, па и препреке упозорења, до периода у којем би 1990. могле бити основ за појачање полицијског састава, ни „početkom srpnjaни почетком октобра. Прве барикаде на овом правцу постављене су августа 1991. Како би иначе Шандор Тот и други ишли на састанке и договоре у Вировитицу и Сухопоље? Овдје су аутори опет користили изворе МУП ПУ ГП и Барићеву Српску побуну, такођер научни рад чије би изворе и литературу било занимљиво успоредити са стварном хронологијом билогорских дешавања тих година.

Стр. 365/1 такођер обилује полуистинама и политичким констатацијама. Наиме, аутори на романескно опширан начин, користећи податке из „Г. листа“ описују састанак (СДС и представника бјеловарског и грубишнопољског МУП-а) на којем нису били присутни, а притом се не питају шта ће ту представник бјеловарског МУП. Како то да у грубишнопољском МУП послије 1950. на челу није био нити један Србин? Како до сада није требала помоћ бјеловарског МУП? Како је то само сада требало поштовати национални састав општине и како је сада требало и зашто, повећати број полицајаца? Зашто раније Хрвати и остали несрби нису ишли у полицајце? Зашто је споменути полицајац, Милован Кодић (366/1) премјештен у Ђурђевац? Тачно је да је „случај Кодић“ ствар унутрашњих послова (Срнец), али шта су разлози? Ово се догађало 2. новембра. Зашто млади научници сами нису провјерили информације о броју полицајаца у то вријеме из исте књиге (Откос, Дебић, Делић) из које иначе црпе податке за овај свој „изворни научни рад“? То им сигурно не одговара, јер на стр.75. исте књиге, Дебић каже: „од 30. свибња 1990. до 15. студеног 1991. у активном саставу грубишнопољске полиције дјеловали су...“ и наводи 127 имена, „а у причувном саставу“ (стр 76) 142 имена. Шта су прави разлози за овим бројем полицајаца? Друго, и сам процентуални састав полиције по националностима (тврдња Шандора Тота, стр. 365/1 није тачан). Зашто би иначе Срби тражили попуњеност полиције по националној структури становништва?

На стр. 366/1 такођер се помиње наоружавање (листопад 1990.) чланова ХДЗ у организацији вировитичког ХДЗ. Зашто се ХДЗ наоружава и зашто то раде вировитичани? Да ли је Хрватска тад већ међународно призната држава? Није ли још увијек ЈНА једина оружана сила у то вријеме? Много је тих зашто, али аутори, као млади научни истраживачи не дају никакве одговоре. Опет – Зашто? Овоме у прилог иде (стр. 367/1) и тврдња Шандора Тота о илегалном наоружавању (које он негира). Опет – Зашто? Али се овдје опет без икаквих аргумената говори о ... okviru šire kampanje, provođene od strane JNA, koje je trebala dodatno diskreditirati hrvatsko republičko vodstvo, slučaj nabave naoružanja u organizaciji HDZ-a...“. О каквој кампањи се овдје ради? Нису ли чињенице (видео запис – Шпегељ, признање челника ХДЗ и др) одговарале истини и биле јавно познате? Није ли емитовањем документарног филма и пар додатних прича идућих дана све сведено на обични скандал. О кампањи би се могло говорити да је све то резултирало серијом хапшења и примјереним кажњавањем, што је комплетна југословенска јавност, па и хрватска, очекивала. То не би била додатна, већ потпуна дискредитација хрватског руководства којом би било спашено сто хиљада живота. У том јединственом тренутку ЈНА је изгубила ауторитет, а југословенски народи задуго, а можда и заувијек, будућност.

На истој, 367/1 страни тврдња да је SDS организовао „...izjašnjavanja o srpskoj autonomiji kao prvog koraka u zamišljenom izdvajanju prostora općine iz sastava Republike Hrvatske“ је невjероjатна. Ко је то замислио и на основу којих докумената ови млади научници то тврде? Зашто Срби нису тражили аутономију до 1990? Овдје исти аутори говоре и о тврдњи Поповића о неравноправности Срба у Хрватској. Зар они стварно не виде или не желе видјети стварне разлоге изјашњавања и неравноправности и шта су узроци свему томе? Претендујући да ово буде „изворни научни рад“, аутори Башић и Мишкулин су морали много више и труда и знања употријебити и провјерити многе друге изворе, а не користити се једностраним информацијама и оправдавати све злочине и недјела хрватске државе над Србима, не само 1991 – 1995. год, већ и 1941 – 1945, па и послиjе 1995, све до данас. Овоме као доказ иде у прилог и писање аутора (стр 368/1, први пасус) о јавним иступима „првака“ локалног ХДЗ да су ставови локалног СДС„... s pravom ... smatrani jednim od glavnih uzročnika sve veće zategnutosti u odnosima grubišnopoljskih Hrvata i Srba“ и као доказ цитирају извод из „Грубишнопољског листа“ од 9. студеног 1990. год, који је пренио чланак Лажне приче о угрожености из Загребачког „Вјесника“. Ево тог цитата:

„u strukturi vlasti ekonomske i političke [ ... ] i to od rata do danas, udio Srba je toliki, da bi neupućeni promatrač morao zaključiti kako je riječ o nadmoćno većinskom stanovništvu. Taj neprirodni odnos nužno je korigirati, a svaki takav pokušaj izaziva reakcije onih, koji sve drže u svojim rukama. I to je cijela priča o ugroženosti, kojom se narod vara i vodi ka zavadi“.

Ко је овдје неупућен? Очито сви они који овако нешто и пишу попут аутора чланка и други, који попут младих научника ово узимају као валидан доказ за научни рад. Гдје су имена тих који „све то држе у својим рукама“, њихова заступљеност у економији и политици, њихова стручност, њихово учешће у националној структури. Овако могу писати управо неупућени, односно национално острашћени (шовинисти), правдајући своје потезе, управо варајући свој народ и водећи га ка мржњи. Да ли је ово могао тврдити било који аутохтони припадник било које несрпске националности у тадашњем Грубишном Пољу? Није.

Сама чињеница да су, према Дебићу, у критици на СКХ - СДП „инзистирали на ставу према којем су националне странке, очигледно стављајући знак једнакости између њих „криве“ за такво стање, говори о челним људима локалног СКХ-СДП и њиховом карактеру, али је то небитно за понашање републичке власти у односу на Србе. И овдје је требало познавати, не само тренутну ситуацију, већ и развој догађаја и провјерити код неких људи, угледних и ауторитативних, учесника, не само догађаја из 90-их, већ и од раније, учесника у животу и раду општине од 2. свј. рата па наовамо.

И онда на стр. 369/1 цитат изјаве Петра Фехира: „Uzroke vidimo s jedne strane u pojavi sve većeg broja pripadnika milicije na ovom području, (што је апсолутно тачно – оп. аут) što narušava do sada mirnu sliku života na ovom području, te s druge strane u organiziranju „protestnog zbora“ SDS-a u Grubišnom Polju, koji iako dobro organiziran, usmjerava pažnju građana prema dezinformacijama i insinuacijama.“, (што није тачно). Да ли би Фехир овако сада говорио? Зашто је и он са породицом отишао из Г. Поља и сада живи у Шведској иако није Србин? Да ли се уклонио од дезинформација и инсинуација или спашавао нејач од зла на које су те „дезинформације и инсунуације“ упозоравале. Младим научницима, наравно, друга страна приче није била интересантна за истраживање.

Реченица у „Закључку“ (369/1) објављеног „изворног научног рада“ у часопису Scrinia Slavonica (god.7,br.1,rujan 2007, str. 342 – 370) -„Hrvatski otpor narastajućim srpskim agresivnim težnjama stoga je bio prisiljen na akcije koje su većinom, nužno, morale biti ogrnute velom ilegalnosti ...и реченица на стр. 342/1 прије увода: „Upravo će djelovanje ove poslјednje (мисли се на СДС- оп. аут), posebice provođenje nelegalnog izjašnjavanja o srpskoj autonomiji te isticanje navodne neravnopravnosti, dovesti do općeg narušavanja hrvatsko-srpskih odnosa“, говоре о намјерама аутора и њихових ментора.

Поступак је у основи једноставан:

Прво прећутиш кључну деградацију положаја српске популације у нелегалној промјени Устава, након тога оправданом протесту због тога замјераш да је истицање наводне неравноправности, а изнуђену реакцију прогласиш нелегалном да би тиме правдао илегалну припрему за рат који је унапријед планиран. Не заборавимо изјаву „оца нације“ – „рата не би било да га Хрватска није хтјела“. И то је цијела истина која се може уклесати у камене плоче. Све остало је трабуњање недотупавних, полуобразованих и злонамјерних, без обзира како се зову и коју академску титулу носе.

Осврћући се на комплетан 1. дио Kronike,ниуз најбољу вољу се не може избјећи закључак да овако нешто не могу написати озбиљни научници, већ људи без елементарне етике, логике здравог разума, људи сужене свијести, национално острашћени у својој кроз историју евидентној мржњи према православљу, а тиме и Србима од којих већина од њих вуку своје коријене. Зар им презимена (Башић, Бабић, Делић, Галић, Јелић, Ковачевић, Лончар, Лончаревић, Лукић, Марјанивић, Марковић, Михајловић, Петровић, Станковић, Шакић, Цветковић, Ћосић, Вукушић, Вучемиловић, Вучковић и многа, многа друга) која данас имају и Хрвати и Срби и Муслимани, односно „Бошњаци“, не говоре ништа? Ако се зна ко је кроз историју вршио унијаћење и покатоличавање, онда је све јасно. О томе данас постоје непобитни докази, генетска истраживања која је најјасније интерпретирао у свјетској научној јавности Анатолиј Кљосов:*

...потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. (Кљосов А., Откуд су се појавили Словени...; „Узданица“, Јагодина, 2010, VII/2, стр. 75).

*Анатолиј Алексејевич Кљосов је предсједник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа, актуелни професор биологије на Харвардском универзитету, доктор хемијских наука, у СССР-у је био професор Московског државног универзитета и оснивач Руске академије ДНК-генеалогије.

Но, као да није било довољно (да ли и само њима) то што су написали у 1. дијелу овог рада, већ у истом часопису Scrinia slavonica 10 (2010) str. 454–494, млади научници Петар Башић и Ивица Мишкулин (обојица сарадници Хрватског института за повијест, Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање, Славонски Брод, објављују три године касније наставак - „изворни научни рад“ UDK 355,45(497,5 Grubišno Polje)„1990/1991“ под истим називом„Grubišnopoljska kronika 1990–1991 (II dio).

Већ у уводном дијелу (стр. 454-455/2) исти цитирају сами себе, односно оно што су написали у 1. дијелу, третирајући то писаније као аксиоматску, неприкосновену чињеницу и базу за даљи „изворни научми рад“. Да ли је то могуће? Могуће је, наравно, али само у том случају ако ни темељ ни грађевински елементи те конструкције у облацима немају тежину, па је тада и свака надоградња могућа!

Већ само читање од почетка (стр. 454/2) овог „изворног научног рада“ говори о мутним намјерама ових аутора и стварању „нове хрватске повијести“, износећи притом невjероjатне чињенице и закључке и сводећи сву кривицу на локални ниво умјесто републички, те посебно на Србе и ЈНА. Повијест се понавља. Стварни кривци се оправдавају, а жртве се окривљују и притом се селективно цитирају само неки (хрватски) извори и неки аутори (Примјер – Davor MARIJAN, Slom Titove armije, JNA i raspad Jugoslavije 1987.-1992., Zagreb, 2008., који већ у самом наслову кроз придјев „Титове“ имплиците декларише своју профашистичку орјентацију, тако да је остатак текста тек пуко штиво за доконе читатеље).

О самим чињеницама и спомињању скупова (456/2) не треба коментарисати, али извођење самих закључака, без познавања карактера учесника и актера збивања, као и познавања средине у којој се нешто догађа, укључујући и шире окружење, у најмању је руку некоректно, а у овом случају злонамјерно и тенденциозно. Томе доказ је тврдња на истој страни... na temelju političke platforme obilježene nacionalnom isključivošću...sve lošijem stanju hrvatsko - srpskih odnosa, davalа je ponajviše općinska organizacija SDS.Да ли аутори уопште познају програм и СДС и ХДЗ? Не ради ли се овдје управо о супротном? Није ли национална искључивост и ексклизивизам била управо карактеристика програма ХДЗ и других странака са хрватским предзнаком?

У даљем тексту (456/2) спомиње се и писмо регионалног одбора СДС за Славонију Предсједништву СфРЈ (Предсједник Предсјадништва СФРЈ тада је био Стјепан Месић – оп. аут) гдје је наведено: „Српски народ у Славонији и Барањи не спава, голоруки старци и жене држе страже, док се њихова дјеца крију ван топлих својих домова. Сутра је наставак школске године, а српска дјеца, која нису одведена у Србију или негдје другдје, незна се да ли ће и како сјести у школске клупе“. „Takav stav o položaju srpskog stanovništva bio je u potpunom suglasju s tvrdnjаmа srbijanskog tiska“ и наводи се „Политика експрес“. Дакле за ове ауторе релевантне су чињенице које објављује „Данас“, „Вјесник“ и локални ГЛ, али Писмо и „Политика експрес“ нису, иако има доказа за тврдње изнијете у Писму и „Политици“ (ЗЕНГЕ су биле стациониране у школама – осн. школа „ Лазо Тихомировић“ Грубишно Поље, а жељели су заузети и Средњошколски центар, што аутор овог текста није дозволио).

