Улогујте се  

   
   

КЊИГОМ НА КЊИГУ 

Одговор Душана Јелића на фалсификате двојице хрватских псеудонаучника

Игром случаја, ако се ишта дешава случајно, у јеку размишљања о електронском издању под називом „Грубишнопољски лист“, Душан Јелић је написао осврт на два тематски везана текста објављена 2007. и 2010. године у часопису Scrinia Slavonica под насловом Grubišnopoljska kronika 1990.–1991., а чији су аутори Петар Башић и Ивица Мишкулин. Не само да је грубишнопољац Душан Јелић (сада житељ Новог Сада) некадашњи челник Савјета „Грубишнопољског листа“, већ је и овај рад двојице аутора уско везан уз некадашњи општински гласник. Од 116 фуснота у 1. дијелу текста, чак 75 упућују на „Грубишнопољски лист“ као извор информације. У 2. дијелу са 210 фуснота, 38 упућују на „Г. лист“, све док се није запуцало и новине престале излазити.

На страну то што аутори игноришу нумеричке податке које су могли пронаћи у листу, селективно користе текстова и цитате, што им ни на крај памети није било да чињенице и истине које им нису ишле у прилог помену или коментаришу у анализи, те што би по обиљу коришћеног материјала и за сам назив рада на који се Душан Јелић осврнуо, примјеренији наслов могао бити, рецимо за његов 1. дио - Grubišnopoljska kronika 1990.–1991. kroz pisanje lоkalnog lista. Овај рад је уствари својеврсно свједочење које више говори о „Грубишнопољском листу“ и његовој улози у вријеме тих бурних догађања, него о самим догађајима.

Душан Јелић је имао захвалан посао. Као да је ушао са кошаром да набере јабука у родни воћњак од десет хектара. Гдје год се окренеш, скоро у свакој реченици има шта да се убере - искривљена чињеница, фалсификат, лаж, паушална оцјена, пусто незнање*. „Знанствени рад“ који има везе са науком колико и намигивање распуштенице Анђе са Маглићевом мигма-ћелијом. Једва да би и заслуживао осврт да није оног „изворни“. По својим карактеристикама, иако од младих аутора, ово писаније спада у ранг парадигматских текстова хрватске историографије који имају задатак не да истражују и описују, већ да конструишу историју. У ономе што су имали за циљ, млади аутори су успјели, једног дана на овај рад ће се позивати и они који неће писати „изворни“ знанствени рад и можемо тек замислити на што ће то личити.

Душан Јелић је са пола снаге, онако „у леру“, опуштено и без претензија да лупи пацку баш по сваком прсту који се нашао у туђем џепу, показао да ово није ни историографија, ни наука, а понајмање истина. Млади аутори би му у крајње искреном разговору, осим ако нису безнадно наивни, вјеројатно одговорили – па и није, не пишемо ми историју!

Оно чиме се они баве, настављајући вјековни рад плејаде језуита и лажних Хрвата** који се препознају по томе што се сраме свог словенства, првенствено је геополитика у служби ватиканског прозелитизма. Да парафразирамо Клаузевица, то је наставак рата другим средствима. Биће они добри гоничи када се да сигнал за хајку, али авај, за трагаче нису.

* Јелић на низ мјеста педагошки упућује ауторе на изворе без који се њихов рад није могао утемељено написати. Међутим, ту морамо, узимајући у обзир њихове године, ауторе у некој мјери аболирати – у периоду њиховог интензивног образовања није извјесно што се могло пронаћи на интернету, а писани извори (преко 2,8 милиона ћириличних, историјских, антифашистичких, те књига српских аутора) у Хрватској су уништени. http://zokstersomething.com/2013/10/16/u-hrvatskoj-za-deset-godina-unisteno-28-miliona-knjiga-na-cirilici/

**За ту скупину, желим да вјерујем, мањинску скупину у хрватском народу је примјереније користити термин лажни умјесто екстремни Хрвати, јер је велико питање можемо ли их уопште сврстати у Хрвате ако су у континуитету у служби туђих интереса. Под тим лажним, односно екстремним Хрватима подразумијевам оне који су учествовали у убијању ненаоружаних српских цивила, а ради се од 1941. о стотинама хиљада убијених, оне који су учествовали у њиховом покрштавању, а ради се о преко 200.000 покрштених о којима се Степинац хвалио папи, оне који су учествовали у пљачки њихове имовине, а ради се о материјалним вриједностима реда величине десетина милијарди долара, као и све оне који су такве чинове према православним Србима као колективитету потицали, правдали или заташкавали.