За ове младе научнике релевантна је и ... izjava anonimne ženske osobe, koja je zatražila da ju se nazove „Srpkinja“, a u vezi s filmskim uratkom s ciljem diskreditacije tadašnjeg hrvatskog vodstva ...“. Да човјек не повјерује! Иако је Бранко Поповић, предсједник СДС ГП негирао повезаност са чланком у „Политици експрес“, ипак су ови научници пронашли „везе“. Овдје је небитно што каже Поповић, али су изјаве челника ХДЗ све истините и битне за закључке ових научника.

Шта је у Поповићевој изјави (457/2) - „ ... kako su neovisna i nezavisna država Hrvatska i konfederalna Jugoslavija koje se nude su vulgarna podvala prije svega srpskom narodu ...“, и да „ ...program SKH-SDP nije bio Nezavisna Država Hrvatska“, проблематично? Овдје се опет намеће неколико питања.

1.Да ли су ове изјаве коректно забиљежене и у ком контексту су изречене?

2.Ко их је написао(новинар) и са којом намјером?

3.Што у њима није истина?

Данас је сваком добронамјерном јасно, посебно правим научницима, као и аналитичарима, да се наведене Поповићеве изјаве, ако су исправно цитиране, не могу негирати.

У задњем пасусу исте стране опет налазимо непровјерене тврдње. Наиме, овдје се спомињу барикаде већ у ожујку 1991. год. на правцима Павловац – Велики Бастаји (sic!), те Грубишно Поље – Велики Бастаји, као и правци између општина Грубишно Поље – Дарувар и Грубишно Поље – Вировитица (у мјесту Лончарица) и то је објавио Саша Лековић („Nove barikade“,Večernji list, Загреб, 4. ožujka 1991). Овдје се намеће неколико питања.

1. Да ли Петар Башић и Ивица Мишкулин, као и новинар Саша Лековић, познају те правце и дали су бар погледали географску карту РХ?

2. Код којих мјеста (осим споменуте Лончарице) су постављене барикаде?

3. Која мјеста су то између општина Грубишно Поље и Дарувар, те Грубишног Поља и Великих Бастаја? Преузимајући некритички текст неуког новинара који им је по политичком тону одговарао, аутори по ко зна који пут у свом раду упадају у исту замку – ако им се подаци из неког извора не уклапају у унапријед замишљени конструкт, онда га и не спомињу, међутим, када су и фантастичне тезе „поткријепа“ тог конструкта, онда их преузимају без провјере. Тако им истина непрестано измиче, ако им је и било до истине.

Аутори и тобожње барикаде и догађаје у Пакрацу и изјаве Поповића доводе у везу, мијешају вријеме и простор не би ли скрпили тезу о барикадама као најави ... mogućeg odvajanja dijelova grubišnopoljske općine“. Чему онда „барикада“ на „цестовном правцу“ Павловац-Велики Бастаји? Исту функцију имао би и правац Запрешић-Жагубица. Ове, као и мноштво других тврдњи у овом тексту, имале су за циљ правдање хрватских власти за све оно што се догодило 1991-1995. – протјеривање властитог (српског) становништва са њихових вјековних огњишта уз потпуно етничко чишћење и злочине, које су уз помоћ НАТО снага починили. Сада све то треба оправдати, гдје су у помоћ позвани и ови млади научници као извршиоци тог нечасног посла. Путујући тим правцима 1991. аутор ових редака није примјећивао никакве српске барикаде, све до коловоза 1991, али је било појава хрватских „контролних“ пунктова на многим мјестима, као и у Грубишном Пољу.

Страна 458/2 не заслужује посебан коментар, јер је тема очито потпуно промашена (за оне који су ишта озбиљно у животу радили и који познају политичку и сваку другу ситуацију у грубишнопољској средини тог времена, укључујући и све актереи челнике локалних странака ).Интересантнији је став аутора (459/2) о иступу Слободана Никића који се осврнуо критички на политику власти ХДЗ-а на републучком нивоу, који се одмах проглашава (459/2) у најмању руку некоректним и неконструктивним приступом рјешавању међунационалне проблематике. То, наравно, не говори много о Никићу и његовој, из данашње перспективе реалној оцјени стања, али говори доста о политичком ставу аутора „изворног научног рада“ са којим се данас ни добар дио хрватских мислећих људи не би сложио. У даљем тексту на истој страни говори се искључиво о потезима и понашању локалног СДС, али не и ХДЗ-а и осталих, па се невиде разлози постављања одређених захтјева локалног СДС на скупштини општине Грубишно Поље и он тако изгледа, скоро по дефиницији „реметилачки чимбеник“.

На стр. 460/2 поново се спомињу само активност СДС, оснивање друштва „Просвјета“, СУБНОР, па и дрМилан Басташић, гдје се цитирају његове изјаве, без да нагласе да је исти као дијете преживио Јасеновац и да је свједок догађаја 1941 – 1945. Стављајући његово учешће на комеморацији жртвама усташког терора 27. априла 1941.у контекст других грубишнопољских догађања они само дискретније изражавају оно што је засметало Анти Делићу, који у својој књизи „Откос“ стр. 40. рече: „Samo dva mjeseca pred početak rata dolijevati ulje na „zločinačkom“ ćudi Hrvata...“. Да ли ова реченица нешто говори овим „повијесничарима“?

Спомињањем захтјева Клуба српских одборника (460-461/2) „ ...da se prekine sa jednonacionalnim istragama i privođenjem samo srpskog življa. Lokalni SDS je smatrao kako se ti postupci odvijaju „bez razloga i povoda“, аутори напречац овоме дају разлог и повод доводећи то у везу саполицијском акцијом почетком вељаче 1991. у којој су заплијенили„jednu pušku koja je držana bez dozvole“, од Бранка Рашете из Сибеника,села са претежно српским становништвом. Да није без разлога?

Овдје се за научнике намеће много питања.

1. Зашто се нису хапсили Хрвати наоружани већ 21. листопада 1990.год. или им заплијењивано оружје?

2. Какав је тада национални састав МУП ГП?

3. Шта су тражиле полицијске снаге из Бјеловара у српском селу?

4. Каква је то пушка?

5. Ко је привођен од Хрвата ?

6. Могу ли аутори аргументовано доказати да је „Djelovanje lokalnih ogranaka stranaka s hrvatskim nacionalnim predznakom bilo je u sjeni aktivnost SDS-a idrugih prosrpskih organizacija“ (461/2),не наводећи чак ни имена тих „drugih prosrpskih organizacija“?

 

Као и на многим другим мјестима на страницама овог „изворног научног рада“, сваки коментар је сувишан. За сваког познаваоца живота и рада, те политичке ситуације и учесника збивања тог времена у општини Г. Поље, овакви изказиједва да заслужују пажњу, а камоли да буду респектабилан резултат научног рада и поуздан преглед сегмента историје једне државе. Међутим, „епизода“ са заплијењеном пушком заслужује мало пажње јер јасно илуструје „методологију“ коју користе аутори – маргиналну појаву надувати до такве величине и значаја да она изгледа као доказ за претходно скицирану конструкцију. Довољно је погледати текст Made in Bilogora објављен у „Г. листу“ 1990, те текст полицијског службеника Славка Бубића Bilogorski puškar - zanat koji ne izumire у истом листу још 1987, па да постане јасно да се пракса држања оружја у Билогори, мада кажњива, било као дио традиције још од времена Војне крајине било као средства за криволов, не може довести у везу са политичким догађајима из 1991. У једном уређеном свијету и разради ове појаве изван теме овог рада, могло би се чак поставити питање како помирити забрану држања оружја са неупитним правом његове употребе у билогорским народним обичајима*, посебно у свадбеним, који се без њега традиционално нису могли ни замислити.

Made in Bilogora Mala

* Постоји један правни преседан забиљежен у Шведској, гдје је адвокат одбранио оптуженог, тадашњег југословенског гастарбајтера који је ухваћен при ловљењу рибе експлозивом. Суд је нашао да није крив јер је адвокат тврдио да је то народни обичај у земљи из које окривљени долази!

На стр. 462/2 аутори спомињу и парламентарну кризу у општини, али не постављају себи питање, зашто републичка власт није дозволила нове локалне изборе, иако је било захтјева и састанака по том питању, већ је без избора поставила свог члана Волф Ивана за повјереника и тако преузела власт без провјере, те како аутори паушално закључују на стр. 354/1, да ли је хрватско становништво заиста „... većinom pokazalo afinitet prema ... tek nastajućim strankama s hrvatskim predznakom...“. За ауторе није битно што су Срби без избора елиминисани из локалних власти.

На стр. 463/2 говори се о унутрашњој проблематици, критици неког члана на рад странке, оснивање СКПокрета за Југославију и утицај ЈНА на политичку ситуацију општине. У успоредби са значајем СДС, то су небитни чиниоци, чак и да су наводи аутора истинити, за опште стање не само на општини већ и у републици. Довољно је погледати изворе и литературу којом се служе ови научни радници (Министарство правосуђа РХ, МУП ПУ ГП, Никица Барић (Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990 – 1995, Zagreb, 2005), те Давор Маријан (Slom, 285) и др, па онда стр. 464/2 - „... neimenovani predsjednik općinskog odbora stranke zatražio je od JNA naoružanje ...“, па записнике са јавне трибине СДС у селу и сл. Да ли су то све релевантни докази и чињенице за било који научни рад, а посебно за повијест једне државе? А колико је тек упитна релевантност извора недоступних јавности, за чије постојање осим неувјерљиве синтагме preslika dokumenta u posjedu autoraаутори нису предочили никакав доказ.

У даљем тексту, готово на свим странама, па тако и на стр.465/2 аутори се труде да „докажу“ тезу о дјеловању СДС на локалном нивоу као узроку свих погоршаних међунационалних односа између Хрвата и Срба. Осим политичких ставова и изјава појединаца (што је у демократији, ако је има, пожељно и легитимно) нема нити једног конкретног потеза који би свједочио о томе да је циљ СДС-а био, како се наводи, ... priključenje dijelova grubišnopoljske općine daruvarskoj...“. Дали је за то доказ помињана „ustaškа šahovnica sa bijelim poljem“? Аутори се нису запитали зашто је требало мијењати поља у застави? Зашто се Срби нису раније бунили, када им је све до 1991. год. у свим документима, од школских до личних,био утиснут грб са „шаховницом“?

Ево још једног „аргумента“ за ауторе овог „изворног научног рада“ (466/2 ) о проведеном референдумском питању „Јесте ли за то да Република Хрватска, као суверена и самостална држава, која јамчи културну аутономију и сва грађанска права Србима и припадницима свих других националности у Хрватској, може ступити у савез с другим републикама (према приједлогу Републике Хрватске и Републике Словемије за рјешење државне кризе у СФРЈ)“.

1. Да ли је ово право питање за референдум?

2. Да ли је са другачијом формулацијом питања био другачији резултат гласања?

3. О чему говори само питање и какав је то аргумент?

За оне неупућене, наивне, политички неписмене, а посебно шовинистички обојене, то је потпуно исправно. Зашто није постављено питање на пр. - „Да ли сте за то да се Хрватска отцијепи или издвоји из СФРЈ? Да ли би резултат у Републици, а посебно на општини Грубишно Поље био исти?

На почетку стр. 467/2 говори се о референдумском изјашњавању српског становништва. Овдје се спомињу и нека мјеста одржавања, међу којима и Доњи Брђани, чији назив јеили је погрешно преписан из Г. Листа или су аутори од Д. Брђани, умјесто Дапчевачки Брђани написали Доњи Брђани, што само говори о „озбиљном“ научном раду ових аутора.У даљем тексту „Rezultati referenduma srpskog stanovništva od 23. lipnja 1991. nisu javno obznanjeni, no može se pretpostaviti (опет претпоставка – на основу чега?) kako je ono dalo podršku pripajanju daruvarskoj tj. pakračkoj općini tj. SAO Krajini“.

Овдје се не наводи референдумско питање, а резултат се претпоставља. Извори су из Полицијске станице ГП, а кривична пријава (против кога?) тек „...od 3. ožujka 1992.“ године. Међутим, иако полазе од танких полазних претпоставки, закључакаутора Башића и Мишкулина је децидиран и готово невјеројатан: ... odbijanje suživota u bilo kakvom hrvatskom državnom okviru – u drugoj polovici 1991., međutim, potpuno je nadišla dnevnopolitički okvir. Nastupilo je vrijeme kada se ona pokušala realizirati radikalnim sredstvima. Stoga se može složiti sa zaključkom prema kojem je lipanjsko izjašnjavanje srpskog stanovništva u biti stvorilo podlogu za dizanje oružane pobune protiv Republike Hrvatske na području općine Grubišno Polje“. (курзивом је означен цитат који аутори на стр. 468/2 наводе из Кривичне пријаве од 3. ожујка 1992 – извор MUPRH/PUBB/PSGP - читај Тот Шандор – „Шоњи“). И из овог закључка је видљиво да је све подређено оправдању циља геноцидне политике хрватске власти па су и ови научници укључени у то.

И тако лаж по лаж, „доказима“ о кривици СДС и Срба стигли су аутори и до поглавља „Oružanа pobunа Srba“ (стр. 468/2)- „ U ovom trenutku uvelike predana ostvarenju velikosrpskog programa (Гдје је тај програм?) nekadašnja nositeljica nadnacionalnog jugoslavenstva – Jugoslavenska narodna armija – sada je postala središnjom snagom napadne operacije protiv Republike Hrvatske“.

Који су докази за то? Ко је на челу СФРЈ? Није лиХрватска призната као независна државатек 1992? Како је то ЈНА напала Хрватску, гдје и када? Да ли је то наредио Стјепан Месић, предсједник предсједништва СФРЈ или можда Анте Марковић, предсједник владе СФРЈ или можда Антун Тус, начелник Ваздухопловства или неко други и ко је то могао наредити?

„Tijekom rujna i listopada 1991. spomenuta (гдје?) napadna akcija – s ciljem ispresijecanja Hrvatske – trebala je biti realizirana“. Зашто није? Ко је планирао испресијецање и гдје су докази?

„Prostor grubišnopoljske općine u tom smislu trebao je predstavljati svojevrsno tranzitno područje tj. područje preko kojeg je, iz smjera sjeverozapada (Varaždina, Bjelovara i Virovitice ), trebao biti realiziran prodor oklopnomehaniziranih postrojbi u pravcu juga tj. Pakraca“.

На основу којих и чијих планова и гдје су доказни документи?

„Dakako, prostor općine Grubišno Polje u potpunosti je ulazio u područje zamišljene velikosrpske države...“

Гдје су документи и ко је то замислио осим аутора Кронике? Да ли је проријеђена и блокирана у гарнизонима тадашња ЈНА то могла остварити и није ли и у овом сегменту текст аутора Кронике само безочна лаж која има за циљ сакрити или оправдати оно што се заиста дешавало – није tijekom rujna i listopada 1991. била napadna akcija ЈНА, већ напад паравојних хрватских и усташких снага Varaždina, Bjelovara i Virovitice на гарнизоне ЈНА у тим градовима.

На стр. 469/2 спомињу се оцјене и повјерљиви извјештаји о угрожености Срба и спремности народа „... da se brani (а не напада) od nasrtaja i maltretiranja specijalaca...“.

Зар ово није тачно? Гдје су овдје извјештаји (ако постоје ) полицијске станице (Тот Шандор) о малтретирању људи (Торбица Ђуро, Тијеглић Раде, Раљић Милојко и др), хапшењима (Сукур Живко, Др. Душанка Даљуг, Илија Стојић и др) и коначно ликвидацији некон мучења (Милошевић Спасоје, Мачак Драган, Дмитар Станић, Тврдоријека Стево и др) од стране ЗЕНГИ из Бјеловара и Вировитице, па разних минирања српских кућа и локала у Грубишном Пољу, Орловцу, Великим и Малим Зденцима?

„JNA je, u suradnji s pripadnicima SDS-a, pobunjenike naoružala sa lakim pješačkim naoružanjem raznih vrsta, a pretežno sa automatskim i poluautomatskim puškama, puškomitraljezima, ručnim bombama, te su snabdjeveni sa velikom količinom streljiva za nevedeno oružje“.

Каква невјеројатна, безочна лаж. На основу којих то материјалних доказа произилази оваква њихова тврдња? На основу цитираних тврдњи и података из Полицијске станице (Тот Шандора)? Тачно је да су људи, када су се склонили у Билогору – В. Ператовицу, до већине наоружања дошли из војног магацина који се налазио у шуми измеђуЛончарице и Вировитице. Било је у то у ноћи пада касарне у Вировитици у руке хрватских паравојних снага и било је питање избора војника чувара магацина да ли ће оружје предати народу који је подржавао опстанак Југославије или већ за два-три сата касније (без гаранције за своје животе) онима који су је рушили.

...JNAje davala usluge i vojne obuke pobunjenicima, ponajviše obučavajući ih u sklopu vojnog poligona Gakovo, smještenom na samoj Bilogori“. (469/2)

Поново апсолутна лаж из истог извора. Тачно је да је у Гакову постојао војни полигон Вараждинског корпуса, четрдесетак војника и двојица војних старjешинакоји су одржавали полигон и који су почетком августа 1991. год. напустили то подручје. Обзиром да је Давор Маријан, такођер научник, у својој књизи(Slom Titove armije. JNA i raspad Jugoslavije 1987.-1992., Zagreb, 2008) обрађивао ово подручје у вези тобожњих планова о пресијецању Хрватске, морао је имати и заплијењени докуменат, постојеће наређење више команде из V корпуса ЈНА о повлачењу војника и њихових старјешина са подручја Гакова (изузев чувеног заставника Недељка), кад већ спекулише о далеко значајнијим темама и плановима за које нема валидну потврду у документима.Да су се Башић и Мишкулин бар мало потрудили да стекну увид у постојећу и њима доступну документацију, веома лако би уочили измишљотине и лажи из полицијске станице Г. Поље. Али, онда би се суштински огријешили у њима својствену методологију – био би то тада озбиљан научни рад, а не селективни избор извора за домаћи задатак.Слиједи још један од мноштва таквих „бисера“:

„SDS je aktivno surađivao; primjerice, Zagorac je, negdje u razdoblju srpanj-kolovoz 1991.,obavijestio vojnogzapovjednika pobunjenika Radu Čakmaka kako bi među „našim ljudima trebalo bi oko 20 dobrovoljaca, koji bi išli na brzu obuku u kasarnu Našice i to od nedjelje. Obuka bi trajala oko 5 dana, s tim da bi ljudi po VESU [vojno-evidencijska sposobnost] trebali biti tenkisti odnosno barem artiljerci, no ne moraju baš svih RO [?] (дражесне ли ерудиције аутора – као да је саобраћајцу непознато значење кратице ¢km¢).””

Опет полицијски извор – наводно недатирано писмо Ж. Загорца Р. Чакмаку. Овдје се намеће неколико питања за младе научнике (Башића и Мишкулина).

1. Како је то Загорац обавијестио Чакмака? Писмено!? - Били су заједно, у истом штабу. Усмено? – Које то чуо, Шандор Тот, неко други, гдје и када, ко је направио оригинал фалсификата који је стигао до наших вајних научника?

2. На основу чега се наводи srpanj-kolovoz 1991. као вријеме настанка тобожњег недатираног писма написаног ко зна гдје, ко зна када и ко зна чијом руком?

3. Како би ти људи били пребачени до Нашица, кад су већ свуда „контролни“ пунктови од паравојске Републике Хрватске?

4. Шта ће им обука за тенкове и артиљерију када тога није било на Билогори?

И у реченици на стр. 470/2 аутори опет нешто претпостављају -Nije teško pretpostaviti kako je JNA djelovala i na polju kadrovske popune vojnih i policijskih snaga pobunjenih Srba ...

Обзиром да се у Хрватској знају имена и презимена свих људи који су се склонили у Велику Ператовицу и остала билогорска села, њихове стручне спреме и звања, научници су могли видјети да ту нема нити једног војног стручњака, као ни професионалног војника или официра, изузев наравно заставника Недељка Чукарића (†2011), посљедњег Мохиканца из V корпуса ЈНА који је остао на дужности и који је оптужен као „пребјег“ када је крајем 1991. дошао у Београд по своје заостале плате. Откуд ауторима ови подаци и ко им је извор ових измишљотиња?

На истој страни слиједи: „Prema hrvatskim policijskim izvještajima (ево ко су извори података) odred je konačno ustrojen potkraj srpnja i početkom kolovoza 1991. ...“ (ако је „коначно“, како се то може датирати поткрај српња и почетком коловоза? Или немају тачан датум?). „Odred se, prema hrvatskim izvještajima, јеројатно „свезнајуће“ Полицијске станице) sastojao od dva bataljuna; jedan je imao zapovjedništvo u Velikoj Peratovici tj. po četu na području Turčević Polja, Lončarice i same Velike Peratovice, a drugi u Malom Grđevcu tj. po četu u Zrinskoj, Malom Grđevcu i Velikoj Peratovici.

Значи, у Ператовици двије чете – гдје су документа и докази? Извор је опет МУП ПУ ГП.

Аутор ових редака је на подручје Билогоре у В. Ператовицу дошао из Београда, гдје се био склонио, са камионом пуним помоћи сакупљене преко Црвеног крста, 15/16. октобар 1991. и није тамо затекао нити војнике нити старјешине ЈНА. Затекао је готово све познате људе, који су се склонили да неби доживјели судбину Спасоја Милошевића, Дмитра Станића, Драгана Мачка и других. Штаб за одбрану је 31. октобрау 8,00 сати донио одлуку о формирању јединица и именовањима на командна мјеста, али је тог данa у 9,00 започела артиљеријска припремапо злу чувене операције „Откос 10“, па до реализације одлуке штаба није никада дошло. Приликом доласка у В. Ператовицу, у разговору са људима (Загорац, Чакмак), на моје питање када су дошли ту и колико их је било, одговорили су - почетком августа и „било нас је петнаестак“. Ништа, дакле, од оног што наводе аутори Kronike није тачно, осим постојања, наравно, организованих наоружаних људи по селима без чврсте војне формације, а то је знала свака баба и без увида у неке специјалне „hrvatske izvještaje“. Наши аутори су изгледа опет „насјели“ на маштовите приче из тих извјештаја па сами себи „скачу у стомак“користећи селективно непоуздане и пословично лажљиве изворе. Иако са респектом користе и полицијске извјештаје и фантазме Делића и Дебића, нису се потрудили да успореде њихов податак (D&D, Otkos, стр. 101-102)о 1750 српских бораца са апроксимативним бројем бораца које би добили на основу наведене формације. Чак и код максималне попуњености људством по формацији ЈНА, гдје чету чини 150, а батаљон 510 људи, ТО Билогоре не би са командом имала више од 1100 људи. По партизанској фомацији ЈНА, чета лаког батаљона има једва 100 бораца, а два батаљона са командом мање од 700. Међутим, аутори баратају неким статистичким подацима о општини Г. Поље, имали су бар све те изворе у рукама. Или их крајње злонамјерно занемарују или су неким непојамним чудом залутали у лавиринту високошколских институција и не својом кривицом формално постали академски грађани са титулом. Нешто је озбиљно пошло по злу у том образовном процесу када аутори не знају из постотка Срба у укупној популацији општине Г. Поље израчунати њихов број, одбити број оних у насељима изван зоне «pobune», остатак подијелити са два, одбити дјецу и старце, процијенити и одбити број неспособних и апроксимативно изједначити број избјеглих «из» и «у» зону „pobune“. Оно што остане, то је број српских војника у Билогори. Да су то учинили, а у вријеме настанка Kronike још су били премлади да би били неизљечиво острашћени, можда би у њима довољно гласно закуцало срце да поставе, барем у себи, ако не гласно и један другом, питање:

– Каква је невоља натјерала те људе да се боре против десетоструко јачег противника без наде да ту битку могу и добити?

Да су то питање поставили, оно би им промијенило живот. Био би то мали корак за њих, али велики и за хрватсво и словенство, па и западну цивилизацију у цјелини. Извјесно је ипак да ће се то питање и таква питања, како Запад буде даље од Европе а зид ближе, све чешће постављати, све док не постану ултимативна.

Међутим, магија тог тренутка је за наше ауторе прошла и они настављају рутински са својим домаћим uratkom.

На стр. 470/2 није потпуно јасно да ли аутори тврде да је ЈНА интервенисала или требала интервенисати пошто српска побуна досегне одређени степен - „..stavljanje pod kontrolu gotovo svih srpskih seoskih naselja Bilogore, što je u manjoj ili većoj mjeri dovršeno do kraja rujna 1991. Mjesto Velika Peratovica, kako je navedeno, zapovjedno mjesto Bilogorskog odreda, još od ožujka 1991. bilo je gotovo nedostupno hrvatskim organima vlasti. Samoorganizirani mještani barikadama su okružili mjesto, a u travnju im je od strane JNA podijeljeno lako pješačko naoružanje“. - Извор опет МУПРХ ПУ ГП. Дакле све саме лажи и логичке недосљедности:

1.Како је онда проведено гласање о референдуму 19. свибња 1991. када је на власти у Г. Пољубио СДП, ко није смио доћи на то подручје, ваљда сам извор (МУПРХ ПУ ГП)?

2. Како то да полицијске снаге нису похапсиле те људе који су сви у то вријеме били у својим кућама и нормално обављали редовне послове, те само од Рашетеодузели пушку до које су на врх Сибеника морали проћи пола Билогоре?

3. Како је онда „...ali dan poslije (23. јуна 1991) policijska jedinica iz Bjelovara skinula ... nekoliko stranačkih zastava SDS-a s prostorija seoskih mjesnih zajednica gdje se izjašnjavanje dogodilo“ (467/2)? Шта је радила ова полицијска јединица из Бјеловара у Великоји Малој Ператовици?

4. Како је још у ožujku постојало заповједно мјесто Билогорског одреда, кад су се људи, који су касније били у штабу, тек почетком августа склонили на ово подручје, а до тада су живјели код својих кућа и радили своје послове, па чак и избјегли изван Хрватске?

5.Како ови млади научници без имало логичког размишљања могу ово написати?

6. Иако би било сасвим легално и легитимно да исто тако легална и легитимна оружана сила суверене државе подијели својим лојалним грађанима оружје у циљу заштите суверенитета и уставног поретка, она то у travnju 1991, а ни прије ни послије ипак није учинила. Прва, скромна количина дошла је Билогорцима више од пола године послије илегалног наоружавања ХДЗ-а, тек 7. јула 1991, оружје ТО а не ЈНА.