Имамо, дакле, посла са политичким текстом са јаким, иако контролисаним и упристојеним екстремним хрватским националистичким набојем, којег би могли сврстати негдје између памфлета и пропагандног политичког приручника, који са науком, осим по коректном навођењу извора, нема значајних додирних тачака. Међутим, за разлику од текста који би се декларисао као политички текст, псеудонаучна форма у коју је завијен и као такав објављен у часопису озбиљне провинијенције омогућује му да кроз превод на стране језике нађе пут и до оне циљне групе до које као политички текст не би могао досегнути. Кроз успјешност позиционирања у тој улози, без обзира на намјере или(и) друге намјере писаца и налогодаваца, тежина текста се једино и може мјерити, јер због ексклузивности периодике до властите шире јавности не допире, а за политичке противнике је ионако неувјерљив. Ипак, морамо признати да је текст ове хронике, попут Стипе Месића, „свој задатак испунио“. Додао је још један, ма како он био ситан и трошан, виртуелни каменчић у изградњу чардака ни на небу ни на земљи, који се већ неколико вјекова, у одсуству бољег термина, уобичава називати хрватском хисторијом. Кажемо, у одсуству бољег термина, јер ова фантазмагорија у служби сила које су на Словене одувијек „гледали крвавим очима“, настојећи до најновијих времена да их нахушкају једне на друге, нема везе ни са истинским хрватством ни са словенством, а понајмање са историјом.

Остаје ипак проблем у томе што је читава работа нечасна. Међутим, иако млади у вријеме настанка текста, аутори су можда имали прилике прочитати или сами доћи до оне чувене реченице која данас смирује савјест читаве булументе балканских битанги - „Коме је до части, нека се не бави политиком!“.

Душан Јелић се корак по корак суочава са конструкцијом коју двојац са невидљивим кормиларом пласира најприје као селективне цитате и изворе са фалсификованим и лажним тврдњама, а затим скривајући се иза тих премиса у својој Kronici конструише чудовишне закључке под кринком науке. Поступак је једноставан, попут колажа у ликовном раду у основној школи – прво се оловком направи фином линијом цртеж жељеног предмета, а онда изабраним парчићима обојеног папира прекрива цртеж. При томе се парчићи бирају или исјецају тако да се уклопе у цртеж, а да се он сам сакрије. Све изван тога се одбацује. Аутори нису изгледа били на сату када је ту лекцију предавао ликовни педагог – цртеж је остао видљив и превише личи на онај из 1941. да би то могло бити случајно! Аутори и сами наслућују у коју су замку упали па да се „власи не досјете“ они сами стављају на душу грубишнопољским Србима на неколико мјеста у раду да неоправдано политичку ситуацију успоређују са оном у NDH, да би, када се зло заиста деси, на 489. стр. 2. дијела рада већ еволуирали од критике тога да је Sve je stavljano u kontekst Drugog svjetskog rata ... до директног негирања догађаја који се не разликују од оних у том рату:

Istina je, dakako, bila sasvim drugačija: niti su nad zatečenim srpskim stanovništvom počinjeni ikakvi, a pogotovo masovni, zločini, niti su hrvatske vlasti poduzimale ikakve mjere kojima bi ono bilo natjerano na odlazak. Nije bilo niti ustaša ...

Као доказ да су усташе постојале само у promidžbenom svijetu srpskog nacionalizma ауторима служи цитат из dnevnog izvješća zapovjedništva hrvatskih vojnih snaga u Bjelovaru od 28. listopada 1991. kako na području grubišnopoljske općine „ne djeluju stranačke formacije koje se bore na hrvatskoj strani“.

Ауторима изгледа није јасно да усташтво није само војна формација, већ прије свега идеологија и да усташи не мора на челу писати „U“ да би се исписао из људи. Тај испис се могао, примјера ради, наћи на путним знаковима у Великом Грђевцу и Павловцу,

Znakovi

на православним храмовима у Великој Ператовици и Великом Грђевцу,

sv Trojica u VG

у грбу са првим бијелим пољем попут оног на порушеним породичним кућама у Малом Грђевцу

Mali Grdjevac

или у распојасаном усташтву над којим су се бесрамно разњежили Делић и Дебић.

Otkos

Kuca Luke Segana u v Grdjevcu pre i posle miniranja

Од аутора које се, за разлику од њиховог подужег списа, може прочитати већ послије првих страница, нисмо могли ни очекивати да признају као злочин и још мање као усташтво, неопојани гроб немоћног цивила Живка Мишчевића у дворишту родне куће у Лончарици гдје је заклан, минирану кућу Луке Шегана у Великом Грђевцу и јасно читљиве усташке потписе на спаљеном храму Успенија Богородице у Доњој Рашеници или срушеном антифашистичком споменику, раду Франа Кршинића у Грубишном Пољу. Толико о објективности, научном дигнитету, а понајвише о поштењу и намјерама аутора ових бласфемија.