Затим слиједи на 471/2: Početkom kolovoza 1991. pripadnici Bilogorskog odreda već su bili obučeni uklasično vojnu i šarene maskirne uniforme“, a kasnije tijekom istog mjeseca u mjesto je pristigao veći broj, kako je navedeno, (Kо је izvorno навео и гдје?) „dosta naoružanih ljudi“. И овдје је извор MUPRH/PUBB/Policijska postaja Grubišno PoljeSlužbena zabilješka od 16. prosinca 1991. кад Срба већ мјесец и по дана више није било на том подручју.

Може ли у ово неко повјеровати ?

Сви људи који су се ту склонили (из Грубишног Поља, Великих и Малих Зденаца, Орловца, Великог Грђевца и неких других мјеста са подручја општина Грубишно Поље и Бјеловар дошли су у својој одјећи и обући, нису нити могли проћи обучени у униформе а да се то не примјети.Изузетак су појединци који су били код својих кућа у билогорским селима, па су имали СМБ униформе раније задужене у резервном саставу ЈНА. О шареним униформама није било нити говора.Ко би им то дао, кад су затечени војници (њих 40 са два официра) имали класичне СМБ униформе, а већ у слиједећој реченици на истој страни аутори сами кажу: „... u mjestu se nalazilo oko četiri stotine pobunjenika ... bili su odjeveni u odore JNA …. (Kо је избројао?)

Готово нема нити једне реченице на страни 471. да је тачна, па ћу навести само неке, илустрације ради.

„U većini slučajeva, pobunjenici su se trajnije zadržali u mjestima u koje su upali, što je, dakako, značilo njihovu okupaciju“. Дакле, према изворима МУПРХ ПУ ГП, људи из Грубишног Поља, Орловца, Великих и Малих Зденаца, Павловца, Великог Грђевца и других насеља склонили су се код својих рођака, пријатеља и другова у Малу и Велику Ператовицу, Лончарицу и низ других билогорских села и заједно са становништвом тих мјеста „окупирали“ сами себе. Тако је било у свим крајевима Хрватске гдје су већински живјели Срби и тако су дијелови Хрватске били „окупирани“ од старосједелачког становништва које је ту стољећима живјело. Измишљотине државних служби лако је разумјети као дио политичке и ратне пропаганде, али је тешко разлучити да ли фантазме настале деценију и по послије ратних догађаја спадају у домен псеудонауке или клиничке психологије. Спомињање, и овдје, као и на другим мјестима, ЈНА је већ објашњено и потпуно демаскирано.

26 pravoslavnih hramova mala

Српска „окупација“ источне Билогоре била је толико комплетна да још прије 240 година, а поготово раније, уз 26 православних није било нити једног римокатоличког храма

Ево још једне невјеројатне тврдње (МУПРХ ПУ ГП – извјештај од 2. рујна 1991) – стр. 472/2:„U mjestu Mali Grđevac, dana 2. rujna 1991, naoružani mještani postavili su barikade, a nakon dolaska pojačanja iz Velike Peratovice i ono je bilo okupirano“. Дакле, и овдје су Срби из Велике Ператовице са Србима из Малог Грђевца (а било их је 98%) окупирали сами себе.

Ево још неких тврдњи и невјеројатних „истина“ на истом мјесту.

„Okupacija određenог mjesta bila je praćena protjerivanjem hrvatskog i drugog nesrpskog stanovništva te sustavnim pljačkanjem njihove imovine, kao, naprimjer, prilikom zauzimanja dijelova Gornje Rašenice. Slično se dogodilo, primjerice, i u Turčević Polju. Žiteljima tog mjesta hrvatske i češke nacionalnosti - па цитирају- »dat je ultimatum da se u roku dva sata isele, inače će biti pobijeni, a njihove kuće spaljene«; ipak - prepušten volji pobunjenika - »manji broj je ostao«“. И овдје је извор МУПРХ ПУ ГП, извјештај од 27. kolovoza и 1. rujna.

1.Ово је такођер нетачно, наиме аутор ових редака се и лично у то увјерио приликом боравка око 10 дана на том подручју све до 31. 10/1.11. 1991. год. На том подручју у то вријеме заједно са Србима живјели су и Хрвати и Чеси и остали (Черни, Вранић, Хорак и др) и заједно радили и учествовали у организацији побољшања увјета живота, припремајући са за зимски период и ником длака са главе није спала, изузев оних који су побијени послије напада на то подручје хрватске паравојске 31. октобра (тада је још постојала СФРЈ на челу са Стјепаном Месићем и ЈНА као једина оружана сила), након што су Срби отишли са тог подручја.

2. Како је извор могао располагати таквим информацијама када су то била „окупирана“ мјеста у то вријеме?

3. Ко је извору дао те податке?

4. Зашто аутори овог рада нису провјерили податке, код још увијек живих људи на том подручју?

Спомињање алкохолизма (473/2) само потврђује да ту није било организоване војске већ домаћи људи већином код својих кућа. У даљњем тексту млади научници су „утврдили“ да је било разног малтретирања несрпског становништва без наведеног иједног имена, али кад се погледа да је извор МУПРХ ПУ ГП и то послије протјеривања српског становништва са подручја Билогоре, гдје су иначе живјели преко 400 година, сваком иоле разумном, а посебно ако је научник, требалo би бити јасно о чему се овдје ради.

Спомињање убојства од српске стране (475/2) је у реду и нико то не оспорава, јер их је и било од стране појединаца, али нити једном ријечи неспомињу се нити малтретирања, нити убојства од хрватске стране, иако их је било много више. Сваки злочин је за осуду, али злочине са хрватске стране не треба по њима ни спомињати, јер се вјероватно нису ни догодили. Као што су злочини 1941 – 1945. у НДХ готово заборављени, тако ови аутори не спомињу ни злочине над Србима 1991 – 1995. Ако нису чули за злочине над Србима 1941. – 1945. и 1991. – 1995. на овом подручју,вјеројатно су чули или прочитали (као повјесничарима им то није могло промаћи) за злочине на подручју Славонског Брода, гдје су рођени. Вјеројатно су прочитали шта је Миле Будак рекао у Славонском Броду 15. јуна 1941, па изјаву Ђуре Медића, трговца из Славонског Брода од 11. априла 1942, па о убојству Стеве Божића,трговца, Душана Бјеланчића и Лазе Белића у Јасеновцу, сви из Славонског Брода, па о злочинима свештеника Драгутина Марјановића и Фрање Гунчевића такођер из Славонског Брода и много других широм читаве НДХ. Не би им било тешко, да их је то у интересу научне објективности уопште интересовало, ни да пронађу извјештаје о прогону и злочинима над Србима и за период од 1991-1995, како на подручју Славонског Брода, тако и Грубишног Поља. Без анализе међузависности обостраних злочина и њихове неизоставне повезаности са догађајима из 1941, без упоредне хронологије, „научна“ лакировка преко њиховог рада остаје врло танка и прозирна, као уосталом и задатак Kronikeу цјелини.

Индикативно је да су извјештаји о овим убојствима датирани (МУПРХ ПУ ГП од 4. и 6. студеног, а Љерке Ковачевић од 6. просинца 1991. год). Аутор ових редака није могао да се оглуши на ова убојства почињена од српске, али такође и од друге, хрватске стране. Може се имати извјесногразумијевања за општебалканску појаву да се помињу само властите жртве, али приписивање властитих злочина противнику је испод нивоа сваке части, као што се, примјера ради, убојство Ибишаја у Малом Грђевцу или брачног пара Орић и других у Тополовици покушава приписати Србима. Овдје аутори такође некритички прихватају извјештај МУПРХ ПУ ГП од 20. студеног 1991) који говори о укупно 29 жртава ...(ne uključujući žrtve klasičnog ratnog djelovanja“) без наведеног иједног имена, ни не покушавају консултовати међународно усвојене конвенције о томе ко је цивил, ко наоружани војник, што те дефиниције кажу о наоружаном цивилу без војних ознака, али се зато не устручавају од закључка да је Nacionalna i politička radikalizacija pobunjenih hrvatskih Srba poprimila je zaista neslućene razmjere; u ovom slučaju, kao i ubrojnim drugima, zločinačke. Срећом, национална и политичка радикализација побуњених хрватских Срба је на вријеме наслутила „опасне намјере“ повампиреног усташтва тако да, иако трагичне, 42 строго цивилне жртве на српској страни нису ни приближно успоредиве са оних преко 2500 грубишнопољских цивила Срба убијених у 2. свјетском рату. Кажемо 42 цивилне жртве на српској страни, јер је међу њима било и људи хрватског, мађарског, па дјеломично и албанског поријекла, а да су хрватске власти имале интелектуалног поштења и објавиле имена наводних 29 жртава, било би јасно да међу њима има и страдалих од њихове руке.

И тако лаж по лаж долазимо и до описа устроја хрватске обране (од кога?). Дакле Хрватска је мобилисала само несрбе, још 1990.- год, чак је ... ustrojena je i posebna policijska ispostava u Velikom Grđevcu, u kojoj su bili stacionirani pripadnici specijalnih policijskih snaga iz Bjelovara“.– стр. 476/2

1. Зашто и због чега из Бјеловара?

2. Гдје су домаћи полицајци, редовни и „причувни“ састав, којих је било укупно 127 активних и 142 „причувна“ (Откос – Дебић, Делић, стр. 75 – 76)?

Чак су произвели у РО „Техничар“ оклопно возило звано „Пемац“ и са њиме се кретали по Грубишном Пољу. Истовремено су, како аутори наводе (стр. 476/2) поставили пунктове и контролисали све који су се кретали. Људи су доживљавали разне неугодности приликом доласка на посао и враћања кући. Зашто су требали пунктови у Великим Зденцима, Грубишном Пољу, Великом Грђевцу,са грубим провокацијама приучених полицајаца?

Занимљив је закључак аутора ове Kronike (477/2) гдје на основу „neformalnog razgovora“ Бубуља и Басташића на аутобусном колодвору и Бубуљевих ријечи да „... kako mu kredu i nastavničko zvanje nitko neće oduzeti“ произлази да је „... Bubuljevo ponašanje... jasno upućivalo na opravdanost odluke o raspuštanju lokalnih organa vlasti, te uspostavi Povjereništva“. Само они знају како су дошли до тог закључка у управо негдје код тог пасуса стрпљив читалац бива награђен. Онима најупорнијима који су у шуми небулоза до тада тражили консистентније дијелове текста, сада се открива нова раван читања, психолошки профил аутора као супстрат већ предвидљивог штива. Но, то већ излази из теме овог осврта.

У својој острашћености млади научни радници иду и даље, па на основу утврђених чињеница Барића (Srpska pobuna,стр.99) и Мартинића (Neuspjeli pregovori, Večernji list, 18. kolovoza 1991) о одласку српског становништва из Грубишног Поља и „sve većem broju radnika srpske nacionalnosti koji izostaju s posla“ – стр. 477/2, тврде како је то био „... jasan signal predstojećih događanja; naime, radilo se o očitoj priprеmi za otvoreni napad na Grubišno Polje“. Дакле, по њима, није било несигурности, свакодневних телефонских пријетњи, премлаћивања, отпуштања с посла, већ су се запослени, те жене и дјеца српске националности склањали из ГрубишногПoљa у страху од тога да ће „побуњени Срби“ напасти и недајбоже „окупирати“ град.

На страни 477 - 478. говори се о нападу на Г. Поље. Опет извјештај МУПРХ ПУ ГП од 18. августа. Још сам тада био у Г. Пољуи никаквих напада није било осим размјене минобацачке ватре, гдје се на питање ко ју је започео редовно одговарало са „нормално Срби“. Требало је плашити властито становништво с „ćetnicima“ и оправдати малтретираља и злочине над недужним српским цивилима. Овдје се такођер спомиње како је потпуковник Митић „запријетио“ ПУ ГП (Тот Шандору) како ће изаћи из касарне.Касарна у Вировитици, гдје је Митић био командант, тада је већ била блокирана тако да је извјештај потпуна лаж, као уосталом и тврдња у том извјештају о нападу на град дан раније ручним бацачима, којих у наоружању ТО општине Г. Поље ни тада ни касније није било.Слиједина читавој стр. 478/2 као и у великом дијелу остатка текста препричавање бројних извјештаја МУПРХ ПУ ГП пуних измишљотина, претјеривања и глорификација силних „подвига“ у обрани града од напада којих изузевспорадичне ватре није ни било. Наши вајни аутори својом накнадном памећу од тих лажних извјештаја раде малтене епопеју, не примјећујућида већ у истом пасусу демантују сами себе: „No, kako u navedenom razdoblju nije dolazilo do pješačkih napada na grad može se pretpostaviti kako pobunjeni Srbi zato jednostavno nisu imali dovoljno snage. Ово је једна од ријетких исправних претпоставки аутора, јер Срби заиста нису били ни довољно наоружани ни организовани, нити имали планове за упад у Грубишно Поље. Оно што је било заиста важно и за што су аутори били кондиционирани да не виде ни двије деценије послије догађаја, да прави мотив окупљања Срба у билогорским селима није био побуна, већ склањањe од провокација, хапшења и малтрeтирања која су се догађала у Грубишном Пољу и другим мјестима на грубишнопољском подручју.

За разлику од претходних описа о току ратних дејстава на подручју општине Г. Поље који се у овој Kronici темеље на угланом фризираним полицијским извјештајима, ауторима то изгледа није било довољно, па „додају гас“ и свој преглед догађаја даље базирају ина књизи Откос Делића и Дебића, којој се не може одрећи маштовитост и таленат, иако је жанр, нажалост, промашен. Тако на стр. 478/2 налазимо скоро епски опис, као да се ради о бици за Стаљинград - ... pobunjenici su uspjeli iz pravca Ivanova Sela, nakratko prodrijeti u rubne dijelove grada, ali su, nakon velikih borbi, odbijeni“.

Не постоји ли овдје противурјечност између претходне „претпоставке“ о снази српске стране и „велике“ борбе? Овдје се не каже ни који су то дијелови града. Зашто? Да ли аутори знају да се између Грубишног Поља и Ивановог Села налази Доња и део Горње Рашенице? Свако ко познаје овај просторјасно му је да напад из правца Ивановог Села није био могућ без уклањања контролних пунктова и стража са хрватске стране. Баш као што није било никакве „strateški važne uzvisine“и „snajperske vatre“ из pojedinih kuća vlasništvo Srba koji se nalaze u Velikoj Peratovici.

У првој реченици настр. 480/2 аутори преносе ... odgođen je i početak školske godine“, писање Љерке Ковачевић, („Telex – Grubišno Polje“, VL, 12. rujna 1991.), али се не наводе разлози. Наиме разлози нису у опасности од напада на Г. Пoљe, већ су у O.Š. „Лазо Тихомировић“ били смјештени припадници паравојних хрватских снага (ZENGI), а тражили су у присуству pовјереника, Ивице Волфа, уканцеларији аутора ових редака да уђу и у Средњошколски центар, што аутор није дозволио. Такође на истој страни слиједи готово читав извјештај ПУ о атмосфери „napetosti, nervoze, straha i psihoze“, посебно због„пријетње“ Раде Чакмака, јер је поручио да долази „...na ručak u hotel „Bilogora“u Grubišnom Polju“, уз обавезну тврдњу како је „opće poznata stvar“ да су Срби, или одметници или четници, „potpomognuti armijom [JNA].“

На стр. 481/2налазе се описи многих „напада“ на које није вриједно трошити ријечи, јер их није ни било са српске стране. Овдје су индикативне двије тврдње:

1. Спомињање транспортног хеликоптера и 2. Број настрадалих у борби.

„Transportni helikopter JNA u trenutku poraza (борба у Ивановом Селу – оп. аут. ) izvukao je pobunjenike te ih prebacio u V. Peratovicu“. То се наводно догодило20. августа, апоновљен јенапад 21. септембра гдјеаутори цитирају:„Bilanca (crna) u Ivanovom Selu je: 5mrtvih civila, jedan mrtvi gardist, 6 ranjenih civila, jedan ranjen gardist. Tridesetak ljudi oteto. Još se vode borbe.“, наводећи извори датум - Informacija Centra za obavješćivanje općine Bjelovar od 21.rujna 1991, па је из свега јасно да је извјештај рађен на основу процјене још у току трајања догађаја. Аутори се нису потрудили да послије двије деценије провјере ни број жртава, што је било са 30 наводно отетих људи и који је то грубишнопољски гардист када је датум устројства ЗНГ тек 26.рујна 1991. год. по тврдњиса стр. 476/2 ове Kronike. Циљ им и није био објективни приказ ситуације, већ стварање утиска о непрестаним српским покушајима да под своју „окупацију“ ставе што већи простор. Како би иначе из тог приказа могао изостати напад на српско становништво Зринске при чему је заробљен командир вода хрватских снага, неславна судбина „Пемца“ у нападу на Србе у Горњој Рашеници, стотине мина испаљених на то село из правца Г. Поља, итд, итд.

У препричавању минхаузеновских извјештаја пушкарање на сјеверу Великог Грђевца претвара се у озбиљан напад, истиче се brutalnost srpskih pobunjenika“,а прелази преко садистичких убистава у Грубишном Пољу, маше се са „represijomnadzarobljenimcivilimaи заборави на полумртве Србе који су у размјени добијени за чиле и ухрањене хадезеовце.Да ли је игдје докторица, попут Душке Даљуг у Грубишном Пољу, држана у затвору? Измишљају се пљачке, а аутори се „праве грбави“ или су стварно млади, наивни и неуки или им нико није рекао да хрватска држава дугује Билогорцима за опљачкану имовину у два рата преко 3 милијарде долара (односно 75 тона злата, да се не рачуна у зеленој валути која ће ускоро бити мање вриједна него папир на коме се штампа). Млади какви јесу, аутори невино признају да Oslobađanje okupiranih dijelova općine Grubišno Polje nije bilo uvjetovano samo uskim vojnim imperativom. Па наравно да није. Етничко чишћење, геноцид, покрштавање, каква год да се прилика случи, план је старији од 20. вијека. На њему се у општини Грубишно Поље радило и 1941. и размишљало 1971, а „ослобађање“ од Срба није изостало ни 1991. Али за разлику од тате Фрање који је јасно рекао на Brijunima 1995. да Срби треба „практично да нестану“, Ивица и Перицаби да имају чисте руке па за ослобађање од Срба траже оправдање „humanitarnog karaktera“. Ко да су, Боже ми прости, Американци, или дегенерици из фамилије Артуковића и Лубурића. Виђела жаба да поткивају коње, па и она дигла ногу.

Овдје се аутори Kronike нису запитали, како то да 22. рујна 1991. за вријеме „чишћења“ терена удружених хрватских војних и полицијских снага „nije bilo sukoba s odmetnicima“, иако је „..znatan broj projektila upućen ... na njihova uporišta, od Velike Peratovice, Turčević Polja, Munija, Djakovca pa do dijela Gornje Rašenice ... i kako nije došlo ni do kakvog pobunjeničkog odgovora“. Шта је са њиховим тврдњама о јачини, организованости и помоћи ЈНА код српске стране? Зар се они овдје сами не демантују?Znakovito“је и то што аутори не примјећују у полицијском „izvješću“ од 22. августада „udružene hrvatske vojne i policijske snage и нису имале за циљ сукоб са „побуњеницима“ већ упућивањем пројектила на њихова упоришта држати их на одстојању како би несметано могли терорисати и застрашивати преостало српско становништво у селима под својом контролом.

Читава 483/2 страна базирана је на књизи Откос, производу који обилује мноштвом лажи и неистина и у којем су аутори Дебић и Делић неријетко и сами међусобно кондрадикторни. Али, аутори Kronikeништа од тога не примјећују, руководећи се ваљда принципом да „циљ оправдава средство“ и да је све дозвољено у служби „обране младе хрватске државе“, па била она и профашистичка.

На стр. 484/2 млади научници поново без ограде постају промотери нових лажовчина (MORH/SVA/ZOZB, OGP-ZNG, Dnevno izvješće od 15. listopada 1991), овај пут из редова ЗНГ:„... djelovanje sukobljenih snaga dana 15. listopada 1991. upućuje na jasnu neravnotežu: pobunjenici su, kako je navedeno, izvršili helikoptersko nadlijetanje područja u noćnim satima...“ [...] napad minobacačima MB-120 mm (iz pravca Rastovca i brda Afrika kod Bastaja) na [punkt] u Ivanovom Selu [...] pješadijski napad uz podršku BOV-a [borbeno-oklopno vozilo] na [...] punkt u Virovitici. Да човјек не поверује како ови млади научници могу овако нешто написати, односно преписати из извора којим се служе. Наиме, аутор ових редака је управо тада боравио на том подручју и не само да није било надлијетања хеликоптера, већ ни минобацачких напада из Растовца, јер ту минобацача није ни било, као ни БОВ-a, а камоли пешадијског напада на пункт у Вировитици. Дали научници иоле познају географију и положај Вировитице и Растовца? Али овдје је индикативна реченица, која за научнике изгледа ништа не значи; „Istog dana izvršena je i opsežnija akcija čišćenja graničnog područja između grobišnopoljske i bjelovarske općine, tj. područja naselja Bačkovica, Čađavac, Ribnjačka, Polum i Bedenjička [sic!].

X 1991 Stanje pre napada mala

Од кога и шта су то хрватске снаге чистилекадa на том подручју није билони„побуњеника“ ни барикада (најближи обранбени пункт Срба биојеу Зринској према том дијелу Билогоре),али су ту такођер живјели Срби, које је требало „očistiti“са тог подручја. Негдје у то вријеме нестали су и убијени ЛАЗИЋ Стеве ЗДРАВКО, Србин из Бачковице, ЦАРЕВИЋ Илије МИЛЕНКО, Србин из Чађавца, ЈОВЕТИЋ Стојана НЕДЕЉКО, Србин из Чађавца, РАДАКОВИЋ СЛОБОДАН, Србин из Бачковице, ЛАЗИЋ Саве ЗОРАН, Србин са Полума. Аутори би у духу коришћене терминологије рекли да су ови мирни цивили „očišćeni“, да су оупште имали мало образа и то споменули у описаном контексту.

А онда, при крају исте странице слиједи прави „бисер“ узет из извјештаја (MORH/SVA/ZOZB, OGP-ZNG) од 28. октобра 1991. - „Dakako pobunjenici su povremeno pokušavali učiniti određene pomake, ali oni su bili u pravilu bezuspješni: primjerice, dana 28. listopada 1991. izvršili su pješački napad na selo Veliku Jasenovaču, ali je on odbijen“. Ова реченица је еклатантан примјер шта је био циљ и оних који су писали извјештаје и младих научника при креацији новије хрватске повијести, а истовремено јасно показује манир са којим се то радило. Дакле, ко год познаје подручје општине Грубишно Поље, зна да се Велика Јасеновача налази између Павловца, Грбавца, Вел. Грђевца и Вел. Барне. Истина, овдје се не наводи из којег правца је напад извршен. Обзиром да су Срби били на сасвим другој страни, напад је био могућ само из правца Велике Барне, а у свим другим варијантама би напад претпостављао прелаз преко зоне под контролом хрватских снага. Истина је катастрофална по дигнитет наших младих литерара, њихових спонзора и зенговских бајкописаца – никада, ама баш никада ни један метак у току ратних дејстава 1991. није са српске стране испаљен на Велику Јасеновачу нити је било који извиђач добио задатак или самоиницијативно „бацио поглед“ на то насеље.

И тако ријеч по ријеч, лаж по лаж, стигоше ови млади научници и до 31. октобра 1991. Када ја започела по злу чувена Oslobodilačka akcija hrvatskih snagakodnog imena Otkos-10 (стр. 485/2). Обзиром на главни извор (Откос, Дебић, Делић) којим су се аутори служили, читалац Kronikeсе на овом мјесту мора наоружати смиреним живцима и евентуално лупом, да му не промакну изузетно ријетка зрнца истине у овим тисковинама.

Na sjevernom pravcu prodora postrojbe 127. brigade Hrvatske vojske (HV) probile su se uzduž komunikacijskog pravca ViroviticaLončarica što je, uz prodor hrvatskih snaga s južnog pravca napredovanja, iz smjera Grubišno Polja, Gornje Rašenice i Ivanova Sela, već prvoga dana dovelo do presijecanja okupiranog područja, tj. okruživanja pobunjeničkih postrojbi na području Velike Peratovice, Sibenika i Malog Grđevca. Prvog dana operacije, dakle, ostvareni su uspjesi koji su predodredili ukupan ishod. Konkretno, prvog dana operacije, prema policijskim izvorima („прави извори“ - Андерсен и браћа Грим нису им ни до кољена), hrvatske snage dospjele su svega jedan kilometar do Velike Peratovice, ušle su u Veliku Barnu, Gornju Kovačicu, Zrinsku, stigle pred Malu Peratovicu i Lončaricu te pod svoju kontrolu stavile komunikacijski pravac Grubišno Polje – Veliki Grđevac“.

31 X 1991 Stanje po Hrvatima mala

Стање по престанку ратних дејстава 31. октобра 1991. по ауторима Kronike (горе) и стварно стање на карти доље, на правцима напада који се помињу у Kronici

31 X 1991 Stanje u 17 sati mala

1. Како су хрвaтске снаге биле један километар до Велике Ператовице, када се у истој реченици каже да су стигле пред Малу Ператовицу, коју читаву требају проћи да би дошли до Велике Ператовице ?

2. Може ли се војним успјехом хрвaтских снага, осим превладавања вишемјесечног страха, сматрати улазак у Велику Барну и стављање под контролу правца Грубишно Поље – Велики Грђевац, кадаје читаво вријеме претходних ратних дејстава тај дио Велике Барне и комуникација (ријека Барна-раскршће у В. Барни – Велики Грђевац) био незапосједнут и потпуно отворен за кретање, јер су Срби своје страже имали угорњем дијелу Велике Барне, на „Мркшића бријегу“, односно у само источној трећини Велике Барне? Исто је и са „пробијањем“ до Лончарице, Мале Ператовице, Горње Рашенице.

Све док се аутори некритички бавили фризираним извјештајима и у свом памфлету заговарали екстремну хрватску политику, то је на неки начин било разумљиво јер је лаж у основи modus operandi те политике. Међутим, када у истом маниру додирну било што конкретно и егзактно мјерљиво, тада на површину исплива сва биједа и те политике и њихове тобожње науке. Горњи цитат је лијеп примјер тог „научног“ метода, гдје се већ у уводном опису Otkosa истиче цитат са кључном лажи („već prvoga dana dovelo do presijecanja okupiranog područja), а истина затури на перцептивно неуочљиво мјесто (курзив Д.Ј. од ... ušle su u Veliku Barnu...). Из претходног дијела ове Kronike је јасно да је знање географије њених аутора једва на пучкошколском нивоу, у сваком случају недостатно за бављење овако осјетљивим темама, што јасно показују и приложене карте. Прва илуструје полицијски извјештај (MORH/SVA/ZOZB, OGP-ZNG, Klasa: 881-01-91-01, Ur. broj: 2127-05-01-91-54, Dnevnoizvješćeod 1. studenog 1991.) који промовишу аутори, а друга представља распоред сукобљених страна 31. октобра 1991. у 17,00 часова, када су оружана дејства већ престала. Положај бранилаца се у току дана промијенио само на правцу напада Вировитица – Лончарица, гдје се локални вод ТО повукао за око 100 метара на резервни положај.