Rasenica i G Polje

У свом осврту на овај рад, Душан Јелић (Grubišnopoljska kronika 1990. – 1991. - Или о томе како Ивица и Перица конструишу хрватску историју), ставља акценат на пет основних група подметања на којима инсистирају аутори, побијајући те ставове оним редом којим су изложени у раду Башина и Мишкулина. Излажемо их укратко овдје, јер ће их читалац теже уочити распршене у тексту.

1. ДЕМОКРАТСКА ВЛАСТ

Више пута понављана тврдња да је српски отпор био уперен против демократски изабране хрватске власти, показује суштинско неразумијевање аутора или рачуна са неразумијевањем публике основних принципа демократије. Аутори тиме имплиците потурају тврдњу да већински, демократски изабрана власт може без ограда чинити што год јој се прохтије, не обазирући се на мањинску популацију чак ни тада док се ради о егзистенцијалним питањима те мањинске популације. Аутори тиме на мала врата уствари потурају дефиницију фашизма, по којој већински изабрана власт може чинити ама баш све. Примјера ради, из исте кухиње и на истој фашистоидној равни налази се и доминантна теза хрватске политике по којој је и ратни злочин унапријед оправдан ако се ради о одбранбеном рату. Најприје направиш етички суноврат у тумачењу ратног права, потом промјеном дефиниције од грађанског рата направиш одбранбени, а онда чиниш шта ти је воља. Свако коме глава служи и за друге функције осим за гледање из ње, јасно је даје то инфантилна прича, међутим, због те покварене игре са већинском популацијом која у сваком друштву углавном и има дјечји менталитет, лете стварне, одрасле главе. Она се играла одувијек, па и у Хрватској 1991, Ираку, Либији, Сирији или данас у Украјини.

2. НАВОДНА УГРОЖЕНОСТ

Не упуштајући се ни у назнакама у стварне разлоге за Isticanje navodne srpske neravnopravnosti ... (стр. 368. дио 1) и сводећи је на локални и ванвременски феномен да би је лишили дијела аргументације, од аутора је ... nerealna tvrdnja o egzistencijalnoj ugroženosti srpskog stanovništva(стр. 457/2) подигнута на аксиоматску разину о којој се више не расправља и која се као таква унапријед инсталира (... te konstantno javno isticanoj tvrdnji o navodnoj neravnopravnosti srpskog stanovništva na području općine – 369/1) као један од два основна узрока нарушавања ... hrvatsko-srpskih odnosa.

У другом дијелу свог рада аутори иду и даље - Navodna ugroženost hrvatskih Srba – pa tako i onih na području općine Grubišno Polje – postala je, dakle, središnjim promidžbenim motivom djelovanja ovih snaga (460/2), не примјећујући да апострофирају читав српски народ и да сами критиком тобожњег ... neutemeljenog osjećanja o ugroženosti ... дају својој фиксацији средишњу улогу у покушају оправдања злочина који је над тим народом почињен.

Текст је написан 2010. или који мјесец раније, изгледа као на трећем планету од Сируса Б, а не од Сунца. Гдје је сада то становништво ако није било угрожено? „Гдје је мала срећа, бљесак стакла, ластавичје гнијездо, из вртића дах...“ Живи ли у својом домовима као у посљедња четири вијека од 1600-1991. Или је расуто широм планета. Ово чак не спада у политичке изјаве које би се можда, да су написане средином 1991. могле, као посљедица неинформисаности и пробавити. Оне су написане двије деценије послије, када је све јасно. Једна таква реченица је савим довољна да елиминише текст из сваког научног контекста, али и из сваког политички коректног говора. Ради се о голој лажи, јасној, свима препознатљивој, која чак ни не покушава да створи неки мост, или како би се на лијепом српском језику којим се говори и у Хрватској, рекло, poveznicu са реалношћу. И како би је аутори и могли оставити у тексту ако имало држе до свог дигнитета, ако нису тек послушни посленици на прљавом и нечасном задатку. Гдје је сада, 2014., та нова хрватска политичка реалност и какве благодети су сами Хрвати доживјели од своје „демократски изабране републичке власти“? Нису ли и они и сви други од Словеније до Македоније на рубу банкрота, биједе и у суштини вазална територија и страна колонија? Не може се чак ни билогорске Србе оптужити да су сада, post festum и напречац постали „паметни“. Искуство из 1941. их је научило да још 1971, па 1989. и 1990. препознају надолазеће зло, можда не и његове појавне облике, али свакако зло, те да му се одупру како су знали и умјели. Може изгледати парадоксално, па чак и за Србе неувјерљиво да им је то неко рекао 1991, али са дистанце од двије деценије је јасно да су се, борећи се за своја права, Срби 1991. истовремено и не у мањој мјери, и не својом кривицом, борили и за права Хрвата, као и Руси за Украјинце 2014, као што је то било и 1941. Историјске паралеле су неизбјежне, а сежу и у будућност.