Престанак ратних дејстава тог дана био је уствари и крај ратних дејстава у Билогори. У 17 сати тог дана Штаб ТО Г. Поље констатовао је да непријатељ није пробио нити један положај одбране и да би се положаји и даље могли држати, иако са неприхватљивим губицима од неколико десетина бораца дневно. На помоћ било које врсте се није могло рачунати, а обавјештајни подаци говорили су о могућности да хрватске паравојне снаге од око 5.000 припадника долином Илове из правца Вировитице и Дарувара потпуно одсијеку Билогору, што би резултирало стотинама жртава. Донијета је одлука o повлачењу на линију Дјаковац - Турчевић Поље, а оно што је слиједило више и не спада у ову тему.

И то је цијела истина. Опис онога што се даље дешавало у скоро испражњеној источној Билогори, фантазме хрватских ćasnika“ у циљу подизања свог угледа, само је позоришна представа која је имала за циљ сакрити крвави усташки пир над преосталим српским цивилима, паљевине и пљачке; трагикомедија у којој су Срби изгубили завичај, а Хрвати част и људско лице.

Drugog dana operacije – 1. studenog 1991. – napredovanje je nastavljeno: pravac ZrinskaGornja KovačicaVelika Barna u potpunosti je stavljen pod hrvatsku kontrolu. Trećeg dana operacije 2. studenog 1991. – sve je, zapravo, bilo gotovo: nadležnima je javljeno kako su se hrvatske snagepomakle na svim dijelovima i suzile područje na kojem se nalazi neprijatelj. Odmetničkoterorističke snage izvlače se sa ovog područja u pravcu Papuka”. Dana 3. studenog 1991. hrvatske snage u potpunosti su ovladale komunikacijom ViroviticaLončaricaGrubišno Polje. Idućeg dana – 4. studenog 1991. – vojni vrh u Zagrebu je obaviješten kako hrvatske vojne i policijske postrojbekontroliraju cijeli teritorij općine“. Srpski otpor bio je najčvršći na pravcima napredovanja prema mjestima Lončarica, Velika Peratovica te Dapčevački Brđani; ona su oslobođena četvrtog dana akcije.

И ове, претходно цитиране реченица су јошједна потврда да ово није озбиљан научни рад. Да су научници – аутори Kronike упоредили податке из неколико извора (што спада у елементарну методологију) и употребили само мало „здраве логике“, а не преписивали потпуно невјеројатне податке из „књиге“ Otkos Дебићa и Делића и извјештаје Полицијске управе Г. Поље, нашли би не само лажи већ и контрадикторне податке.

1. Како су у једној реченици хрватске снаге биле један километар до Велике Ператовице већ првог дана (31. listopada), а у Велику Ператовицу и Дапчевачке Брђане ушле тек 4. дана акције ?

2. Тврдња да је у Великој Ператовици био најчвршћи отпор је ординарна лаж, јер у Великој Ператовици није ни било борби.

3. Јасно је да су И. Дебић и А. Делић, у свомOtkosu као и Тот Шандор кроз извјештаје ПУ ГП писали ове лажи ради властитог величања и улоге у „Domovinskom ratu“, али научници се тиме нису смјели служити и преписивати без провјере истинитости података или бар дозе резерве спрам њих, да се и не помиње да су ти подаци и сами за себе контрадикторни.

У задњој реченици стр. 485/2 и првој реченици стр. 486/2 тврдња да је отпор ... u smislu stupnja organiziranosti, bio prisutan samo prvog dana operacije ...“ је потпуно тачна и само потврђује неистине и лажи о нападима хрватских снага од 31. листопада до 4. студеног. Потпуно је тачно да је отпор био најчвршћи првог дана и трајао је од јутра до вечерњих сати тог 31. листопада, и да хрватске снаге нису нигдје напредовале, чак су се и повукле на неким мјестима (као код Г. Рашенице кад им је погођен један од два тенка које су имали, па је Љубан Ковачевић искористио то повлачење да одедо своје куће и узме аутомобил којим се касније одвезао до Србије). У вечерњим сатима 31. октобра читаву ноћ су колоне трактора, камиона и аутомобила заједно са народом Билогоре напустиле то подручје, гдје су Срби четири вијека били не само већинско, већ и аутохтоно, старосједилачко становништво. Већ 1. новембра 1991. у поподневним сатима није било становништва српске националности на том подручју (о чему аутор ових редака може да лично свједочи), већ на подручју даруварске опћине (Кореничани), а дио билогорских житеља већ је био у БиХ и на путу за Србију. Уз Србе, у овој дугој избјегличкој колони нашло се и око 250 њихових сусељана Хрвата, Мађара, Чеха, Рома, те њихових потомака из мјешовитих бракова.

Овим се као јадна, приземна лаж побија и претходна теза аутора Kronike о исељавању (у организацији Ћује Богдана) жена и дјеце као припреми за напад на Грубишно Поље.

Са киме су се „херојски борили хрватски витезови“, 1. 2. и 3. studenog 1991? И на самој страни 486/2 из извора „Дневника једног члана штаба“, кога научници цитирају и црпе податке, демантују и оповргавају ове акције хрватских војних и полицијских снага.

Такође тврдња:Sam, pak, Zagorac je odmah otišao u Beogradda iznese [...] situaciju generalštabu i da od njih traže pomoć u artiljeriji i drugoj tehniciје апсурдна.

За кога би Загорацтражио помоћ, када је са Билогоре истовремено кренуо читав народ, заједно са њим? Коме би та помоћ у наоружању требала? Откуд ауторима таква информација? Зар И. Дебић и А. Делић не тврде (Otkos, стр. 102) да је „непријатељ“ био добро наоружан.

За ауторе ове Kronike је: „... Jednako važno, s područja općine Grubišno Polje uklonjeni su nositelji terorističkog djelovanja“ (уклоњено је preko 3 500 људи, жена и дјеце чији су коријени ту још прије 400 година). Дакле за ове научнике читав један народ је терориста, само зато што се бранио и није дозволио да потомци усташа поновемонстроузни злочин из 1941. године.Између предака и потомака ипак има значајних разлика. За прве су Срби представљали „реметилачки фактор“, а за потоње само „носитеље терористочког дјеловања“.

„Na temelju ovih događanja iz Beograda (а шта је тада још било у Београду – СФРЈ - предсједништво и влада) je Hrvatska optužena za provedbu planskog etničkog čišćenja (зар то није истина? Гдје су Срби у тим селима данас?) i druga kršenja građanskih prava srpskog civilnog stanovništva grubišnopoljske općine....

Ево како аутори (стр. 487/2) конструишу „ научни“ закључак, како је у организацији Ћује Богдана „... srpsko civilno stanovništvo područje općine u većem broju počelo ... napuštati i prije pokretanja hrvatske akcije.,као и да су ... same pobunjeničke vlasti imale ... ključnu ulogu u odlasku srpskih civila“.

Као аргумент за потврду свог става аутори користе и извор - Dokumenti, knjiga 1, Dokument br. 230, Dnevnik jednog od članova Štaba TO SAOZapadna Slavonija, Zapis od 2. studenog 1991, 415, иако се (ако се) ради о ирелевантном post festum метанисању члана штаба који није имао моћи, а можда ни мотивације да утиче на ток догађаја.

Дакле, с једне стране Срби (побуњеници и терористи ) су планирали и вршили разне пјешачке и минобацачке нападе, а са друге стране су склањали своје жене и дјецу. Тачно је да су се жене и дјеца полако склањали у Босну и Србију, али из разлога што долази зима, билогорска села су у окружењу, дјеца неиду у школу, нема снабдијевања, страх од напада хрватских снага, нема никакве помоћи од било кога итд. Дакле, аутори Kronike нормалне људске активности употребљавају као оправдање за етничко чишћење и то још у вријеме постојања СФРЈ (Хрватска је призната тек 1992. год). Обзиром да је становништво било угрожено са свих страна, шта је требало чекати? Да дођу „ослободиоци“ и да се понови 1941. год?

Ево још једног „правог“ извора за „научни“ рад: „Мožda nismo morali da krenemo otud. Izabrali smo pogrešne vođe i krenuli onako, stihijski ....(488/2) (Branka Draškić, Jasna Šarčević, „Ognjište za dom“, Vreme, Beograd, 18. novembra1991). За разлику од неидентификованих особа вјеродостојност чијих изјава је данас тешко провјерити, аутори непогрешиво бирају своје селективне и „вјеродостојне“ изворе. Да не помињемо скоро анонимну Бранку Драшкић, требало је проћи скоро двадесет година да у јавност допру чињенице о прљавој работи страног агента, како би то рекли Мађари или Руси, овлашћеног лица Јасне Јанковић – Шарчевић у невладиној организацији Центар за транзиционе процесе, о њеном прогону новинара, сада са позицијекоординаторке за медије Тужилаштва за ратне злочине, о њеним ријечима и недјелима у заташканим криминалним радњама које је починила кроз сукоб интереса. Исту, бестјелесну тежину има и тврдња по којој ће„... i sami Srbi ... prst optužbe uperiti na svoje političko i vojno vodstvo;“ Такође је ирелевантна (488/2) и сторија о „osobi srpske nacionalnosti, u mjestu Sibeniku, dana 31. listopada 1991., kako je sama navela, pristupio je je netko (ако је тачно сигурно га познаје) iz strukture pobunjeničke vlasti, te rеkao da se spakira, da idu u zbjeg, jer nailaze ¢ustaše¢, koje sve pale i ubijaju srpsko stanovništvo“.

Овареченица потиче из полицијског документа(MUPRH/PUBB, ND, br. 511-02-04/V-KU-46/95, Službena zabilješka od 21. studenog1995). Ради се дакле о 1995. години и то је вјеројатно (ако навод одговара истини) рекла особа, која се вратила. Шта би било који повратник могао и смио другачије рећи?

Слиједећи „научни доказ“ (стр. 488/2) о кривици „власти побуњеника“за исељавање Срба је изјава Анке Поповић из Лончарице: „Govorili su nam da će doći ustaše, poklati nas, silovati, sve zapaliti. Došla je i vojska (која и одакле?), tražili su da svi napuste mjesto i ljudi su u strahu bježali. Ja nisam željela ići, a nisam mogla ni ostaviti samu nepokretnu majku pokojnog muža. ... Ja ne želim ići u Srbiju“. – Извор:(Srđan Španović, „ĆaoKrajina“, Danas, Zagreb, 10/1991., br. 508, 27)

Дакле и овдје млади научници користе изјаву не питајући се ко је особа која ју је дала и у којим околностима, да ли би неко други, ко је остао и дочекао хрватске снаге, рекао или смио нешто другачије. Чињеница да она не говори ко јој је то рекао, иако познаје све људе и у Великој Дапчевици и у Лончарици, а других осим мјештана овдје није ни било. И овдје се поставља оно исто питање - Да ли је ова изјава валидан доказ за научни рад, осим што је доказ за невиђен медијски притисак на преостале Србе да дају изјаве у прилог невиности хрватских власти?

Затим на истој страни слиједи још један „прави“ аргумент за доказ о кривици Срба. „Roditelji jedne osobe (које ?) srpske nacionalnosti, koja se tada već nalazila u Beogradu, sredinom prosinca 1991. još su se nalazili na grubišnopoljskom području; poručeno im je „da se što hitnije pakujete i dolazite ovamo i to recite i drugima da idu jer to područje neće nikada biti naše kao i grubišnopoljska regija.“ – Извор(MUPRH/PUBB, ND, Nepotpisano pismo iz Beograda od 11. prosinca 1991).

Овдје се намеће неколико питања које су аутори пропустили да поставе и тиме свој рад свели на ниво необавезног разговора уз јутарњу кафу:

1. Ко су родитељи те особе, одакле је ико је особа која се sredinom prosinca 1991. налазила у Београду?

2. Зашто је писмо непотписано и како је стигло до родитеља? Поштанске везе су већ биле прекинуте .

3. Чак и под претпоставком да писмо није фалсификат и једно од мноштва полицијских лажи у које смо се у досадашњој анализи увјерилили, какве доказе за било шта и било гдје може представљати непотписано писмо анонимне особе, осим наравно за научни рад Башића и Мишкулина?

Страна 489/2 приказује шта јеобјављиваоSrbijanskitisak“, што такођер улази у фонд „аргумената“ за научни рад, али исто тако није вриједно коментара. Али оно што је невjероjатно, тврдња je аутора:Istina je, dakako, bila sasvim drugačija: niti su nad zatečenim srpskimstanovništvom počinjeni ikakvi, a pogotovo masovni, zločini, niti su hrvatske vlasti poduzimale ikakve mjere kojima bi ono bilo natjerano na odlazak.Недостаје на крајусамо quod erat demonstrandum да би домаћи задатак био потпун.

Међутим, изгледа да је тај задатак укључивао и доказивање да није било усташа на Билогори, ако не и 1941, а оно бар 1991, иако свједочење Делића и Дебића у Откосу (Lili Marlen, Evo zore evo dana, стр. 46-47) говори сасвим супротно. У наставку цитата са 489/2 стр.