Лако је разумјети, па чак и оправдати оне који су се милом или силом одазвали на мобилизацију свом врховништву са „опасним намјерама“. У свом незнању вјеровали су да је то патриотски чин. Међутим, Башић и Мушкулин упућују у обланди „изворног научног рада“ позив за мобилизацију у неке будуће погроме и оним Хрватима који ће се тек родити!

3. НЕЛЕГАЛАН РЕФЕРЕНДУМ

У Закључку 1. дијела текста, на 369. страни, аутори сваљују кривицу на Србе да су ...provođenjem nelegalnog izjašnjavanja o srpskoj autonomiji нарушили међунационалне односе. И даље (467/2), Lipanjski referendum grubišnopoljskih Srba samo u organizacijskom smislu bio je pitanje isključivosamo SDS-a; u najvažnijem njegovom segmentu radilo se odluci cjelokupne srpske etničke zajednice.Као да није било ни нелегалне промјене устава, ни најаве рушења постојеће државе, ни парадирања екстремиста у медијима, илегалног наоружавања, стварања паравојних формација и увођењем принудне управе у Г. Пољу укидања основних грађанских права српске популације. Oвом кључном реченицом у цјелокупном раду аутори су завршили темељ своје конструкције – било је потребно оптужити цјелокупну етничкузаједницу, што онда оправдава и противмјере према цјелокупној етничкој заједници. Тиме се и овај uradak ишчитава као апологија тих противмјера.

4. ОКУПАЦИЈА

Аутори житеље билогорских српских села чији су преци у њима старосједиоци већ 400 година населивши се легално на пустој земљи, на низ мјеста у свом раду третирају као окупаторе. Према окупаторима је свака репресија пожељна и да се зло већ није десило, то би био позив на линч и погром. Данас, то је антисрбизам и неоусташтво.

5. ПСЕУДОИЗБЈЕГЛИЦЕ

Аутори се протурањем тезе или повлађивањем тврдњама да није било злочина етничког чишћења Билогоре, поистовјећују са његовим извршиоцима, те тиме постају директни настављачи идеологије геноцида:

... same pobunjeničke vlasti imale su ključnu ulogu u odlasku srpskih civila. (488/2)

... navođenje opasnosti od strane nepostojećih ustaša planski je korišteno kako bi stvorilo paniku te je postalo presudnim motivirajućim čimbenikom u odlasku srpskog stanovništva. (488/2)

No, razlozi njegova odlaska čine ključnu razliku u odnosu na hrvatske prognanike s istog područja: naime, radi se o pseudo-izbjeglicama – tj. onima „koji su svoje domove napustili bilo dobrovoljno, bilo pod pritiskom i prijetnjama svojih militantnih sunarodnjaka“. (491/2)

Послије свега, аутори би нас разочарали да су рекли ишта друго осим да су ... optužbe o zločinima nad Srbima bile lažne… (490/2). На осталим лагаријама што су их пренијели из различитих хрватских извјештаја намијењених глорификацији за домаћу употребу, не можемо им посебно замјерити, осим да нису коректно одрадили свој посао.

На крају свог текста Башић и Мишкилин цитирају Раду Малешевића, новинара без чијег писања ни њихов рад не би био могућ и из којег су ампутацијом издвојили оно што им је ишло у прилог -

Dakle, Bilogora, kakvu smo poznavali više ne postoji. Spaljena su sva srpska sela: Zrinska, Mali Grđevac, Mala Barna, Sibenik, Mala i Velika Peratovica, Dapčevački Brđani, obe Dapčevice, Lončarica, Gornja Rašenica..., i da više ne nabrajamo. I za prošle endehazije ustaše su znale za klanja Srba izabrati odgovarajuće datume. Ovaj put, to je bilo uoči, i za njihov 'praznik' Dan Mrtvih.

закључујући својеврсном захвалом:

Zaista, bilogorsko područje, nakon događanja 1990.-1991., više nikada neće biti kao prije njih ... Ali, tu završava svaka točnost Maleševićevih navoda.

Ту се завршава и псеудонаучни рад двојице аутора, чија је најјача одлика у вјештини заобилажења истине. Grubišnopoljska kronika 1990. - 1991. заобилази и суштину догађања у том периоду, њихове стварне узроке не помиње ни у 326 фуснота, ликујући на крају над трагедијом српског народа Билогоре. У основи, памфлет који Петра Башића и Ивицу Мишкулина разоткрива као promicatelje усташтва на почетку 21. вијека.

Ранко Раделић

 

To je Kronika