Nije bilo niti ustaša: dan prije početka izvođenja operacije Otkos-10 – 28. listopada 1991. – zapovjedništvo hrvatskih vojnih snaga u Bjelovaru obavješteno je kako na području grubišnopoljske općinene djeluju stranačke formacije koje se bore na hrvatskoj strani“. U stvarnosti, dakle, ustaše nisu postojali osim u promidžbenom svijetu srpskog nacionalizma”.

Аутори изгледа нешто нису схватили, а можда због младости до њих није допрла она чувена анегдота из америчких извора, о крави, а коју ћемо парафразирати да све појаснимо – Ако неко пали куће Срба као усташе 1941, ако девастира и уништава православне светиње као усташе, ако убија српске цивиле као што си чиниле усташе 1941, ако забрањује ћирилицу и пали ћириличне књиге као усташе, ако пљачка српску имовину као усташе, ако као усташе протјерује српско становништво у име нелегалне државе и фалсификованих историјских права као усташе, а истовремено укида Србима уставна права стечена управо због усташког терора и геноцида 1941, тада ти поступци не само да су „као усташки“. Они јесу непочинство урађено усташком руком. Наши млади аутори као историчари још нису стигли у свом развоју до спознаје да је усташтво геноцидна идеологија, па звала се она ХДЗ, млада хрватска демокрација или како год и било кад, све док јој се поступци не разликују од оног што је иманентно усташтву из 2. свјетског рата.

Ако није било усташа 1991, ко је онда убио, послије протјеривања српског становништва, Кравић Раду из Дапчевачких Брђана, Вудраг Даницу из Велике Дапчевице, брачни пар Орић из Тополовице, Отковић Љубу из Растовца, Глежнић Стевана из Велике Дапчевице, Мишчевић Живка из Лончарице, Поповић Милана из Лончарице, Сокол Фрању, Хрвата из Велике Дапчевице који је читаво вријеме био са Србима, Ибишај Мирослава из Малог Грђевца, Мачак Стеву из Мале Јасеноваче, Милић Војислава из Зринске, Слијепчевић Петра из Растовца, Познић Раду из Турчевић Поља и све оне друге цивиле прије и послије 31. октобра 1991?

Није било масовног убијања, али зар није масовни злочин протјеривање и етничко чишћење српског становништва са ослобођених“ 370 км2 билогорског простора?

Шта би се догодило са српским становништвом да је остало, да је било прилике за „масовно“ убијање?

Сами аутори (489/2) потврђују да је још увијек постојала СФРЈ; „Dana 3. studenog 1991. savezno predsjedništvo u Beogradu uputilo je u javnost posebno priopćenje, u kojem je izrijekom istaknuto kako je hrvatska akcija dovela do potpunog uništenja osamnaest srpskih sela na Bilogori“.

Зар то није тачно? Аутори данас то могу провјерити и установити тачност ових ријечи, али то за њих није аргумент и релевантан доказ.

Карактеристична је такођер тврдња аутора (490/2) о догађањима послије усвајања декларације Народне скупштине Србије - Promatrački izvještaj od 6. studenog 1991. nedvojbeno je pokazao kako su optužbe o zločinima nad Srbima bile lažne:

„Šestog studenog [1991.] promatrački tim EZ-a posjetio je općinu GrubišnoPolje, kako bi ispitao izvješće Predsjedništva SFR Jugoslavije … Zaključak: Dok postoje očevidni dokazi četničkih zlostavljanjaza vrijeme razdoblja od 2 do 3 mjeseca za vrijeme kojeg su nadziralitaj kraj tim nije mogao naći tragove naknadnih hrvatskih ubojstava niti tragovesustavne politike uništavanja srpske imovine od strane ZNG-a ili mjesnihHrvata ili drugih manjinskih skupina. [istaknuo – I. M.].“

1. Ко је био у проматрачком тиму, која институција ЕЗ их је послала, гдје су вођени и ко им је показивао терен?

2. Да ли су саме хрватске власти приказале истину, када се свим силама, укључујући и научне (као што су и ова двојица) раднике, труде да кривотворе истину у циљу прикривања и оправдања својих злочина?

3. Ко је онда побио претходно наведене српске цивиле, и ко је минирао, порушио и запалио, не само куће и локале у билогорским селима, Грубишном Пољу, Малом и Великом Грђевцу,Орловцу, Великим и Малим Зденцима и другдје, већ и цркве, споменике „нулте“ категорије (Успеније Пресвете Богородице у Горњој Рашеници, из 1709. године и Свети Димитрије у Растовцу из 1700. године), девастирао већину сакралних православних објеката, те порушио и девастирао скоро све споменике антифашистичкој борби?

4. Чак и под претпоставком да је неки њемачко-аустријско-ватикански тим самостално „превидио“ оно што би било сметња признавању Хрватске по хитном поступку, довољна је једна једина ријеч –četničkih- да покаже да се ради или о фалсификату или тексту написаном или диктираном у хрватској кухињи. Једна службена ЕЗ комисија не би користила ту терминологију, навела би бар један „очевидни доказ“ и упитала се гдје су људи, јер – „Samojejedanparbiopronađentijekomposjeta...“ – у 18 села!

Заклањајући се иза Миле Месића(Osjetljiviiljutiljudi. Hrvatskeizbjegliceiprognanici, Zagreb, 1992)аутори на страни 491/2износе своју срамну и прљаву тврдњу - „Srpsko civilno stanovništvo, koje je u prvim danima listopada 1991., napustilo ( протјерано – оп. аут. ) grubišnopoljsku općinu sastavni je dio ukupnog kompleksa hrvatskog progonstva i izbjeglištva devedesetih godina prošlog stoljeća. No, razlozi njegova odlaska čine ključnu razliku u odnosu na hrvatske prognanike s istog područja: naime radi se o pseudo-izbjeglicama - tj. onima, „koji su svoje domove napustili bilo dobrovoljno, bilo pod pritiskom i prijetnjama svojih militantnih sunarodnjaka“.

Може ли разуман људски ум, човјек који има имало достојанства, части, личног интегритета, овако нешто написати?

Већ сама дистинкција људи у истој невољи, гдје су Хрвати – прогнаници,а Срби „псеудо-избјеглице“, говори све о овим ауторима, не као научницима, већ као о расистима. Да ли би иједан нормалан човјек напустио добровољно свој дом и огњиште своје дједовине, сву имовину, све што је стјецао и чему се надао читавог живота, а да није имао јак разлог? И гдје је око 3500 српских цивила данас?

А гдје су Хрвати из грубишнопољске општинеи ко их је протјеривао? Постоји ли иједан примјер? Али има и Хрвата, Мађара, Чеха идругих, њих око 250, који су протјерани заједно са Србима са тог подручја. Према овим научним радницима „ослободилачке“ операције „Откос – 10“, „Бљесак“ и „ Олуја“ није ни било, већ су Срби сами без разлога напустили своја имања и свеукупну имовину, која им до данас још није враћена. Да ли ови научници знају шта је са стеченим правима Срба, мировинама 1991 – 1997, станарским правима, односно са намјештеним становима, кућама, усељеним Хрватима и сл? Ако је игдје било „добровољног“ и под притиском напуштања својих домова, то је било у једном дијелу Барање у организацији католичке цркве, гдје су у њихове куће привремено били смјештени људи, један дио и из грубишнопољске општине али и из других крајева РХ (и аутор ових редака је један од тих). Аутори, наравно, о томе ни ријечи. Вјерујем да о овоме и нису настојали да се информишу. Помињу, наравно Барању, али лекцију о коришћењу извора ни до краја рада нису савладали - MUPRH/PUBB, ND, Nepotpisano pismo iz Beograda od 11. prosinca 1991.

Као повјесничарима, ауторима препоручујем да се барем распитају, акоим је досадно читати озбиљне књиге, како и када и из чијег посједа је Барања отета и доспјела у састав РХ послије 1945. Како је без одлуке иједног државног органа тадашње ФНРЈ Барања напросто као прћија уручена Хрватској, ваљда за ратне заслуге. И да не пропусте један рад проте Михалџића, књигу малог опсега, али без које ће, када се ради о Барањи, остати аналфабети.

„Bilogorski Srbi osjećali su se izdanima“. Зар нису били издани? Живјели су у једној држави, на својим огњиштима још пре 400 год. и онда је у РХ дошла једна власт, која их је са тих огњишта протјерала. Нормално је да су очекивали да ће их неко заштитити, јер још увијек је постојала СФРЈ и ЈНА као једина војна сила. То што је неуки, у политичком смислу, народ очекивао помоћ и од Србије, сасвим је нормално, иако је питање шта је Србија у војничком погледу могла учинити чак и да је имала такве амбиције - ништа, обзиром да је тада постојала СФРЈ и ЈНА, над којом Србија, као и остале републике, није имала ингеренције.Аутори и овдје, по ко зна који пут, као научни аргумент користе изјаве новинара, некомпетентних појединаца, паушалне изјаве које су им залутале „под руку“, али никако да узму у руке тадашњи устав, важеће законе и прописе, службена документа, све оно што би озбиљан истраживач требао имати у виду ако жели извести закључак о функционисању неке државе. Али, то је дуготрајан и заморан посао. Лакше је измишљати историју и писати о држави како је замишљају Ивица и Перица.

Навођења изјава Вељка Џакуле (стр. 492/2) из текста Славка Крејчија (Slavko Krejči, Lažni bljesak Veljka Džakule, Obzor, Zagreb, 14. veljače 1998) које аутори цитирају као потврду својих теза потпуно је депласирано. Не само због лажи у којима га и сами аутори дјеломично раскринкавају, већ због његове еволуције од „liderа zapadnoslavonskogSDS-a 1991. до приљежног заноситеља расплодних органа у кривини врхушкама екстремних хрватских странака у каснијем периоду. Показало се да конвертитима ни они не вјерују, па како онда његове изјаве да буду аргумент за било шта изван домена клиничких истраживања.

„Odluka hrvatskih Srba tijekom oružanog sukoba nikad nije bila u rukama hrvatskog vrha u Zagrebu“.

Да човјек не повјерује. А ко је био на власти у РХ? Чија је то одлука била, Срба из Хрватске, „србијанског руководства или можда налогодаваца пројекта Новог свјетског поретка и разбијања СФРЈ ? Зар изјава Фрање Туђмана „да рата не би било да га Хрватска није хтјела“ ништа не говори о узроцима сукоба српског народа и хрватских власти? Да ли нормалан човјек жели рат? Или је можда Хрватска заиста била присиљена на то, како би НАТО снаге имале разлога да дођу на ово подручје и задовоље своје геополитичке, економске и друге апетите?

На крају овог „штива“ за новију хрватску повијест, млади научници, Башић и Мишкулин, цитирају ријечи Раде Малешевића (493/2) „Dakle, Bilogora, kakvu smo poznavali više ne postoji.“ и додају „Zaista, bilogorsko područje, nakon događanja 1990 – 1991., više nikada neće biti kao prije njih; nasilan pokušaj trajnog izdvajanja dijela tadašnje općine Grubišno Polje iz hrvatskog ustavnog i teritorijalnog poretka doveo je do trajne promjene“.

Да ли би након објективне анализе и вјеродостојних докумената био могућ овакав закључак, као што је ове двојице научних радника, Башића и Мишкулина, у задњој цитираној реченици?

Тачна је констатација да „Билогора какву смо познавали више не постоји“, као и да „више никада неће бити као прије“, али није тачан наведени разлог „трајне“ промјене који износе Башић и Мишкулин, већ је то геноцидна политика хрватске власти и етничко чишћење Хрватске од српског становништва, не само у Билогори, већ у читавој Хрватској гдје су већински живјели Срби, као и у неким другим подручјима и градовима широм Хрватске. А сам Бог зна колико та промјена може бити трајна у свијету у којем и Степинац може бити блажени.

Умјесто закључка

Познато је да историју пишу побједници у рату и да ту обично пишу своју истину. Но, да ли је у Хрватској заиста било ратакоји би са правом, носећи назив Домовински, сугерисао да се ради о оружаном сукобу чији је циљ био постизање или одбрана највиших вриједностии добара њених грађана? Може ли једна национална скупина, мада већинска као Хрвати у овом случају, бити побједничка ако протјерује другу националну скупину која једино жели имати иста права као већинска, односно, задржати права која је до тада имала? Могу ли Хрвати бити побједници у рату у којем национална врхушка прво лиши свих права Србе, затим протјеривањем и узурпацијом њихове имовине лиши државу дијела њене економске моћи, а на крају развласти и опљачка већинско становништво. На крају, једини добитници чине неколико постотака популације, а већинско хрватско становништво у тој Пировој побједи има сатисфакцију не већу од оне коју има навијач када му побиједи омиљени тим. Једино је криминогена врхушка имала користи од ратне биједе и патњи укупног становништва, а крајње је дискутабилно можемо ли ту врхушку уопште убрајати у Хрвате знајући да је милом или силом започела рат у корист мрачних сила Новог свјетског поретка и надајући се да ће једног дана због заслуга бити припуштена у друштво те наднационалне елите.

Нису дакле Хрвати, ако се не рачуна који дан необуздане еуфорије, „профитирали“, већ изгубили у том рату, можда и више од Срба, јер су били дуже у заблуди. Показало се да је „тисућљетни сан“ био најближи остварењу у СФРЈ, а да хватање у коло са ђаволом послије Брисела није оставило ни „с“ од суверености, док се сан о слободи, благостању и „хрватској пушки на хрватском рамену“ изгубио у небеском плаветнилу. Срби су били издани, а Хрвати преварени, али не само они, већ је читав Балкан и југоисток Европе ресетован на колонијални статус са почетка 19. вијека. И као да има неке поетске правде, та судбина се почетком 2014. смијеши читавој Европи, све са новим, језуитским Ватиканом и Њемачком која је, бојим се прекасно, схватила да је већ трећи пута у једном вијеку исте силе гурају у сукоб са онима које се без божје воље не може побиједити.

А каква ће повијест нове хрватске државе бити написана види се из разних дјела младих хрватских научника, „повијесничара“, који су ангажовани да је напишу, па чак и да је преносе младим нараштајима у школама (Петар Башић – Осн. шк. у Сл. Броду) предајући им овакову „истину“ и дијелећи им своје научне радове и књиге за одличан успјех (Debić, Delić, Otkos). Колико је у тим дјелима истине да се наслутити већ и по претенциозним насловимарадова које ауториKronike користе да би поткријепили своје тезе и унапријед задане закључке -(Živić, Dražen, Demografski okvir i gubici tijekom Domovinskog rata i poraća 1991 – 2001, Grupa autora, Stvaranje hrvatske države i Domovinski rat, Barić, Nikica, Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990 – 1995, Radelić, Zdenko, Hrvatska u Jugoslaviji 1945 – 1991. od zajedništva do razlaza, Ćurak, Mato, Mi smo htjeli, Runtić, Prvi Hrvatski redarstvenik, Debić, Delić, Otkos, итд, као и по другим изворима (Извјештаји МУП од републике до локалне ПУ који су пенетрирани у сукобу као организатори и учесници, разни новински чланци, приче углавном анонимних појединаца). Да ли је у крајњем случају пристојно да се на такав начин, „офрље“, третира историја једне државе? Није за државу и народ који има своју богату историју, традицију, културу и језик, није ни за оне који то немају у истој мјери, али посуђено, па био то и језик, не називају својим. Међутим, за оне који су и териториј на којем живе и језик и највећи дио етничког наслијеђа посудили, украли или напросто присвојили од неког другог, вјеројатно неће бити проблем да и измишљену историју, ако им годи уву, прихвате као „праву“ и истиниту.

Сва „повијест“ Хрватске или тачније, да не гријешимо душу због оне боље, изворне стране хрватског народа, језуитска, још увијек актуелна повијест Хрватске у тој средини, од самог настајања, од Томислава за чије постојање нема поуздане историјске потврде,преко Pacta conventaдо хрватског идентитета Славоније и Босне, пуна ја фалсификата, лажи и присвајања туђих, богатих и часнијих историја, а нарочито српске. Не само што су присвајали територије или их добијали за услуге у „мираз“, од Паганије у византијско вријеме, Војне Крајине, Дубровника, Славоније, до Барање у Брозово, већ су присвојили и српски језик захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу и Ђури Даничићу и назвали га својим именом.

Беспризорни се нису либили ни да присвоје неке аустроугарске, а посебно српске владаре - Твртка I, Стефана Котромановића, Хрвоја Вукчића, назвавши га Хрватинић, па Стевана Дабишу ињегову удовицу Јелену, па Остоју Котромановића, па многа друга значајна српска имена, од Мехмед - паше Соколовића, чији је рођени брат Макарије био први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557, преко Руђера Бошковића, Ђиве Гундулића и Петра Прерадовића, рођеног у граничарској породици у Грабровници, доМатије Рељковића, гдје у његовом „Сатиру“ ријечи „наши“ замијенише „ваши“, те Николе Тесле. Гусарећи тако, нарочито по српској богатој историји, многе успјехе и учешћа у ратним сукобима, иако у њима нису учествовали, приписују себи: Томиславу сукоб Зарије Прибисављевића против бугарског краља Симеона 924, па Вишевићево освајање италијанског града Синопада 926, па битку код Сиска 1591, па битку генерала Изоланија код Нирнберга, па битку код Луцерна 1632, па угушење Ракоцијеве буне 1703, па поход Наполеона на Русију 1712. са једном региментом из Лике и Крбаве, па битка код Сентомаша (Србобрана) итд.

Избјегаваће, наравно, помињање Магдебурга 1631, стравична свједочанства у Mecklenburg im dreißigjährigen Kriege од 1637-1640, лондонску књижицу Жаловање надЊемачком из 1638, рад ФранцКаима (1873), Георга Винтера (1893), студије Бувијеа, Хајлмана, Аладара Балога, Јулије фон Викеда, шведског писца Топелијуса, Гримелохаузена, Успомене коњаника Данијела Дефоа, па чак и Карла Маркса. Чудно је како ниједан хрватски историчар није чуо за померански град Пазевалку, а у том граду сви памте Хрвате, као и Праг 1632. или Милано 1848. Треба прочитати „Трогодишњи архив италијанских прилика“ (Капилаг, 1851), извјештаје из Мачве 1914, Јасеновца и безбројних стратишта 1941, „Билогоре“ 1991, јер не постоји рјечник којим би се то у пристојном друштву могло испричати. Колика тек храброст треба за суочавање са Велишом Раичевићем (Псуњским), Виктором Новаком, Богданом Кризманом или вапајем Др Првослава Гризогона у писму Алојзију Степинцу 8. фебруара 1942. – „Šta će biti od nas Hrvata ako se dobije utisak da smo baš do kraja u ovim zločinstvim austrajali?“. А дошла је и 1991. и њена апологија у Kronici из 2010!

Много је неистина и фалсификата у хрватској историји, па не чуди да су млади „повјесничари“ учили погрешну повијест, али ипак пишући ову Kroniku требали су се потрудити и научно приступити овој теми, односно нису ни требали писати о нечему гдје немају потпунијe податке и дозволити да буду искоришћени у дневно-политичке сврхе. Нису се требали ослонити нити на Тужбу за геноцид над Хрватима 1991. год упућене 1999. год. Међународном суду правде у Хагу против Републике Србије (чији је један од аутора и данашњи предсједник Републике Хрватске Иво Јосиповић) јер је она потпуно бесмислена -држава која је учинила геноцид 1941. – 1945. те 1991. – 1995. године над српским народом, тужи државу која није ни учествовала у сукобима и над чијим је сународницима управо и почињен злочин и геноцид. Да ли је ово могуће??? Да ли историја бешчашћа има неке границе?

Господо, ово није 1941. када су се могле сатирати матичне књиге или пола вијека касније када сте спалили скоро 3.000.000 (три милиона!!!) ћириличних и других књига у увјерењу да ћете их моћи супституирати са двије-три историографске бајке попут ваше Kronike. Немојте да вам се деси да се појави (а кад-тад ће се појавити) генерација младих Хрвата која ће смјело гледати истину отвореним очима, па да се срамите и дјеце и унука што сте бранили оно што се ни пред Богом ни пред људима бранити не може. Данас ни безмјерно моћна пропагандна машинерија није могла спријечити да истина о рушењу кула у Њујорку продре у свијет. Данас и дјечица знају строго чувану тајну да је „директан пренос“ спуштања Американаца на Мјесец 1969. измонтирао Стенли Кјубрик негдје у Енглеској. Упамет се господо! Шта мислите, колико ће „држати воду“ ваша лаж да су Срби држали под „окупацијом“ своја села брат-брату већ четири вијека и да је ЈНА извршила агресију на Билогору пославши Рамба у лику заставника Недељка, јединог војника који је преостао у Гакову по нестанку Петог корпуса? Модерна мудрост каже – „кад мајстори оду“. А отићи ће, будите сигурни у то.

За стицање општег увида у проблематику „новије“ историје српско-хрватских односа, само од времена формирања Војне границе па наовамо, незаобилазно је неколико десетина пробраних историјских радова, а вјеројатно и неколико стотина да би се постало у некој мјери експерт за разумијевање „српског питања“ у Хрватској.

Све је то нашим ауторима страно. За скоро шест и по вијекова, за период од 1371. до 2010. у којем би озбиљан научник тражио узроке или реминсценције у догађајима 1991. у Билогори, у Kronici не постоји нити једна релевантна референца.Само анонимни извори, новински чланци, шта је Јово рекао Иви, шта Јула Манди, идимидођими аргументи типа шта цуцак мисли о човјеку кога је ујео. Мало је рећи да се ради о субјективном приступу. Ако занемаримо његову политичку позадину, намјере и жељене реперкусије, онда нам остаје осредњи литерарни рад на билогорске теме на разини виспренијег осмошколца.

Међутим, тема Словена, Срба, па и Хрвата на Балкану шира је од пучкошколске, али нажалост и од службене академске историјске приче и садржи томове и томове литературе и код интердисциплинарног приступа поштеном истраживачу би био недостатан читав живот да би постао неупитан ауторитет на том плану. На почетку читања тог непрегледног материјала, истаживач ће тешко разлучивати романтичарску причу од уџбеничке историје, религијску повијест од свјетовне, критички научни приступ од острашћеног национализма и напосе, аутентичну историју од геополитички условљених фалсифата натураних од освајача овог простора.

Не може се пренагласити потреба да се у авантуру истраживања те аутентичне историје Балкана, а зарад будућности својих народа, упусте барем историчари у Срба и Хрвата. Посљедњи рат, вођен због туђих интереса, а на основу погрешних премиса заснованих не толико на фалсификованој колико на измишљеној историји, неће бити и посљедњи ако у међувремену не посегнемо за оставштином наших, и не само наших, најумнијих, а не најкрволочнијих хроничара.

Због тога топло препоручујем ауторима Kronike, када су већ изабрали ту професију,да без предрасудапођу од онога што су оставили Херодот, Тацит,Плиније Млађи, Клаудије Птолемеј, Плутарх,Јорданес, Прокопије из Цезареје, Јован Ефешки, Марцијан из Хераклеје,Маврикије, Страбон, Теофилакт Симоката, Фредегар,Мојсије од Корене, Павле Ђакон, Приск, Теофан, Ајнхард, Виндукинд, Баварски Географ, Географ из Равене, Алфред Ι, бројни Перипли, Лав VΙ, Ибн Фослан, Ибн Дустех, Ал Масуди, Ал Истахави, Ал Бекри, Ибн Ханкал, Константин Порфирогенит, Титмар од Марзебурга, Адам Бременски, Ебо, Хербард, Хелмолд, Сакс Граматик, Нестор, Лаоник Халкокондило, поп Дукљанин, Кромпер,Мавро Орбини...

Не заобилазите ни Фредегарову и Далимилову Хронику, Књигу Велесову и Повијест минулих љет, Шафарика, Шлецера, Рајића, Јиричека,Бјеловског,Вељтмана, Добровског, Гиљфердинга,Кончара, Венелина, Лазића, Нидерлеа, Миленхофа,Пиктеа,Станојевића, Ломанског, Грима, Грека, Левека, Клерка, Фалмерајера, Ансхајма, Минса, Јагроде, Екермана, Шулца, Роберта, Фресла, Антона, Ломоносова,Кариона, Соловјева, Вадијануса, Бергмана, Рашанина, Морија, Kалаја ...али ни нововјеке историчаре и савременике попутДаворина Жунковића,Карла Кадлеца, Јарослава Бабича,Григорија Базлова, Карла фон Зедеа,Галине Сергејевне Лозкове, Нејца Петрича, В. Г. Рудаљева, Јордана Табова, Павела Тулајева, Ђоре Ценева, Анатолија Фоменка, Валентине Хомбах ...

Не заборавите ни на хрватске писце и историчаре - Смичикласа, Швера, Витезовића, Рачког, Јагића, Катанчића, Маретића, Кукуљевића, Шишића, бискупа Брајковића, Нодила,Клаиће,као и новије српске истраживаче, од Олге Луковић Пјановић, послије које је, упркос неким недостацима, непримјереним ескападама и исхитреним закључцима у њеним радовима, бачен отворен изазов преписивачима туђих измишљотина и слиједили занимљиви истраживачки подухвати Реље Новаковића, Александра Петровића, Радоја Петровића, Момира Никића, Хомера II (Драгана Гаковића), Иве Вучковића, Ђорђа Јанковића, Момира Јанковића, Живојина Андрејића, Драгана Јацановића,Момира Јовића, Драгољуба Антића, Војислава Трбуховића, Деретића, Тодоровића, Милановића, Стеванчевића ... и актелизирана дјела М. Милојевића, Н. Жупанића, В. Чајкановића, М. Будимира, Р. Пешића, Ј. Ердељановића, Д. Срејовића, М. Васића...

Да и не помињемо ауторе баснословне библиотеке радова из палеолингвистике, археогенетике, ДНК генеалогије, нове хронолигије ..., наука које до пред неку годину ни по имену нису постојале.

Неминовно је, дакле, да би се издигло изнад дневнополитичких и постратовских балканских размирица и избјегла некритичка глорификација властитог националног корпуса чији резултат је неријетко фалсификат, мислити, успоређивати и прије свега читати. Јер, што неко рече, невоља са чињеницама је у томе што их је тако много.

Када на тај начин допрете до забрањене историје Словена и српске, дакле и ваше историје, када вам умине страх од тога шта ће о вашој спознаји рећи у Бечу, Ватикану, Минхену и Бриселу, различитим очима ћете гледати на своју Kronikuод погледа на ону Kronikuкакву сте могли, и будућности ради, требали написати.

И читајте повремено поезију кад се заморите од силне науке. Послије панегирика отрежњујуће дјелује лирика, рецимо, од свима нам драгог Цесарића пјесма о малој воћки послије кише.

Душан Јелић